Ići tamo gde je teško, mračno i mučno, na fizičkom i metafizičkom nivou. Suočavati se sa tuđom, a verovatno i sopstvenom boli, na dostojanstven način. Pratiti hrabrost u koraku, ponekad je i preteći. To je realnost rada i života iransko-kanadske fotožurnalistkinje Kiane Hayeri.
Rođena u Teheranu, odrasla u Torontu, Kiana je fotografijom pronašla način da premosti kulturne i jezičke razlike. Od 2014. godine provela je osam godina u Kabulu, istražujući teme migracija, adolescencije, identiteta i seksualnosti u zonama konflikta. Ove godine osvojila je prestižnu nagradu World Press Photo u kategoriji “Priče” za regiju Zapadna, Centralna i Južna Azija, zahvaljujući svom projektu No Woman’s Land (prikazujući položaj žena u Avganistanu pod talibanskim režimom). Takođe je Senior TED fellow, dobitnica stipendije National Geographic Explorer, i redovna saradnica prestižnih medija kao što su The New York Times i National Geographic.
Danas, sa trenutnom adresom u Sarajevu, nastavlja da beleži priče iz Avganistana, Balkana i šire. Kiana je, između ostalog, i članica žirija ovogodišnjeg Sarajevo Photography Festivala, a o svemu tome razgovarali smo za Oblakoder.
Tvoj posao te često vodi na mesta koja su emocionalno i politički među najnaelektrisanijima na svetu. Kako se nosiš sa teretom dokumentovanja sukoba i ljudske patnje?
Kiana Hayeri: To nije nešto na šta se ikada možeš potpuno navići. Emocionalni teret je uvek prisutan, ali sam s vremenom naučila da ga nosim na drugačiji način. Trudim se da svakoj priči pristupim s dubokom empatijom i poniznošću, znajući da ljudi koje fotografišem nemaju mogućnost da odu. Mislim da je to ključna razlika: ja mogu da odem, a oni ne mogu. Ta svest me drži prizemljenom, ali mi istovremeno nameće dubok osećaj odgovornosti.
Jedna od tvojih ključnih tema je svakodnevni otpor žena pod represivnim režimima, poput talibanskog režima u Avganistanu. Kako vizuelno beležiš te intimne, tihe činove pobune?
Ponekad otpor nije glasan niti očigledan; on se krije u malim gestovima. Devojčica koja skriva školske knjige ispod kreveta, žena koja dok kuva sluša zabranjenu muziku, tinejdžerka koja potajno uči engleski preko interneta. Tražim te trenutke u kojima je prkos utkan u svakodnevicu. Mislim da je moja uloga da kreiram vizuelni jezik koji odaje počast toj tihoj hrabrosti, bez da je senzacionalizujem. U pitanju su intimnost, poverenje i činjenje nevidljivog vidljivim.
Kako je tvoja nedavna poseta Siriji oblikovala tvoje viđenje trenutne situacije, i da li trenutno radiš na nekom projektu koji je povezan s tim iskustvom?
Radila sam na priči za The New York Times o mladima u Damasku, što je značilo da sam mnogo vremena provodila sa mladima iz različitih slojeva društva. Na površini, njihov život je iznenađujuće ličio na svakodnevicu bilo gde drugde – odlazak na izložbe, sedenje po kafićima, večernje partije fudbala, motanje džointa s prijateljima. Postojala je ta energija, ta glad za normalnošću. Ali kako su naši razgovori postajali dublji, tako je rastao i teret njihovih priča. Ožiljci rata, i fizički i emocionalni, izlazili su na površinu u fragmentima: izgubljeni prijatelj, dom u koji više ne mogu da se vrate, budućnost koja je stalno na čekanju. Bio je to snažan podsetnik da postkonfliktno ne znači i posttraumatsko. Najviše me je pogodio taj kontrast između onoga što je na površini i onoga što je ispod nje, između fasade i bola, i način na koji se s tihom postojanošću snalaze između ta dva sveta. Trenutno ne radim na celovitom projektu vezanom za Siriju, ali me je to iskustvo duboko obeležilo i sigurna sam da će oblikovati neki budući rad.
Kako vidiš ulogu fotografije u vremenu kada se informacije konzumiraju brzo i često površno?
Mislim da fotografija ima moć da uspori ljude; ili se bar nadam da je tako. Jedna jedina fotografija, ako je iskrena i ljudska, može da probije kroz buku na način koji zahteva razmišljanje. Živimo u vremenu vizuelne prezasićenosti, ali i dalje postoji prostor za rad koji poziva ljude da zastanu, da osete, da zamisle život iza kadra. Za mene, fotografija nije samo prikaz onoga što se dogodilo; ona treba da natera ljude da osete i da im bude stalo.
Da li misliš da se društveno angažovana uloga fotografije menja u današnjem medijskom i umetničkom okruženju?
Menja se, evoluira. Danas postoji sve više preplitanja između novinarstva, umetnosti i aktivizma, što po mom mišljenju otvara nove mogućnosti za pripovedanje, ali istovremeno postavlja pitanja o etici i reprezentaciji. Trudim se da ostanem ukorenjena u dokumentarnom pristupu, ali sam svesna da slike danas žive u različitim ekosistemima; od zidova galerija do Instagram feedova. Ono što se nije promenilo jeste potreba za pričama koje preispituju moć, daju glas marginalizovanima i osvetljavaju složenost umesto da je pojednostavljuju.
Tvoj serijal “No Woman’s Land” je posebno snažan. Šta ti je bio najveći izazov u fotografisanju pod režimima koji ženama oduzimaju glas?
Tišina sama po sebi. Kada neki režim ukloni žene iz javnog života, čak i fotografisanje odsustva postaje način pripovedanja. Izgradnja poverenja u okruženjima straha i nadzora zahteva vreme, ponekad i godine. Mnoge žene koje sam fotografisala rizikovale su mnogo samim tim što su bile viđene, pa smo stalno morali pitati sebe: Da li ova fotografija zaista vredi rizika po njenu bezbednost? To etičko pitanje bilo je osnova svega. I ipak, uprkos svoj opasnosti, te žene su nastavljale da dolaze – zbog drugih žena, zbog obrazovanja, zbog nade. To je bio najponizniji deo svega.
Kako vidiš ulogu regionalnih festivala poput Sarajevo Photography Festivala u promociji društveno osvešćenog pripovedanja kroz fotografiju?
Festivali poput Sarajevo Photography Festivala otvaraju prostor za razgovore koji nadilaze naslove iz medija. Oni okupljaju fotografe, urednike i publiku koja je posvećena pričama koje su važne; ne samo vizuelno, već i društveno i politički. U regionu sa tako složenom istorijom, festival takođe čuva prostor za sećanje, traumu i otpornost. Podseća nas da pripovedanje može biti i čin svedočenja i čin izlečenja.
Ovogodišnja tema Sarajevo Photography Festivala je Weltschmerz. Kako se taj pojam povezuje s tvojim radom ili pričama koje biraš da ispričaš?
Weltschmerz, ta duboka tuga zbog nepravdi u svetu, nešto je što nosim sa sobom svaki put kada fotografišem. Ali trudim se da me to ne parališe. Moj rad se nalazi na raskršću bola i nade. Da, tu je patnja, ali tu su i istrajnost, dostojanstvo, pa čak i radost u najmračnijim delovima sveta. Mislim da moj zadatak nije da nudim lažni optimizam, već da odrazim emotivnu složenost mesta koja dokumentujem, mesta gde tuga i otpor postoje jedno pored drugog.
Da li si imala priliku da istražiš rad fotografa sa Balkana? Primećuješ li neki specifičan vizuelni jezik ili teme koje se često ponavljaju?
Da, pratila sam rad nekoliko fotografa iz regiona čiji rad duboko cenim. U mnogim balkanskim foto-pričama postoji sirova intimnost i emocionalna dubina, verovatno zbog blizine ratu, gubitku i migracijama. Sećanje na sukob i dalje je prisutno, ne uvek kao glavna tema, ali u teksturi svakodnevnog života. Primećujem neku vrstu poetskog realizma koji mi je blizak, i mislim da me upravo taj zajednički emotivni jezik najviše privlači.
Koji savet biste dali mladim fotografima koji žele da pričaju priče iz zona sukoba ili da se bave temama ljudskih prava?
Ne juri rat, juri smisao. Počni od svoje zajednice. Pričaj priče koje duboko razumeš. Fotografija konflikta nije stvar „iskakanja iz aviona“ i skupljanja dramatičnih slika, to je dugoročna posvećenost, izgradnja poverenja i postavljanje teških pitanja o sopstvenoj ulozi i odgovornosti. I zaštiti svoje srce. Ovaj posao će te promeniti. Dozvoli mu da te promeni, ali se nemoj izgubiti u tom procesu.
Naslovna fotografija: Aaron Vincent Elkaim
0 Comments