Ovo leto Srbiju je zateklo žednu. Decenije neulaganja u vodovode, izvorišta bez zaštite i planovi koji ne vide pravu sliku na terenu pretvorili su sušu u hronično stanje. Inicijativa Pravo na vodu je tokom juna, jula i avgusta zabeležila 108 lokacija sa restrikcijama i nestašicama, od severa Vojvodine do juga.
Strahinja Macić, pravni savetnik Polekola, u okviru kog je i nastala inicijativa Pravo na vodu navodi da su, mapirajući ovogodišnje suše i restrikcije vode, uočili jednu pravilnost:
„Osim toga što je bilo rekordno sušno leto, pa je time i postojao manjak vode u odnosu na uobičajene količine koje su nam raspoložive, što je i doprinelo stanju koje je zadesilo mnoge građane, jeste i to da prethodne suše, kao i klimatski modeli za budućnost uopšte nisu donosioce odluka ni na lokalnom ni na republičkom nivou naterale da krenu sa rešavanjem ovog problema. Ključna stavka bi bila optimizacija lokalnih vodoizvorišta, njihova zaštita, kao i unapređenje vodovodne infrastrukture koja se nalazi u prilično lošem stanju u celoj Srbiji.“
Prema njegovim rečima, oko 60% vodoizvorišta je bez zona sanitarne zaštite, dok je oko 50% vode izgubljeno na mrežama, a ponegde i više. Veći sistemi to bolje trpe, ali mali pucaju prvi, a solidarnost prema onima sa najslabijom infrastrukturom često izostane.
Iskra Krstić, nezavisna istraživačica koja je takođe deo Polekola ističe da treba da budemo svesni da donosioci odluka ne rade dovoljno na adaptacije klimatskim promenama, a da je Balkan deo Evrope koji se najbrže zagreva.
„Sama Evropa je kontinent koji se zagreva brže od drugih, a jugoistočna Srbija još brže. Mi imamo situaciju koja preti da se pretvori u katastrofalnu, a zatiče nas posle preko 40 godina podinvestiranja u infrastrukturu koja je ljudima neophodna. Investicije u vodovode ne odgovaraju zahtevima stanovništva još od 80-ih“, navodi Iskra.
Ali nije pitanje samo koliko kiše padne, već koliko vode ostane – u zemljištu, rekama i ispod površine.
Presušeni tokovi
Jasan primer da jedan izvor čija je izdašnost opala i zastarela mreža nisu izdržali jeste Zaplanje, odnosno Gadžin Han. Ali to, nažalost, nije jedini slučaj.
„Donje Brijanje, koje se nalazi na svega 150 metara od magistralnog vodovoda Bojnik-Doljevac, prema svim planskim aktima opredeljeno je za priključenje na regionalni vodosistem Barje, koji je 50 kilometara daleko. Bunari su presušili ili su hemijski neispravni, a kraj je poznat po endemskom nefritisu. Sadašnje stanje faktički ih lišava mogućnosti i da u dogledno vreme dobiju vodovod i da dobiju zdravstveno ispravnu vodu za piće“, navodi Strahinja.
Pošteđeno nije ostalo ni Lebane. Naime, za vodosnabdevanje predviđena je Šumanka, reka koja drugo leto zaredom presušuje. Strategija, međutim, crta na toj istoj reci branu visoku 70 metara.
Kada površinske vode zakažu, adut su podzemne. Aluvioni Mačve i Kovina, kraški sistemi Homolja, Kučaja i Beljanice trebalo bi da posluže kao rezervoari podzemne vode. Ali ti aduti se lako pretvaraju u dug, naročito u ravnici.
„Posebno u Vojvodini ogromne količine podzemne vode zahvataju velike plantaže i industrija. U pojedinim mestima nivoi su padali i po petnaestak metara. I dalje crpimo više nego što se akvaferi obnavljaju“, napominje Strahinja.
Iskra takođe dodaje da je upravo zbog toga važno da se sačuvaju postojeća velika vodoizvorišta, naročito podzemna kao što su sliv Jadra i sliv Mlave, koji su sposobni da snabdevaju te regione i da kompenzuju gubitke.
Ali u celoj priči ne treba zanemariti ni male hidroelektrane. Stari katastar iz 1987. i dalje je kičma mnogih prostornih planova. Iako je deo izgradnje MHE zaustavljen otporom građana i lokalnih samouprava, pretnje i dalje postoje.
Prijepolje
Početkom 2025. inicijative Zaštitimo reke Prijepolja i Pravo na vodu otkrile su da su vodne dozvole i lokacijski uslovi za MHE „Velika ploča“ na Ratajskoj reci falsifikovani. Vodna dozvola iz 2024. elektronski je potpisana osam dana pošto je dostavljena Ministarstvu, a na njoj stoji potpis osobe koja četiri godine nije radila u JVP „Srbijavode“. „Informacija o lokaciji“ nosila je broj i datum kopirane sa drugog predmeta, a opština Prijepolje demantovala je da je dokument izdala. Dokazi su bili toliki da je Ministarstvo rudarstva i energetike poništilo energetsku dozvolu kompaniji PowerIT.
Mala Ratajska reka iz koje se snabdeva nekoliko sela tako je, posle godina istrajne borbe, izbegla cev i beton. Pravda, naravno, ne staje na poništenom papiru. Udruženja traže da tužilaštva procesuiraju falsifikatore, a opština da uradi ono što joj je u moći – zabrani MHE (u prostornom planu ih je 43, dve na Sopotnici) i potpiše formalnu zaštitu Ratajske, čiju studiju je Zavod već izradio.
Studenica
U avgustu 2025. tim Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ obišao je donji tok Studenice. Tom prilikom zabeležene su zaštićene vrste: pastrmka (Salmo trutta), potočna mrena (Barbus balcanicus), pliska (Alburnoides bipunctatus) i klen (Squalius cephalus), kao i vrste van zaštite, brkica (Barbatula barbatula) i krkuša (Gobio gobio).
Posebno je značajno prvo potvrđivanje balkanskog vijuna (Sabanejewia balcanica) i brkice na tom potezu. Tada je zaključeno da postoji visok stepen raznovrsnosti i kompleksna riblja zajednica baš tamo gde se planira akumulacija MHE Studenica S4 Gradina, dok sliv već trpi šest MHE i druge pritiske (eksploatacija kamena, krivolov, deforestacija, otpad).
Nije slučajno što Studenica sa svojim pritokama predstavlja jednu od temeljnih vrednosti područja zbog koje su Park prirode Golija i Rezervat biosfere Golija–Studenica (UNESCO MAB) stavljeni pod zaštitu. Očuvanje tog ekosistema nije „lepa želja“, već minimalni uslov da reka ostane reka.
Crni Timok
Na Crnom Timoku, kod mosta „Ponorska ćuprija“ u ataru Malog Izvora (opština Boljevac), tokom zime je vršeno nelegalno iskopavanje peska i šljunka. Deo korita i obale je uništen, tok izmenjen, a staništa zaštićenih vrsta narušena. Polekol je odmah podneo krivičnu prijavu OJT Zaječar; predmeti su otvoreni, inspekcije obaveštene, pravobranilaštvo uključeno.
Istovremeno, preduzeće PLASTOMET d.o.o. zatražilo je da se razmotri „legalno“ vađenje nanosa. Polekol je poslao svoje mišljenje.
Ima i svetlih tačaka: posle protivljenja iskopavanju na ušću Zlotske reke u Timok, cela Zlotska i 5 km Crnog Timoka proglašeni su posebnim staništem riba, što u praksi zabranjuje iskope na tom potezu. Ali pretnje se vraćaju u novom ruhu – planirana akumulacija Bogovina obrazlaže se „regionalnim vodosnabdevanjem“ (od Boljevca preko Bora do Negotina), iako opštine imaju lokalno rešeno snabdevanje.
„Podozrevamo da je zapravo reč o projektu koji treba da obezbedi vodu za jednu vrlo žednu industriju, a to je rudarska industrija. Trebalo bi kao društvo i kao država da promislimo i da odlučimo kakva je to naša industrijska politika i šta želimo da razvijamo, a šta ne želimo da razvijamo.“
Strahinja Macić, pravni savetnik, Polekol
Iz Polekola kažu da bi trebalo zaštititi i optimizovati lokalna vodoizvorišta (posebno podzemna u Jadru i Mlavi; aluvione Mačve i Kovina; kraške sisteme Homolja,Kučaja i Beljanice); smanjiti gubitke na mreži i uložiti u sanaciju infrastrukture. Zaustaviti projekte kojima je planirana izgradnja brana na rekama koje presušuju i MHE sa „mini“ snagom i maksimalnom štetom i otvoriti vrata javnosti i procesuirati zloupotrebe – od falsifikovanih dozvola do ilegalnih iskopa, jer poništen papir bez odgovornosti nije pravda. Jer, reke su javno dobro, a ne izvor profita. I tako bi trebalo i da ostane.
0 Comments