Već punih šest meseci traju blokade fakulteta u Srbiji. Mesecima se protestuje u čitavoj zemlji i sve to pokrenuli su studenti. Ovi mladi ljudi napravili su pravu revoluciju, ne onu obojenu kakvom je nazivaju, već svojevrsnu revoluciju buđenja. Sve je počelo od njih, koji su prodrmali i one stanovnike ove zemlje koji su sebe možda smatrali apolitičnim.
Već mesecima, rame uz rame sa studentima, na ulicama su i ljudi koji žele pravdu i institucije koje funkcionišu, žele promenu sistema u kome svi već dugo plivamo. Nekad nam je glava pod vodom, pa se onda, na par sekundi, nađemo na površini. I tako ukrug.
Ti mladi ljudi preuzeli su i veliki teret na sebe. Možda nesvesni svega toga, onoga dana kada su blokade počele. Tada verovatno niko od njih, a ni nas, nije mogao da nasluti da će sve to trajati mesecima.
Međutim, šta se zapravo dešava tim mladim ljudima? Koliko oni osećaju pritisak zbog čitave situacije i svakodnevne uključenosti u blokade, plenume, organizovanje protesta, pravljenja čitave logistike i obezbeđivanja istog. To su možda samo neke situacije koje mogu da izdvojim, ali sam takođe sigurna da se za ovih šest meseci u njihovim životima dešavalo štošta.
Govorim to, jer se na dnevnom nivou svima nama dešavaju razne stvari, ali nezaobilazna tema gotovo svakog razgovora, su upravo blokade. Neminovno je da situacija utiče na sve ljude koji su uključeni i koji na neki način pružaju podršku, te se neretno kroz razgovor i spomene da život više nije isti kao ranije.
Okupljanja su na fakultetima, protestima i blokadama. Sve to daje nam snagu i osećaj da zajedno možemo da napravimo velike promene. Da smo svi u ovome i da jedni drugima čuvamo leđa. Međutim, teško je odupreti se osećaju da ovo stanje nekada izazove i razna preispitivanja. Nekada nas natera na suze radosnice, od sreće i ponosa, a nekada izazove i ona suprotna osećanja beznađa i nesigurnosti.
Upravo tu se nameće tema – kako se svi mi osećamo u ovoj izmenjenoj društvenoj situaciji?
Prema rečima psihološkinje Đurđe Timotijević, mladi u Srbiji svoju razvojnu krizu preživljavaju u ozbiljnoj društvenoj krizi – u stanju napetosti, nestabilnosti i duboke podeljensti društva u kome prevladava gubitak poverenja u postojeće institucije i vrednosti dok su na vlasti oni kojima dobrobit građana, posebno mladih, nije ni na agendi.
„Potpuno poremećno funkcionisanje društva pojačava mladima, a i svima nama ostalima, doživljaj nesigurnosti, izgubljenosti, neretko i besmisla,” ističe ona.
U emisiji Utisak nedelje, koja je nedavno emitovana, izdvojio se viralni snimak studenta koji poziva sve građane da se uključe, ističući koliko im je sada potrebna podška svih nas, ukazujući na to da ne može sve da spadne na studente i da se očekuje da će oni promeniti sve ovo što se godinama taložilo.
„Hodam gradom i imam osećaj da je samo meni i mojim kolegama vanredno stanje u životu. Mi smo žrtvovali akademsku godinu, žrtvujemo odnose sa porodicom, prijateljima, svoje privatno vreme, sve žrtvujemo za ovo. A nekad imam osećaj da ljudi misle: okej, biće protest, doći ću na protest kao na vašar, ja podržavam studente, ja se divim njihovoj borbi i to je to. Onda ću ja da se vratim u svoju zonu komfora, a studenti će da se bore za mene”, rekao je u emisiji sudent ETF-a Viktor Đorđioski, koji je i jedan od studenata koji je bio deo biciklističke akcije Tura do Strazbura.
I zaista je tako, koliko god svi bili uključeni u ovu borbu, najveće žrtve jesu spale upravo na studente. Stoga i sami studenti često u svojim javnim obraćanjima apeluju na građane i traže podršku: podršku institucija, privatnika, radnika u javnim preduzećima, pozivaju na generalni štrajk i ostale akcije koje zahtevaju učešće svih.
Međutim, uključenost studenata u ovoj meri ne iznenađuje jer mladi upravo jesu i najspremniji da preuzmu rizik o čemu nam govori i psihološkinja Timotijević.
„Nije slučajno što su baš studenti poveli ovu i mnoge druge revolucije – baš u tom periodu smo najspremniji da preispitujemo sistem, rušimo ga ako nije u skladu sa našim vrednostima i kreiramo novi. Ali kako je mladima u ovoj borbi koju bore za sve nas, ovako istrajni i dostojanstveni, ali, nažalost, u velikoj meri sami, to samo oni znaju. Sasvim je izvesno da lako nije”, navodi ona.
U online anketi koju smo sproveli za potrebe pisanja ovog teksta, bilo nam je važno da saznamo na koji način aktuelna društveno-politička situacija u Srbiji utiče na to kako se ljudi osećaju trenutno.
Gotovo polovina ispitanika, 47%, odgovorila je da trenutno stanje u državi na njih deluje negativno (osećaju anksioznost, tugu i bes). Sa druge strane, 17,5% ispitanika ističe da ih ova situacija zapravo motiviše na angažovanje i pokreće u pozitivnom smeru.
Ostali odgovori oslikavaju kompleksniju sliku koja se sastoji od kombinacije pozitivnih i negativnih emocija, preko osećaja otuđenosti uprkos kolektivnom pokretu. „Pozitivno – u smislu opšte promene na bolje; Negativno – i dalje osećam otuđenost i u toj masi”, glasi jedan od odgovora.
Takođe, ispitanici su naveli i da je prisutan osećaj vere u promenu i činjenice da „nisu svi kulturni i pristojni ljudi otišli iz zemlje.” Neki su, pak, istakli da su kroz lične teške trenutke naučili da ne brinu previše i da se trude da ostanu pribrani i u ovakvom okruženju.
Psihološkinja Đurđa navodi i da svi imamo dane kada sve izgleda preteško, besmisleno i beznadežno, ili se pak svet čini strašan i pun opasnosti, a mi nedovoljno jaki da se sa svim nosimo. Ona objašnjava i kako mladi mogu da prepoznaju razliku između svakodnevne tuge ili osećaja praznine i ozbiljnijih problema sa mentalnim zdravljem.
„Poslednjih meseci je u Srbiji tih dana više, a ruku na srce, u adolescenciji je tih dana više nego u drugim životnim fazama. Kada ti dani dođu, zaista je dovoljno i da samo preguramo dan i probudimo se sutra spremni za novu rundu. Ali ako nam se čini da je često previše teško, da duže vreme nemamo snage da se nosimo sa problemima, da patimo više nego što verujemo da bi moralo, da nas tuga ili strahovi preplavljuju i/ili parališu, to jeste znak da se suočavamo sa problemima u mentalnom zdravlju za koje vredi potražiti pomoć,” napominje ona.
Još jedan izazov sa kojima se susreću studenti, makar prema onome što sam mogla da čujem iz sopstvenog okruženja, je da im se s vremena na vreme javlja osećaj da nešto propuštaju ako ne posete neki protest ili ne odu na jedan plenum, osećaju se kao da su „izdali” kolege i čitavu borbu. Iako su svesni da je mentalni i fizički odmor neophodan, posebno nakon meseci kontinuiranog pritiska i angažovanja, ipak se često javi osećaj krivice, kao da nisu dali dovoljno, kao da izostajanjem gube ritam borbe koja im je važna.
Dodatni nemir stvara i činjenica da je situacija iz dana u dan sve neizvesnija. Još uvek nije jasno šta će biti sa ispitima, da li će studenti pasti godinu, ni kako će se sve odvijati već sutra. Biti u tom stanju, između želje da učestvuješ i potrebe da se odmoriš, da se na dan ili dva isključiš, između borbe i neizvesnosti, nije nimalo lako.
Sa druge strane, pored odlaska na plenume i blokada fakulteta, ne smemo zaboraviti i to ko je svih ovih meseci stajao u prvim redovima. Ko je u Novom Sadu, pre samo dva dana, dobio pendrekom po glavi. Koliko puta su studenti pregaženi automobilom ili kako su redari na velikom protestu 15. marta bili u prvim redovima kada je na građane pušten zvučni top. Ko je po nekoliko dana pešačio do Novog Sada, Kragujevca, Niša. Ko je biciklom stigao do Strazbura i ko trenutno trči do Brisela.
Ne smemo zaboraviti ni pozitivne efekte, koji su možda i doprineli tome da se ovo mesecima održi, a to je upravo momenat zajedništva, koji je, čini se, falio svima. Takođe, važna stvar je to da su neke generacije po prvi put osetile da se njihov glas čuje, da udruženi mogu da stvaraju i prave promene. Dobar primer za to je upravo i uspešno završena blokada RTS-a koja je trajala 14 dana i koja je za cilj imala raspisivanje konkursa za izbor članova REM-a. Konkurs je raspisan, akcija je uspešna.
Sve ovo što su započeli studenti pokazalo je da borba za javno dobro nije samo studentska, već zajednička i treba da bude stalna. Dok svakodnevni ritam protesta polako postaje deo rutine, važno je da se ne uljuljkamo u naviku posmatranja sa strane, već da i mi postanemo aktivni akteri toga. Umor koji osećaju oni koji su u prvim redovima treba da nas podseti da ni najistrajniji ne mogu zauvek sami. Promene se ne dešavaju preko noći, ali zavise od toga koliko nas je spremno da ih nosi – zajedno.
„Mislim da je jedna od najvećih psiholoških snaga studentskih protesta upravo to što su učinili da verujemo da je društvo u kome smo bolji i prema sebi i prema drugima moguće i da je pripadanje zajednici i delanje za dobrobit te zajednice, koja nije nužno naša lična dobrobit, zapravo, dragoceno. Studenti su nam otvorili toliko puteva i učinili te prve korake, sad je na svima nama da ih sledimo, ali i sami nešto uradimo”, zaključuje psihološkinja Timotijević.
Naslovna fotografija: Mihajlo Marković Vermiz
0 Comments