Kad dom postane teret

Prva epizoda podkasta Interfon je tu

Piše: Snežana Katunac

31. May 2025

Bio je jul 2016. godine.

Tatjana Aničić, samohrana majka, sedela je za trpezarijskim stolom i doručkovala sa trogodišnjim sinom Boromirom. Stan na trećem spratu u Ulici Visokog Stevana u Beogradu bio je tih tog jutra — jutra koje će kasnije pamtiti po zvonu na vratima.

„Kroz špijunku sam ugledala dvojicu muškaraca u pratnji dvojice policajaca,” priseća se Tatjana.

Jedan od njih bio je javni izvršitelj. Drugi advokat. U rukama su držali rešenje koje je zahtevalo da stan bude ispražnjen od lica i stvari — odmah.

Misao koja joj je tada prošla kroz glavu je da nije vratila knjigu koju je uzela iz biblioteke, a rok za vraćanje je davno prošao.

Ali bila je to pogrešna misao. Ubrzo će saznati da stan koji je uredno kupila i u kome godinama živi — pravno ipak nije njen.

Realnost koju zakon ne vidi

Čitava zbrka, ispostaviće se, nastala je zbog dogovora koji je prethodni vlasnik stana imao sa investitorom, a koji se ticao i Tatjane.

Ona je stan kupila 2007. godine. Plaćen je gotovinom. Prodavac je bio Srđan Jončić, investitor Željko Subošić. Ugovor su overili svi zajedno u sudu.

„Vidi se tačno po zavodnim brojevima. Znači, svi smo u istom trenutku bili tamo,” kaže Tatjana.

Prvi vlasnik, Jončić, tada potpisuje i overava izjavu kojom se dodatno odriče prava na stan. Kao zamenu trebalo je da dobije stan u drugoj zgradi čiji je investitor takođe bio Subošić.

„Ja sam smatrala da sam ja tu obezbeđena i da sam, kako se to kaže… savestan kupac,” objašnjava ona.

Međutim, 2009. godine, Jončić traži poništenje ugovora koji je imao sa Subošićem i zahteva da mu se stan vrati jer do razmene nekretnina ipak nije došlo. Sud 2013. godine donosi presudu u Jončićevu korist, ali Tatjana ne zna ništa o ovom sudskom postupku. Apelacija zatim, na zahtev Subošića, traži da se Tatjana uključi u proces, budući da je stan u njenom vlasništvu.

Međutim, Prvi Osnovni sud ignoriše odluku Apelacionog suda i 2015. godine donosi odluku istovetnu prvoj, kojom se stan vraća Jončiću. Tada dolazi i odluka o izvršenju prema kojoj Tatjana mora da napusti stan.

„E, ja tek tada, kad mi zakucaju na vrata, saznajem da sam u problemu i onda kreće pakao,” prisetila se.

Presude se nižu, pokušaji iseljenja takođe. A bilo ih je toliko da je u jednom momentu prestala i da ih broji.

Tatjana se seća i prvog susreta s kamionom i socijalnom službom. Imala je spreman kofer, a Boromir je ispred vrata postavio igračke-kamione — kao barikadu.

„Skoro sam bila na poslu, mali me zove i kaže: mama, neka policija je ispred zgrade, ispred našeg ulaza. Ja sam se sledila u momentu. Stalno sam tripovala, baš sam upala u neke paranoje, teške,” priznaje Tatjana.

Inače, ona je dva puta pokušala da dođe do vansudskog rešenja, zbog čega je kontaktirala sa Jovčićem. On je to odbio.

Slučaj trećeg lica

Mehanizam izvršenja u Srbiji složen je i često nevidljiv javnosti, sve dok se ne dogodi slučaj poput Tatjaninog.

Prema zakonu, izvršitelji postupaju onda kada rešenje postane pravnosnažno, objašnjava Vujadin Masnikosa, zamenik predsednika Komore javnih izvršitelja.

„Javni izvršitelji ne tumače pravo, već sprovode odluke suda,“ kaže on.

Kako Masnikosa objašnjava, Republika Srbija je uvela u sistem javne izvršitelje 2012. godine zbog velikog broja prestavki pred Evropskim sudom za ljudska prava od strane građana i advokata. Oni su se žalili da ne mogu da realizuju svoje, primera radi, pravo na stan, zato što sud ne iseljava nekog ko tu bespravno živi.

Ako neko tvrdi da poseduje pravo koje može da spreči izvršenje, mora to da dokaže, i to u posebnom postupku koji se vodi paralelno. Takva treća lica, kako ih zakon definiše, nisu stranke u izvršnom postupku. Oni često ne dobijaju nikakvo obaveštenje o tome da je proces uopšte pokrenut.

„U javnosti vrlo često neke društvene organizacije manipulišu stanjem u kom se taj građanin desi. Nasuprot tome, mi imamo slučajeve gde zaista neki ljudi jesu prevareni od investitora. Problem je što sve to na kraju ispliva u izvršnom postupku, u kom ta pitanja ne bi trebalo ni da postoje, nego bi trebalo prethodno da se reše pred sudom,” navodi on.

Masnikosa ističe i da „živimo u zemlji u kojoj postoji više nelegalnih objekata nego legalnih“, pa tako faktička situacija vrlo često ne prati onu pravnu.

Upravo u toj sivoj zoni nalaze se ljudske priče koje sistem ne vidi.

Statistika iza vrata

U teoriji, Tatjanin slučaj je izuzetak. U praksi, ti izuzeci ostavljaju velike posledice.

Tokom 2024. godine, u Srbiji su aktivna bila 1.817.242 izvršna predmeta. Samo 8.288 završena su prodajom nepokretnosti, a svega 79 iseljenjem.

Prosečno, tokom poslednjih pet godina, svega 0,004% izvršnih predmeta uključuje prodaju nepokretnosti. Broj prisilnih iseljenja je u padu — 286 ih je bilo 2020. godine, a gotovo četiri puta manje 2024. Ali taj broj ne obuhvata sve. Koliko trećih lica, poput Tatjane, bude pogođeno — nije poznato. Podaci nisu odvojeni, kažu iz Komore izvršitelja.

Mnoga izvršenja se ne sprovedu do kraja – dugovi se izmire ili strane postignu dogovor pre nego što dođe do prodaje ili iseljenja.

„Izvršenje je otprilike kao ogledalo. Tu se vide sve bore na licu nekog čoveka i tu se vidi čitav pravni sistem,” zaključuje Masnikosa.

Kolektivna borba za dom

Odluka da iz stana neće izaći ni po koju cenu Tatjanu je navela da se obrati Združenoj akciji Krov nad glavom. U pitanju su aktivisti koji se bore za pravo na dom i za ukidanje privatnih izvršitelja. U praksi, to znači da se pojavljuju na adresama na kojima su zakazana iseljenja i fizički pokušavaju da ih spreče.

Ivana Anđelković iz ZA Krov nad glavom kaže da ju je iskustvo života u Milanu naučilo kako izgledaju kolektivne krize stanovanja.

„Tamo su čitavi blokovi zgrada u istom problemu i onda je to kolektivni problem,” objašnjava Ivana.

Srbija, međutim, nije Italija. Iako su borbe za pravo na dom slične.

„Košta sud, koštaju advokati i vi sve to morate da platite. Većina ljudi sa današnjim primanjima to ne može sebi da priušti. Ovakav sistem doprinosi tome da ljude gura u sve veće siromaštvo,” dodaje Ivana.

Zbog toga je ZA Krov nad glavom 2021. godine podnela Ustavnom sudu inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Njime se, kako su naveli, krši pravo građana na dom, zagarantovano Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Odgovor i dalje nisu dobili.

Ipak, nastavili su da sprečavaju iseljenja. A dobili su još jednu članicu. Tatjanu. Želja da pomogne onima koji su u sličnoj situaciji motivisala je da se im se pridruži.

„Da sam ja, na primer, izašla iz stana, on bi bio prodat i ja ne bih imala ništa od toga,” napominje Tatjana.

Umesto toga, ona je izabrala samoorganizovanje. Na zboru u parku Manjež 30. marta 2025. godine pojavila se kao redarka.

Tog dana je okupljenima saopšteno da je Apelacioni sud zabranio njeno iseljenje. Međutim, ni posle 9 godina borbe ništa još uvek nije gotovo jer parnica za vlasništvo tek predstoji, ali za sada, bar, zna da niko neće ponovo pokucati na vrata s kamionom i nalogom.

„I puž ima kućicu, kuca ima kućicu, prirodno je. Mislim, tako bi trebalo,” zaključuje Tatjana.