„Ako ste osoba kojoj domaće vaspitanje i odnos prema radu nalažu da poštuje svoje radno mesto, koja nastoji da ispuni njegove zahteve i da sledi postavljene procedure rada – nudimo Vam zaradu i sve ono što Vam po zakonu pripada:
– prijava od prvog dana rada, plata preko računa i uvek na vreme, sa uredno plaćenim porezima i doprinosima
– zdravstveno osiguranje za Vas i članove porodice
– plaćeni godišnji odmori i praznici, prekovremeni sati, prevoz
Ukoliko pokažete da ste rođeni za posao PRODAVCA, uživate u svakodnevnoj komunikaciji sa kupcima, vedri ste i borbeni, raduju Vas izazovi i izuzetni rezultati koji nastaju zahvaljujući Vašem prirodnom talentu, obuci koju ste prošli i trudu koji ulažete, obećavamo Vam dodatne novčane bonuse i materijalne nagrade.
P.S. Ako ste toliko sjajni da možete na druge da utičete, ponudićemo Vam i da ostvarite dodatne prihode kao mentor novim kolegama.”
Ovako izgleda primer oglasa na jednom od sajtova za traženje poslova, i to na poziciji prodavac u kiosku. Na prvi pogled – ništa neuobičajeno. Međutim, uprkos svim pogodnostima koje poslodavac putem ovog oglasa nudi svom potencijalnom zaposlenom, deluje da pojedine uslove rada, koji se nigde eksplicitno ne navode, treba potražiti između redova. Na jedan od tih uslova, čini se da smo u nekom trenutku naišli svi, kada je do nas, posredstvom neke od društvenih mreža, dospelo šaljivo postavljeno pitanje: gde radnica iz kioska ide u WC? I kako, zapravo, ovo gotovo idilično zaposlenje koje se nudi izgleda u praksi?
Dvosmenci, trosmenci i radno vreme
Radni dan osobe koja radi u kiosku počinje u 6 ujutru. Bar je tako bilo u Neveninom (42) slučaju, koja je skoro 10 godina radila u „dvosmencu”, sve do 2021. godine.
„Na posao se dolazi 15-20 minuta ranije. Čim stigneš, pogledaš okolo da li je bilo obijanja tokom noći i proveriš frižidere, onda otvoriš objekat, isključiš alarm i prvo izložiš novine. Kreće se rano, ali se rano i završava. Prva smena je trajala do 13h, a druga od 13h do 20h. Tako je bar bilo u tim objektima gde sam ja radila. Ima i prometnijih, gde radno vreme traje i duže, do 10-11 uveče, ali ja sam radila na slabije prometnim lokacijama, tako da treće smene nije bilo”, ojašnjava Nevena, koja se za posao prodavca u kiosku prijavila preko oglasa, nakon što je ostala bez posla u servisu bele tehnike.
Ona objašnjava da postoje i takozvani „trosmenci”, sa dužim radnim vremenom, gde se smenjuju tri osobe, dok su u „dvosmencima” zaposlene dve. „S malim detetom nije lako naći posao, a nisam imala neke kombinacije ko će da mi čuva dete da bih mogla da radim i ne razmišljam kad ću da dođem kući, sve sam to morala da uklapam. Kasnije se radno vreme menjalo, ali kad sam krenula je bilo tako. Mogao si da izabereš objekat u kome ćeš raditi, u zavisnosti od toga gde živiš, i kad sam počela, zamolila sam šefa da me stavi u neki takav ‘dvosmenac’, da bih mogla da imam slobodan dan za vikend zbog dece i kraće radno vreme”, priseća se Nevena.
Rad u kiosku podrazumeva jedan slobodan dan nedeljno, i u njenom slučaju, obično su to bili subota ili nedelja. Osim kada je neko od drugih zaposlenih na odmoru ili bolovanju: „Mi nikad nismo imali dovoljno ljudi, to jest, to je uvek bio problem. Često se dešavalo da, kada je neko od kolega ili koleginica sprečen da dođe na posao ili je na odmoru, šefovi malo produže smenu i teraju te da radiš duže, nekih 9 ili 10 sati”.
Taj prekovremeni rad, kako Nevena kaže, nikada nije bio plaćen u potpunosti: „Oni ti obećaju da će sve biti plaćeno, ali nikad ne plate sve sate koje si ti odradio. Ako si drčan, bezobrazan i svađaš se, onda te donekle drugačije tretiraju. Ako pristaješ na sve, oni na to gledaju kao da ti možeš sve da radiš i da ti ništa nije problem”.
Nedovoljan broj radnika uticao je i na planiranje odmora, ali i na slobodne dane: „U principu, to bi trebalo da funkcioniše tako što najaviš odmor ranije, kako bi mogla da se nađe zamena, ali češće se dešavalo da kolega ili koleginica rade produženo da bi ti iskoristio odmor. Ima ljudi koji nisu iskoristili odmor po 2-3 godine pošto nije imao ko da ih menja. Kod njih je bila fora da, ako putuješ, doneseš vaučer da si uplatio putovanje, kako bi oni bili sigurni da moraš da uzmeš odmor baš tada. A postoje ljudi koji imaju vikendice i žele tamo da provedu odmor ili rade bašte; njih nisu puštali da iskoriste odmor kada žele jer – nema ko da radi.”
Paradoksalno, uvek kada je Nevena pokušavala da se oko nečega pobuni, dobijala je odgovor: ako ti se ne sviđa, ima drugi ko će da radi. S druge strane, javljano joj je da treba da radi produženo ili da slobodan dan zameni radnim, istog dana kada je to bilo potrebno ili, eventualno, dan unapred, što je nedvosmisleno ukazivalo na nedovoljan broj zaposlenih: „Nemaju koga da stave u smenu i onda radiš u jednom objektu, pa te šef pozove da pređeš u drugi objekat. Ako se buniš, odgovore da ti neće izaći u susret kad tebi bude trebalo. Ranije to baš i nije bilo tako. Međutim, sve zavisi od toga ko ti je šef. Imala sam šefa sa kojim nisam imala nikakvih problema i mogli smo da sklopimo svaku vrstu dogovora, ali i šeficu koja je radila u kiosku i zna kako to sve funkcioniše. Kad su je postavili za šefa, ona nas je urnisala. Neverovatno je koliko se ta žena promenila, a došla je iz tog posla. Ja znam da su je verovatno pritiskali, ali dešavalo se da te zove na slobodan dan da ideš u neki drugi objekat, i još se ljuti ako ne pristaneš da taj jedan dan pokloniš njima. Ja nisam htela da pristajem na te stvari i zato sam često ulazila u konflikt”.
Hocete možda žvake, na akciji su?
U odnosu na dnevni promet objekta, postavljaju se i određeni targeti, odnosno, broj pojedinih artikala koje prodavci moraju da prodaju kako bi dostigli određenu cifru. To su, najčešće, žvake, baterije, čokoladice, čipsevi i slično: „Šefovi neretko forsiraju prodaju i veću od targeta kako bi ispunili neka svoja očekivanja. Šalju poruke na svakih sat ili dva da provere koliko si uspešan u tome ili zovu da pitaju zbog čega nešto nisi mogao da prodaš. Ako u objektu ima kamera, dešavalo se i da premotavaju snimak kako bi videli da li si stvarno nudio ljudima koji dolaze da kupe stvari koje su u tom momentu na akciji. Ukoliko ne nudiš, oni daju sebi za pravo da te kazne tako što će ti oduzeti 10% plate.”
Nevena kaže i da neispunjavanje targeta, u njenom slučaju, nikad nije dovelo do smanjenja mesečne zarade, ali da je rad u ovakvoj atmosferi prilično tenzičan, jer je za takvu vrstu prodaje bitan i faktor sreće, pošto oko objekta stalno cirkulišu isti ljudi, koji nekada kupe nešto od tih artikala, a nekad i ne.
S druge strane, navodi i da je, kako bi dostigli targete, takođe radila prekovremeno: „Ako radimo vikendom do 5, na primer, šefovi kažu: hajde ove nedelje da radite do 7, kako bismo ostvarili targete i to se uglavnom dešavalo pred kraj meseca, ako vide da neće ispuniti.”
Šta kada dođe do krađe ili obijanja?
Međutim, jurenje targeta nije jedina stvar koja doprinosi tenziji na ovom radnom mestu: „Zavisi gde je pozicioniran objekat u kome radiš; ako si negde u kraju gde poznaješ ljude, to može da bude i okej, a ako si na nekom mestu koje ti je nepoznato ili je izolovano, dešava se i da kradu, prete… Ja nisam nikad imala situaciju da je neko uperio pištolj u mene, ali moja koleginica jeste. To se desilo na Banovom brdu na okretnici tramvaja, napadač je udario pištoljem i ubacio je unutra. Mi smo prošli obuku kako da se ponašamo u tim situacijama i dobili smo instrukcije da ne pružamo otpor.”
I šta se onda desi?
Ako je neko pretio, ili se dogodila oružana pljačka, ako je ukraden novac ili neka veća količina robe, onda dolazi policija. Ako je manjak „iznutra”, odnosno, u samom objektu, nadoknađuju ga radnici. Ako je „spolja”, odnosno, nedostaje roba koja je izložena van kioska, radnici ne nadoknađuju gubitak, ukoliko pozovu policiju. Desilo se više puta da su izašli na uviđaj kad sam ujutru zatekla obijen frižider, ali sitne krađe koje se dešavaju u toku dana prolaze nekažnjeno. Policija ima povezanost sa firmom, koja dođe po oštetni zahtev i to tako funkcioniše, do neke cifre. To je za njih normalno, do te mere da su radnici najčešće nastavljali da rade do isteka smene, čak i ako je došlo do neke neprijatne situacije, niko nije uzimao u obzir njihovo psihičko stanje i to da li su oni sposobni da nastave sa radom”, ističe Nevena.
Ona, međutim, navodi i da pravila o nadoknađivanju manjka ne važe, ukoliko prodavac ne primeti da se desila krađa. „Kad je gužva, ti možeš i da ne vidiš da je neko nešto ukrao i kada se radi popis, ukoliko bude manjka, ti to plaćaš, bez obzira da li nedostaje roba koja stoji unutra ili napolju. I 2-3 flašice nečega tebi su mnogo, jer radiš za minimalac, a moraš da ih nadoknadiš.
Gde radnica iz kioska ide u WC?
S obzirom na činjenicu da kiosci nemaju mokri čvor, samim tim ne postoji opcija korišćenja toaleta dok ste na poslu. Praktično – radnici moraju sami da se snalaze, te fiziološke potrebe obavljaju u nekom od obližnjih kafića, škola ili prodavnica. „Dok sam radila u trafici na okretnici tramvaja, upoznala sam ljude i molila ih da mi pričuvaju kiosk, dok se ja ne vratim. I ćerka mi je nekoliko puta čuvala, kad sam radila blizu kuće. Tada sam koristila priliku i da napunim vodu. Nemaš gde da je dopuniš. Kad sam u ciklusu, tek je posebna priča. I to je isto problem. U kafićima su nas puštali imali su razumevanja. Znali su da smo iz kioska i nisu pravili problem. Išla sam i u objekat GSP-a. Ponekad i u neku školu…”, kaže Nevena.
Ukoliko ovakvi objekti nisu postojali u blizini, to je značilo da sve vreme dok ste na poslu ne možete da odete u toalet, a kada govorimo o produženim smenama, to je značilo čak 9 ili 10 sati dnevno. „Mene je jednom šefica stavila na zamenu u Železnik. Objekat je bio na takvom mestu da, niti ima ko da ga čuva, niti imaš gde da ideš u WC, niti možeš da zatvoriš. U teoriji, ti možeš da zatvoriš objekat i da odeš, ali je to jako teško. Moraš da se penješ da poskidaš svu robu, pa da kasnije sve to opet nameštaš, za šta je potrebno dvadesetak minuta. Jednom sam čak ostavila sve otvoreno i otišla, pa šta bude – biće. Ti sa tom presijom da ćeš morati da se snalaziš za toalet već dođeš, a smena dugačka. Pila sam što manje vode da ne bih razmišljala šta ću posle. Kad sam radila blizu kuće, to mi je bilo opušteno jer su mi tu bili poznanici, komšije, imala sam koga da zamolim, i to je već malo drugačija priča, ali nisu sve moje kolege bile u takvoj situaciji i većina njih je morala da se snalazi”, ističe Nevena.
Dok vetar nosi novine
Nevena kaže i da ne postoje idealne vremenske prilike za rad u kiosku, ako bismo i izuzeli sve navedene uslove rada.
„Zimi imaš grejalicu, ali hladno je uvek. Ne možeš da zagreješ lim, iako je prostor mali. Sećam se kad je bila ona ruska zima, prvo ne možeš da otvoriš kiosk ujutru, zaledi, nema nikog da ti pomogne, moraš sam da se snađeš, pomoću štapa i kanapa. Ja sam dolazila u skijaškim pantalonama na posao, a ispod njih helanke. Ta prva smena ume obično da bude nezgodna, dok se bar malo ne zagreje. Leti vrućina, zimi hladno, nikad nije dobro. Imala sam i klimu, ali sam zbog nje morala čak i bolovanje da otvorim jer sam se ukočila, nije bila predviđena za tako mali prostor. Temperatura retko kad je takva da može da ti bude prijatno. Kad duva vetar, lete ti novine. Moraš da ih juriš okolo. Postoji 1001 problem”, podvlači ona.
Nevena kaže i da zvanično postoji pola sata za pauzu, ali da je u praksi niko ne koristi jer je to nemoguće. „Isto bi, kao i za odlazak u toalet, morao da sve skloniš i zatvoriš, a onda ponovo otvoriš. Kad nema nikoga, uzmeš da jedeš tim istim prljavim rukama kojima pipaš novac. Ti tu kao nešto opereš, obrišeš vlažnim maramicama, ali to je sve smešno”.
Zbog svega navedenog, Nevena spada u redak slučaj prodavca koji se toliko dugo zadržao na ovom radnom mestu. „Oko godinu – dve je bio neki prosek zadržavanja, ali bilo je perioda kad su se ljudi smenjivali bukvalno na mesec dana. Dosta sam kolega promenila, mnogo je tu cirkulisalo ljudi”, priseća se ona.
Ugovor zastalno Nevena je dobila posle jedne godine rada, a do tada je ugovor o radu potpisivala iz meseca u mesec. „Čujem da su to sad povećali na 2 godine, s tim što su oni sad smislili princip i pronašli rupu u sistemu. Dve firme su se spojile, ali oni od toga nisu napravili jednu firmu, nego majku i ćerku firmu. Jedan je šef, i taj šef drži, na primer, 5 kioska jedne, 5 kioska druge firme. Onda zaposlenima menja ugovore, tako da malo budu zaposleni u jednoj, a malo u drugoj firmi, a čim promeniš firmu, nemaš kontinuitet i automatski ne moraju da ti daju ugovor zastalno”.
Pa, da se vratimo na oglas s pocetka teksta, ovoga puta dopunjen realnim uslovima rada:
Ako ste osoba kojoj domaće vaspitanje i odnos prema radu nalažu da poštuje svoje radno mesto, ali ne i svoje slobodno vreme, nastoji da ispuni sve zahteve i da sledi postavljene procedure rada koje su često na ivici zakona – nudimo Vam zaradu, koja može biti i umanjena, ukoliko ne ispunjavate targete ili budete pokradeni;
– prijava od prvog dana rada, i to u nekoliko različitih firmi, plata preko računa i uvek na vreme, osim ako poslodavac ne odluči drugačije, sa uredno plaćenim porezima i doprinosima;
– zdravstveno osiguranje za Vas i članove porodice, ali ćete morati da radite prekovremeno ukoliko neko od Vaših kolega otvori bolovanje;
– plaćeni godišnji odmori i praznici, kao posledica prekovremenog rada, onda kada poslodavac odluči da možete na odmor, prekovremeni sati, koji će se brojati selektivno i uvek biti manji od broja sati koje ste zapravo odradili, prevoz;
Ukoliko pokažete da ste rođeni za posao PRODAVCA, možete da izdržite da celog dana ne odete u wc, raduju Vas izazovi rada u nehigijenskim uslovima, obećavamo Vam dodatne novčane bonuse i materijalne nagrade, koji u praksi nikada neće biti ostvareni;
P.S. Ako ste toliko sjajni, provešćete na ovom poslu toliko vremena, da ćete zaboraviti šta sve podrazumevaju radna prava, a dostojanstveni uslovi za rad postaće vam misaona imenica.
Ilustracije: Olga Đelošević
Tekst originalno objavljen u drugom štampanom izdanju Oblakoder magazina
0 Comments