Nije nova stvar da se u životu umetnika dese momenti kada reše da ne žele da igraju na sigurno, već postaju skloni eksperimentisanju. Čak iako nikad nisu bili deo mainstream elite. Na prvu loptu mi na pamet padaju Arctic Monkeys, kad su nakon dva pop i brza albuma, zbog kojih su svi tipovi želeli da budu kao oni, a sve devojke plakale za njima, otišli u pustinju i napravili album Humbug, poprilično drugačiji, sporiji, i tek na drugu ili čak treću loptu atraktivan. Danas taj album ima hitove, ljudi ga vole, ali u ono vreme i nije bilo baš tako. Naravno, ima onih koji i danas misle da je Humbug zaokret u pravcu gde sve odlazi dođavola.
Kakve veze imaju Arctic Monkeys i reditelj Ari Aster? Skoro pa nikakve, osim prvog slova imena, i toga što ovaj, danas veoma traženi, reditelj kultnih naslova Hereditary i Midsommar izbacuje svoj treći film, za koji smo već dok se snimao znali da će biti drugačiji, kompleksniji, i da ga ljudi neće mnogo i odmah voleti.
Ono što je bitno da kažemo, kada pričamo o stanju svetske kinematografije, je da se dosta toga odvija i igra na sigurno. Čak i u festivalskim, oskarovskim, arty krugovima, postoje određene teme koje se obrađuju, teze koje se potvrđuju i obaraju. Sve poprilično funkcioniše u granicama koje su postavljene. A kada pogledamo istoriju filma, svi uzbuđeni, širokih zenica, i uz pratnju mlaćenja rukom dok objašnjavamo, pričamo i slavimo upravo one filmove koje te granice pomeraju. Pa čak i ako vam se do kraja ne dopadne film, kao što je to bio slučaj kod mene sa Beau is Afraid, morate da poštujete trud koji je uložen u to što se videli.
Aster, dakle, stvara film od 180 minuta svačega i apsolutno ničega. Nema pravih i pogrešnih odgovora. Originalne misli se bore kroz niz citata i omaža stvarajući film koji zasmejava, zastrašuje, nervira, poziva na dijalog, na mržnju i sažaljenje prema likovima.
Naslovni Beau je Joaqin Phoenix, u još jednoj ulozi izmučenog čoveka posle Jokera, s tim što, za razliku od Betmenovog negativca, Beau ne transformiše sve udarce i ponižavanja u beg u zlo,već, kako naslov filma naslućuje, uplašeno upija sve u sebe i ne pokazuje zube, već pušta da ga svi spoljašni uticaji nadjačaju i pobede.
U nekom najkraćem mogućem opisu, s obzirom na to da u ova tri sata niste sigurni da znate šta gledate, Beau je krenuo u posetu majci. Sticajem bizarnih okolnosti, kradu mu ključeve, obaveštava majku da neće doći, ona se jako razočara u njega, i tu već shvatamo da u njihovom odnosu nisu baš čista posla. Ubrzo shvata da mu je majka poginula na krajnje morbidan način, i da u testamentu stoji da ona neće biti sahranjena dok on ne dođe kući. Tu počinje odiseja ovog lika koji prolazi kroz kuću čudnog bračnog para, animirane bajkovite predele, hipi komunu koja glumi njegov budući život, a sve sećajući se odnosa koji je imao sa majkom, a koji je očigledno sprečavao njega jadnog i uplašenog da razvije komunikaciju sa bilo kojom drugom osobom. Pogotovo ženskom.
Film počinje kao jedna presmešna, ali morbidna, crnohumorna, kafkijanska noćna mora, da bi se, kroz putešestvije glavnog junaka, gubili i vraćali navedeni pridevi, dok je konstantna noćna mora ostajala. Kad se doda ceo frojdovski, ali i jevrejski podtekst, film deluje kao da tu noćnu moru ponekad sanja Woody Allen, a ponekad Charlie Kaufman. S tim što film postaje najnaporniji kada potpuno preuzme kaufmanovsku dramaturgiju i način priče, i tu počinjete i vi sami da ulazite u otvorenu svađu sa njim, ali i sa glavnim likom.
Nakon početnog uzbuđenja, film kreće da odlazi na sve stane, ali i šlajfuje u mestu. Dobijamo i previše priča i rukavaca istih, ali samo jednu poruku i glavnu temu o transgeneracijskoj traumi, koja se prebacuje sa kolena na koleno, kao narodna pesma. Ona je uvek u prvom planu, i ništa više od toga i ne dobijamo. Samim tim, poenta se često kroz tri sata podvlači toliko puta, da hoćete da viknete na ekran svog kompjutera: „Dobro više, shvatili smo, mama je negativac, ali ni ona sama nije znala za bolje!“
Ostaju nam genijalne vinjete različitih žanrova. Od celog psihopatskog naselja u kom Beau stanuje i paranoičnih avantura, preko strašnog samoubistva jednog od likova, kao i lika francuskog glumca Denisa Menocheta, koji je konstantna opasnost, do same majke (Patti LuPone), ali i najboljeg korišćenja Mariah Carey pesme na filmovima ikada. I gomila trauma. Kako za samog lika, tako i za nas, dok nas reditelj gađa njima u glavu dok gledamo ovu njegovu zamisao.
Phoenix je sjajan, i posle ovog filma smo korak bliži rimejku Davitelja Protiv Davitelja, u kom će on konačno zaigrati Peru Mitića, ali razvlačenjem njegovog lika kroz ceo ovaj film ne stvaramo konekciju i osnovnu empatiju, čak ni sažaljenje, već kako vreme prolazi, pre svega gađenje. Ostatak glumačke ekipe je kao neka reprezentacija nezavisnog filma, pa tako dobijamo mnoge više ili manje poznate likove koje ne gledamo toliko često (Nathan Lane, Amy Ryan, Parker Posey).
Bez obzira na sve napisano, pozitivno i negativno, u trenutku u kom u bioskopu gledamo mali milion nastavaka, reboot-ova i superherojskih filmova, a na festivalima imamo ultraspore filmove o pravima nacionalnih, seksualnih i ostalih manjina, koji se pride bave poslovima tkanja ili uzgajanja pirinča, dobro je kad se pojavi film koji iskače iz postavljenih šina, pričajući bizarnu priču, a koristeći lice sa A liste Holivuda da je ispriča.
Film koji nije za svakoga, možda ga niko neće uopšte ni voleti, ali kom ne možemo da prigovorimo i oduzmemo viziju koja ide u nekom potpuno nenadanom smeru, i uvek otvorenom za debatu. To je nešto što nam inače nedostaje.
0 Comments