Ako ste, kao i ja, u godinama kada učestalo dobijate pozive na svadbu, onda se, vrlo verovatno, u vašim glavama istovremeno pale dve lampice: jedna koja se iskreno raduje zbog stupanja u brak ljudi koje volite i druga, koja odmah kreće da vrti dobro poznati scenario koji uključuje milion puta rabljenu muziku, čestitke, neizbežno „ajde svi na podijum“ i sve to puta tri. A odmah se uključuje i kalkulator koji kreće da računa koliko će vas to zadovoljstvo koštati, od autfita i frizure, do koverte.
Ovog puta, međutim, nešto neformalnija pozivnica za svadbu stigla je iz bioskopa i ako ste se zapitali zašto treba da prisustvujete svadbi na kojoj zapravo ne morate da budete, odgovor je – pa… zato što na kraju ipak bude lepo.
Svadba je komedija Igora Šeregija, opisana kao punokrvni balkanski „anti-rom-com“, i traje tačno 97 minuta – taman da se sve raspadne, pa opet sastavi, I to nekoliko puta.
Film se, u punom smislu te reči, i ponaša kao svadba – pre početka se o njemu priča, u toku projekcije se čitav haos odvija pred nama, a posle se sve to prepričava. Tome u prilog govori i činjenica da je Svadba u Hrvatskoj oborila rekord još pre prve projekcije, sa preko 70.000 prodatih ulaznica, a prvi vikend završio se sa 170.496 gledalaca. Slično je i u Srbiji, a brojke i dalje nastavljaju da rastu.
Ispred male Rode na Banovom brdu dočekao me je red koji, iako sam znala za ove brojke, ipak nisam očekivala. Naročito posle „Yugo Floride“ koju sam u istom tom bioskopu gledala pre nekih mesec dana (znam, znam, nije za poređenje).
Kupovale su se karte, mirisale su kokice, a atmosfera je imala onu svadbarsku „ajde, biće dobro“ energiju – iako niko nije mogao da pretpostavi šta ga tačno očekuje.
Zaplet je, kao što ste verovatno već i mogli da vidite, klasično „ne daj bože da komšije saznaju“ balkanski – dve imućne porodice, jedna iz Beograda i druga iz Zagreba, londonska romansa koja prerasta u trudnoću i svadba koja mora da ostane tajna.
U varijanti ovog filma, tajna se pretvori u mali međunarodni incident: poznati hrvatski preduzetnik baš na rođendan saznaje da je na ivici bankrota, kada mu ćerka iz Londona javlja da je trudna i da je otac deteta sin srpskog ministra spoljnih poslova.
Glavni adut filma je glumački ansambl. Među likovima koji nose celu priču su Rene Bitorajac i Dragan Bjelogrlić, uz Vesnu Trivalić i Lindu Begonju (a u široj podeli su i druga prepoznatljiva regionalna lica).
Igor Šeregi, režiser i scenarista filma, ubacuje dovoljno slojeva priče da likovi ne budu samo karikature, ali i dovoljno tenzije koja doprinosi tome da čitav film ne bude jedan veliki skeč. Seka Sablić i Anđelka Stević Žugić prate ovaj ritam i uspevaju da budu autentične i kada scenario igra na sigurno.
SPOILER ALERT
Već u prva dva minuta, dok film otvara Fazlijina pesma „Helikopter“, krene onaj prvi, iskreni blagi osmeh. Onda, vrlo brzo, stižu fore koje su toliko loše da se zapitaš da li će ceo film plesati na ivici krindža, dok ne shvatiš da je baš to štos. Bjelogrlićev lik je zadužen da baca očajne fore, i što su one gore, to je jasnije da su namerno takve. Kao na svadbi – uvek postoji neko ko misli da „diže atmosferu“, a zapravo je hodajući generator neprijatnosti.
Ima i scena koje deluju kao deja-vu, kao da smo ih već gledali, ali film to nadoknadi tempom i muzikom koja parodira svadbarski ukus. Fiktivni trap dvojac Težak život i Mladi gangster zvuče kao da su pobegli sa TikToka, pogotovo u sceni u kojoj Težak život peva kao Kendal Roj „L to the OG“, samo sa balkanskim štimungom.
Humor u Svadbi dobrim delom počiva na onim starim, već poznatim provokacijama na relaciji Srbi-Hrvati, „naši i vaši“, zapad–istok, ko je kulturan, ko je sirov, ko kome šta zamera još odavno.
Kritičari koji se mnogo više razumeju u ovu temu od mene su to opisivali kao prvoloptaški humor, baziran na stereotipima, ali i kao komediju u kojoj se (makar većinski) ne oseća zla namera – više je to nervozni, svadbarski smeh kad za isti sto sednu ljudi koji se inače gledaju preko nišana istorije.
I sam Šeregi u razgovorima kaže da film igra baš na toj razlici, odnosno na tome da nam je ta tema i dalje intrigantna i, dokle god da traje, izgleda da ćemo joj se i smejati.
Neću dalje prepričavati šta je sve bilo, ali jasno vam je – Marko Grabež i Nika Grbelja u ulozi mladenaca na kraju uspevaju da se odupru kolektivnom ludilu koje je zahvatilo njihove porodice, čiča-miča i gotova priča.
Najbolji dokaz da je „Svadba“ ipak pogodila bioskopski nerv je publika – u sali su ispred mene u pretposlednjem redu sedele četiri bake, prijateljice koje su vrlo verovatno, a sudeći po mirisu Intesinog laka za kosu, pre projekcije kolektivno bile i kod frizera (preslatko!), levo od mene sedela je grupa tinejdžera (okej, manje slatko) i svi su se smejali uglas. Nekad je, izgleda, to sasvim dovoljno.
0 Comments