Poslušaj audio verziju ovog teksta:
Razvoj društvenih mreža datira nekoliko decenija unazad – međutim, period od 2010. godine do danas obeležen je ekspanzijom društvenih mreža i njihovim uticajem na načine na koje komuniciramo, delimo informacije i izražavamo se. Danas postoje stotine različitih društvenih mreža koje se fokusiraju na različite tipove sadržaja i ciljne grupe, ali ništa manje – o društvenim mrežama se sve više govori sa fenomenološke strane, a mnoge naučne grane poput medicine i psihologije trude se da daju objašnjenje uticaja društvenih mreža na njihove krajnje korisnike, odnosno – nas same.
Šta ste prvo uradili kada ste se probudili ovog jutra? Verovatno posegli za telefonom da ugasite alarm. Kad ste već tu, pročešljali ste notifikacije i proskrolovali kroz društvene mreže koje koristite i tek nakon toga, dan je mogao da počne. Nema sumnje – društvene mreže postale su naš saputnik tokom celog dana, od ranog jutra do kasne večeri, stoga ne treba da čudi sve češća upotreba termina kojima pribegavamo kada obećavamo sebi da ćemo manje koristiti telefon poput digitalnog detoksa i tehnološke apstinencije.
Međutim, pojam koji je popularizovan 2012. godine i koji se koristi za opisivanje potencijalnih negativnih uticaja digitalne tehnologije na kognitivne sposobnosti ljudi, posebno na pamćenje i pažnju – digitalna demencija, u poslednje vreme opet dobija na važnosti.
Termin digitalna demencija prvi su koristili nemački neurolozi Manfred Spitzer i Boris Konrad kako bi izrazili zabrinutost zbog potencijalnih štetnih efekata preterane upotrebe digitalnih uređaja, naročito pametnih telefona i kompjutera, na mozak i mentalne funkcije. Iako se koncept digitalne demencije suočava sa kritikama i sporenjima u medicinskoj i naučnoj zajednici, ideja koja stoji iza tog termina je da preterano oslanjanje na digitalnu tehnologiju, kao što je poverenje koje imamo da će pametni uređaji čuvati informacije umesto korisćenja sopstvenog mozga, može dovesti do smanjenja kognitivnih sposobnosti kao što su pažnja, koncentracija i dugotrajno pamćenje.
Aktivna i pasivna upotreba društvenih mreža – u čemu je razlika?
Kada govorimo o uticajima koje društvene mreže imaju na korisnike, treba uzeti u obzir da li je u pitanju aktivna ili pasivna upotreba.
Prema rečima Bojane Bodrože, docentkinje na Odseku za psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, aktivna upotreba društvenih mreža podrazumeva komunikaciju sa drugim korisnicima i aktivno kreiranje i deljenje sadržaja, kao i komunikaciju koja se razvija oko tih sadržaja. Nasuprot tome, pod pasivnom upotrebom društvenih mreža podrazumevamo prosto skrolovanje i pregledanje sadržaja koje su podelili drugi korisnici, stranice ili javne ličnosti koje pratimo.
Pokazalo se da je pravljenje ove distinkcije veoma važno jer, kako navodi Bojana, ova dva oblika upotrebe društvenih mreža imaju različite posledice i efekte na naše živote i na naše mentalno zdravlje. Naime, istraživanja pokazuju da aktivna upotreba društvenih mreža uglavnom nema štetne posledice, odnosno nalazi studija su podeljeni. Neke studije pokazuju da su efekti aktivne upotrebe čak i pozitivni, tj. da doprinose bolje mentlanom zdravlju, većem zadovoljstvu životom, smanjenoj usamljenosti, anksioznosti, depresivnosti. Međutim, ima i studija u kojima nisu dobijene ovakve veze, pa ne možemo tvrditi da aktivna upotreba ima niti pozitivne, niti negativne efekte.
„U svakom slučaju, definitivno znamo da komunikacija sa drugima i aktivno kreiranje sadržaja na društvenim mrežama nema štetne efekte. Međutim, kad govorimo o pasivnoj upotrebi društvenih mreža, tu je priča drugačija. Nalazi istraživanja su prilično jednoznačni – osobe koje više „skroluju“ i „brauzuju“, tj. samo pregledaju sadržaje više su anksiozne, depresivne, usamljene, manje su zadovoljne svojim životom. A znamo i zašto je tako. Pasivna izloženost sadržajima koje su kreirali drugi kod nas konstantno pobuđuje poređenje: da li izgledamo bolje ili lošije od drugih, da li živimo manje ili više zanimljivim životom, da li smo uspešniji, da li se bolje zabaljamo…”, objašnjava Bodroža.
Dakle, pasivna izloženost sadržajima koje su kreirali drugi podstiče doživljaj nezadovoljstva sobom, a ono što je naročito otežavajuće u ovom procesu je to da mi obično ne biramo sami da li ćemo se porediti ili nećemo. Jednostavno, poređenje sa drugima je kognitivni proces koji se često aktivira po automatizmu, bez naše svesne odluke. Što duže smo izloženi slikama života, aktivnosti i (idealizovanog) izgleda drugih ljudi, to je veća šansa da ćemo biti nezadovoljni sobom i sopstvenim životom.
Međutim, Bojana napominje da, kada govorimo o aktivnoj i pasivnoj upotrebi društvenih mreža, postoje određena ograničenja u zaključcima koje izvodimo na osnovu nalaza dosadašnjih istraživanja.
„Prva stvar koju treba naglasiti kad govorimo o odnosu aktivne i pasivne upotrebe društvenih mreža i mentalnog zdravlja je i to da je većina studija tako dizajnirana da mi ne možemo sa sigurnošću reći šta je uzrok, a šta posledica. Odnosno, da li su osobe koje su inače manje depresivne i usamljene više motivisane da aktivno upotrebljavaju društvene mreže, ili sama aktivna upotreba dovodi do snižene depresivnosti i usamljenosti? Ili: da li osobe koje se osećaju nezadovoljno, depresivno i usamljeno biraju da pobegnu od ovih osećanja i misli tako što će vreme provoditi skrolojući na društvenim mrežama? Ili pak sama činjenica da skroluju, posmatraju tuđe postove i porede se sa drugima dovodi do toga da se osećaju lošije?”, ističe Bodroža.
Prema njenim rečima, ima elemenata da verujemo da se radi o jednom začaranom krugu, te da postoje oba smera uticaja. Takoreći, osobe koje žive manje ispunjene živote ili se osećaju nesigurno provode dosta vremena skrolujući na društvenim mrežama, što dalje učvršćuje njihove doživljaje nekompetentnosti i nezadovoljstva. Sa druge strane, osobe koje su već druželjubive i imaju širok krug prijatelja provode više vremena u komunikaciji preko društvenih mreža, čime osnažuju svoja prijateljstva, ali i zadovoljavaju niz svojih društvenih potreba, što na kraju rezultira time da se osećaju zadovoljnije. Naročito je socijalni aspekt upotrebe društvenih mreža važan, jer znamo da su povezanost sa drugima i doživljaj prihvaćenosti jedan od najsnažnijih faktora koji doprinose boljem psihološkom blagostanju.
„Druga stvar koju treba naglasiti je da su ova dva aspekta upotrebe društvenih mreža teško odvojiva i uglavnom se dešavaju isprepletano. I osoba koja aktivno komunicira, šalje poruke, postavlja raznorazne sadržaje, verovatno usput i pregleda sadržaje koje su postavili drugi. Međutim, među korisnicima društvenih mreža ipak postoje neke razlike, pa neki gotovo isključivo pasivno upotrebljavaju društvene mreže, dok neki više uživaju u aktivnoj upotrebi. U svakom slučaju, mogli bismo reći da provođenje većeg broja sati na društvenim mrežama svakako treba izbegavati ili nastojati smanjiti”, govori Bojana.
Da li previše vremena provodimo na društvenim mrežama?
Za početak, treba naglasiti da ne postoji neki jasan i striktno određen vremenski kriterijum koji bi rekao da je sve preko određenog broja sati previše, a da je ispod toga prihvatljivo.
„Pošto mi, psiholozi, problematičnu upotrebu društvenih mreža merimo preko indikatora prisustva određenih simptoma, pokazalo se da ovako dobijen „skor“ koji govori o intenzitetu problematične upotrebe često nije u visokoj korelaciji sa vremenom provedenim na internetu. Dakle, u nekoj meri više vremena znači potencijalno „adiktivniju“ upotrebu, ali to nije nužno. Zapravo, zavisi od toga šta radimo na društvenim mrežama, kao i od toga kako te naše aktivnosti odgovaraju na neke naše psihološke potrebe. Na primer, ako je nekome posao vezan za digitalni marketing, ta osoba može provoditi na društvenim mrežama i više od 8 sati, ali da ne pokazuje simptome problematične upotrebe društvenih mreža”, govori Bodroža.
Iz čega onda proizilazi „štetnost“ upotrebe društvenih mreža?
Upotreba društvenih mreža postaje problematična, kako Bojana navodi, onda kada mi počnemo da se bolje, sigurnije i ispunjenije osećamo u komunikaciji i interakciji onlajn, nego kada komuniciramo uživo. Kada se osećamo kao bolja osoba dok smo onlajn ili se osećamo prihvaćenije od strane onlajn prijatelja nego u „oflajn“ životu. U takvim situacijama, mi ćemo biti snažno motivisani da što više vremena provedemo na društvenim mrežama, jer se na njima osećamo se „kao bolja verzija sebe“ i biće nam sve teže da se od njih odvojimo. I onda se iz toga izrode i drugi simptomi koji ukazuju na problematičan obrazac upotrebe.
„Na primer, osobi postaje sve teže da se odvoji od telefona ili računara i da bude oflajn, ima potrebu da stalno proverava društvene mreže, da skroluje i prati šta se dešava. Kod drugih oblika „zavisnosti“ ovo nazivamo povećanom tolerancijom. Zatim, druge važne životne aktivnosti i obaveze postaju zapostavljene zbog aktivnosti na mrežama, pa osoba ne ispunjava svoje radne ili školske obaveze, zapostavlja prijatelje ili porodicu i tome slično. Konačno, osoba počinje da se oseća loše, depresivno i anksiozno kad nema pristup društvenim mrežama (ili uređaju preko kog im pristupa) – što kod „zavisnosti“ nazivamo krizom. Kad se pojave ovakvi doživljaji i iskustva, definitivno možemo reći da je upotreba društvenih mreža postala problematična”, podvlači Bodroža.
Inače, u stručnim krugovima je preporuka da se termin zavisnost od društvenih mreža izbegava i uglavnom se koristi termin problematična upotreba društvenih mreža ili, ponekad, ekscesivna upotreba društvenih mreža.
„Američka psihijatrijska asocijacija još uvek nije ovu vrstu poremećaja uvrstila svoju klasifikaciju bolesti (DSM-V) rame uz rame sa drugim bolestima zavisnosti, a osnovni razlog je povezan sa nečim što sam ranije pomenula. Naime, problematična upotreba društvenim mreža se izuzetno učestalo pojavljuje zajedno sa depresivnim i anksioznim simptomima, pa je teško znati da li se osoba usled depresivnosti i ankioznosti okrenula upotrebi društvenih mreža nad kojom je izgubila kontrolu ili je prvo postojala problematična upotreba društvenih mreža koja je vremenom dovela do pojave depresivnih i anksioznih simptoma”, objašnjava Bojana.
Dakle, ne znamo šta je uzrok, a šta posledica, ali se može sasvim opravdano pretpostaviti da su simptomi poremećaja raspoloženja i anksioznih poremećaja zapravo predstavljali preduslov zbog kog se osoba okrenula upotrebi društvenih mreža na ekscesivan i neadaptivan način.
Prema Bojaninim rečima, svakako možemo govoriti o tome da postoje „profili“ osoba za koje možemo očekivati da bi mogli lakše razviti problematične oblike upotrebe društvenih mreža, a to su osobe koje generalno imaju negativnu sliku o sebi, manjak samopouzdanja, lošije socijalne kompetencije i relacije (npr. sa vršnjacima), koje su podložne socijalnoj anksioznosti, tj. otežano komuniciraju i plaše se da budu u centru pažnje ili javno istupaju. Takve osobe će lakše komunicirati u onlajn prostoru. Takođe, narušena slika sopstvenog tela i povišena osetljivost na tuđe komentare u pogledu sopstvenog izgleda može voditi upotrebi društvenih mreža koju bi karakterisalo korišćenje filtera za ulepšavanje, ekscesivno postovanje selfija i tome slično.
Dakle, ni problematična upotreba društvenih mreža nije tako uniforman problem – on može dobiti raznolike oblike i manifestovati se u različitim ekscesivnim ponašanjima onlajn.
Upozoravanje na štetne posledice upotrebe društvenih mreža ili dizanje moralne panike?
Kada govorimo o upotrebi društvenih mreža, potrebno je, ipak, podvući granicu gde prestaje realno upozoravanje na potencijalno štetnu upotrebu društvenih mreža i počinje dizanje moralne panike. Međutim, na to pitanje je gotovo nemoguće odgovoriti.
„Sa jedne strane, često se susrećemo sa sveopštim zgražavanjem nad time kuda svet ide i šta će biti od naše dece. Ali to smo imali u svim generacijama, u svim dekadama i vekovima, a posledica je straha od nečeg što nam je novo i nepoznato i straha od neizvesne budućnosti. Na sličan način su se generacije naših roditelja, baba i deda ili njihovih roditelja zgražavale nad džezom, rekenrolom, određenim televizijskim sadržajima i tome slično. Savremene tehnologije su tu i neće nikuda otići – mi moramo naći način da u svetu u kom one postoje „plivamo“ što bolje”, ističe Bodroža.
Ali to ne znači, dodaje ona, da ne treba da budemo svesni opasnosti koje one mogu doneti. Problematična upotreba interneta je samo jedna od njih. Bojana, stoga, smatra da je pitanje koje zapravo treba da postavimo: šta možemo uraditi da umanjimo štetne posledice ili da prepoznamo da postoji povećana šansa da se one jave (a da pri tome ne dižemo paniku)?
Poslednjih godina se, prema Bojaninim rečima, dosta istražuje uticaj takozvanog „plavog svetla“ na naše kognitivne funkcije. Svetlo koje emituju ekrani pametnih uređaja upravo pripada ovom delu spektra. Već duže se zna da plavo svetlo podstiče aktivnost korteksta, tj. povećava budnost. Plavo svetlo se čak koristi kod sportista da bi se poboljšale njihove kognitivne performanse u sportovima u kojima ovo značajno doprinosi uspehu. Budući da u današnje vreme, kad su pametni uređaji sveprisutni i uvek uz nas, često i na spavanje odlazimo sa telefonom u rukama, javilo se pitanje uticaja plavog svetla na kvalitet sna.
Međutim, pošto je efekat plavog svetla takav da povećava budnost, Bojana kaže da se danas dosta ispituju mogućnosti da se ovaj svetlosni spektar koristi u drugim delovima dana – na primer, ujutro, da bise poboljšala budnost. Postoje istraživanja koja pokazuju da bi, uz uvremenjeni odlazak na spavanje, jutarnje izlaganje plavom svetlu moglo da poveća budnost.
„Istaći ću još jednom da ne bi bilo zabune – ovo je podrazumevalo da osoba ide na spavanje dovoljno rano da bi imala adekvatnu dužinu sna (naravno, bez upotrebe ekrana pred spavanje), dok bi bila izložena plavom svetlu ujutro nakon buđenja. Pokazalo se da bi ovakav režim mogao imati dobre efekte na kognitivno funkcionisanje, jer bi osoba dobila dovoljno sna, a ujutro bi njena pažnja i budnost bile intenzivirane”, objašnjava Bodroža.
Međutim, pre nego što olako iz ovoga izvedemo zaključak da deci ujutro, odmah po buđenju, treba dati telefon u ruke, Bojana upozorava da treba da promislimo o tome koliko vremena bi oni ujutro bili vezani za telefon, da se ne bi desilo da dobijemo naspavanu i budnu decu koja opet kasne u školu.
„Reći ću još i to da se pojavljuju studije koje pokazuju da svakodnevna duga izloženost plavom svetlu skraćuje životni vek i podstiče javljanje neurodegenerativnih procesa kod nekih životinja. Budući da su pametni uređaji relativno nov fenomen, biće potrebno dosta vremena dok ne dobijemo pouzdane podatke o dugoročnim efektima plavog svetla na ljude. Postoji mogućnost da kratkoročni pozitivni efekti plavog svetla na povećavanje budnosti i pažnje mogu imati dalekosežne negativne posledice ako ovakva izloženost traje duži niz godina”, upozorava Bodroža.
Društvene mreže, digitalna demencija i kognitivne sposobnosti
Iako su prvobitni nalazi vezani za uticaj upotrebe interneta na kognitivne funckije bili raznoliki – neki su pokazivali da štetni efekti postoje, ali ih neki nisu dobijali, sad već postoji dosta istraživanja iz oblasti neuronauka koja pokazuju da intenzivna upotreba interneta i društvenih mreža dovodi do promena u neurološkim strukturama, te da se kao posledica toga menjaju naše kognitivne funkcije i sposobnosti. Dakle, sad ne govorimo samo o upotrebi društvenih mreža – istraživanja koja se bave ispitivanjem ovih fenomena uglavnom govore uopšteno o „vremenu pred ekranom“ (telefona, tableta ili računara), a ne specifično samo o upotrebi društvenih mreža.
Upravo je termin „digitalna demencija”, kako navodi Bojana, skovan da obuhvati i opiše sve promene u kognitivnim i drugim funkcijama koje se javljaju kao posledica dugotrajne izloženosti digitalnim uređajima. Pod ovim pojmom se podrazumeva blago kognitivno oštećenje, slično onom koje možemo videti u ranim fazama staračke demencije, ali se ovi efekti javljaju i kod mladih osoba kao posledica kontinuiranog svakodnevnog produženog vremena provedenog pred ekranom.
Bojana navodi i primere nekih efekata koji se podvode pod pojam digitalne demencije:
- Smanjuje se koncentracija i kvalitet pažnje, pažnja je sve više skokovita (vigilna), a sposobnost da budemo „uronjeni” u neki sadržaj se smanjuje. Ovo vrlo lako možemo primetiti kada nešto čitamo – sve češće nam se dešava da pažnja preleće na druge sadržaje, slično otvaranju hiperlinkova kada čitamo elektronske izvore – dok otvorimo prvi, drugi, treći hyperlink, zaboravimo šta smo na početku čitali. Pored toga, dolazi do slabljenja inhibitnorne kontrole, što je naša sposobnost – da inhibiramo remeteće sadržaje iz okoline dok smo aktivno angažovani na nekom kognitivnom zadatku, pa nas je lakše poremetiti u aktivnosti koju obavljamo.
- Generacije koje odrastaju uz pametne uređaje i internet imaju sve manji vokabular, budući da manje čitaju, dok su internet sadržaji kojima su najčešće izloženi (naročino prepiske sa drugim ljudima) verbalno siromašni. Provođenje značajnog vremena sa digitalnim uređajima u rukama oduzima vreme od fizičkih aktivnosti, te deca koja odrastaju na ovaj način imaju sve slabije senzorne i motoričke sposobnosti. Slabe i druge vrste sposobnosti, budući da je za kvalitetan razvoj potrebna raznolika stimulacija u svim domenima, što nije ono što pružaju digitalni uređaji.
- Slabi kontrola impulsa, javljaju se teškoće u odlaganju zadovoljstva, kao i otežana regulacija emocija (npr. kontrola ispoljavanja besa). Ovo može biti posebno uočljivo kod mladih koji razviju problematičnu upotrebu interneta/društvenih mreža, koji na oduzimanje telefona, kao svojevrstan vid frustracije njihove želje, reaguju ispadima besa. Uz to, postoje podaci koji pokazuju da su mladi koji ispoljavaju probleme u regulisanju vremena provedenog na društvenim mrežama, takođe skloniji i problemima sa zloupotrebom supstanci, kao i sa agresiji, hiperaktivnosti i sličnim problemima. Međutim, dok neki od nabrojanih problema mogu bar delimično biti posledica ekscesivne upotrebe digitalnih tehnologija (npr. problem sa pažnjom i hiperaktivnost), drugi ne moraju (npr. zloupoteba supstanci). Jednostavno, moguće je da postoje zajednički uzroci otežane samokontrole upotrebe digitalnih tehnologija i zloupotrebe supstanci, a ne da nužno jedno uzrokuje drugo. Ovo su ipak veoma složeni fenomeni da bismo njihovo javljanje objasnili jednim prostim mehanizmom.
Uz sve nabrojano, poslednjih dekada registrovan je i takozvani obrnuti Flinov efekat.
„Naime, od vremena kada su psiholozi počeli da konstruišu i koriste testove inteligencije bio je upečatljiv fenomen da generacije vremenom „postaju pametnije”, to jest, da iz generacije u generaciju raste prosečan IQ, te se zbog toga norme testova inteligencije moraju stalno iznova obanvaljati na bazi novih empirijskih podataka, da bi se ispratile ove promene. Trend porasta IQ-a kroz generacije nazvan je Flinov efekat. Međutim, od 70. godina XX veka neke zemlje su počele da beleže obrnut trend, a on je sve vidljiviji u poslednjih nekoliko dekada u kojima smo izloženi digitalnim tehnologijama – u proseku, kod novih generacija se javlja postepeni, ali stabilan pad u prosečnim rezultatima na testovima inteligenacije. Upravo ovo je obrnuti Flinov efekat”, objašnjava Bodroža.
Internet, društvene mreže i pametni uređaji fenomeni su, navodi Bojana, koji su među nama u proseku između 25 i 15 godina. Iako nauka stalno pokušava da prati aktuelne teme i da isputuje fenomene koji nas okružuju, za čvršće zaključke o dalekosežnim posledicama upotrebe digitalnih tehnologija, prema njenom mišljenju, biće nam potrebno još vremena.
„Sajberpsihologija – oblast psihologije koja se bavi efektima digitalnih tehnologija na čoveka, veoma je živa oblast, ali su i digitalni fenomeni brzo promenljivi i ponekad teško uhvatljivi, što često otežava povlačenje paralele između istraživanja, na primer, od pre 10 godina i danas. Jedno je sigurno – ova oblast psihologije vremenom dobija sve više na značaju”, zaključuje Bodroža.
Između aktivnog i pasivnog korišćenja društvenih mreža, računanju screen time-a i (bezuspešnih) pokušaja da se odvojimo od društvenih mreža, možda je vreme da se zapitamo kako i na koji način koristimo digitalne tehnologije i na koji način one utiču na naš život. Pronalaženje ravnoteže pomoći će nam da znamo i umemo da procenimo kada je vreme da „skrolujemo” kroz vesti, a kada je vreme da se prepustimo trenucima bez ekrana.
Ilustracije: Olga Đelošević
Tekst je podržan od strane Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu „Scroll’n’Share” Oblakoder magazina ne izražavaju stavove Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj.
0 Comments