Žene za di-džej putom srećemo sve češće, što nas i te kako raduje. Večeras će za posetioce Lovefesta na 99 stejdžu trake vrteti Iva Arifaj. Mlada i harizmatična di-džejica govori nam kako se pred svaki svoj nastup temeljno priprema, ali voli i da osluškuje senzibilitet publike. Godinama je iz inostranstva dolazila na par dana samo da bi u Beogradu vikendom puštala muziku. Domaću di-džej scenu smatra veoma kvalitetnom i raznolikom, ali, kako kaže, često kaskamo za trendovima. Biti žena u di-džej svetu može da ima i svoje mane, a jedna od njih je, kako nam Iva govori – to što se lepota često stavlja u prvi plan, ispred muzike.
Sa Ivom smo razgovarali upravo o tome kako je biti žena koja se bavi di-džejingom, sa kime bi od inostranih di-džejeva sa ovogodišnjeg Lovefest line up-a najradije puštala back to back, kao i koliko je zapravo potrebno posvetiti se ovome da bi žurka bila dobra.
Kako si na profesionalnom nivou počela da se zanimaš za muziku?
Iva: Krajem 2015. kada sam završila fakultet krenula sam da se interesujem za muziku, za di-džejing, zajedno sa mojim drugom Nemanjom Vujićem – NMNJ. Tako smo mi zajedno puštali možda dve – tri žurke u Monsoon baru, dok je još bio Depo magacin. Međutim, u tom nekom trenutku, odjednom dobijam ponudu za posao stjuardese u Abu Dabiju. To je meni bila klackalica – da li ostati ovde u Srbiji, ili otići tamo gde mi se ipak pružila prilika, a i to je bilo nešto što sam zaista htela, tako da sam ipak odabrala da odem. Odlučila sam da završim taj deo, a muzika će svakako ostati da me čeka tu, neću još odustati. I nisam. Tamo sam još i uspela novčano da obezbedim sebi i gramofone i celu opremu i onda sam samo čekala momenat da se taj deo završi, i nakon par godina pauze, evo me ovde, večeras puštam.
Jesi li nastavila da se baviš time dok si živela u inostranstvu – da li si možda pravila neke trake?
Pa, nisam se tada još bavila produkcijom, ja sam samo suv di-džejing, kombinovanje traka… Dok sam radila tamo, tražila sam po četiri slobodna dana u mesecu da dođem u Beograd i puštam u petak ili u subotu. Mene su tako ljudi s vremena na vreme kontaktirali i zvali me da dođem da puštam, ja sam bila u fazonu ljudi ja nisam tu, ne mogu da vam obećam da ću da dođem jer ne znam da li ću dobiti te slobodne dane, tako da, u principu, evo sad sam tu i ne planiram da idem (smeh).
Kako izgleda priprema za festival, da li si već probala šta ćeš otprilike puštati?
Ja se uvek temeljno pripremim, pred svaki nastup, nebitno da li puštam negde u kafiću gde te ljudi maltene i ne slušaju, ili na nekom festivalu. Uvek sednem i razmislim – aha, tajming je od 3 do pola 6, znači tu bi trebalo da ide neka noćna muzika. Pred bilo koji nastup, bez izuzetka, volim da se pripremim, pogotovo u smislu vajba, jer neću na 99 stejdžu puštati neki disko, već, recimo, groovy house ili neki deep, malo jači house. Verujem da je tako zbog toga što nisam puštala muziku u kontinuitetu, jer sam napravila tu dugu pauzu.
Autorka fotografija: Nađa Ilić
Da li često pratiš i osluškuješ muziku oko sebe?
Apsolutno. Ljudi generalno ne obraćaju mnogo pažnje na muziku, pogotovo kada su sa ekipom, bitno im je da nešto ide u pozadini. Meni to toliko grebe uši, ako meni ta muzika u tom trenutku na tom mestu ne leži, ja tu ne mogu da budem. Na kraju krajeva, ja sam i krenula da idem na žurke elektronske muzike zbog toga što mi je nekako uvek muzika bila na prvom mestu, a pored muzike i ekipa koja se okuplja i sluša tu vrstu muzike, koja prati te izvođače, i onda smo se dopunjavali međusobno oko tih stvari i sada se, naravno, družimo.
Da li se na većim mestima ili festivalima poput Lovefesta, gde je mnogo više ljudi, oseti energija publike?
Naravno, kako da ne. Baš se skoro desilo u Halfu, puštala sam sa Nemanjom, mojim drugom, imali smo termin od pet do osam i onda smo bili presrećni što možemo da puštamo jutarnju muziku, ali da i dalje bude groovy vesela i za đuskanje. U jednom momentu smo bili u fazonu – ajde sad da pustimo tu pesmu nakon čega je publika poludela i krenula da peva i skače. Tačno se pogodio naš osećaj sa onim što su želeli da čuju.
Koliko je teško probiti se na scenu elektronske muzike i beogradskog di-džejinga. Koliko su stariji i iskusniji spremni da podrže mlađe izvođače ako prepoznaju njihov talenat?
Sve zavisi, ali mislim da ipak daju priliku. Evo, mogu da kažem za Luku – Lutona, on je dečko koji je pre koju godinu krenuo da pušta, međutim, em ima super muziku, em je harizmatičan, ljudi su to prepoznali i tako su mu se otvarala mnoga vrata, i on sad svuda pušta. Meni je ekstremno drago zato što sam uvek bila za to i zalagala se, ko ima dobru muziku i harizmu, on to i zaslužuje. Isto tako mogu da kažem da su se neki ljudi osetili zakinutim jer im nije dato dovoljno prostora. Naravno da postoje neki koji su se već ustoličili, recimo na 20/44 imaš ekipu koja je stalno tamo, i ne znam sad koliko oni ubacuju neke nove izvođače, jer to je ipak neko kultno mesto i ti ljudi se tamo očekuju. Moj neki lični utisak je sigurno da postoji prostora da se izdvoje.
A što se ženskog di-džejinga tiče?
Malo se tu vodi polemika da li devojke dobijaju prostora na osnovu toga jer su, kao, dobre ribe, ti lepo izgledaš, ti ćes da prođeš. Ja se trudim da ta muzika bude stvarno kvalitetna, maksimalno stojim iza svoje muzike i nenormalno se trudim. Ne vodim se time – e, vidi me, lepa sam, zgodna sam, bukiraj me. To me dosta boli. Neke devojke igraju na tu kartu, poštujem skroz, ali bez obzira na to što bi neko za mene rekao – okej, ona lepo izgleda, ja bih više volela da ocenjuju moju muziku nego moj izgled.
Autorka fotografija: Ana Đapić
Misliš li da su devojke kod nas počele mnogo kasnije da puštaju u odnosu na inostranstvo?
Mislim da smo generalno malo okasnili sa trendom, tako da je do toga i do same dostupnosti opreme. Ranije je bilo mnogo teže da dođeš do te opreme, da je kupiš, jako je skupo. Sada su se svi sveli na dostupnost kontrolera, oni su tako po 100 – 200 evra, i to svako može da isfinansira, poveže sa svojim laptopom i krene da pušta. Zato sad imamo ekspanziju i žena i muškaraca i svih.
A šta kaze publika, ko pravi bolju zabavu, muškarci ili žene?
Pa, zavisi ko ima bolju energiju, može i muškarac da ima vrh muziku i da đuska i pravi atmosferu. Recimo, Pegi Gu koja je baš poznata i ima okej muziku, ona je showman, tako da nju kad vidim kako đuska i ima interakciju sa publikom, bude mi prelepo, to baš znači. E, sad, da li je muško ili žensko – ne mogu da procenim.
Koliko je posao di-džeja zapravo kompleksan, ako želiš da uspeš i dosegneš visine, koliko je potrebno ulaganja? Mnogi misle da je ovo samo zabavljački posao i da je potrebno samo izaći na binu i napraviti dobru atmosferu, a zaboravljaju samu muziku, talenat i znanje koje je bitno.
Naravno. Ja sam provodila sate i sate slušajući muziku. Prvenstveno, ako kupuješ muziku, ti finansijski moraš da ulažeš, a i to preslušavanje oduzima dosta vremena. Da me je neko plaćao samo što sam preslušavala tu muziku, a ne ovo što sam puštala, ja bih bila milioner. Kad zaista voliš to što radiš, oduzima dosta vremena i energije. Kad završim sa regularnim poslom, od osam do četiri, ne odem napolje da blejim i da se sunčam, nego od četiri do ponoći preslušavam i vadim novu muziku za sledeće žurke.
Kako ti se čini srpska DJ scena, da li može da parira inostranoj?
Pa, iskreno, da, može. Ja imam tu dosta nekih ljudi koje smatram kvalitetnim. Runy mi je jedan od omiljenih di-džejeva kog baš slušam zato što mi je on za onaj gruvi vozalica vajb, deep house, onaj malo više za klabing. Imamo baš dosta dobrih di-džejeva i njima je, mislim, manje dato na značaju u odnosu na, recimo, strane di-džejeve. Više puta mi se desilo da slušam nekog stranog di-džeja i da očekujem previše, a na kraju ne bude ništa specijalno, izvrti nešto svoje što je u glavi zamislio i ne obazire se na publiku.
Kada bi mogla da biraš, sa kime bi puštala back to back od ovogodišnjih inostranih izvođača?
Sa Palm Traxom i Tama Sumom sigurno, ako govorimo o ovogodišnjem line up-u, a inače sigurno Boo Wiliams, jer sam njihov fan, tako da se to preslikava i na taj back to back momenat. Sada radim sa Lutonom, po prvi put, pa ćemo videti kako će to biti, radujem se jer mi je on super i mislim da će nam se i energije poklopiti.
Autorka fotografija: Ana Đapić
A šta ti lično najviše voliš da puštaš? Šta bi izabrala kada bi ti rekli da možeš da puštas šta god poželiš?
To se menja. Kako dođe leto u fazonu sam – u, house vokali, disko i to, onda dođe zima, pa sam u fazonu ajde da ga zamračimo sa nekim groovy ozbiljnijim deep houseom. Tako da se to kod mene menja kako se menja i godišnje doba.
Šta za tebe simbolizuje slogan ovogodišnjeg Lovefest festivala – Back to life?
Čim sam pročitala slogan, odmah mi je pala na pamet ona pesma back to life, back to reality i kreće žurka u glavi. Polako se vraćamo u normalu i nadam se da će to ostati tako i za sledeće leto i naredni period.
Kada možemo da očekujemo neku tvoju samostalnu traku, da li planiraš tako nešto?
Za sad nije u planu, ali nikad se ne zna, ako se stvori situacija i prilika za tako nešto. Imam jednu baš dobru drugaricu koja je krenula u tu produkciju, pa se možda sa njom u nekom trenutku, na zimu, zatvorim u kuću i onda se ne zna kad će to da se desi.
Naslovna fotografija: Nađa Ilić
0 Comments