Beograd ovog oktobra postaje scena, ali ne ona klasična, sa reflektorima i glumcima, već ona na kojoj glavnu ulogu imaš ti. Site-specific audio predstava „Rukovet“ vodi publiku na dvočasovnu šetnju kroz grad, kroz zvuke, poglede i susrete koji otkrivaju Beograd iz drugačijeg ugla.
Umesto zidova i kulisa, tu su ulice. Umesto glumaca, ljudi oko tebe. A kroz sve to te vodi glas naratora i muzika inspirisana Mokranjčevim „Rukovetima“, koja povezuje uspomene, emocije i gradske slike u jedno intimno iskustvo. Premijera predstave biće održana 19. oktobra, a cilj nije samo da vidiš Beograd na nov način – već da ga zaista osetiš.
Mi smo imali priliku da budemo deo ove site-specific predstave i da nakon ove jedinstvene štenje popričamo sa Marijom Takić i Pavelom Makeevim, producentima predstave, koji su nam otkprili još neke pojedinosti.
S obzirom na to da je predstava prvobitno bila rađena na ruskom jeziku, šta je bio inicijalni povod da se „Rukovet“ prenese na srpski jezik i u naš kontekst?
Marija Takić: Kada sam prvi put pogledala rusku verziju predstave, osetila sam veliku količinu ljubavi prema Beogradu, i prvo što mi je palo na pamet je da svi ikada treba ovo da vide. Kroz svoje bavljenje pozorištem, ono me jako fasciniralo kao medijum kroz koji možemo da istražujemo bliskost, identitet, odnos sa sobom, ljudima oko sebe, i u ovom slučaju sa gradom u kom živimo. U vremenu velikog pritiska, umora od konstantne borbe, straha od neizvesnosti, želja nam je bila da pokušamo da makar na dva sata stvorimo „babl” u kom osluškujemo samo zvukove gradova, gledamo ljude oko sebe, i bez puno reči, ali kroz drugačiju interakciju, upoznajemo ih, i dozvoljavamo im da upoznaju nas.
Predstava nema zidove, nema scenu i nema glumce – koliko je bilo izazovno osmisliti formu koja potpuno ruši klasične granice teatra?
Za nas nije uopšte. Možda smo samo mi pozorišni štreberi, ali smatramo da svaka pojava može da bude predstava. Format je izazovan na svoj način – kako napraviti balans između toga da gledalac bude jednako i posmatrač i učesnik, ili kako da osmisliš scenu tako da ona pomera granice gledalaca, a u isto vreme bude i siguran prostor. Ali najlepše je u stvari što odgovori nikada nisu crno-beli, svakome se iz predstave svidi drugačiji element, replika naratora ili posećeno mesto. Zato smo i nakon predstave uvrstili opcioni, ali preporučeni odlazak na čašu domaćeg vina, kako bismo dalje podelili utiske između sebe i obratili pažnju na ideje koje nam možda u startu nisu zapale za oko ili uho.
Za sve koji se prvi put susreću sa konceptom site-specific audio predstave kako biste predstavili ovaj koncept?
Site-specific u bukvalnom prevodu znači specifično mesto – odnosno predstava koja je vezana za to određeno mesto. U prevodu, ona ne bi funkcionisala u pozorištu ili na nekoj drugoj lokaciji za koju nije bila specifično napisana. A audio predstava je poput radio drame – glumce nemamo, samo glas na slušalicama koji nas vodi kroz predstavu.
Funkcioniše tako što, kada kupite kartu, dođete na naznačeno mesto (ispred Hotela Moskva) u naznačeno vreme, tu dobijete slušalice, i vodič (neko iz autorskog tima) vam objasni koncept i ukaže na pravila kojih treba tokom predstave da se pridržavamo. Predstava počinje tako što stavimo slušalice i počnemo da pratimo i radimo šta nam glas naratora kaže. Možda će nekome zvučati zbunjujuće dok ovako pokušavam da objasnim, ali obećavam, čim predstava počne, sve vam postane jasno.
Kako ste izabrali delove grada koji će postati i deo predstave? Vi ih nazivate utočištima, da li postoji neki razlog za baš taj naziv?
Ilija, reditelj, je bio taj koji je predložio rutu i spisak mesta za predstavu. Glavni cilj je bio da budemo u okvirima centra grada, a opet i da prikažemo neke zabačene, tajne, zanimljive ćoškove i delove, koji su skriveni od prolaznika i automobila. Odatle i dolazi naziv „utočište” – to su mesta na kojima se osećaš bezbedno, sigurno, bez suvišnih pogleda i prisustva. Posmatra te samo grad, kao i ti njega.
Zbog čega su vam baš ti odabrani delovi grada bili posebno specifični?
Ova mesta su u neposrednom centru Beograda. Svaka lokacija koju smo odabrali priča svoju priču, i igra određenu ulogu. Kao što i glumci u pozorištu igraju dobre i loše likove, ovde se primenjuje isti princip. Ta mesta nose određenu energiju, odišu posebnim karakterom i pozivaju na rolerkoster emocija koji smo pažljivo osmislili da publiku što više ubaci u priču.
Zašto ste se odlučili da Mokranjčeva Rukovet bude deo ove predstave?
Petnaest rukoveti Stevana Mokranjca su veliki deo muzičkog, folklornog i istorijskog nasleđa, ne samo Srbije, već celog Balkana. To zna svako ko živi u Srbiji od detinjstva. Želeli smo da radimo sa tim, da proučimo to nasleđe, da se identifikujemo sa emocijom koju je Mokranjac želeo da prenese, jer se inače ne bavimo često kulturnim nasleđem na našim prostorima. Kada smo razmišljali o nazivu, Rukovet je idealno „čučnuo” jer ovaj pojam označava preplitanje ruku, sudbina, i nosi sve što nam je potrebno za razgovor o uspomenama i korenima. Kao nit koja spaja vremena, ljude i osećaje, to je muzika u kojoj živi nešto zaista ljudsko, iskreno, skoro pa telesno. I upravo kroz tu prizmu muzike možemo da istražujemo o sebi, i svom identitetu, kada ne možemo da pronađemo reči.
Koliko se predstava razlikuje u odnosu na rusku verziju – šta je Beograd „dodao“ kao grad u njenom značenju i atmosferi?
Milslim da je najveća razlika u tome što ovaj grad upoznaju kao neko ko se nedavno ovde doselio, delovalo mi je da u toj verziji ima više elemenata informativnog karaktera i nekih zanimljivosti, dok se u srpskoj verziji oformila neka kućna atmosfera. Ulice postaju naš prepoznatljiv dom, a ljudi sa kojima gledamo predstavu, kao da su bili uz nas mnogo duže nego što sama predstava traje. Ali mislim da je glavni element koji je drugačiji i posebniji u verziji za srpsku publiku, to što uspeva da nas vrati u detinji istraživalački duh i igru.
U samom konceptu stoji ideja da sve može da oživi ako promenimo perspektivu – šta je za vas lično najznačajniji trenutak u kojem publika to prepoznaje tokom „Rukoveti“?
Za neke je to odmor, svesno posmatranje i bitisanje u prostoru, kao i saznanje da nam je ovo stanje uvek dostupno samo kada obratimo pažnju. Kontakt sa ljudima, posmatranje ljudi, držanje drugih gledalaca za ruku, gledanje u oči, to znaju da budu intenzivni, ali zbližavajući trenuci. Jedan gledalac je rekao da su to za njega bila pitanja koja vam narator kroz predstavu postavlja, oko kojih se zamišljamo. Takođe, muzika – mislim, predstava nosi naziv po Mokranjčevim „Rukovetima”, muzika je sastavni deo ovog iskustva. Naš reditelj je i kompozitor koji je za potrebu ove predstave napisao posebne komade.
Šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon što prođe ovom „šetnjom kroz grad“ – da li je cilj da im se Beograd prikaže na novi način ili i nešto dublje od toga?
Volela bih da ljudi pre svega osete toplinu i bliskost – sa gradom, sa ljudima oko sebe, ali i sa samim sobom. Naravno, jedan deo iskustva jeste da Beograd doživimo na novi način, da primetimo detalje na fasadama, zvukove i prolaznike, ali ono dublje što bih volela da se dogodi jeste da kroz tu šetnju ljudi osete povezanost, i da smo svi u ovom gradu, i šire, deo iste slike.
Predstava je za mene bila emotivno putovanje. Kada skinemo slušalice, grad je i dalje isti, ali način na koji ga posmatramo više nije. Ako makar jedna osoba posle predstave poželi da zastane, da se nasmeje prolazniku, ili samom sebi, ili jednostavno da udahne i oseti da pripada,„Rukovet” je uspela u svojoj nameri.
Prva premijerana predstava biće održana 19. oktobra, imate li neku poruku za sve ljudi koji bi da budu deo Rukoveti?
Da dođu bez očekivanja. Svaka „Rukovet“ je drugačija, zato što ovakva vrsta predstava zavisi i od gledalaca, tako je najbolje doći i prepustiti se. Ne morate ništa da znate unapred, niti da pokušate da razumete sve. A bitnija poruka mi je zapravo da pozovem ljude da dođu, i da, makar na trenutak, vide jedni druge iskreno i potpuno. Jer ovo je predstava o ljubavi, prijateljstvu i Beogradu. Svaka publika oblikuje ovu predstavu na svoj način, i upravo je to najlepša stvar u vezi sa njom, što sa svakim novim izvođenjem postaje nova priča, nova „rukovet“ trenutaka koji nas spajaju.
Fotografije: https://www.instagram.com/abdrshin/
0 Comments