Pre 2 godine se desila jedna od najvećih tragedija kod nas u bliskoj istoriji. A znamo i da je kod nas što se tiče tih tema uvek velika konkurencija. Naravno, mislim na tragediju u školi Ribnikar. Tema koja nas je ostavila nespremne, a pre toga gotovo sigurne da je to nešto što se dešava na trulom zapadu, a nikako kod nas. I tih dana, nedelja, meseci, kako se „to“ desilo, dok su svi krenuli da raspredaju zašto i kako se desilo, ko je kriv, a ko ne, znam samo da mi je prolazilo kroz glavu kako baš ne bih voleo da u narednom periodu gledam TV seriju na ovu temu, pravljenu u domaćoj produkciji.
Ne želim je ni kad deo državnog projekta, niti nekih alternativnijih kanala, ni od onih sa leva, ni od onih sa desne strane. Jednostavno, ne verujem da imamo kadar koji bi umeo da se izbori sa ovom temom, a nisam ni siguran da li želim da gledam neko nesnađeno dete glumca koje će u nedostatku dobrog scenarija biti ostavljeno na vetrometini ideja i zamisli.
Onda se pojavila britanska serija Adolescence i svojom veličinom i kvalitetom još jednom potvrdila sve ovo što sam gore naveo, da ne želim MTS seriju o Ribnikaru. BBC ju je napravio onako kako treba.
Ne znam da li mi imamo parafrazu one britanske poslovice it takes a village to raise the child, ali baš tu rečenicu je Stiven Grejem, jedan od kreatora i glavni glumac više puta napomenuo u press turu ove serije i baš ta rečenica najbolje opisuje ono što gledamo kroz 4 epizode serije Adolescence.
Da, ime ove serije nije baš nešto što će vas naterati da pustite plej i odvojite nešto malo više od 4 sata svog života. Svakako, ni tema nije baš za svakodnevnu razonodu, kao što ste na Netfliksu navikli.
Priča nas odmah smešta u dešavanje, gde policija hapsi dete koje je optuženo za ubistvo drugog deteta. Sve to saznajemo u realtime-u, kao i članovi njegove porodice, dok policija odvodi 13-godišnjeg Džejmija (Oven Kuper) koji je nožem izboo svoju školsku drugaricu, iako konstantno ponavlja da nije kriv. Uskoro ćemo shvatiti da su i svi dokazi protiv njega, kao i da postoji snimak svega. Džejmi će i nakon toga ponavljati da nije kriv.
Ovo nije triler i nemamo pitanje ko je ubica, ovo je drama koja pokušava da odgonetne pitanje – Što? U četiri epizode gledamo hapšenje, policijsku posetu školi, psihološko procenjivanje Džejmija i na kraju porodicu koja treba da nastavi sa životom. I da, sve četiri epizode su snimane iz jednog kadra. Iako smo do sad navikli da postoje razne cake i fore kako to može samo tako da izgleda, autori nas ubeđuju da je sve odrađeno iz prve i bez rezova. Iako to samo po sebi treba da deluje kao jedan lep trik i ništa više, ovom tehinikom smo uspeli da budemo prikovaniji za ekran, a glumcima je data šansa da se dokažu.
Serija se pita ko je kriv za to da klinac digne hladno oružije na školsku drugaricu, ali i daje nam odgovore. Od toga koliki uticaj ima ono što se ponese od kuće, ali i šta genetika može da uradi. Šta škola i nastavnici rade, a šta sredina, đaci, drugari i buliji, ali na kraju i konačan udarac – internet i mediji, nepregledna masa informacija koja će vaspitati vaše dete kad je ono samo u sobi, a dok vi mislite da uči ili spava.
Incelska subkultura, Endru Tejt i svi ostali Džordani Pitersoni imaju svoju ulogu, ali Adolescence je previše komplikovana serija urađena polako, sa puno detalja, tako da se nisu odlučili za lagan rasplet.
Serija uspeva da se bavi muškim besom, koji se nije razvio sa internetom. On je postojao oduvek, a oni koji su ga videli u svojim očevima i dedovima, i koji su ih se plašili, ipak su izgleda uspeli da iskopiraju sve ono što su videli. Sav taj bes u kombinaciji sa velikim toksičnim filozofima današnjice koji objašnjavaju mladom dečaku i muškarcu da on zaslužuje sve što mu se (ne) nudi, dovodi do strašnih posledica i upravo to je „to nešto“ što je ova serija uspela da uhvati kao svoj momentum.
Mali Oven Kuper je fantastičan. Iako mu je ovo prva uloga, a prvi glumački zadatak je bila treća epizoda u kojoj je on sam u prostoriji za ispitivanje sa psihološkinjom. U toj jednoj predugoj sceni je uspeo da nam dočara šta je „problem“ sa našim glavnim junakom. On je i uplašeno dete, ali i manipulativni tip koji je prerano odrastao pomoću klipova i forumskih dopsivanja koje je gledao, čitao i koji su ga vaspitali. Kuper je samo pokazao da će, ako je ovo njegovo prvo pojavljivanje i prvi glumački zadatak, dalje u budućnosti stremiti ka najvišim ciljevima.
Pa opet, sa svim pohvalama za malog, ovo je serija Stivena Grejema, jednog od najboljih živih glumaca današnjice. U šali sam više puta ranije pominjao kako to izgleda kad ste Marlon Brando, a rodite se u telu navijača Milvola. Upravo tako možete opisati Grejema kao glumca. Celog života je osuđen na uloge grubijana, likova sa margine, ili policajaca koji vrlo lako mogu da pređu na drugu stranu zakona.
Međutim, Grejem i te kako zna da glumi čoveka koji je sastavljen od najčistijih emocija i ovde to pokazuje. On glumi oca dečaka potpuno tragično, sa besom koji nosi i sa kojim je „zarazio“ sina, ali i sa krivicom. Pogotovo sve to vidimo u poslednjoj epzodi kad konačno shvata u čemu je njegova krivica, ali i da nije sve njegova krivica. Iako je u Britanji voljen i slavljen, verujem da će Adolescence biti serija s kojom će ga ceo svet sad upamtiti i voleti, jer on to i te kako zaslužuje.
Na kraju, Adolescence je hrabra serija koja nije samo potkačila par „bitnih“ tema i time sebi osigurala pominjanje na društvenim mrežama i televizijskim kritikama. Ovo je serija koja je svim svojim snagama želela da dođe do odgovora i da ponudi rešenje. Nekakvo, bilo kakvo, bolno i nepopularno, ali rešenje koje svi možemo da progutamo i prihvatimo kao neminovno što, priznaćemo, nije čest slučaj ni kod onih umetnosti koje se bave mnogo lakšim temama.
0 Comments