Na sam pomen Brisela prva asocijacija većine ljudi je da je u pitanju centar Evrope, gde se nalaze institucije i odakle se državama nameću direktive. Brisel jeste grad u kome su se smestio najveći broj institucija Evropske unije, ali osim toga Brisel je i grad koji ima svoj život i van kako sami žitelji Brisela nazivaju EU babla. Osim po pivu, pomfritu, slikama Renea Margita, vaflima, dečaku koji piški…, Brisel sve više postaje prepoznatljiv i po svojoj pristupačnosti za bicikliste. Iako nije na glasu kao Amsterdam ili Kopenhagen, Brisel je u poslednjih par decenija puno toga uradio da bicikliranje kroz grad postane lakše, sigurnije i efikasnije, a mnoge od ovih mera bi i Beograd lako mogao da primeri kada bi postojala volja.
Moja volja za bicikliranjem kroz različite gradove uvek je na najvišem nivou. Ovog puta imam i sreće da ostajem par dana duže, a da mi je drugarica dala na korišćenje električni bicikl. Poslodavci u Briselu često nude svojim zaposlednima da im umesto mesečne karte za javni prevoz iznajme običan, električni bicikl ili trotinet. Dok mi objašnjava kako se koristi bicikl, posebnu pažnju mi skreće da kad god ostavljam bicikl makar i na minut, da obavezno iz njega izvadim bateriju i ponesem je sa sobom. Naknada za ukradenu bateriju je 500 evra, dok ako vam ukradu bicikl bez baterije ne naplaćuju ništa.
Prvih par dana koristio sam bicikl kako bih otišao do konferencije na kojoj sam bio učesnk, i pošto prvi put vozim električni bicikl imao sam osećaj kao da malo varam. Meni možda nije bio potreban električni bicikl ali vozeći uvideo sam prednosti kada vam mali elektromotor pomaže pri okretanju pedala, pa tako uzbrdice postaju značajno laganije i olakšavaju onima koji nemaju dovoljno snage da ih lakše savladaju. Na ulicama Brisela puno je starijih ljudi koji voze električne bicikle i tako ostaju mobilni i u poznijim godinama.
Nakon par dana konferencije, slobodan dan koristim za dužu vožnju. Prva destinacija mi je prodavnica polovnih knjiga i igračaka koja se nalazi u centru grada. Gledam na Google mapu koja za razliku od Beograda ima opciju i za biciklističke rute, predlaže mi da prođem kroz uske ulice u istorijskom centru grada. Krećem se relativno brzo i slobodno kroz uske uličice koje su gotovo oslobođene od automobila i u njima bicilisti imaju prvenstvo i automobilima je zabranjeno da ih pretiču. Zamišljam da bi ovako nešto moglo da se uradi u Dalmatinskoj ulici sada kada se renovira asfalt. Najčešće usporavam kako bi propustio turiste koji gledaju u fasade starih imperijalnih zdanja. Gotovo sve ulice u ovom delu grada su jednosmerne za automobile ali mi to ne predstavlja problem jer su za bicikliste dvosmerne i ovo je pravilo u preko 90% ulica širom Brisela.
Nakon što sam obavio kupovinu shvatam da sam ogladneo i da bi mi baš prijao pomfrit. Moj omiljeni pomfrit nalazi se u takozvanom evropskom delu grada, ali to nije problem jer se lako probijam biciklističkom stazom kroz sada sve šire ulice. Ulica koja je imala četiri automobilske trake sužena je na dve dok su sa obe strane napravljene dovoljno široke biciklističke staze. Prolazim pored brojača biciklista i piše da sam ja već 354.243 biciklista koji je ove 2025. godine prošao tu, na sledećem brojaču je još impresivniji broj koji ide preko milion.
Stižem do mesta koje prodaje pomfrit i sva je prilika da ću duže čekati na pomfrit nego što mi je trebalo da stignem do lokacije, izgleda da je i drugima ovo omiljeno pomfrit mesto. Dok čekam razmišljam kako se u Briselu svuda lako nalazi parking za bicikle i to pravi parking, a ne oni češljići kakvi postoje u Beogradu gde možete da vežete samo točak pa lako možete i da ostanete samo sa njim ili da vam u boljem slučaju bicikla padne na zemlju pri malo jačem vetru.
Dok sedim u parku i jedem pomfrit drug mi objašnjava kako ova promena paradigme u urbanoj mobilosti nije došla sama od sebe i da su Zeleni prvo u opoziciji, a potom i u vlasti na gradu dosta uradili da se grad preorjentiše sa automobila na bicikle i javni prevoz. Danas se gotovo 10% mobilnosti u Briselu obavi biciklama, dok je u Beogradu taj broj oko 1%. Na ulicam postoje usporivači automobilskog saobraćaja, izgrađeno je puno novih staza i to ne na trotoaru već na ulicama čime se ne stvara konfilikt između pešaka i biciklista. Sa druge strane osnovano je više udruženja vlasnika automobila koji se žale da biciklisti ugrožavaju njihovo pravo na slobodu kretanja i čak su više puta pretili regionalnoj ministarki saobraćaja.
Primećujem da je i upotreba trotineta regulisana pa sada nisu svuda razbacani po gradu kao pre par godina, već moraju da se ostave na posebno obeležena mesta, ali iako trotinetista ima mnogo više nije im nametnuto nošenje kacige i florescentnog prsluka kao u Beogradu.
Ostatak dana rešio sam da provedem vozeći bicikl u šumi koja se nalazi na obodu grada. Do šume pokušavam da stignem bez korišćenja navigacije ali me Briselske ulice za koje imate osećaj da idu pravo a zapravo skreću vuku u pogrešnom pravcu. Na kraju do šume stižem prateći širi bulevar koji po sredini ima drvored sa tramvajskim šinama, a sa strane su automobilska traka, staza za bicikle i parking za automobile. Biciklistička staza je barem pola metra odaljena od parkinga čime se značajno umanjuje potencijal za jednu od biciklističkih noćnih mora, a to je da neko otvori vrata auta dok vozite. Na takav način je samo pre par meseci tešku povredu zadobio Belgijski biciklistički šampion Remko Evelope, kada je sa 50 kilometara na sad udario u otvorena vrata vozača koji nije pazio.
Kroz šumu je nekada prolazio široki put ali on je zatvoren za automobile i sada predstavlja pravi zeleni autoput za bicikliste kako one rekreativne tako i one sa drumskim biciklama. Do jezera koje se nalazi u park šumi stiže se samo biciklom, pešačenjem ili javnim prevozom, čime je logika da se svuda mora prići automobilom izbegnuta, a samim tim i gužve i ogromni parkinzi. Umesto toga na prostoru nekadašenjeg parkinga danas se organizuje promocija mongolske kulture.
Deluje da je šuma neograničeno velika i čim siđete sa glavnog puta otvara se mnoštvo manjih zemljanih puteva gde možete voziti. Pošto mi je baterija pri kraju, a bez nje je prilično teško voziti biciklu od preko 20 kilograma težine, odlučujem da se vratim i završim dan sa jednim belgijskim pivom. Dok pedalam nazad primećujem da u svim većim ulicama pre semafora ima odvojen prostor za bicikle i pomišljam kako bi ovako nešto trebalo, a ne da svakodnevno gutam gasove iz auspuha u Despota Stefana dok stojim između dva automobila.
Dok sumiram utiske sedeći u baru i iznova se čudeći kako ima još dnevnog svetla iako je prošlo deset sati uveče, imam osećaj da je Brisel taman napravljen za normalnu vožnju bicikle. Nije infrastruktura ništa posebno, zapravo sve izgleda pomalo zastarelo i neuglancano ali vam daje potrebni osećaj sigurnosti što je i verovatno najbitnije kada želite da povećate broj biciklista u gradu.
0 Comments