Sirova mladost je projekat koji će trajati dokle god sam sirov i mlad

U vremenu interneta i društvenih mreža, ali i moru prolaznih fotografija, Teodor Kopicl pokušava da sačuva ono što je stvarno, sirovo i iskreno. Njegov projekat „Sirova mladost / Raw Youth“, koji će od 16. do 21. juna biti predstavljen u Kulturnom centru Grad i Španskoj kući, nije samo izložba, već višeslojni događaj koji spaja najpre fotografiju, ali i modu i muziku i DIY kulturu.

Teodor kroz objektiv beleži savremenu omladinsku kulturu i alternativnu scenu u Beogradu i regionu. Kao aktivni učesnik iste te scene koju dokumentuje, uspeva da zabeleži njene najautentičnije momente; one koji nastaju između kadrova, u stvarnim prostorima slobode, otpora i pripadanja – klubovi, stanovi, protesti, žurke, DIY moda, fanzinovi i prijateljstva: sve ono što oblikuje kolektivni duh jedne generacije, bez filtera i bez ulepšavanja.

Kroz ovaj razgovor sa Teodorom, zavirili smo u motive iza objektiva, proces fotografisanja, kao i na koji način usepva da uhvati zanimljive kadrove omladinske kulture.

Kako je nastala ideja za „Sirovu mladost“ i koliko dugo si radio na ovom projektu?

Sirova mladost je naziv mog diplomskog rada iz 2024. godine, a ideja je nastala iz toga što već duže vreme beležim omladinsku kulturu. Ceo proces je krenuo kada sam počeo da fotografišem žurke. Prva koju sam fotkao bila je 2017. u Novom Sadu, i već tada sam znao da želim time da se bavim.

Ideja da dokumentujem šire od klupske scene pojavila se 2023. kada sam shvatio da to mogu da radim i van kluba. Tada sam video tadašnju devojku, koja je fotografkinja, kako nosi aparat svuda sa sobom. Krenuo sam da koristim analogni aparat  „idiota“ – i shvatio da mi ne treba sva ta ogromna oprema da bih beležio ono što se dešava oko mene.

Kako biraš momente koje želiš da zabeležiš? Da li se vodiš instinktom ili unapred imaš sliku koju tražiš?

Vodi me instinkt. S vremenom razviješ neko šesto čulo, kao da predosetiš da će nešto da se desi. Osetiš dinamiku među ljudima, svi mi funkcionišemo po nekim šablonima. Na primer, ako vidim intenzivnu energiju i hemiju između dvoje ljudi, nekad je dovoljan samo pogled da znaš da sledi krljanje.

Planiranje unapred nije moj stil, osim ako vidim da se nešto dešava ispred mene i zamislim kako bi izgledalo iz drugog ugla, tada eventualno kažem: „Aj molim te, sačekaj da ufotkam.“

Koliko ti je važno što si i sam deo scene koju dokumentuješ? Da li misliš da bi tvoja perspektiva bila drugačija da si posmatrač sa strane?

Jako mi je važno. Mislim da su i ljudi koji su oko mene, samim tim što me znaju i osećaju da sam deo žurke, opušteniji i ne ustručavaju se. Znaju da neću ugroziti njihov identitet ukoliko je neka eksplicitna situacija. Da nisam deo scene verovatno se ni ja ne bi osećao opušteno da se upustim u sve to.

Fotografijama beležiš i intimne i buntovne momente. Kako balansiraš između poštovanja intime i želje da prikažeš sirovu stvarnost?

Prvo vidim sa čime su ljudi okej, šta im prija a šta ne prija i pravim kadar po tome. Nekad je to i nagađanje. Na primer kada ljudi nisu okej sa tim, uvek sam otvoren da iskomuniciram i uklonim fotku ukoliko je potrebno. Recimo, ako fotografišem ljude koji se ljube, a ne poznajem ih, ja ufotkam pa šta bude. Ukoliko je nešto baš eksplicitno, to sređujem u editu da im zaštitim identitet.

Teodor Kopicl

Šta za tebe znači „sirova mladost“ i kako bi je opisao onima koji nisu deo te scene?

Nefiltrirani, iskreni prikaz omladinske alternativne scene. Ranije sam se bavio tom temom, ali sam dublje ušao u to kroz svoj diplomski rad. Ova izložba, ujedno sa fanzinom, je nekako finalna forma tog rada, i ljudi koji nisu deo te scene će moći da vide nešto što se ne nalazi samo na društvenim mrežama već dublji i istinit pogled na zajednicu i ono što se nalazi iza zavese.

Kako vidiš omladinsku i alternativnu scenu u Beogradu i regionu danas? Šta te najviše raduje, a šta brine?

S obzirom da sam ja iz Novog Sada, u Beogradu je stanje malo drugačije. U Novom Sadu je scena dosta manja, dok je Beograd raznovrsniji i stalno se nešto dešava. U Beogradu sam imao više prilika da se ostvarim kao fotograf i učestvujem u projektima i van ove vrste fotografije. Ljudi su ovde otvoreni za saradnju i trudom zaista prave prostor za nove umetnike i dešavanja. Raduje me to što stalno upoznajem nove ljude, što postoji sve više kolektiva i talentovanih ljudi. S druge strane, brine me to što se sve više zatvaraju slobodni prostori za mlade, kao što se desilo sa Jugošpedom – i to nije samo u Beogradu već i šire u regionu.

Zašto si odlučio da izložba ne bude samo vizuelna postavka, već da ima i radionice, muziku, modnu reviju i fanzin?

Mislim da je važno kad već fotografišem zajednicu i dešavanja, da ujedno i vratim zajednici na neki način i uključim u projekat ljude koji mene inspirišu. Pravim događaj koji bih voleo da fotografišem, i fotografisaću ga. Ovaj projekat je arhiva mojih iskustava kao fotografa i u neku ruku jeste način da oživim svoje fotografije kroz modnu reviju i muziku.
Kao član Converse all stars programa, u saradnji sa KC Gradom i Grad.sky agencijom, rodila se ideja za modnom revijom u kojoj pored već spomenutih učestvuju naši lokalni dizajneri koji su sastavni deo street kulture koja me isto tako inspiriše.

Takođe, deo mog diplomskog rada bio je izrada fanzina. Mislim da su Varikina i Aleksa Vitorović savršen tim da to izvedemo. Fanzin kao medij mi daje potpunu slobodu da predstavim ono što želim. U njemu možete da očekujete stvari koje nikada ne bih smeo da stavim na zidove instagrama i većine galerija.

Kada bi zamislio da se ova izložba pretvori u film, ko bi ga režirao, a ko radio muziku?

Za film definitivno Larry Clark. On mi je bio jedan od uzora što se tiče fotografije, i volim kako suštinu svojih fotografija prenosi na film. S druge strane, sve ljude koje bi uključio u pravljenje soundtrack-a za takav film sam već pozvao na lineup za zatvaranje same izložbe 20. juna, tako da dođite i procenite moj izbor.

Da li si imao neke posebne momente tokom rada na ovom projektu koje ćeš zauvek pamtiti?

Dosta tih momenata možda ne bih trebao da spomenem, većina njih zvuče kao “Fear and loathing in Las Vegas” tako da možeš da zamisliš što ih ne bih spominjao. Al jedan od dražih mi je bilo celo iskustvo Radar žurke u Zvezdi. Sve je delovalo nekako nadrealno a i ljudi su se tako ponašali. Bulje ispred velikog platna, žvaljenje na numerisanim sedištima, crveni hodnik i gornji sprat koji je praktično bio kućna žurka. Sve se spojilo u nekakav filmski dogadjaj što je i pomalo ironično.

Šta te inspiriše van objektiva?

Inspirišu me ljudi oko mene i moji prijatelji posebno. Da oni nisu toliko slobodni i zanimljivi, ne bi bile ni moje fotografije.

Da li već imaš ideje za sledeći projekat? Možemo li da očekujemo nastavak „Sirove mladosti“ ili nešto potpuno drugačije?

Sirova mladost je projekat koji će trajati dokle god sam ja sirov i mlad, a kad postanem žilav i star, verujem da će i fotke biti malo dosadnije. Mada voleo bih da se sirova mladost proširi i na druge medije poput videa, na čemu se već radi. Tako da očekujte nastavak.