Osamnaesti Beldocs festival prošle nedelje zatvorio je film Igora Bezinovića „Fiume o morte!“, koji ovih dana nastavlja svoj bioskopski život. Reditelj filma je Igor Bezinović, rođeni Riječanin, koji je na jedan duhovit način, uspeo da ispriča priču o italijanskom pesniku, dendiju i propovedniku rata – Gabrijeleu D’Anunciju, koji je 1919. godine okupirao grad Fiume, današnju Rijeku. Okupacija je trajala šesnaest meseci, a Igor u filmu zajedno sa svojim sugrađanima reinterpretira tu bizarnu priču, a na osnovu ozbiljnog faktografskog materijala koji je godinama skupljao.
Intervju sa Igorom Bezinovićem vodio je Neil Young.
Igor Bezinović, foto: Luka Knežević Strika
Neil Young: Koliko je, po vašem mišljenju, Gabriele D’Anuncio relevantan u savremenoj politici — u Hrvatskoj, Italiji, Evropi i svetu?
Igor Bezinović: Mislim da bi mogla biti napisana fantastična knjiga o sličnostima između D’Anuncija i savremenih desničarskih populista širom Evrope i drugde — njegova mašina za propagandu, njegove „lažni vesti”, aristokratska mržnja prema demokratiji, način na koji je prikrivao svoje kapitalističke finansijere, ratobornost… sve to je, nažalost, vrlo evidentno u savremenoj politici.
Mislim da je D’Anuncio zaista verovao da njegov šarm može promeniti politiku Rijeke, Italije i sveta. Kao da nije bio svestan da bi bez zaštite regularne italijanske vojske, bez finansijske podrške svojih kapitalističkih kolega, njegova akcija završila mnogo brže. Verovao je da njegova moć dolazi direktno od njegovog šarma, što smatram apsurdnim.
Da li vas zabrinjava nedavna „rehabilitacija” D’ Anuncija, uključujući otkrivanje statue u Trstu 2019. godine?
Da, D’Anuncio doživljava preporod… preporod njegovih ideja, kao i slavlje njegovih dela. Ta statua je postavljena na stotu godišnjicu okupacije Rijeke. Italijanska premijerka Đorđa Meloni fotografisana je ispred nje — tada je na Tviteru napisala da je otkrivanje statue „na stotu godišnjicu poduhvata u Rijeci izuzetno važna inicijativa jer odaje počast sećanju na velikog Italijana koji je obeležio nacionalnu istoriju”.
Prethodno je hvalila kako je D’Anuncio „sa hrabrošću i smelošću ostvario poduhvat u Rijeci” i rekla da „nema šta da zavidi bilo kojem Čeu Gevari, kojeg mnogi mladi ljudi takođe vole da nose na svojim majicama”.
Činjenica da je bio jedan od vodećih proto-fašista čini se da nije problem…
Da, D’Anuncio se vidi kao heroj iako je doslovno objavio rat Italiji! Smatraju ga hrabrim čovekom, iako su njegovi pobunjenici i on sami zapravo bili zaštićeni od strane vojnika regularne italijanske vojske tokom 16 meseci. Neki ga čak vide kao gotovo lik koji bi bio kod kuće u eri Vudstoka, kasnih 1960-ih godina studentskih i radničkih pobuna…
S druge strane, u Hrvatskoj priča o njegovom vremenu u Rijeci nikada nije dobila jasan narativ, osim što je bio neki ludi ćelavi tip koji je okupirao naš grad pre Musolinija. I da biste govorili o D’Anunciju u Hrvatskoj, morate se setiti da Rijeka ima kosmopolitsku istoriju, da je pripadala osam ili devet različitih država u 20. veku.
I to je diskurs koji nije bio prihvatljiv Jugoslovenima, koji su pokušavali da umanje značaj Italije u istoriji grada, a takođe je zgodan i hrvatskim nacionalistima koji su sada na vlasti. Što se tiče Italije, mnogi italijanski nacionalisti, koji su naravno mainstream u toj zemlji danas, jednostavno ignorišu činjenicu da grad Rijeka na početku 20. veka nije bio isključivo italijanski, već zaista multikulturalan…
Film je vrlo otvoreno „lokalni” poduhvat — vidimo vas kako intervjuišete lokalno stanovništvo i uključujete ih u snimanje. Kako uspevate da balansirate između toga da je ovo „film Igora Bezinovića” i istovremeno kolektivni, kolaborativni kreativni proces?
Moj prvi dugometražni dokumentarni film, Blokada (2012), govori o kolektivu studenata koji su okupirali zgradu fakulteta tokom sedam nedelja, boreći se protiv komercijalizacije obrazovanja. Bio je to moj lični pogled na događaj koji je značajno odredio političku atmosferu moje generacije i oblikovao moj politički angažman i moj put kao filmskog autora.
Kao i Fiume o morte!, i taj film je bio hronologija jedne okupacije, ali tada je reč bila o 35 dana okupacije zgrade. Ideja je bila da dam ličnu interpretaciju kolektivne priče koja se kasnije može prepričavati. I to se i desilo — snimljen je pre 15 godina, a mnogi studentski aktivisti ga i dalje koriste kao referencu.
Pretpostavljam da su isti impulsi koji su stajali iza Blokade oblikovali i Fiume o morte!. Uključivanjem različitih građana iz svih sfera društva, sa različitim motivacijama i političkim stavovima, predstavljam današnju Rijeku. Prenošenjem svojih ideja kroz filtere svojih sugrađana, želeo sam da ispričam priču koju mnogi mogu da prihvate kao svoju, sada i u budućnosti.
Želeo sam da stvorim priču koju mnogi ljudi iz Rijeke mogu da dožive kao svoju, bez obzira na to da li su Hrvati ili Italijani. Na kraju, D’Anuncio je bio elitista i aristokrata opsednut ekstremima, pa sam želeo da ga suprotstavim i postavim u kontrast sa običnim ljudima savremene Rijeke.
Film je bio u razvoju i produkciji godinama; da li se njegov fokus značajno menjao tokom tog perioda, uključujući snimanje i montažu?
Naravno! Pravimo filmove koji nam dopuštaju da menjamo fokus tokom vremena, da istražujemo i igramo se. Zaista ne mogu da se povežem sa rediteljima koji napišu precizan scenario, razvijaju ga godinama, snime ga, izmontiraju i onda su ponosni što je završeni film potpuno isti kao onaj koji su imali u glavi.
Tokom deset godina — od prvih prijava za razvoj scenarija do završne verzije filma — ja sam se promenio kao osoba, a promenili su se i moji politički i estetski stavovi. Susretanjem sa novim ljudima, čitanjem novih činjenica i sticanjem uvida, moje ideje su se stalno menjale.
Fotografije: Luka Knežević Strika
Ali su određene pozicije i koncepti ipak ostali nepromenjeni?
Da, neke stvari su od početka bile jasna osnova mog rada. Politički gledano, oduvek sam znao da pravim film o okupaciji — a ne o „revoluciji”, „podvigu” ili „eksploatu”, kako to neki nazivaju. Na italijanskom postoji razlika između l’occupazione di Fiume i l’impresa di Fiume (Okupacija Rijeke i Riječki podvig)
Konceptualno, znao sam da želim da napravim film o svom gradu, a ne biografski film o D’Anunciju. Znao sam da želim da uključim svoje sugrađane, da fokus bude na njima, delimično i na meni — ali ne na D’Anunciju.
Takođe sam znao da želim da sve bude što više bazirano na arhivskom filmskom i foto materijalu, i da sarađujem sa brojnim istoričarima — iz Italije, Hrvatske, ali i iz drugih zemalja.
Na kraju, znao sam da želim da ispričam hronološku priču. Čitajući toliko protivrečnih i zbunjujućih činjenica o okupaciji, osećao sam snažnu ličnu potrebu da događaje stavim u hronološki red i da ispričam priču koju moji sugrađani mogu da prepričavaju u budućnosti.
Odrastajući u Rijeci, koliko si bio svestan Gabrielea D’Anuncija? Da li ste učili o njegovoj poeziji i/ili podvizima u školi? Sećaš li se kada si prvi put čuo za njega?
Ne sećam se da je iko u školi pominjao D’Anuncija ili govorio o tome da je okupirao naš grad, niti u časovima književnosti niti istorije. Ali išao sam u hrvatsku školu, a Rijeka ima i četiri italijanske osnovne škole i italijansku srednju školu — siguran sam da se tamo o njemu uči.
Ne sećam se tačno kada sam prvi put čuo za D’Anuncija, ali se sećam kada mi je postao važan za život. U ranim dvadesetim sam studirao filozofiju i sociologiju i pročitao sam T.A.Z.: The Temporary Autonomous Zone (Privremena autonomna zona) iz 1991. godine od Hakima Beya, američkog anarhiste. U knjizi postoji poglavlje o D’Anunciju u Rijeci i sećam se da sam ga pročitao više puta kako bih bio siguran da zaista piše o mom rodnom gradu.
Hakim Bey naziva Rijeku „piratskom utopijom”. Zaista sam se nadao da je u pravu, jer sam želeo da moj grad ima to anarhističko nasleđe. Nažalost, ispostavilo se da njegova teorija nije zasnovana na ozbiljnom istraživanju, već na površnom nagađanju.
Kako si sproveo istraživanje za film?
Detaljno istraživanje arhivskih snimaka i fotografija ozbiljno je počelo 2018. godine. I iako stalno mislim da sam video sav mogući vizuelni materijal o D’Anuncijevoj okupaciji Rijeke, stalno se pojavljuju novi izvori. Imao je grupe fotografa angažovanih samo da dokumentuju njegovu propagandu — količina materijala je ogromna. Istraživanje se, naravno, nije ticalo samo prošlosti Rijeke, već i života u gradu danas. Kroz dug i temeljit kasting proces, naučio sam mnogo više o svojim sugrađanima, bolje razumeo njihov način razmišljanja i video kako se prošlost i dalje odražava u sadašnjosti.
Koliko je važna tvoja stalna saradnja sa montažerkom Hrvoslavom Brkušić?
Kao i u moja prethodna dva dugometražna filma, Blokada i Kratki izlet (2017), montažerka je bila moja bliska prijateljica Hrvoslava. Već 15 godina radimo zajedno — sedimo zajedno u montaži i jednostavno eksperimentišemo. Kod Fiume o morte!, broj scena, kadrova, likova, narativnih linija i dilema koje sam doneo u montažu bio je mnogo veći nego kod prethodna dva filma. Tako da su Hrvoslavina smirenost, kreativnost, strpljenje i poverenje u film bili snažan oslonac za ceo projekat. Eksperimentisanje zahteva vreme i energiju, ali provoditi to vreme s njom uvek je dragoceno iskustvo.
Rezultat se može opisati i kao dokumentarac (sa igranim rekonstrukcijama) i kao esej-film, ali nije lako svrstati ga u jednu kategoriju. Šta te privlači ovakvim formama, i imaš li neke umetničke uzore koji su te inspirisali?
Nisam razmišljao o etiketama ili žanrovima — jednostavno sam ga pravio onako kako mi se činilo da treba. Nikada nisam bio ljubitelj striktnih filmskih žanrova. Više me privlače forme koje me iznenade. Filmski autori i umetnici koje smatram svojim „srodnim dušama” su oni koji naglašavaju igru u svom radu… Ljudi poput Nikol Hjuit, Nanija Moretija, Želimira Žilnika, Žorža Pereka, Pitera Votkinsa, Džoma Smita…
Ali uopšte gledano, činjenica da je Rijeka karnevalski grad — i da je bila epicentar jugoslovenskog panka — oblikovala me je i kao filmskog autora i kao osobu.
Spominješ da se Rijeka u 20. veku našla u osam ili devet različitih država. Situacija iz 1918. bila je, kao što vidimo u tvom filmu, veoma različita od one 1925, a 1925. vrlo različita od današnje. Kakve promene predviđaš, recimo, do 2035?
Ja sam bio poslednja generacija Titovih pionira — sa šest godina smo polagali zakletvu da ćemo razvijati bratstvo i jedinstvo i boriti se za Titove ideje. Godinu dana kasnije, Jugoslavija se raspala, rat je počeo i počeli smo da živimo u kapitalizmu, u zemlji koja se sada zove Hrvatska.
Dakle, imam lično iskustvo promena o kojima govorim u filmu. Pretpostavljam da su se najveće promene u našem gradu dešavale zbog promena u ekonomiji — uspona i padova — ili zbog ratova. Što se tiče ekonomije, zapadni deo kontejnerske luke u Rijeci se trenutno gradi, pa očekujem dolazak novih radnika iz inostranstva. A što se tiče ratova — jedan je dovoljan za ceo život.
U jednom dnevnom listu iz 1922. pronašao sam slogan koji volim:
„Živela Rijeka slobodna i nezavisna od bilo kakvih spasilaca, oslobodilaca i zaštitnika!”
To je i moj moto za 2035.
Naslovna fotografija: Sofija Milinković
0 Comments