Sutra uveče u Lift baru u Cetinjskoj 15 kroz fanzin „93/94“ upoznajemo Pariz iz ugla Aleksandre Bogdanović, aka Alex Bog – beogradske fotografkinje koja se već neko vreme kreće između Beograda i Pariza, ali i između nepoznatog i bliskog, analognog i živog.
Projekat „93/94“ nosi imena poštanskih kodova pariskih predgrađa Bagnolet i Montreuil, u kojima je menjala adrese, ali pronalazila priče. U tom, kako kaže, „ne-romantičnom Parizu“ kroz pitanje, „Sorry, do you speak English?“, lagano se probijala do ljudi i njihovih svetova. Fanzin je upravo rezultat tih susreta, ali i različitih iskustava, koja su oblikovala njen dosadašnji rad, naročito kao žene u polju street fotografije.
Ovo je prvi put da svoj rad predstavlja na ovaj način, bez lažne slike o gradu svetlosti i bez Ajfelovog tornja, uz dobar vajb, dobru muziku i dobar razlog da svratite. Muzička podrška na događaju biće domaća, dobro poznata imena – Phillie P, Little Lu i Doshra, a na samom događaju, pored fanzina, moći ćete da kupite i majice sa specijalnim dizajnom. No, pre toga – da čujemo šta sve Alex ima da kaže.
Od samog starta si u street i dokumentarnoj fotografiji. Šta te najviše pokreće kad uzmeš aparat u ruke i izađeš napolje?
Alex Bog: Pokreće me neizvesno. A neizvesno može da bude sve – ljudi, vreme, dan i noć. Nekad se elementi svi poklope, nekad ne, ali ja sam tu, spremna, sa svojim aparatom.
Tvoj rad deluje iskreno i nenametljivo, kao da samo posmatraš svet i pritisneš okidač na aparatu kad te nesto inspiriše. Šta je ono što se pokazalo da ti do sad gotovo uvek privuče pažnju?
Definitivno šta mi najviše privlači paznju su ljudi. I njihov odnos sa okolinom, drugim ljudima. Ne mora nužno uvek nešto da se dešava, da bude nešto napeto. A kako ljudi imaju sklonost da napolju iskažu najbolje i najgore, uvek ima nekog materijala za fotografisanje.
Isključivo fotografišeš analognim aparatom, biraš da imaš 36 pokušaja i to je to. Šta ti to ograničenje donosi u načinu razmišljanja i pristupu fotografiji?
To ograničenje me tera da maksimalno koristim svoj um, znanje i veštinu i, naravno, oko kao oruđe. Da vidim pravi momenat. Ne uspe svaki put. Koliko samo filmova imam ispucanih, jedva izvučem 2 fotografije koje bi poslužile, a nekad ništa ne dobijem. Ali to što neću znati kako će izgledati fotografija sve dok ne bude razvijena i skenirana – uzivam u tom iščekivanju. Analogna fotografija definitivno budi u meni mnogo emocija, što digitalna fotografija nikako ne može da izvuče. Da, veliki sam protivnik digitalnog, fotošopa, editovanja i svega što ide uz to. Bežim od toga, zato sam imala loše ocene iz studijske fotografije na fakultetu. Zabavna vremena.
Da li postoji nešto specifično što te je inspirisalo i pokrenulo da počneš da se baviš dokumentarnom fotografijom?
Ono što me je uvelo u svet dokumentarne fotografije jeste časopis National Geographic, kao i verovatno većinu nas fotografa. Davne 2005. godine roditelji su počeli da mi kupuju i tu je u mojoj glavi počelo da se kuva, sve do prvog fotoaparata, prve fotografije za koju sam mislila „ma ovo je za časopis” naravno, bila je veliki fejl, sve do momenta kada sam imala 19 godina i kada je prva fotografija izašla u National Geographic-u. Onda su moje fotografije izlazile i u narednih 5 godina. To je bio veliki vetar u leđa i da upišem fotografiju i da ostanem u dokumentaroj.
Trenutno radiš i živiš na relaciji Beograd–Pariz, kako je došlo do te selidbe i kako balansiraš između ta dva grada, dve energije, dve ulice? Koliko su zapravo ova dva grada slična, a šta ih razlikuje?
Do moje odluke da odem u Pariz je došlo samo zbog toga što sam imala rođaka koji radi tamo i što sam imala gde da spavam (živela sam u stanu sa 5-6 radnika iz Srbije koji tamo rade na crno, i to je bilo najzabavnije iskustvo u mom životu) inače ne mislim da bih izabrala Pariz. Ne mogu da kažem da sam našla balans, zapravo nisam uopšte. Na primer, ovog leta idem da čistim neke kancelarije na jugo-zapadu Francuske, ali imaću i neki posao da snimim materijal za društvene mreže kad bude veliki maraton na Alpima. U Beogradu stalno tražim posao, tako da su energije u Beogradu i u Parizu totalno drugačije, nemam sa čim da ih uporedim. Nisu slični. Sve mi je pozitivnije u Beogradu, ljudi pogotovo. Da, u Parizu je sve i ceo svet, ali…
U projektu 93/94 prikazuješ Pariz koji je suprotan onom klišeu o „gradu svetlosti”. Šta si zapravo tražila i našla u Bagnoletu i Montreuilu?
Za Bagnolet i Montreuil nikad nisam čula, sve dok se nisam smestila tu, ali su to predgrađa iskrenija od Pariza. Tu su ljudi koji grade Pariz u svakom smislu. Ima i dosta naših ljudi, tako da nisam ništa tražila, sve je samo došlo. Montreuil i Bagnolet su zapravo ta geta Pariza za koje čujemo po medijima, vidimo u filmovima. Ali dobilla sam mnogo – pre svega razumevanje i poštovanje za druge rase ljudi i njihove kulture. Teško bismo se sporazumeli, ali znala sam da sednem sa tim ljudima, razumeli smo se preko hrane i muzike, pa tek onda bi fotografija došla na kraju. U nekim trenucima nije bilo mesta za fotografiju, treba zadržati neke momente samo u sećanju i srcu.
Koliko ti je trebalo vremena da probiješ taj prvi zid i približiš se ljudima u njihovom prostoru?
Za probijanje tog zida je trebalo malo. Prosto, ili ćete krenuti da radite ili ne. Ovaj projekat je prvo trebalo da se zove „Sorry, can I take a picture?” ili „Je ne parle pas français” jer su to jedine dve rečenice koje bih u danu nekad izgovorila, ali njima sam probijala zid, pa i dan-danas. Ali u kraju gde sam pre živela, vremenom su me ljudi pustili u svoj krug, i stvarno je lep osećaj. Starije osobe znaju biti teške, nekad vas i oteraju, dok su deca radoznala.
Vrlo često street fotografiju vezujemo za sferu u kojoj su najčešće muškarci, kako iz tvoje prespektive izgleda to što si devojka sa aparatom na ulicama Pariza/Beograda? Kako izgleda taj kontakt – da li ti to nekad otvara vrata ili ih zatvara?
Ja se baš super osećam što sam u ovoj vrsti fotografije. Ali kao žensko, definitivno postoje razlike kako se odnose prema vama, i ljudi pred kamerama i oni koji se nađu iza. I tu se Pariz i Beograd razlikuju. U Parizu ima više street fotografkinja, ali mogu da se dese zaista neprijatne situacije koje u Beogradu ne bi mogle da se dese. Ali u Beogradu zato dobijam često komentare poput- ma, šta ona fotografiše, otišla u Pariz, umislila nešto. I to samo kažu muškarci. Ali ja onda još jače radim. Namerno, iz inata! (smeh)
Imaš li možda neku anegdotu ili interesantan događaj koji se desio dok si fotografisala na ulici?
Bilo je million momenata i događaja, ne bi stali u ovaj tekst. Za mene su svi posebni. Svaki kontakt, svaka konverzacija.
U subotu 7. juna, biće održana promocija tvog fanzina u Liftu. Kako si znala da je pravi trenutak da sve što si do sad radila, pretočiš u nešto opipljivo?
Uh, bilo mi je jako teško da se odlučim za ovaj korak. Jer uvek mislim nemam dovoljno fotografija, možda nisu dobre, zato nikad nisam pravila izložbe i slično. Ali nešto se u meni malo promenilo, i još uz podršku prijatelja, rekoh: ajde, napokon. Nisam imala neki poseban koncept, želela sam da pokažem mali deo mog pogleda na Pariz, a da to ne bude Ajfelov toranj.
Šta nas sve očekuje na promociji?
Dobar vajb! Dobra muzika! Dobra žurka! Plesanje! Sve što volim! Zin mi se činio kao opušteniji način da predstavim svoj rad, izložbe su možda malo strašne (smeh).
Da li imaš neke uzore kada je reč o street fotografiji?
Uzori su uglavnom stara škola: Walker Evans, Sebastiao Salgado, Alexandra Boulat, Issei Suda…
Imaš li neku pesmu koja ti uvek svira u glavi dok fotkaš?
Hm, kod kuće se uglavnom pripremam nekim heavy metalom, rock-om, a napolju dok fotkam ide neki neki old school – rep, hip hop, ali baš zavisi od raspoloženja i šta želim da dobijem.
I za kraj – da imaš samo jedan dan i jedan grad – gde bi bila, koga bi fotkala i zašto?
Teško pitanje, ali sigurno Japan, svi gradovi! Trenutno u glavi imam viziju kako pravim foto priču negde u Americi, deep south, Luizijana, Misisipi… Negde su tu i native Americans…Volela bih u nekom trenutku da krenem i sa ozbiljnijim temama. Pucam visoko sad, ali ni Pariz nije bio na spisku. Sve je moguće!
Fotografije: Alex Bog
0 Comments