U septembru smo se srele na skejt festivalu Samit Nesvrstanih, gde me je iznenadila informacijom da trenutno radi na romanu koji će uskoro biti objavljen za Booku. I zaista, već u oktobru izašao je prvi tiraž Igračke-plačke Hane Piščević, romana koji je za mene brzo postao jedan od najboljih koje sam pročitala prošle godine. Hana piše vrlo pitko, uz mnoštvo zanimljivih referenci iz pop kulture, ali istovremeno kroz roman otvara i provlači čitav niz važnih tema: od prijateljstva i sećanja na detinjstvo, do odnosa sa roditeljima i partnerima, kao i odnosa prema životinjama i pitanja majčinstva.
Hanin roman je onaj tip knjige za koji bih volela da jednog dana bude obavezna lektira za tinejdžere – knjiga sa kojom mogu da se poistovete, a ujedno i da iz nje mnogo toga nauče.
Promocija romana zakazana je za 22. januar u CZKD-u, a ja sam tim povodom iskoristila priliku da sa Hanom razgovaram o njenim junakinjama Luči i Savini, ali i o inspiraciji i samom procesu pisanja ovog romana.
foto: Vedrana Vukojević
Tematizovala si mnogo stvari u romanu, a jedna od glavnih je i sećanje, odnosno koliko je zapravo neka situacija drugačija u sećanju dve osobe, zašto ti je to važna tema?
Hana Piščević: Moja sestra i ja se maltene svega iz detinjstva sećamo drugačije. Jedan događaj postoji u onoliko varijacija koliko ima ljudi koji ga se sećaju. To mi je dosta pomoglo da razumem i sebe i druge i da shvatim da nas iste stvari ne bole i ne uzbudjuju na isti način. Postoji ona vežba u kojoj se deci pokaže ista fotografija, a sutradan ih pitaju šta su na njoj videli. Neko se seti crvene kuće, neko konja ispred nje. Zašto se neko seća konja, a neko kuće, to je ono što me zanima.
Tvoj roman je podsetnik (i hvala ti na tome) koliko su važna ženska prijateljstva i da zapravo mnoga osećanja i razgovore koje incijalno vezujemo za partnerske odnose, zapravo prvo proživljavamo sa svojim drugaricama – u kom trenutuku si odlučila da će se ovaj roman baviti i tom temom?
Nisam znala da će roman biti o tome, niti da će biti roman, ali pretpostavljam da mi je bilo potrebno da pišem o toj temi. Većinu toga prvo sam doživela sa drugaricama, a ne momcima. Čini mi se da, kada govorimo o ljubavi, uglavnom govorimo o ljubavnim vezama, a retko o prijateljstvima. Na engleskom je to čak i lingvistički izjednačeno. Reči girlfriend/boyfriend koriste se za partnera/partnerku. Kao da prijateljstva nisu dovoljno važna. Ja bih rekla da je mene više formiralo prvo kampovanje s društvom nego prvi seks. Na kraju dana, i prijatelji mogu da ti slome srce i to je baš lepo.
Porodični odnosi i odnos sa roditeljima je dosta tematizovan u tvom romanu i znam da i sama voliš da čitaš romane sa tom tematikom, šta ti je zanimljivo i inspirativno u tome?
Fascinira me kompleksnost jedne porodice. To što uključuje toliko različitih ljudi i različitih odnosa koji postoje i svaki za sebe, ali i svi zajedno. Kao neka složena mašina na kojoj, ako li se samo jedan točkić pokvari, sve odlazi dođavola, makar na neki način. Iliti, ako mašina dobro radi, i sve je u pogonu, nema ničeg snažnijeg. Osim moje porodice, koja mi je večita inspiracija, tu je i Selindžer i njegova porodica Glas. Freni, Zui, Bu-Bu, Badi, Simor, blizanci, Les i Besi. To su moji omiljeni izmišljeni likovi, a rukopis koji trenutno pišem je u velikoj meri o porodici.
Videla sam na Goodreads-u da postoji komentar da je ovo još jedan roman o ženskom prijateljstvu, kao da na svetu treba da postoji jedan roman o toj temi i to je to. Kako generalno gledaš na takve komenatre kada je reč o romanima koji se, između ostalog, bave tom temom? Da li imaš utisak kao da nakon Elene Ferante niko ne sme da se bavi tom temom, kao da je to nešto što je jednom ispričano i to je to?
Da, takvi komentari su mi poprilično smešni. To je kao da kažeš da je neka žena ’još jedna majka’. Razumem da imamo potrebu da klasifikujemo knjige, filmove, pesme, da sve guramo u određene fioke da bismo se lakše snašli, ali dodeliti samo jednom piscu ili muzičaru pravo na korišćenje određene teme je suludo. Stvar je u tome da žensko prijateljstvo i dalje nije najčešća oblast savremene književnosti i onda kada neko piše o tome, postoje ljudi koji bi brže-bolje da prijave Eleni Ferante da ju je neko pokrao.
Kad napišeš ljubavni roman, niko neće reći da je to još jedan ljubavni roman. Sećam se kada su Lanu Bastašić poredili sa Elenom Ferante, kada je objavila Uhvati zeca, tada me je to nerviralo jer, osim što su obe sjajne spisateljice, nema sličnosti u njihovom pisanju. Ne volim kada se za domaće pisce govori da su srpska verzija nekog tamo stranog uspešnog pisca kao da je priznanje moguće tek onda kada ličimo na nekoga iz sveta koji se smatra relevantnijim od našeg. Sada kada i mene porede, shvatam da je ljudima prosto tako lakše da se orijentišu, ako ništa, onda makar da znaju gde u biblioteci da smeste knjigu.
Deluje mi da si neka svoja iskustva prenela u roman, koliko ti je to bilo teško i kako ti je sada kada ljudi čitaju knjigu? Koliko ti je generalno dobro/loše da čitaš komentare ljudi o knjizi?
Za mene je to svojevrsna psihoterapija, kao da ti ljudi ubacuju mala pisamca u poštansko sanduče. Volim da čitam prikaze i komentare, jer čitaoci uglavnom drugačije shvataju stvari od autora i to je baš uzbudljivo. Naravno, čak i najlepši komentari umeju da budu i pomalo zastrašujući prosto zato što su to često ljudi koje ne poznaješ, a oni tebe odjednom poznaju i spoj ta dva mu dođe kao ona šok terapija toplom-hladnom vodom. Sada, kada je knjiga izašla iz mene, deluje mi da više nije toliko moja, kao da je kuća iz koje sam se iselila. Osim toga, trenutno sam toliko zaigrana sa svojim detetom da se osećam kao da mi se cela knjiga dešava u nekoj drugoj zemlji ili kao da je moja najbolja prijateljica napisala roman i ja se jako radujem zbog nje, ali ipak se malo više radujem što je Eni svojevoljno zagrlila nekog džukca na ulici.
Dosta se provlači i odnos prema životinjama, koliko ti je bilo važno da to bude deo ovog romana?
Pretpostavljam da je to jedna od onih stvari koje sam prosto Ja i koje same nađu svoje mesto u svemu što radim. Kao nepozvana mačka kad ti se ugnjezdi u krilu. Nije mi nikad bio plan da neko od likova ima psa, šta više u prvoj ruci ga nisu ni imale. Uvela sam ih skoro mehanički, intuitivno baš onako kako ih i udomiš kad ih nađeš na ulici. Sada kada su tu, shvatam da ja moram da budem okružena životinjama, i u stvarnosti i u fikciji.
Kada je reč o samoj kompoziciji romana, kako su se tu stvari slagale? Pretpostavljam da si kraj, odnosno sadržaj pisma znala od starta?
Da, znala sam kraj, ali ne i onaj plottwist kraja, to je i i mene iznenadilo, jedno veče nisam mogla da zaspim do pet ujutru kada sam shvatila da se pismo tako završava. Što se svega drugog tiče, nisam pisala hronološki, već kao sećanja, kako mi nešto dođe, ja ga zapišem. Onda sam na kraju, kao film, premeštala scene i montirala do besvesti.
foto: Vedrana Vukojević
Znam da se baviš dramaturgijom, baš zbog toga me i zanima da li bi mogla da ovaj roman vidiš kao film?
Previše sam dugo pisala knjigu i sada ne mogu drugačije da je sagledam nego kao reči na papiru. Neki ljudi su mi rekli da bi voleli da pogledaju film i pitali me da li ću napisati scenario. Mislim da mora da prođe još neko vreme da bih mogla da odgovorim na to pitanje. Ali iz nekog razloga, trenutno je više vidim kao predstavu i to bih baš volela da se desi.
Spojluj nam da li su Luča i Savina nastavile svoje prijateljstvo?
Uf! To zavisi od trenutka u kom mi ovo pitanje postaviš. Nekad bih rekla da su se ponovo vratile jedna drugoj, a nekad, recimo sad dok ovo pišem, da su se vratile sebi. S ljubavlju i poštovanjem prepuštam taj odgovor čitaocima.
Naslovna fotografija: Vedrana Vukojević
0 Comments