Znamo da nam treba, znamo da smo se usedele i najele ukusne, masne hrane tokom hladnih meseci, znamo da smo se napile rakije, crnog piva i crvenog vina, znamo da ćemo biti manje mrzovoljne sa dolaskom lepšeg vremena, ali opet – ko će sad, bre, u teretanu, da se znoji na steperu, da preživljava upale mišića, da se oseća zalutalim na grupnom treningu gde su svi rastegljiviji, mršaviji i pripremljeniji na napor, ko će sad da trči sa posla, da brzinski skida sako i farmerke, da bi uzeo torbu za trening i brzo hodao do teretane da bi, opet, brzo hodao, pa trčao na traci? Ja ću – tako sam naprasno odlučila krajem ovog marta.
A ja mrzim teretanu i mrzim trening. Zavolela sam šetnju tokom studiranja, ali do tada – ušla bih u autobus da se prevezem jednu ili dve stanice, ne bih hodala, čak ni kada je lepo vreme. Kažu mi da sam takva oduvek – kada smo se šetali krajem devedesetih po Ohridu, samo bih spustila dupe kad mi je bilo dosta, odbijajući da napravim korak dalje, odnosno, zahtevajući da budem nošena. Mrzela sam da se na sankanju penjem, bio mi je zanimljiv isključivo spust, tada sam uzbuđeno vikala čuvaj onima koji su mi smetali da siđem na dno padine hladnih, crvenih obraza. Uvek bih se, ipak, popela, ali nisam odustajala od zamišljanja žičare koja bi me za nekoliko sekundi ponovo odvukla na vrh.
Možda sam više od šetnje mrzela da stojim mirno u mestu, to mi nikad nije polazilo za rukom, čak ni u vrsti na fizičkom – prebacivala bih se sa noge na nogu ili cupkala u mestu, uvek pri početku, uvek među najvišima. U gimnaziji je bilo uobičajeno da se vadimo na menstruaciju makar dva puta mesečno. Niko nije vodio evidenciju, mi kažemo pošteda, odemo u obližnji kafić, pijemo kafe za sto dinara i pušimo gomilu cigara.
Teretana u koju smo odabrale da krenemo radi po švedskom standardu, to je preporučuje korisnicima – čitam dok se šetam ka tom prostoru, a odmah potom guglam da saznam šta to dođavola znači. Znači svašta nešto, a meni, naizgled, baš ništa. Sve je u ovoj teretani modernizovano, sve ide preko aplikacije, tako mi kaže Jovana koja me je dočekala na ulazu. Uzela je moj telefon, sve je namestila i instalirala, pa čak i povukla novac sa mog računa kada sam joj dala karticu. Dala mi je i studentski popust, kao i ključ za ormarić u kom će mi stajati stvari tokom vežbanja, a predlaže mi i da ga zakačim za patiku, da se ne izgubi po prostoru za vežbanje.
Teretane smrde – to sam pomislila, dok sam na klupici u svlačionici obuvala patike za trčanje. Kupila sam ih pre nekoliko godina, kada sam poslednji put vežbala. Uz to oblačim i svoje poderane crne helanke i ćaletovu ispranu reklamnu majicu, koju je verovatno 2011. dobio na akciji prilikom kupovine 24 limenke piva, pa odlazim u kardio zonu. Idem na tu traku, sa blutut slušalicama i podkastima, serijama, filmovima – svim onim sadržajima koji se nalaze na mom telefonu, a za koje verujem da će mi skratiti vreme na traci za trčanje.
Nije mi, ipak, prijao nikakav govorni sadržaj. Slušala sam neku plejlistu i to samo zašto što muzika u teretani nekada deluje kao da te priprema za odlazak u fizički okršaj, a ne na petnaestominutno trčanje na traci. Teretane možda smrde, ali pružaju izopštenost. Bol u mišićima i kostima, znoj koji se sliva niz leđa i golica i visok puls ne ostavljaju mnogo prostora za razmišljanje o izborima, nezaposlenju, konformizmu, prokrastinaciji, licemerima i smaračima. Misliš samo na sledeći korak, pa onda na sledeći, a preostalo vreme na traci deluje dugačko kao ono brdo niz koje si se sankao.
Posle prvog grupnog treninga imala sam upalu mišića zbog koje sam pomislila da se više neću vraćati. Sa mnom su vežbale žene zategnute i jake, žene u skupoj sportskoj opremi, žene kojima se posle treninga ne upali svaki mišić u telu. Nisam izašla iz kuće tokom celog vikenda, trudila sam se da kolena ne savijam, bacala sam se unazad kad bih htela da sednem na kauč, a pre ustajanja do kuhinje ili wc-a sam se nekoliko trenutaka pripremala na neprijatnost. Klin se klinom ne izbija, makar ne tako što ću upaljenih mišića otići da trčim ili da vozim bicikl, to su mi rekli oni koji se bave sportom. Telo je moralo da se odmori dva dana – pila sam tablete magnezijuma, pila sam i Andole na nekoliko sati.
Mislila sam da nikada neće proći, bol me je učinio nervoznom i razdražljivom. Provela sam sate ležeći na kauču u dnevnoj sobi. Ipak, trećeg dana sam se probudila sa željom da se vratim nazad, da trčim koliko me noge nose, spremna na bol u butinama i gomilu lekova koji bi ga sutradan ublažili. Otišla sam opet, pa opet, polako ulazim u štos, lepo mi je rekla ona nasmejana Jovana.
Nisam preterano optimistična, ali možda bi ovaj april mogao biti drugačiji. Možda ipak nekako zavolim trening, možda konačno shvatim tu čar trčanja o kojoj je pisao Murakami, možda mi ne zafali iste one volje, koju osetim kada mislim na izlazak koji će se dogoditi prekosutra, u nedelju – brzim hodom ili trkom, sasvim je svejedno.
0 Comments