Dugoročni dokumentarni projekti u Aziji i Istočnoj Evropi čine osnovu njegovog angažmana kao fotografa i novinara. U radu u konfliktnim i postkonfliktnim društvima bavi se kršenjem ljudskih prava, sa posebnim fokusom na ženska prava, kao i etnička i prekogranična pitanja. Njegov pristup podrazumeva dug boravak na terenu, strpljivo građenje poverenja i rad u izuzetno zahtevnim, često i opasnim okolnostima.

Tokom prethodnih godina radio je na pričama u Kazahstanu i Kirgistanu o preživelima iz logora u Sinđijangu, u Ukrajini je dokumentovao skejtersku zajednicu usred rata, u Bangladešu je istraživao postrevolucionarni period i slučajeve tajnih otmica, dok od 2022. godine u Mjanmaru prati oružani otpor protiv vojne hunte. Izveštavao je i iz etiopske regije Amhara tokom tekućeg sukoba. 

Robinov rad podržan je od strane prestižnog Pulitzer Centra, a objavljivan je u medijima kao što su Le Monde, The Washington Post i The Guardian. Takođe je izlagao na međunarodnim festivalima i u institucijama, uključujući Photographic Center of Marseille i Nacionalnu galeriju Bosne i Hercegovine, u okviru prošlogodišnjeg Sarajevo Photography Festivala. Prošle godine osvojio je i glavnu nagradu na pomenutom festivalu, čime je dodatno potvrđena Robinova pozicija na savremenoj dokumentarnoj sceni. Konkurs za ovogodišnji takmičarski program Sarajevo Photography Festivala otvoren je do 16. aprila. Sve ovo bile su teme našeg razgovora.

Tvoj rad se često fokusira na ljudska i ženska prava u složenim političkim kontekstima. Šta te je inicijalno privuklo ovim temama?

Moja početna želja, dok sam bio student, bila je da pričam priče o svetu u pokretu. Nakon završetka studija, posebno iz oblasti novinarstva i analize konflikata, vrlo brzo su me privukle teme na koje čovek ne može ostati ravnodušan niti okrenuti pogled. Kao fotograf, potrebno je da se što više približite stvarnosti, uđete u intimne prostore i provodite duže vreme na terenu. Dokumentovanje kršenja ljudskih prava, kako muškaraca, tako i žena, ubrzo je postalo centralni fokus mog rada, bilo kroz teme poput progona Ujgura ili ratnih zločina koje je počinila vojna hunta u Mjanmaru.

Radiš u različitim geografskim i kulturnim kontekstima, od Azije do Istočne Evrope. Kako pristupaš izgradnji poverenja sa ljudima koje fotografišeš?

Poverenje se gradi kada je komunikacija zasnovana na poštovanju, bez obzira na kulturu. U svom radu često provodim duže vreme na jednom mestu, dane, nedelje ili čak mesece, prateći određenu priču. Vreme i poštovanje otvaraju vrata. Kada je reč o pitanjima ljudskih prava, mnogi ljudi godinama čekaju da budu saslušani. Njihove priče su ućutkivane ili zaboravljene. Razgovor sa novinarom koji je tu da sluša i podeli njihovu priču može biti duboko katarzičan. Strpljenje, poštovanje i pažljivo slušanje otvaraju srca.

Projekti poput onih u Kazahstanu i Kirgistanu, gde si dokumentovao preživele iz logora u Sinđijangu, nose veliku emocionalnu težinu. Kako balansiraš između novinarske distance i lične uključenosti?

Ne doživljavam ličnu uključenost kao nešto što je u suprotnosti sa novinarskom distancom. Izveštavanje o teškim temama na terenu uvek zahteva određeni nivo ličnog angažmana, ne samo zbog rizika koji su uključeni. Novinarska distanca je vodeći princip, metodologija. Prirodno je da neke priče koje čujete ili prizori kojima svedočite nose veliku emocionalnu težinu; pogađaju vas, diraju, pa čak i izazivaju ogorčenje. Ipak, najbolji način da podržite ljude na terenu, kao novinar i fotograf, jeste da njihove glasove prenesete što vernije i istinitije, ne lišene emocije, već sa autentičnošću i profesionalnom rigoroznošću.

Kako procenjuješ kada je pravi trenutak za fotografisanje, a kada je bolje odložiti fotoaparat?

Retko fotografišem odmah po dolasku na lice mesta. Volim da odvojim vreme, steknem poverenje i zabeležim autentične trenutke. Međutim, ponekad to nije moguće, kao tokom bombardovanja, na primer. U takvim situacijama postavljam sebi nekoliko pitanja: da li je dostojanstvo ljudi koje sam fotografisao ispoštovano na slici? Da li fotografija ima suštinsku novinarsku vrednost? Da li dokumentuje ključni događaj? Takvo promišljanje oblikuje moj rad. Postoji mnogo fotografija koje odlučim da ne napravim. Ali, opet, poštovanje ljudi na terenu, posebno kada ih fotografišem, upravo je to ono što mi omogućava da ostanem duže i prikupim autentična svedočanstva.

Tvoj rad u Ukrajini bio je fokusiran na skejtersku zajednicu. Šta te je privuklo toj priči i kako se ona uklapa u širi kontekst sukoba?

I sam sam skejter. Kada sam počeo da radim u Ukrajini nakon invazije 2022. godine, želeo sam da dokumentujem živote ukrajinske omladine kojoj su nevinost i adolescencija naglo oduzeti. Za mene je skejtbording postao lični način i snažna perspektiva kroz koju sam mogao da ispričam njihovu priču. Od početka invazije, skejtbording u Ukrajini dobio je posebno značenje, kao oblik bekstva, važan izvor psihološke podrške za jednu dezorijentisanu generaciju. Bio mi je to i način da napravim distancu od beskrajnog toka vesti i pokažem kako sukob menja svakodnevni život, čak i u njegovim najjednostavnijim trenucima.

U Bangladešu si istraživao tajne otmice i postrevolucionarni period. Kako pristupaš istraživanju i proveri činjenica u tako osetljivim situacijama?

Ovaj rad je nastao nakon revolucije 2024. godine, koja je otvorila prostor za slobodniju priču o masovnim otmicama koje su trajale gotovo deceniju. Provera činjenica je mukotrpan proces koji zahteva terensko istraživanje, podršku stručnog tima i pregled brojnih izveštaja nevladinih organizacija, kako međunarodnih, tako i lokalnih. U Bangladešu je lokalna grupa Mayer Daak preuzela zadatak prikupljanja svedočenja porodica pogođenih ovim slučajevima, pružajući neprocenjiv izvor informacija za razumevanje problema, njegovog obima i posledica.

Od 2022. godine dokumentuješ oružani otpor u Mjanmaru. Kako vidiš ulogu fotografa u dugotrajnim sukobima, kao svedoka, učesnika ili posrednika?

U Mjanmaru sebe vidim kao svedoka. Gotovo četiri godine dokumentujem građanski rat i ratne zločine koje je počinila vojna hunta. Vremenom je ovaj rad postao i način čuvanja sećanja, vođenje zapisa o zaboravljenom i nedovoljno medijski praćenom sukobu. To je vrednost i snaga dugotrajnog rada na jednom mestu i jednoj temi: slike koje stvarate postaju istorijsko svedočanstvo, pomažu da se ispriča šira priča, doprinosе debatama i čuvaju sećanje za buduće generacije.

Koliko ti je važno da tvoj rad bude objavljen u velikim međunarodnim medijima i kako to utiče na način na koji razvijaš svoje projekte?

Kao fotograf i novinar, osećam moralnu odgovornost da podelim svedočanstva i priče koje su mi poverene. Objavljivanje u štampi je važno, ono predstavlja rigorozan i neophodan kanal za informisanje i dopiranje do publike. Ali to nije jedini način da se te priče ispričaju. U vremenu krize medija, mnoge važne priče ostaju neobjavljene. Zato svoj rad ne ograničavam samo na tradicionalne medije; delim ga i kroz izložbe, festivale, javne događaje, pa čak i kroz samostalno izdavaštvo.

Kao član Collectif Hors Formata, koliko ti je rad u kolektivu značajan u poređenju sa individualnim radom?

Verujem da je od suštinskog značaja. Rad foto-žurnaliste može biti veoma usamljen – pre, tokom i nakon rada na jednoj priči. To je zahtevan poziv, ispunjen sumnjama, preispitivanjima i ponekad iscrpljenošću. Biti deo kolektiva omogućava nam da napredujemo zajedno, da se međusobno podržavamo i sarađujemo u svakoj fazi procesa. To takođe znači i zajedničko stvaranje, proizvodnju priča kao tim i zajedničko izlaganje rada. U današnjem nestabilnom i neizvesnom svetu, ideja kolektiva prevazilazi okvir foto-žurnalizma: ništa nije vrednije od zajedničkog rada i snage koja proizlazi iz zajedničkog napora.

Kako vidiš budućnost dokumentarne fotografije u kontekstu sve bržeg medijskog ciklusa i zasićenja slikama?

To je veoma dobro pitanje, ali nemam mnogo odgovora. Svet slika je već godinama uzdrman i stalno smo preplavljeni, gotovo do tačke desenzibilizacije. Ipak, verujem da će sporost jednog dana postati cenjen kvalitet. Usporiti da bismo zaista razumeli, to je srž dokumentarne fotografije: izdvojiti vreme, izvan diktata breaking newsa, kako bi se otkrila stvarnost koja je pluralna, nijansirana i složena, kao i sam svet.

Prošle godine si bio ukupni pobednik takmičenja Sarajevo Photography Festivala. Šta ti takvo priznanje znači u ovoj fazi tvoje karijere?

Pobeda na Sarajevo Photography Festivalu mi mnogo znači. To je prestižan festival, dobro poznat u Francuskoj, i čast je biti prepoznat od njihove strane. Takvo priznanje daje snagu, podstiče me da nastavim da istražujem priče koje često ostaju neispričane. Uz umor, putovanja i izazove ovog posla, lako je zapitati se da li ste na pravom putu. Nagrada Sarajevo Photography Festivala je vrsta svetla koje vas umiruje, pokazuje da idete u dobrom pravcu i daje hrabrost da nastavite dalje.

Autor fotografija: ROBIN TUTENGES / HORS FORMAT

Članak Granice sveta kroz objektiv jednog dokumentariste se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako trenutno stvara i deluje između Beograda i Zagreba, ovaj koncert predstavlja prvo predstavljanje albuma u rodnom gradu.

Publika će imati priliku da uživo čuje pesme koje oblikuju njen prepoznatljiv zvuk – spoj bujnih vokalnih harmonija, paganskih semplova i savremenih elektronskih elemenata.

Album „Zadnji dan” donosi intimne, ali univerzalne teme, istražujući ideju kraja kao trenutka transformacije.

Ika iza sebe ima iskustvo u hvaljenom regionalnom bendu KOIKOI, dok kroz solo rad razvija autentičan izraz koji se kreće između alternativnog popa, eksperimentalnog zvuka i snažne autorske poetike.

Koncert u Spratu biće prilika za prvo susretanje publike sa albumom u celini, u aranžmanu za bend.

Karte po ceni od 1000 dinara dostupne su u pretprodaji u baru Zaokret, kao i na ulazu na dan koncerta.

Članak Ika prvi put u Beogradu predstavlja album Zadnji dan se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sućuraj, malo mesto koje tokom zime broji tek 250 stanovnika, a leti oživi i dosegne do 1.500 duša, ponovo će se pretvoriti u središte alternativne muzičke scene koja spaja prijateljstva, kreativnost i mediteransku toplinu.

Od 2012. godine, kada je skupina prijatelja rođenih u Sućuraju poželela da obogati kulturnu ponudu svog rodnog mesta, festival je izrastao u jednu od najlepših muzičkih priča na Jadranu. TAM TAM predstavlja prvi talas izvođača za ovogodišnje izdanje: Rundek Duo, Još gori, Igralom & trubači, Tramhaus, Karkara, Etceteral, Gdinjko, Maali, Moving as a Giant, ISKRA, Pogon. Do početka festivala biće objavljeno još desetak izvođača, te radionice.

Ovogodišnji prvi deo lineupa predvodi legendarna figura hrvatske i regionalne scene, Rundek Duo, čije ime ne traži poseban uvod. Ovu godinu obeležava pravo okupljanje scene, Još gori je nastavak autorskog rada Aleksandra Stojkovića, frontmena Goribora, a takođe i nastavak saradnje s Alenom i Nenadom Sinkauzom, a Gdinjko članovi su učestvovali i na albumima benda Valentino Bošković.

Pre nego što se cela priča preseli na Hvar, TAM TAM otvara sezonu u Zagrebu! U utorak, 29. aprila, u Tres Chic kaficu na Vlaškoj biće održano pre-fest druženje uz nastup Martina Ladike. Na eventu se dele besplatne festivalske ulaznice, a atmosferu gradi muzika izvođača s ovogodišnjeg lineupa. Idealna prilika da se upoznate s programom i osigurate svoje mesto na Jadranu.

Festival i dalje živi po celom mestu. Glavna pozornica, lokacije u starom jezgru Sućuraja, kamp među borovima kraj plaže Česminice. Kamp ostaje srce iskustva: veganski obroci od lokalnih namirnica, hlad borova, more na korak, tuševi i čista voda. Ulaznice za celokupno desetodnevno iskustvo, uključujući smeštaj u kampu, dostupne su putem sastava Core Event. Posetioci koji organiziraju sopstveni smeštaj mogu preskočiti kupovinu festivalske ulaznice. Ne propustite priliku da postanete deo jedne od najautentičnijih muzičkih i društvenih manifestacija na Jadranu!

Članak TAM TAM Festival slavi 14 godina u Sućuraju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Olga Kosanović će biti i specijalna gošća festivala, a u  susret srpskoj premijeri filma razgovaramo o ovom ostvarenju i pitanjima koja film pokreće.

Naslov filma „Daleko od lipicanera“ nastao je na osnovu jednog internet komentara na vaš slučaj sa dobijanjem državljanstva…. zašto ste baš taj komentar odabrali, među mnogima?

Olga Kosanović: To je bio jedan od bezbroj komentara, koji je stigao do mene. Ono što me je tu zainteresovalo, bila je ta kreativnost jedne zapravo duboko rasističke primedbe: „To što se neka mačka okotila na dvoru (Hofburg), ne znači da je rodila lipicanera“. Šta uopšte znači biti lipicaner? Zar oni nisu poreklom iz Slovenije, ako ćemo tako? I šta to govori o Austriji, odnosno, šta znači biti „pravi“ Austrijanac? Svi ti simboli su očigledno deo procesa konstruisanja jedne nacije, koji se odigrava u kolektivnoj svesti, kako bi se stekao osećaj pripadnosti.

Već i sam naslov sugeriše izvesnu distancu od ozbiljnog tona, možda i ka šaljivom. Na koji način ste želeli da ispričate priču koja je s jedne strane veoma ozbiljna, a s druge možda i birokratski „kafkijanska“ – budući da bismo očekivali na osnovu vašeg života da nemate nikakve posebne probleme oko dobijanja državljanstva?

Bilo mi je vrlo važno da tonalitet filma bude i jedno i drugo – ozbiljan i šaljiv, sa određenom merom lakoće, uprkos ozbiljnosti same teme. S jedne strane, da bi se omogućila pristupačnost priči, koja u prvom trenutku može da zazvuči dosadno, suvoparno ili nedostupno. S druge strane, mislim da tonalitet filma odražava moj lični pristup teškim ili napornim temama u zivotu. Mada moram da dodam, da su se većina apsurdnosti i kafkijanskih detalja priče same pisale, nisam morala da ih smišljam – smišljali su ih austrijski zakoni i birokratija.

Na koji način ste razmišljali o samom rediteljskom postupku, tj. o odnosu “dokumentarističkog“ i „igranog“ u vašem filmu?

Kao što sam već rekla, bilo nam je vrlo važno, da za ovu temu, koja dotiče veliki broj ljudi u ovoj zemlji, nađemo formu, koja bi zainteresovala i donekle zabavljala širu publiku. Jako sam srećna sto nam je to u Austriji uspelo, film je u bioskopima videlo više od 40.000 gledalaca, čime je on postao najgledaniji dokumentarni film 2025. godine. Važno mi je bilo, da pored dokumentarne strogosti postoji i mogućnost za razigranom lakoćom u pojedinim scenama, koje su „izmišljene“ i time napuštaju dokumentarnu formu. Smatrala sam da je sama širina teme nudila i široke mogućnosti za filmski izraz, te sam baš to htela i da iskoristim.

 Vaš film je već prikazivan na nekoliko festivala. Sa jedne strane film govori o specifičnoj indidividualnoj situaciji; s druge, šta je ono što je „univerzalno“ što ste želeli da istaknete u filmu, a što može da komunicira sa globalnom publikom? Koje su to reakcije na koje ste najčešće nailazili u Austriji, a na koje u drugim zemljama u kojima je film prikazivan?

Moja priča je prosto dobar primer jednog disfunkcionalnog sistema, koji izopštava ljude iz društva, u kome žive decenijama ili pak celog života. Ali iza toga stoje i druga, opštija pitanja, koja su očigledno vrlo univerzalna i najpre nadnacionalna, a to je pitanje o ličnoj pripadnosti i domovini, nešto o čemu najčešće odlučuje prosta slučajnost mesta i vremena rođenja, i istovremeno nešto, na čemu počivaju šanse i mogućnosti za čitav naredni život.

Reakcije na film su bile uglavnom pozitivne, a mnogi (državljani) su bili začuđeni činjenicama o zakonima u vezi austrijskog državljanstva. Moje iskustvo u vezi te teme je da ljudi generalno imaju jako malo informacija, dok istovremeno imaju raznorazne snažne stavove, koji na kraju stvaraju političku atmosferu, koja vlada u Austriji. Iako su tema i slučaj specifično austrijski, reakcije u Nemačkoj bile su slične.

Poznato je da u Austriji živi veliki broj Srba, kako onih koji su tek došli tako i druge generacije, poput vas. Kako vi gledate na vaš identitet? Da li je on i u kojoj meri određen državljanstvom i kako u sebi mirite „Austrijanku“ i „Srpkinju“?

Tokom većine mog života ta Austrijanka i ta Srpkinja su se u mojoj duši svađale i borile za svoje mesto i svoja prava. Sada znam da mesta ima dovoljno i da čovek lično ne mora da se odlučuje, štaviše da je to bogaćenje sopstvene ličnosti. Smatram da je šteta što se, u društvu u kojem sam odrastala, to nije tako propagiralo. Mislim da bi dvojno državljanstvo i birokratsko priznavanje više pripadnosti, koja dotiče toliki broj ljudi, bili prava stvar, ali nažalost Austrija to ne dozvoljava. Svakako će u meni zauvek kucati oba srca, nezavisno od papira.

„Daleko od lipicanera“ je vaš prvi dugometražni film – da li vas inače više zanima dokumentaristika ili igrani film i šta je sledeće što planirate da radite?

Volim obe forme i ne želim da se opredelim, svaka priča traži svoj način izraza. Imam razne ideje za nove filmove, treba ih složiti. Trenutno provodim vreme sa svojim sinom, koji ima tek dva meseca.

Naslovna fotografija: Harald Wawrzyniak

Članak Šta znači biti pravi Austrijanac? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovog puta, u Manoniji je gostovao habkara (aka Ramzi Hazboun), palestinski umetnik sa beogradskom adresom, koji svoj rad razvija kroz film i zvuk. Kao DJ i selektor, njegov izraz oblikuje spoj elektronske, eksperimentalne i world muzike, često prožet field recordings elementima i intuitivnim odnosom prema prostoru i atmosferi.

U ovom izdanju predstavljamo njegov jednočasovni set i razgovor koji ga prati.

Kao DJ i selektor, kombinuješ elektronsku, eksperimentalnu i world muziku – šta vodi tvoj proces selekcije?

habkara: Elektronska muzika je bila moja početna tačka kada sam počeo da se bavim DJ-ingom u Palestini oko 2002. godine, uglavnom pod uticajem žurki. World i eksperimentalna muzika su više došli kroz slušanje, a kasnije sam počeo da ih uklapam u setove koji nisu u potpunosti namenjeni plesu, već odgovaraju različitim prilikama poput ove u Manoniji.

Uglavnom puštam ono što i sam volim da slušam, mešajući to na način koji mi deluje zanimljivo. Ponekad izlazim i van tih žanrova, ne postoje striktna pravila.

Prilikom selekcije traka obraćam pažnju na prostor i pokušavam da zamislim njegovu energiju, ponekad je povezujem čak i sa vremenom ili fazama Meseca, jednostavno pratim trenutni osećaj.

Na primer, u set za Manoniju sam ubacio eksperimentalne brass elemente jer prostor deluje pomalo zarđalo i eksperimentalno. Dodao sam i grčku buzuki muziku Lordanisa Tsomidesa, jer prostor ima i taj folk osećaj, kao pijaca, pa sam želeo da unesem nešto balkansko i sunčano, čak i po oblačnom, kišnom danu.

Koliko je kontekst – politički, društveni ili prostorni – važan u tvom radu?

Delimično je važan. Neke kontekste ne možeš izbeći, neki su dobri, neki ne. Za moj rad kao DJ-a i selektora, to je manje političko. Trudim se da izbegnem hajp oko toga što sam Palestinac koji je vezan za vesti i sliku žrtve. Istovremeno, prija mi kada sam pozvan na događaje zbog svog identiteta, jer to pokazuje širi osećaj solidarnosti, što poštujem.

Društveni kontekst mi je važniji, posebno u načinu na koji se uključujem u scenu i razumem lokalnu kulturu. Prostorni kontekst je verovatno najvažniji, kao što sam već pomenuo.

Može li zvuk biti oblik otpora? Kako se ti odnosiš prema toj ideji u svom radu?

Zavisi šta podrazumevaš pod otporom. Za mene DJ setovi napravljeni za zabavu baš i ne spadaju u to značenje. Oni mogu da stvore trenutke, da okupe ljude, ali zapravo ne menjaju duboke sisteme. Ipak, mislim da posvećeniji zajednički događaji mogu biti oblik solidarnosti i podrške ljudima pogođenim političkim i ratnim situacijama.

To jasnije vidim u muzici koja dolazi iz stvarnih konfliktnih područja, poput Zapadne Sahare, gde direktno podržava borbu. I u Palestini, posebno tokom Prve intifade, postojalo je mnogo snažne muzike otpora, pravljene sa pravom strašću. Danas, posle 30 godina, iz različitih razloga, to deluje ograničenije i ne uključuje sve kao ranije.

U svom radu retko koristim direktan politički materijal, poput Muslimgauze-a ili govora i pesama sa političkim temama. Ponekad ih ubacim da pokrenem određene misli o iskvarenim realnostima, ali imam osećaj da to više ostaje u podsvesti nego što stvara direktan efekat.

Kako tvoje palestinsko poreklo oblikuje tvoj umetnički izraz, posebno dok živiš i radiš u Beogradu?

Uvek sam osećao da je moj muzički izraz univerzalniji. Više sam fluidan i globalan, ne ograničen svojim poreklom. Istovremeno, biti Palestinac nije mentalno lako, pa nosim određeni šum i haos u sebi koji se odražava u mom izboru muzike i neobičnim kombinacijama žanrova. To je nešto što bih voleo dalje da razvijam.

Beograd mi deluje veoma otvoreno kada je muzika u pitanju, i lepo sam prihvaćen kroz svoj umetnički izraz.

Kako je beogradska scena uticala na tvoj rad?

Iako nisam istražio beogradsku muzičku scenu koliko bi trebalo, jer sam se preselio pre samo godinu dana i polovinu tog vremena proveo putujući, smatram da je kulturno veoma bogata, posvećena i aktivna. Istovremeno, veći klubovi često ponavljaju ista lokalna DJ imena, što mi deluje pomalo repetitivno i udaljilo me je od tog dela scene. Zato se osećam bliže underground kolektivima poput Sutra Cluba i Crvenilo Crew-a, koji donose raznovrsnije izvođače i više liče na zajednicu.

Pre selidbe u Beograd živeo sam u Novom Sadu 4 godine, ali sam iz nekog razloga već imao više prijatelja i konekcija ovde. Zahvaljujući kolektivu Za Slobodnu Palestinu, koji me je upoznao sa gradom na pravi način, povezao sam se sa ekipama poput Sutre i Crvenila, koji su me prihvatili kroz više događaja i pomogli mi da se osećam kao deo grada.

Što se tiče mog rada, ne mislim da je direktno pod uticajem. Više kružim oko svog univerzalnog tona i jezika. Ipak, učim od DJ-eva, izvođača i publike oko sebe, pokušavajući da razumem šta ovde funkcioniše, šta je popularno i gde se to preklapa sa onim što mene lično privlači.

Možeš li opisati film, stvaran ili zamišljen, za koji bi voleo da radiš soundtrack? Kako bi zvučao?

Ponekad muziku koju puštam zamišljam kao kosmički prostor, uglavnom mračan, sa skrivenim ili iznenadnim svetlim, šarenim, svetlucavim elementima. Zamišljam planete kao ljude, a ljude kao životinje i biljke, sve povezano i u pokretu, u različitim pravcima i oblicima. Prostor koji se stalno menja i otkriva.

Terenski snimci igraju važnu ulogu u tvom radu – šta te privlači toj praksi?

Još uvek sam relativno nov u korišćenju terenskih snimaka u svom radu, pa ne bih išao preduboko u to. Ali sam pokušavao da ih koristim u nekim setovima više zasnovanim na ideji, na festivalima, i sviđa mi se osećaj koji donose – kao da prvo čuješ i osetiš stvari bez instrumenata ili ritma, a zatim prelaziš u to. Dobro se uklapa sa eksperimentalnom stranom onoga što radim.

Uopšteno, svoj rad nekako delim na dva dela: neki setovi su više vođeni idejom, sa širokim miksom žanrova, a drugi su više party setovi, bliži tehnu i minimal tehnu, od kojih sam se u poslednje vreme malo udaljio, ali ih i dalje volim.

Tvoj rad kombinuje film i zvuk – kako doživljavaš odnos između ta dva medija u svojoj praksi?

Veoma snažan odnos, svakako. Zato obraćam mnogo pažnje na prostorni kontekst, kao što sam već pomenuo – stvari poput prostora, svetla, boja, tekstura, vremena, celokupne vizuelne strane. Takođe, zaista uživam u radu između vizuala i muzike, i ponekad radim live vizuale dok puštam muziku, što bih voleo još više da istražim.

Generalno je zanimljivo kako zvuk može da promeni sliku, i kako slika može da promeni zvuk. Tu postoji mnogo slojeva, i volim radove koji ih povezuju na jednostavan, ali smislen način – poput dobrog soundtracka za film, ili čak samo trenutka kada muzika doda još jedan sloj bojama horizonta.

Šta si želeo da preneseš setom koji smo snimili u Manoniji i kako bi ga opisao nekome ko ga prvi put sluša?

Samo malo zabave u zbunjujućim vremenima. Uglavnom elektronski, sa ponekim eksperimentalnim ili tradicionalnim instrumentalnim obrtima. Ništa preteško, uklapa se u atmosferu pijace.

Članak Habkara is playing in my shop se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Izložba donosi deo njihove obimne kolekcije i usmerava pažnju ka vremenu u kojem je grafički dizajn imao važnu ulogu u oblikovanju javnog prostora, industrijske proizvodnje i svakodnevne vizuelne kulture. Predstavljeni logotipi nisu samo tragovi nekadašnjih preduzeća, kulturnih institucija i robnih marki, već i svedočanstva jednog šireg sistema vrednosti, estetskih normi i društvenih aspiracija.

Pozicionirana između Istoka i Zapada i u dijalogu sa tada savremenim svetskim dizajnerskim tokovima, jugoslovenska scena grafičkog dizajna druge polovine 20. veka razvila je prepoznatljiv i autentičan vizuelni jezik. Taj jezik bio je istovremeno funkcionalan, moderan i snažno povezan sa potrebama razvijene industrije i javnog života.

Uprkos vremenskoj distanci i promenjenim proizvodnim i tržišnim okolnostima, predstavljena rešenja i danas zadržavaju formalnu jasnoću, preciznost i estetsku relevantnost. Njihova vizuelna ekonomičnost, duhovitost i sposobnost da kroz igru slova, oblika i stilizovanih motiva jasno komuniciraju identitet, potvrđuju njihovu trajnu dizajnersku vrednost.

Posebna vrednost Yugo.logo projekta ogleda se u njegovoj dokumentarnoj dimenziji. Nakon raspada Jugoslavije, veliki deo materijalnog i nematerijalnog nasleđa vezanog za industriju i primenjenu umetnost ostao je zapušten, fragmentiran ili izgubljen. U tom kontekstu, prikupljanje, sistematizacija i javna prezentacija ove građe predstavljaju važan čin kulturne revalorizacije.

Naslov izložbe, Znakovi pored puta, dodatno usmerava čitanje ovog materijala ka simbolima koji su decenijama bili deo svakodnevice, a danas opstaju kao vizuelni tragovi jednog društvenog i ekonomskog sistema, ali i zajedničke kulturne baštine.

Ognjen Ranković
Rođen 1991. u Beogradu (Srbija). Samouki dizajner, istraživač, arhivator i kolekcionar. Učestvovao u realizaciji više od 150 komercijalnih i preko 50 projekata u oblasti nezavisne kulture. Osnivač Yugo.logo projekta, autor dve Yugo.logo knjige i koautor više od 20 izložbi.

Antonio Karača
Rođen 1988. u Požegi (Hrvatska). Dizajner, izdavač i predavač. Master studije dizajna vizuelnih komunikacija završio na Sveučilištu u Zagrebu. Dobitnik više nagrada u oblasti vizuelnih komunikacija. Od 2017. vodi studio Radnja (Zagreb) i istoimenu izdavačku kuću.

Izložba traje do 19. maja i može se posetiti svakog dana od 10 do 20 časova.

Cena ulaznice je 300 RSD. Kupovinom ulaznice podržavate rad Muzeja devedesetih.

Članak Izložba Yugo.logo: Znakovi pored puta u Muzeju devedesetih se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Cveće Zla dolazi u bar KISSA10 sa hitovima iz kuhinje i bara u sredu, 15. aprila. Tim donosi i svoju ekstravagantnu i snažnu atmosferu, kao i prepoznatljive koktele: na primer, kultni Svako Dobro. U Cveću Zla on je dostupan van menija: to je sočan napitak na bazi džina sa sirupom od đumbira, limunom, sokom od jabuke i likerom od jabuke, ukrašen desertnom višnjom i popularan već dugi niz godina. Black Prince je podjednako omiljena kombinacija u Cveću Zla — sa tamnim rumom, crvenim vermutom, amaretom i angosturom. U gostujućem meniju biće i Plum Bee’s Knees: „medena“ klasika sa lokalnim dodirom, na bazi šljivovice i sa likerom od lavande, kao i Ruby Fizz za ljubitelje viski-hajbola. Kao zalogaje, šef kuhinje Cveća Zla ponudiće njihov čuveni čizburger sa pomfritom, pržene mozgove sa majonezom od sremuša i mini romano salatu sa buttermilk sosom i pekorinom.

Dve nedelje kasnije, 29. aprila, KISSA10 organizuje svoje veče u prostoru Cveće Zla. Biće žurka i unutra i na terasi, sa prepoznatljivim japanskim ražnjićima kušijaki: od piletine, govedine i škampa do tofua, uz koktele iz sekcije Greatest Hits. Iz koktel menija, koji je uvek povezan sa muzikom i japanskom kulturom, KISSA10 donosi svoje hit napitke: Jugoton na tekili sa brusnicom, ličijem i grejpfrutom, nežni sour Lofi na džinu sa bergamotom i alojom, kao i Hentai Martini sa marakujom, koji je prošle godine prodavan u hiljadama primeraka. Svaki od njih je odličan početak upoznavanja sa KISSA10 ili lepo podsećanje na večeri provedene tamo.

Na obe gostujuće večeri neće izostati odlična muzika: ljubav prema njoj i žurkama spaja Cveće Zla i KISSA10 jednako kao i kokteli i kuhinja. Petnaestog aprila u KISSA10 muziku će puštati resident djs Cveća Zla, Greengo, Dj Doo i Marko Milosavljević.

Naslovna fotografija: Ilya Ivanov

Članak KISSA10 i Cveće Zla organizuju dve zajedničke žurke u aprilu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na albumu Amour Propre, Stellin zavodljiv i magnetičan glas provlači se kroz bogate slojeve živih bubnjeva i perkusija, fanki gitarske rifove, svetlucave klavijature, razigrane deonice duvača i prepoznatljiv hi-fi produkcijski potpis Eda Longa. Ritmovi se kreću kroz pravi melting pot muzičkih stilova, gde se afro-karipski uticaji prepliću sa vintage boogie bitovima, dok se pulsirajući sintisajzeri poigravaju sa zadimljenom, ponoćnom pariskom atmosferom.

Stellin glas ostaje srce svega – senzualan, hrapav i ispunjen sirovom emocijom. Njeni tekstovi istražuju ljubav, čežnju i introspekciju, ali istovremeno beleže i trenutke euforije na plesnom podijumu i univerzalne povezanosti.

Uz The Longos kao moćan prateći bend, svaka pesma zrači energijom živog nastupa: intimnom, očaravajućom i nezaboravnom. Bend će ovu energiju uživo predstaviti beogradskoj publici 16. aprila od 20 časova u KC Gradu.

Naslovna fotografija: Sara Mautone

Članak U Beograd stiže bend iz Berlina – Stella & The Longos se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kraj sveta i još jedan dan predstavlja seriju slika i crteža koje je Kristina Pirković radila u u proteklih nekoliko godina. Reč je o ciklusima „Veliki Kreator“ i „Šume“, koji se po rečima autorke nadovezuju prirodno jedan na drugi. U fokusu je savremeni čovek, koji u sebi nosi tradiciju, koja ga na kraju i definiše.

Izložbu čine slike, crteži i sklupture, a u središtu autorskog istraživanja Kristine Pirković nalazi se pitanje: da li čovek i dalje upravlja sopstvenim dostignućima ili je njima nadvladan? 

„Imao sam zadovoljstvo da se suočim sa slojevima i strukturama ovog apsolutno neverovatnog slikarskog sveta Kristine Pirković – rekao je istoričar umetnosti Nikola Šuica, autor teksta za katalog izložbe, koji nosi naziv „Venac postojanja“ . Šuica ističe da slikarstvo Kristine Pirković preispituje preobražavajuće tonove ljudskog postojanja – mitove o stvaranju i nestajanju, ali i o odnosima i svakodnevnim, materijalnim aspektima života.

Poseban kuriozitet ove izložbe su dve apstraktne slike koje kao da su uvećani fragmenti prikazanih figurativnih radova. Kristina je na izložbi, pored velikih formata, prikazala i dve skulpture i šest minijatura.

Izložba Kristine Pirković  se realizuje uz podršku Muzeja grada Beograda i pred publikom je do 12. aprila 2026.

O umetnici:

Kristina Pirković (1991, Smederevska Palanka) diplomirala je i masterirala na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, na Odseku za primenjenu umetnost, smer Zidno slikarstvo (2014–2015). Do sada je realizovala više od dvadeset samostalnih izložbi i učestvovala na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Članica je ULUS-a od 2018. godine.

Tokom 2024. godine boravila je na umetničkoj rezidenciji u Cité internationale des arts u Parizu. Dobitnica je više nagrada za crtež i slikarstvo, kao i priznanja za najboljeg studenta, među kojima se izdvaja Druga nagrada za crtež Fondacije Vladimir Veličković (2021).

Izražava se kroz medij slike i crteža, dok u poslednjem periodu istražuje i polje skulpture. Živi i stvara u Beogradu.

Foto: Marija Konjikušić

Članak Zatvaranje izložbe Kristine Pirković Kraj sveta i još jedan dan se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada se grupa Seo Taiji and Boys pojavila na koreskoj nacionalnoj televiziji 1992 godine, niko nije mogao da nasluti da će njihov spoj hip-hopa i repa (koji je tada bio najzastupljeniji u Americi) i korejskih tekstova srušiti stroge muzičke okvire te zemlje i postaviti temelje za industriju koja danas vredi milijarde dolara i okuplja na hiljade fanova širom sveta.

Razvoj K- popa i Hallyu talasa

Prvu generaciju K-popa obeležile su uglavnom angažovane teme u pesmama, ali se to veoma brzo promenilo pojavom novih umetnika, kao što su H.O.T., S.E.S ili BoA. Već krajem devedesetih, sve učestalije su balade i ljubavne pesme. Kada je reč o estetici, dominirao je uticaj američke mode devedesetih – široke farmerke, usklađeni komadi i prilično uniformisan izgled. Članovi grupa često su nosili gotovo identične autfite, bez mnogo individualnog izraza, dok je šminka bila svedena i nenametljiva. Među retkim izvođačima iz tog perioda koji su i dalje aktivni izdvaja se Shinhwa, osnovana 1998. godine, što je čini najdugovečnijom K-pop grupom, budući da se većina njihovih savremenika više ne bavi muzikom.

Ono što je počelo kao eksperiment, brzo je preraslo u takozvani „Hallyu“ ili korejski talas, koji je krajem devedesetih počeo da zapljuskuje Aziju, a zatim se, zahvaljujući internetu, nezaustavljivo proširio svetom.

U tom periodu, početkom 2000-ih, izvođači poput TVXQ, Girls’ Generation, 2NE1 osvajaju tržišta u Japanu i Kini, otvarajući vrata za internacionalni uspeh. Muziku u ovom periodu odlikovali su zarazni ritmovi, precizno usklađene koreografije i vizuelno upečatljivi spotovi. U tom periodu primetna je i veća sloboda u imidžu izvođača (na primer, farbanje kose u različite boje postaje sve češći deo njihovog vizuelnog identiteta).

Od regionalnog trenda do globalnog fenomena

Pravi globalni proboj, međutim, dolazi kasnije, sa sve većom upotrebom digitalnih platformi i društvenih mreža. Preokret na globalnom nivou dogodio se 2012. godine kada je PSY sa hitom „Gangnam Style“ doslovno „slomio“ YouTube, dokazavši da jezik nije barijera za dobru zabavu.

Ipak, pravi procvat i status globalnog fenomena doneli su sastavi poput BTS, BLACKPINK, Red Velvet, SEVENTEEN… Ono što ih posebno izdvaja od ostalih popularnih izvođača sirom sveta je što ovi umetnici nisu samo pevači, oni su vrhunski istrenirani izvođači koji kombinuju kompleksnu koreografiju, modu i visokobudžetnu produkciju. U tom periodu, koncepti poput „girl crush“ i „school/teen“ postaju izuzetno popularni, oblikujući vizuelni i muzički identitet brojnih grupa i dodatno približavajući K-pop mlađoj publici.

Uz to, godine 2015. pokrenuta je VLIVE platforma (koja je danas integrisana u Weverse), putem koje su K-pop idoli održavali livestream prenose i direktno komunicirali sa fanovima, upravo na taj način stvarajući neraskidivu vezu sa svojim fanovima širom planete, pa tako i kod nas.

Digitalna era i eksplozija popularnosti

Kako je K-pop rastao u popularnosti, novije generacije izvođača uspevale su da za svega nekoliko meseci dostignu nivo uspeha za koji su ranijim generacijama bile potrebne godine. Istovremeno, produkcija je značajno unapređena, koreografije su postale kompleksnije, a muzički spotovi vizuelno sofisticiraniji i ambiciozniji. U estetskom smislu, fokus se pomera ka individualnosti – šminka i autfiti sve više prate lični identitet svakog člana i sam koncept, pa više nisu striktno usklađeni unutar grupe kao ranije. Poslednje tri godine sve popularnije su i  nove grupe: ZEROBASEONE, RIIZE, BABYMONSTER, TWS i Kiss of Life.

K-pop u Srbiji: Lokalna scena i fan zajednice

Kada je reč o Srbiji, K-pop počinje da dobija vidljiviju publiku sredinom 2010-ih, paralelno sa rastom YouTubea i društvenih mreža. Fan zajednice su se najpre formirale online, kroz Tumblr, Facebook grupe i kasnije Instagram i TikTok. U tom periodu, BTS igra ključnu ulogu u popularizaciji žanra među mlađom publikom u regionu.

Danas u Srbiji postoji aktivna K-pop zajednica koja organizuje dance cover takmičenja, tematske žurke i okupljanja fanova. Iako K-pop još uvek nije deo mainstream muzičke industrije na našim prostorima, njegov uticaj je vidljiv kroz estetiku, način konzumiranja muzike i sve veću otvorenost publike ka globalnim trendovima.

Ukoliko vaš algoritam prepoznaje da vas K-pop iole intrigira, verovatno vam je do sada servirao video u kome korejska pop grupa pod nazivom 1VERS igra kolo. Međutim, ukoliko ste se prethodnih dana našli u TC Galerija ili u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, imali ste sreće da prisustvujete flash mobovima koji su inspirisani popularnom Netflix serijom KPop Demon Hunters. Utisci? Pravi spektakl!

Novi mediji, nova publika, nova pravila

Koliko ovaj žanr sve dublje prodire u sve pore pop-kulture, najbolje pokazuje i svet kinematografije. Godine 2025, na striming servise je stigla i pomenuta animirana serija KPop Demon Hunters, koja na fantastičan način spaja glamur muzičke industrije sa akcijom. Prateći članice grupe Huntrix, film prikazuje kako ove devojke kroz svoje nastupe (koji im služe kao paravan za borbu protiv zlih sila), koriste magiju glasa i pesme. Ovaj film je savršen simbol današnjice – pokazuje da je K-pop prevazišao granice muzike i postao univerzalni jezik koji inspiriše nove priče, filmove i generacije fanova širom sveta. Ukoliko do sada niste pogledali ovu seriju, preporučujemo da to uradite, ekskluzivno uz A1 pakete, gde vas Netflix čeka na poklon.

Gde dalje ide K-pop?

Ono što K-pop danas izdvaja od ostatka muzičke scene jeste čitav jedan ekosistem koji obuhvata produkciju, vizuelni identitet, narative koje izvođači grade i odnos sa publikom. Umesto da budu pasivni konzumenti sadržaja, fanovi K-popa su aktivni učesnici, deo zajednice koja prevazilazi geografske, jezičke i kulturne granice. Upravo zato K-pop uspeva da funkcioniše kao globalni jezik, razumljiv i u Seulu i u Beogradu.

Novije generacije izvođača ne samo da eksperimentišu sa zvukom, već i sa identitetima, konceptima i načinima komunikacije sa publikom. Baš zbog toga, K-pop odavno više ne možemo posmatrati isključivo kao muzički žanr. On je postao kulturni fenomen koji utiče na modu, jezik, društvene mreže, pa čak i na način na koji mladi ljudi širom sveta doživljavaju identitet i pripadnost.

Primeri poput serije KPop Demon Hunters pokazuju da se ovaj uticaj širi i na druge umetničke forme, potvrđujući da je K-pop danas platforma za mnogo šire narative. A gde ide dalje? Možda je pravo pitanje – da li uopšte ima granicu?

Sa sve bržim razvojem tehnologije, veštačke inteligencije i novih formata sadržaja, K-pop će verovatno nastaviti da se menja, ali njegova suština ostaje ista: sposobnost da spoji različite svetove u jedan, vizuelno i emotivno intenzivan doživljaj. Možda je njegova najveća snaga u tome što nikada ne ostaje isti, ali nikada ne gubi ono zbog čega je uopšte postao globalan – energiju, posvećenost i osećaj da ste deo nečega većeg, bez obzira na to gde se nalazite.

Fotografije: Promo

Članak Od Seula do Beograda: Kako je K-pop osvojio svet se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Događaj se otvara velikim koncertom u Bioskopu Balkan 16. aprila, nakon čega sledi niz nastupa u DIM x KG-Radio Station.

U petak će Karmakoma ugostiti seriju audiovizuelnih nastupa i performans BORDERS. Nakon toga sledi polunoćni program u EJE Belgrade, čiji je glavni izvođač Xylitol, a završnica večeri biće u KC Gradu uz SUTRA veče koje donosi SAWNA RECORDS, umetnika iz Barselone Vinera i rezidente.

Subotnji program održaće se u Karmakomi i obuhvatiće širok spektar live koncerata i inventivnih DJ setova, počev od ranih večernjih sati pa sve do jutra.

Paralelni program uključuje instalacije medijske umetnosti i video radove u Bioskopu Balkan i KP Radionici, gde će Aizek, Kloth & Innapau i Daria Zvezdina predstaviti svoje radove.

O umetnicima

Hélène Vogelsinger

Hélène Vogelsinger je francuska umetnica, kompozitorka i dizajnerka zvuka iz jugozapadne Francuske, koja radi na preseku ambijentalne muzike, modularne elektronike i vizuelne umetnosti. U središtu njenog rada nalazi se dijalog sa prostorom: njena dela često nastaju u napuštenim zgradama, istorijskim spomenicima i upečatljivim prirodnim lokacijama, da bi se kasnije transformisala u filmske video radove. U svojoj najnovijoj seriji Forgotten Futures, Hélène je krenula na epsko putovanje kroz Balkan, snimajući performanse na spomenicima posvećenim partizanskom otporu u Drugom svetskom ratu — na Petrovoj gori u Hrvatskoj, Spomen-kosturnici palim borcima u Kavadarcima, spomeniku na Kosmaju i šire. Ovi radovi nose osećaj tragične veličanstvenosti i heroizma, sećanje na monumentalnu prošlost i uznemirujuću viziju bliske budućnosti.

Kate NV

Započevši karijeru u bendu Glintshake, Katja Šilonosova isprobala je mnoge različite persone: od art-rok dive do ikone nostalgičnog popa, od umetnice zvuka sa motivima obojenim japonizmom do izvođačice savremene akademske muzike inspirisane Kandinskim i Kardjuom. U svakoj od ovih uloga, Kate NV je podjednako uverljiva: njeni ambijentalni nastupi osvajaju svojom krhkom atmosferom, dok njeni koncerti inspirišu iskreno naivno plesanje. U potpunom skladu sa duhom Fieldsa, Katja razigrano i bez napora sužava jaz između pop kulture i avangarde.

Iztok Koren i Raphael Rogiński

Slovenački multiinstrumentalista Iztok Koren i poljski gitarista Raphael Rogiński povezani su zajedničkim interesovanjem za folklor, iako je svaki do njega stigao sasvim drugačijim putem. Kao član trija Širom i kolekcionar retkih instrumenata, Iztok radi sa onim što bismo mogli nazvati „imaginarni folklor“ – izmišljena narodna muzika oblikovana zvucima gembrija, balafona, morin khuura, steel druma i drugih neobičnih instrumenata. Raphael, nasuprot tome, pristupa tradiciji istovremeno kao etnograf i muzičar: klasično i džez obrazovan, oslanja se na beduinske, kurdske, gruzijske, jermenske, persijske i druge muzičke kulture. Njihov duet je istovremeno izjava ljubavi prema polifoniji i pokušaj da se kroz razliku pronađe harmonija.

Ben Vince

„Vrhunski saksofonista Ben Vince vraća seksepil u 2026. (na neki način)“ — tako počinje recenzija albuma Street Druid na portalu The Quietus. Pre toga, Vince je bio poznat po dugim ambijentalnim formama zasnovanim na saksofonu i looperu, kao i po saradnjama sa Joy Orbisonom, Gigi Masinom, Valentinom Magaletti i za Oskara nominovanom Micom Levi. Novi album donosi nagli zaokret: saksofon sada zrači neonskom nežnošću, klupski ritmovi se iznenada pojavljuju, a duge kompozicije ustupaju mesto kraćim formama. Na Fieldsu, Vince dolazi u ovom novom izdanju — delom new-age druid, delom majstor uličnih groove-ova.

Graham Dunning

Tehno se često zamišlja kao neka vrsta neprekidnog motora ili cikličnog mehanizma: zupčanici, ponavljanje, brujanje, inercija. Britanski muzičar i pronalazač Graham Dunning doslovno oživljava tu fantaziju, pretvarajući složeni sistem modifikovanih vinil ploča, perkusivnih elemenata i mehaničkih okidača u živu ritmičku mašinu. Čak i ping-pong loptice ulaze u igru. Ovo je jedan od retkih slučajeva gde se tehno može doslovno videti — i gotovo dodirnuti. Ako vam je tehno oduvek delovao pomalo statično ili apstraktno, ovo je savršena prilika da ga doživite iz novog ugla: razmere inženjerske mašte koja stoji iza njega teško je ignorisati.

Tapan

Osnovan 1994. godine, Tapan je jedan od najznačajnijih fenomena na srpskoj elektronskoj sceni. Tokom decenija, projekat Gorana Simonoskog i Nebojše Bogdanovića prolazio je kroz događaje istorijskih razmera: od nastanka beogradske rejv scene do raspada Jugoslavije, od kulturnog bojkota zemlje do transformacije Beograda u jednu od kulturnih prestonica Evrope. Vremenom se i muzika ovog dua značajno menjala: simetrija sekvencera postajala je sve elastičnija, dok su instrumentalni i vokalni semplovi zamenjeni živim saradnicima, uključujući kultnog gitaristu Vukašina Đelića, saksofonistu Jamala Al Kiswanija i perkusionistu Feđu Franklina. Danas njihova muzika predstavlja opojnu mešavinu gustog duba, psihodeličnog roka, džeza i orijentalnih uticaja, dok njihovi nastupi uživo spajaju meditativno iskustvo sa ekstazom plesnog podijuma.

Eine

Hrvatski bend Seine, predvođen Ivanom Ščapecom i omiljen među beogradskom publikom, prošao je kroz brojne transformacije — svaka od njih učinila je zvuk projekta manje predvidivim i sve prepoznatljivijim. Na albumu Naizust, Seine je zakoračio dublje u elektroniku: intimni i napeti trip-hop, pokretački sintovi i Ščapecov senzualni vokal koji može da izazove jezu. Paralelno sa bendom, Ivan je pokrenuo i solo projekat Eine. Sa jednim slovom manje, ime kao da dobija novo značenje: na nemačkom, eine je ženski oblik broja „jedan“. I na neki način, to savršeno odgovara samoj Ščapecovoj muzici — krhkoj, nežnoj i sa gotovo „ženskom“ intonacijom. Koristeći sintisajzere, pedale i akustičnu gitaru, Ščapec je preradio starije pesme Seine-a i napisao nove. Rezultat ponovo zvuči drugačije: delikatna aura Seine-a ostaje, ali dobija razigraniji i intimniji oblik, negde između IDM-a, folktronike i kantautorske muzike.

Skreč Majstor Ljuban

Majstor turntablism-a i polako-scratchinga, Ljuban svom izvornom materijalu pristupa sa podjednakom merom nežnosti i bezobzirnosti. U numeri „Žeka Peka“, na primer, oseća se njegova iskrena naklonost prema originalu — dečjoj pesmi jugoslovenskog muzičara Borisa Bizetića, koju pamte generacije.
Provlačeći poznate melodije kroz efekte i slojevito ih ukrštajući sa posrtajućim ritmovima, Ljuban stvara emotivne bangere koji se kreću između hip-hopa, breakbeata, bastard popa i mutiranog surf roka. Svaki put to radi sa toplim osmehom, agilnošću šeretluka i neodoljivim balkanskim šmekom.

Bortnique

Zvučni alhemičar i simbolistički pesnik u jednom, Evgenij Bortnik — poznat kao Bortnique — spaja ono što na prvi pogled teško može da koegzistira, i to čini sa elegancijom. Gitarske balade i primitivistički tehno, Auto-Tune vokali i glitchtronika u duhu klasičnog Mr. Oizo-a — rezultat su asimetrične pop pesme koje su lako pristupačne, ali ostavljaju dovoljno prostora za uranjanje i dublju refleksiju.

SKIER AND YETI

Kod beogradskog dua SKIER AND YETI, sve je prilično doslovno: na sceni su skijaš i Jeti. Njihov muzički arsenal teško bi zamislili i najhrabriji pronalazači — pa i lingvisti: skitar (gitara napravljena od skije), basski (bas gitara od skije), skimburica (hibrid gitare i tamburice napravljen od skije), kao i hibridni bubnjarski set koji kombinuje akustične i elektronske perkusije. Iza spoljašnje apsurdnosti, međutim, krije se sve ono što volimo kod srpskog andergraunda: divlji acid rok, frenetični breakbeat, hipnotički kraut i žilavi tehno-pop. Njihovi nastupi uživo zvuče kao da ste već zajahali lavinu i zajedno s njom jurite niz padinu.

Milibri

Bedroom-pop umetnica Milibri deluje na preseku kantautorskog izraza i elektronske muzike. Njene pesme zvuče kao susret svetova izdavačkih kuća Kranky i 100% Silk: magloviti trip-hop i ambijentalni pop, pucketavi breakbeatovi obavijeni reverbom i delayem, kao i lo-fi tehno koji dobija ljudsku toplinu kroz vokalne linije sa folk prizvukom. Ipak, sama umetnica bira sažetiju oznaku — electro shoegaze — koja sa izuzetnom preciznošću hvata atmosferu njene muzike.

Otvaal

Podeljen između Londona i Tbilisija, ruski duo Otvaal ponovo se okuplja na Fieldsu. Dmitrij Gudničev (nekada deo projekta IlyaMazo) i Vlad Stepanov spajaju apsurdistički humor sa melodičnošću, apstraktni hip-hop sa ruskom romansom, folklorne napjeve sa bas elektronikom, groteskno sa lepotom. Oznaka „avangarda“ jedva da ih može obuhvatiti — njihova vizija deluje kao da joj je suđeno da ostane u istoriji pop kulture.

Chorbika

Jelena Stanković je ključna figura balkanske klupske scene — DJ, promotorka, vlasnica lejbl-a i producentkinja. Sredinom 2010-ih, Chorbika je dovodila izvođače poput Simple Symmetry, Red Axes i Jacques u Beograd. Njena ljubav prema eklektici plesnog podijuma — disko sa IDM-om, synth-pop sa oštrim tribal ritmovima — oblikuje i njen stil i njeno ime. Za Jelenu, DJ set je poput kuvanja čorbe: ima mesta za mnogo sastojaka — trik je znati šta dodati i kada.

Mi Croevkhas

Mi Croevkhas je folklorista uzoraka. Sakupljajući opskurne kasete, fragmente crtanih filmova i mumlanje sa YouTube-a, gradi mehaničke kolaže između ambijenta, glitcha i outsider tehna. Njegovi koreni rastu iz dub kontinuiteta: slojevi delay-a, težak bas sound systema i kult off-beat ritma. Ova fuzija inženjerskog pristupa i duba rađa njegov prepoznatljiv stil — pulsirajući, nezgrapan, promišljen, ali opušten.

Xylitol

Catherine Backhouse je pionirka britanske elektronske scene, povezana sa Planet Mu lejblom i koautorka emisije Slav To The Rhythm, posvećene muzici sa prostora bivše Jugoslavije i socijalističkog bloka. Kroz projekat Xylitol, ona promišlja muzičke fenomene prošlosti i sadašnjosti — od naučno-fantastičnog romantizma nemačke kosmičke muzike 1970-ih do ranog britanskog jungle-a i ambijentalne muzike bosanske umetnice Miaux, koju opisuje kao „genijalnu“. Na njenom najnovijem albumu Blumenfantasie, ovi uticaji se prepliću: nemirni jungle ritmovi rastvaraju se u dubokim bas linijama, dok svetlucave melodije prizivaju zvukove grupa Cluster i Tangerine Dream.

The Belly

Solo projekat Stefana Čirića može se sažeti u jednoj rečenici: „The Belly kuva sintetisani noise punk pun naglih prelaza i veselo depresivnih tonova negde u močvarama Dobanovaca.“ U svojim improvizacijama sa sintisajzerima i trakama, kao da priziva nešto htonično: tutnjeći pank mutira u groteskni dub, dok stari televizor treperi animacijama rođenim iz VHS-a. Vizuelni identitet kreće se između horora i pantomime, stroboskopskih bljeskova i prikradajućih senki.

Pleurereme

Iza projekta Pleurereme stoji Ulijana Volkova — violončelistkinja, kompozitorka, improvizatorka i producentkinja, kao i autorka muzike za filmove i video-igre. Njene saradnje (Ivan Dorn, IlyaMazo, Synecdoche Montauk, Zventa Sventana, Saša Vinogradova) odražavaju pravac njenog solo rada: spoj krhkog neoklasicizma i skulpturalne elektronike, ambijenta i emotivno nabijenog folka. Na Fieldsu predstavlja svoj do sada najteže stečen materijal — „muzički almanah emigracije“.

GUFFY IS NOT A DOG!

Mnogi Ivana Bušujeva poznaju kao bivšeg člana Moscow Contemporary Music Ensemble (MCME), avangardnog flautistu (bas flauta) iz akademskog miljea. Na Fieldsu se pojavljuje sa svojim solo elektronskim projektom GUFFY IS NOT A DOG! Za razliku od njegovog prethodnog aliasa nerest, koji je bio fokusiran na šum i haos, ovaj projekat ide u suprotnom smeru. Zasnovan na konsonanci i melodijskoj jednostavnosti, crpi inspiraciju iz naivne umetnosti, muzike iz crtanih filmova i neobarokne pompe. Bušujev će izvoditi improvizacije zasnovane na svom debitantskom albumu, kao i dela Hirošija Jošimure — zajedno sa Kate NV.

фанкшн

Majstor beskompromisnog plesnog izraza sa londonske scene, фанкшн muzici pristupa sa zdravom dozom maksimalizma. Njegov metod mogao bi se opisati ovako: uzeti malo dubstepa, spljoštiti ga u glitch-hop, ubrzati u bass techno ili hardstep, a zatim sve to iseći u potpuni breakcore. Sa formulom koja deluje jednostavno, on uspeva da pravi autentične bangere bez upadanja u istrošene klišee deconstructed club zvuka ili pretvaranja u čistokrvnog breakcore „mesara“. I dalje možete plesati uz ovu muziku — pod uslovom da ponesete malo mašte.

Ne Tvoy Drug

Nomadski umetnik i suosnivač kolektiva Mestnost, Anton Smagin, u svom radu promišlja potragu za domom i iskustvo pronalaženja sebe na novim mestima. Njegov najnoviji album Veter nastao je u Tbilisiju, gde je preuzeo nešto poput uloge zvučnog pejzažiste: gledajući kroz prozor ka Kavkazu, pokušavao je da osećaj trenutka prevede kroz sintisajzere i semplere. Rezultat se kreće između ambijenta i IDM-a, lo-fi housea i new agea: topli melodijski sjaj, jedva primetna pucketava perkusija i kick koji više funkcioniše kao metronom nego kao poziv na ples.

Edin

Glavni poznavalac eksperimentalne elektronske scene i glas iza Karmakome, Edin je pedantan selektor čiji ukus snažno rezonuje sa kustoskom vizijom festivala.

DJ XNX

Brzopotezna elektronika i oštri mashup-ovi pop himni — DJ XNX uvija poznate trake u nešto brzo, haotično i zarazno. Razigrani sudar mainstream hookova i klupske energije u punoj brzini.

Andrey Morozov

Kustos festivala, Andrey Morozov poznat je po setovima u kojima duboki tehno koegzistira sa džezom, fuzijom i svime između — zvučni pejzaž koji odražava i sam Fields line-up. Njegove selekcije se fluidno kreću kroz žanrove, uvek vođene radoznalošću i osećajem za narativ.

Ivan Erofeev

Asimetrični ritmovi, potopljena elektronika i slojeviti zvučni pejzaži — Ivan Erofeev stvara imerzivne zvučne svetove koji deluju istovremeno složeno i organski.

SUTRA SHOWCASE INVITES SAWNA RECORDS

Među ključnim akterima savremene, progresivne klupske muzike, SUTRA su poznati po širokim selekcijama i energičnim, žanrovski fluidnim žurkama — koje se kreću od reggaetona i baile funka do UK bassa i južnoafričkog gqom-a.

Za svoj showcase u KC Gradu, pozivaju Sawna Records uz Yalla Soundsystem; španskog producenta Vinera; Habkara, palestinski umetnik sa beogradskom adresom koja radi na preseku filma i zvuka, spajajući elektronske, eksperimentalne i globalne uticaje sa field recording-om; kao i Fibru Vrgov, čiji su setovi obeleženi oštrim prelazima i snažnom fizičkom energijom ukorenjenom u plesu.

MEDIA ART PROGRAM

Oblika predstavlja D.L.A. autora Aizeka

Kreativni potencijal LED ekrana predstavlja intrigantnu granicu savremene umetnosti — medij koji je još uvek u procesu oblikovanja sopstvenog jezika. Mnogi radovi koji koriste ovu tehnologiju zanemaruju njenu najosnovniju karakteristiku: njenu inherentno LED prirodu.

Za razliku od glatkih, neprekinutih površina pametnih telefona ili laptop ekrana, LED ekrani otvoreno otkrivaju svoju strukturu. Svaka dioda postoji kao zasebna, vidljiva tačka svetlosti — njeno materijalno prisustvo je neupitno, naročito izbliza. Ta fizičnost, individualnost svakog piksela, postaje tema vredna umetničkog istraživanja.

Umesto da prikrije ovu pikselizovanu anatomiju, rad je naglašava, pretvarajući modularnu kompoziciju ekrana u ključni estetski princip. Svaka od 1,6 miliona LED dioda funkcioniše kao simulirana čestica u dinamičkom sistemu, evocirajući prirodne fenomene poput formiranja kristala, grananja elektriciteta i kretanja gasova i fluida. Kroz algoritamsku kompoziciju, rad prerasta u audio-vizuelni ekosistem — generativni digitalni organizam — koji se neprestano transformiše, odjekuje i iznova osmišljava organske procese koje oponaša.

Daria Zvezdina

„Biljka je petlja, smrt je ogledalo“

Posmatram svet očima uma i vidim tok. Vidim da je uvek u pokretu. Beskrajna priča promene koja se neprestano odvija spolja i iznutra. Proces je neopisiv u svojoj složenosti, razgranava se u bezbroj niti koje prepliću sve poznato i nepoznato. Pokretne geometrijske strukture predstavljaju nešto što moj um ne može da razume, ali moje srce oseća u punom kapacitetu. One su nastale bez razmišljanja o svom poreklu ili značenju. Izranjaju direktno iz podsvesnog uma, nose arhetipsku prirodu i opiru se direktnom tumačenju. Fraktali izdvojeni iz pokreta i urušeni u čvrstu materiju kao poziv da se oseti nešto što dolazi pre reči.
Strukture pokreće muzika koja predstavlja njihovu fizičnost i produžava njihovo postojanje u drugu dimenziju.

Klotho & Innapau

Audio-vizuelna instalacija Klotho i Innapau uvodi publiku u totalno okruženje u kojem se intenzivno svetlo, dim i zvuk stapaju u jedinstveno iskustvo. Inspirisana grčkom mitologijom, Klothoina muzika kombinuje generativnu elektroniku, terenske snimke i zvuke tradicionalnih instrumenata kako bi prizvala zamišljene metafizičke prostore, dok vizuali Innapau daju oblik tom nematerijalnom prostoru.

O festivalu Fields

Festival Fields postoji od 2014. godine. Godine 2023. događaj je pronašao novi dom u Beogradu. Tokom godina, na Fieldsu je nastupilo više od 300 umetnika, uključujući američkog pionira new age muzike Laraajija, britanskog producenta Jamesa Holdena i iranskog eksperimentalnog umetnika Sotea. Festival je takođe bio domaćin saradnjama i premijerama, poput retkog trija Charlemagne Palestine, Mika Vainio & Eric Thielemans; dua britanskog elektronskog minimaliste Marka Fella i italijanskog violončeliste Sandra Musside; saradnje minimalističkog kompozitora Vladimira Martynova i elektronskog producenta Moa Pillara; kao i projekta Petra Theremina, praunuka izumitelja teremina, zajedno sa tehno producentom Nikitom Zabelinom.

Ključna ideja festivala je istraživanje muzike u njenim brojnim formama i manifestacijama, otkrivanje umetnika koji rade na preseku žanrova, povezivanje avangarde sa pop kulturom i izgradnja mostova između generacija. Fields briše granice između „visoke“ i „niske“ umetnosti, spajajući gotovo galerijsku posvećenost zvuku sa energijom rejva.

Kustos festivala Andrey Morozov:

U vremenu kada svet deluje kao da tone u haos, muzika ostaje naše primarno utočište. Ovog proleća, Fields ponovo okuplja one koji u zvuku i medijskoj umetnosti traže sopstveni osećaj slobode.

Istorija nam iznova pokazuje da se u teškim periodima ljudi okreću iracionalnom u potrazi za spasenjem. Mistične prakse, dadaistička umetnost, nadrealističke tehnike, karneval i klaunerija, izmišljeni rituali i potraga za identitetom kroz folklor — nismo se mnogo promenili tokom poslednjeg veka. U tom smislu, muzika ostaje jedno od najiskrenijih sredstava koje imamo.

Na Fieldsu 2026, krećemo na audio-vizuelnu ekspediciju — kroz ritam i šum, kroz boju zvuka i tišinu, kroz apstraktne forme koje često izražavaju ono što reči ne mogu. Program festivala obuhvata krautrok i bedroom pop, jungle i jazz-punk, low-voltage drone i meditativne perkusivne prakse, DIY tehno-mehanizme i optičke iluzije.

Članak Fields Festival predstavio kompletan lineup se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pokrenut 2007. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, Record Store Day danas okuplja hiljade prodavnica, umetnika i kolekcionara širom sveta i smatra se jednim od ključnih datuma savremene muzičke industrije.

Tokom ovog dana objavljuju se specijalna, limitirana vinil izdanja, dok brojne prodavnice i gradovi organizuju DJ setove, nastupe i susrete sa umetnicima. Na taj način Record Store Day prevazilazi okvir prodajnog događaja i postaje globalni susret zajednice koja deli strast prema muzici i njenom fizičkom, kolekcionarskom formatu.

Beograd se već godinama nalazi na mapi ovog svetskog događaja. Kao zvanični partner Record Store Day-a za Srbiju, izdavačka kuća Mascom i ove godine, deveti put zaredom, organizuje obeležavanje ispred MASCOMSTORE prodavnica ploča u Čumićevom sokačetu i na Terazijama (od 11 do 17 časova). 

Posetioce očekuju berza ploča, DJ setovi, kao i specijalna i limitirana izdanja pripremljena za ovu priliku, kao i posebne pogodnosti.

Program DJ nastupa odvijaće se na obe MASCOMSTORE lokacije – u Čumićevom sokačetu i na Terazijama – uz selekcije koje potpisuju Čehranov, Tara Bluu, MMMMARIJE, Peppe, Đole Stajkić (DJ Mashala), DJ Caki, dok će na Terazijama muziku puštati Nebojša Intruder (NoBoyWhat).

Interesovanje za vinil nastavlja da raste na globalnom nivou, posebno među mlađim generacijama. Vinil beleži kontinuirani rast već 18 godina zaredom, a na pojedinim ključnim tržištima ponovo nadmašuje CD format. Procenjuje se da se širom sveta godišnje proda između 40 i 50 miliona vinil ploča, dok vinil danas zauzima najveći deo fizičke prodaje muzike.

Najveći rast dolazi iz publike generacije Z i milenijalaca (18–35), koji čine najbrže rastuću grupu kupaca. Za njih vinil često ne predstavlja nostalgični povratak, već novo iskustvo slušanja muzike, kao i oblik kolekcionarske i estetske vrednosti. Danas je vinil u potpunosti ušao u mainstream pop kulturu, a među najistaknutijim izvođačima je Taylor Swift, koja već četiri godine zaredom ima najprodavaniji vinilni album u Sjedinjenim Američkim Državama.

Među ovogodišnjim Record Store Day izdanjima izdvajaju se Madonna (The Confessions Tour), koncertno izdanje jedne od najznačajnijih pop turneja 2000-ih, kao i kompilacija The Cure (Greatest Hits) i raritetni snimci The Doors (Strange Days 1967: A Work In Progress, Part 2), koji pružaju uvid u proces nastanka jednog od najuticajnijih psihodeličnih albuma.

Veliko interesovanje očekuje se i za vinilno izdanje debitantskog albuma benda Paramore (All We Know Is Falling), kao i za kolekcionarsko izdanje Talking Heads (The CBS/Columbia Demos). Fanovi pank i alternativnog zvuka moći će da dođu do izdanja Ramones (Live In San Francisco), dok će ljubitelji kantautorskog izraza izdvojiti Joni Mitchell (For The Roses).

Ovogodišnji ambasador Record Store Day-a je globalna superzvezda Bruno Mars, koji se na muzičku scenu vratio krajem februara objavljivanjem četvrtog studijskog albuma The Romantic.

Naslovna fotografija: Filip Olćan

Članak Record Store Day: Globalna proslava vinila stiže i u Beograd se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovogodišnje izdanje donosi više od 100 filmova različitih formata i trajanja, uključujući i inovativna VR ostvarenja i video igre koje donose savremeno gledalačko iskustvo. Tematski se posebno izdvajaju filmovi koji se bave naukom i tehnologijom, migracijama, odnosom čoveka prema prirodi i životinjama, kao i biografski i muzički dokumentarci koji iz godine u godinu privlače veliku pažnju publike. Ovog puta, u fokusu su i ostvarenja koja koriste arhivske materijale i istražuju istorijske perspektive, kao i filmovi koji promišljaju ulogu medija i značaj medijske pismenosti u savremenom društvu.

Beldocs i ove godine pruža snažnu podršku domaćim autorima kroz pažljivo kuriran nacionalni program, koji beleži kontinuirani rast kvaliteta i raznovrsnosti. Festival nastavlja da neguje prostor za nove glasove i autorske pristupe, istovremeno povezujući lokalnu scenu sa međunarodnim tokovima.

Pored filmskog programa, bogat Beldocs Industry segment okupiće filmske profesionalce iz zemlje i inostranstva kroz niz radionica, treninga, panela, razgovora i master klasova. Autori će imati priliku da razvijaju i predstavljaju svoje projekte pred istaknutim mentorima i donosiocima odluka – predstavnicima festivala, televizija, fondova, distribucijskih kuća i VOD platformi.

Prodaja ulaznica počinje krajem aprila putem zvanične internet stranice festivala, gde će uskoro biti dostupne i detaljne informacije o programu i rasporedu projekcija.

O Beldocsu

Beldocs je osnovan 2008. godine i danas predstavlja jedan od vodećih međunarodnih festivala dokumentarnog filma u regionu. Tokom sedam dana, na više lokacija u Beogradu, publika ima priliku da vidi više od 100 premijernih filmova u okviru brojnih programskih celina. Festival dodeljuje više nagrada za najbolja ostvarenja, dok kroz Beldocs Industry platformu aktivno podržava razvoj novih projekata.

Beldocs svake godine okuplja veliki broj međunarodnih filmskih profesionalaca – autora, producenata i predstavnika relevantnih evropskih i svetskih institucija i kompanija, čime doprinosi razvoju i vidljivosti dokumentarnog filma u regionu.

Naslovna fotografija: Luka Strika

Članak Devetnaesti Beldocs od 20. do 26. maja u Beogradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svako jutro u Fresci, čak i rano i radnim danima, je vreme za uživanje i hedonizam. Od početka aprila prijatan i opušten dan na Dorćolu može početi, na primer, osveženim glavnim doručkom Fresca, koji sada lako možete sami sastaviti, omletom sa pastramijem ili bogatim francuskim tostom sa kremom od maskarponea i svežim jagodama. Sezonska zvezda novog menija su  poširana jaja sa mladim šparglama, kremom od rikote i holandez sosom na mlečnom hlebu. Na istom hlebu priprema se i jednostavan avokado tost sa mariniranim lososom i rukolom, po prvi put u Fresci.

Što se tiče doručka-po-želji, uz kajganu, kuvana jaja ili jaja na oko, po izboru, brend-šef Natasha Berezova i šef Anton Krasikov služe čeri paradajz i mlade rotkvice sa umućenim maslacem i tostiranom fokaćom; po želji može se dodati pršut cotto i domaći blago slani losos. I naravno u bilo koje vreme važi kompletna karta mirnih i penušavih vina, uključujući šampanjac od vodećih uzgajača. 

Primeri iz jutarnjeg menija: (dostupno do 12:30):
Fresca doručak: 2 jaja po izboru (kuvana, kajgana, na oko), paradajz i rotkvice, umućeni puter i grilovana fokača sa pršutom cotto
Poširana jaja sa šparglama, rikota kremom i holandez sosom na tostiranom mlečnom hlebu Avokado sa mariniranim lososom na tostiranom mlečnom hlebu 
Prženica sa maskarpone kremom i svežim jagodama 

Porodični uskršnji ručak u Fresci

12–13. aprila tim Fresce slavi Uskrs na način koji najviše voli: okupljajući goste za lepim stolovima i jelima koja mogu deliti. U subotu i nedelju restoran nudi posebno praznično, limitirano izdanje menija. Početak uskršnjeg ručka posvećen je prvim ukusima sezone: svežem i mariniranom povrću sa domaćim dipovima. Glavno jelo narednog vikenda po izboru tima Fresce je sporo pečena jagnjeća plećka sa mladim krompirom, maslinovim uljem i začinskim biljem. Nije izostalo ni tradicionalno uskršnje pecivo u najboljim moskovskim tradicijama: sa tamnom čokoladom ili sa grožđem.

12. aprila Fresca radi do 18:00, 13. aprila po uobičajenom režimu, od 10:00 do 22:00. Uskršnji meni važi od 13:00 do večeri, količina je ograničena.

Članak Povratak terase i doručaka na otvorenom, novi meni i uskršnji specijaliteti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pored autorskog rada, zajedno sa saradnicom vodi radio emisiju Slav To The Rhythm, posvećenu pop i elektronskoj muzici Centralne i Istočne Evrope, kroz koju razvija i dublje interesovanje za kulturne i muzičke kontekste ovog prostora. Taj interes ide i korak dalje – trenutno radi na knjizi o jugoslovenskoj pop kulturi, koja se ne bavi istorijom u klasičnom smislu, već ličnim, istraživačkim i zvučnim pristupom ovom nasleđu.

U razgovoru sa Xylitol vraćamo se u rane dane britanske rave scene, pratimo kako su se susreli krautrock i jungle, i otvaramo pitanja o zajednici, politici i muzici kao prostoru susreta.

Fotografija: Ken Street

Kako si ušla u hardcore i krautrock i kako su se oni spojili u tvom zvuku?

Drago mi je da je neko čitao moj lockdown blog; danas osećam i neku nostalgiju za tom melanholijom i raspadom osećaja za vreme, uprkos svemu lošem. Tada sam izgubila oca (od kovida) i nije bilo sahrane. Bilo je strašno, ali i taj prostor za pisanje bio je privilegija u svemu tome.

Ako se vratim u devedesete: imala sam sreće gde i kada sam odrastala. U St Albansu je bilo nemoguće izbeći house, techno i hardcore. Prvi kontakt s rejvom bio je preko piratskih radio stanica koje sam slušala sa starijim bratom.

On je išao na žurke, vodio me u prodavnice ploča, i kroz radio, magazine i te radnje ušla sam u celu liniju od house-a i techno-a do breakbeat hardcore-a i jungle-a.

Kasnije sam kroz biblioteku otkrila Kraftwerk, pa Can i Faust. U Londonu su me dalje oblikovale radnje i klubovi, a jedan ključan trenutak bio je koncert Fausta, nakon kog sam postala deo Kosmische scene kao DJ i organizatorka. Sve se zapravo spojilo prilično prirodno.

Koji su tvoji ključni muzički uticaji?

Privlače me tekstura, melodija, hipnoza, ali i fizička snaga basa i ritma u klubu. Ako bih sve svela na dve ploče: ‘Warpdrive/Meditation’ od DJ Crystl i ‘Musik Von Harmonia’. Obe imaju neku tihu ekstazu i deluju istovremeno drevno i moderno.

Kako si prešla iz Pierogii faze u zvuk albuma poput Anemones?

Lockdown mi je otvorio prostor da radim slobodnije. Nisam želela više da budem za laptopom, pa sam uzela stari Tascam 4-track. Ta promena, uz nostalgiju za klubovima i žurkama, gurnula me je ka emotivnijem i direktnijem izrazu.

Po čemu se razlikuju Anemones i Blumenfantasie?

Na Anemones sam još tražila svoj zvuk, a na Blumenfantasie sam bila sigurnija. Više je reč o istraživanju prostora između „zemaljskog” i „kosmičkog” u jungle-u nego o nekoj radikalnoj novini. Drugi album je i melanholičniji, pod uticajem umetnika poput Hans-Joachim Roedelius.

Kako si završila na etiketi Planet Mu?

Poslala sam demo Lari (Rix-Paradinas), koja ga je pustila Majku — i on je prihvatio album. Tako sam završila na Planet Mu.

Fotografija: Ken Street

Ima li danas mesta za politiku u tvojoj muzici?

Ima, ali drugačije nego ranije. Verujem da zajednički ples i okupljanje već nose politički potencijal. Projekat „Slav to the Rhythm” bio je direktniji odgovor na stereotipe o Istočnoj Evropi.

Kako je nastalo izdanje Kunst Ist Tot?

Poznajem Petera Stricklanda još iz 90-ih. Radila sam muziku za njegove projekte, a kasnije me je pozvao da objavim singl na njegovoj etiketi. Omot je radio Babs Santini, u dada stilu.

Kako je nastala ljubav prema istočnoevropskoj muzici i Slav To The Rhythm?

Krenulo je kroz saradnju sa DJ Sarmom (Iris Baklava), koja je odrasla uz tu muziku. Počele smo žurke, pa radio emisiju. Sve je raslo organski i okupilo zajednicu.

Koju jugoslovensku muziku bi preporučila?

Mnogo toga – Šarlo Akrobata, Laibach, Borghesia, kao i manje poznate izvođače poput Rex Illusivi ili Grupe KIM. Fascinira me kako su specifični društveni uslovi oblikovali tu scenu.

Fotografija: Ken Street

Kako DJ-ing uklapaš u svoj život?

Počela sam kao tinejdžerka i to me je naučilo svemu. Posle pauze, vratila sam se kroz različite projekte. Ne planiram setove previše – više volim da „čitam publiku” i vodim veče tamo gde deluje da će biti najzanimljivije.

Naslovna fotografija: Ken Street

Članak Od rejva do Jugoslavije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Femikseta je godišnja kompilacija pesama kompozitorki, kantautorki i bendova sa ženskim autorskim učešćem. Ovo je jedinstven projekat na domaćoj, ali i regionalnoj muzičkoj sceni, po tome što promoviše žensko autorstvo i iskaz. Za 15 godina, koliko Femikseta postoji, objavljeno je preko 240 numera različitih muzičarki i bendova!

Ovogodišnji selektorski tim činiće Emilija Đorđević (KOIKOI), Emilija Đonin (KOIKOI), Ivana Petrović (Jymenik) i Ana Konstantinović, festivalska menadžerka. Selektorski tim će, kao i uvek, na osnovu svog iskustva i znanja imati zadatak da izabere najbolje numere koje će se naći na novom izdanju.

Za vizuelni identitet izdanja zadužena je Nataša Mihailović. Svako od dosadašnjih izdanja imalo je svoj originalni vizuelni identitet za koji su bile zaslužne mlade dizajnerke i vizuelne umetnice: Andrijana Vešović aka Zombijana, Marija Strajnić (brend Lovers), Javorka Đurić aka Maple Things, Anđela Grabež, Natalia Zwick, Ksenija Pantelić, Jana Adamović Yana (Stripotetke), i dr. Za dizajn zvuka biće zadužena Katarina Kolar, inženjerka zvuka u Domu omladine Beograda.

Sva prethodna izdanja mogu se poslušati na Bandcamp stranici kolektiva Femix.

Kriterijumi za učešče na kompilaciji:

1) Pesme moraju biti autorsko delo kantautorke, autorke ili benda sa ženskim učešćem u kreiranju teksta i/ili muzike iz Srbije. Obrade se ne prihvataju.

2) Bendovi i muzičke autorke mogu na ovoj kompilaciji da budu predstavljeni sa jednom autorskom kompozicijom, trajanja do 5:00 minuta. 

3) Kompozicije mogu da budu bilo kog autorskog pristupa i stila, pod uslovom da ne zagovaraju netrpeljivost i nasilje. Femikseta je žanrovski raznolika kompilacija!.

3) Bendovi i muzičarke čije su se kompozicije našle prethodnih godina na Femiksetama dobrodošli su da konkurišu opet, a naravno priželjkujemo i nove!

4) Uslov je da kompozicije nisu izdate pre 1. januara 2025. godine, a snimak može da bude studijski, u potpunosti softverski ili uživo (ali zadovoljavajućeg kvaliteta) snimljeni zapis.

Rok za slanje pesama za ovogodišnje izdanje Femiksete je 30. april. 2026. godine u ponoć.

Kompozicije se šalju kao .wav fajlovi (48kHz na 24bit), putem prijavnog formulara.

Ukoliko je pesma već izdata, konsultujete se sa izdavačem oko procedure i uslova objavljivanja i na Femikseti 14.

Članak Otvoren je poziv za Femiksetu 14 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Osim što profesionalcima iz muzičke industrije pruža priliku da se pred početak festivalske sezone okupe, susretnu i da ojačaju međusobne poslovne veze, Kontakt ove godine priređuje i posebno iskustvo otkrivanja više od 30 autentičnih perspektivnih artista. Bendovi i izvođači koji će nastupiti u showcase delu programa dolaze iz različitih zemalja, a kvalitetom su se izdvojili među više od 200 prijavljenih na „Apply to play“ konkursu, koji je Kontakt raspisao. Na desetom jubilarnom izdanju KONTAKT konferencije, showcase-a i festivala, od ove godine ponosnog člana European Talent Exchange porodice, upravo će showcase program biti u fokusu.

Za Srbiju, koja za razliku od većine evropskih zemalja nema oformljen muzički export office, partnerstvo European Talent Exchange projekta sa Kontaktom predstavlja izuzetno važan korak. KONTAKT postaje ključni most za povezivanje domaćih i regionalnih muzičara sa evropskim tržištem, festivalima i publikom. Zato i poziv da se upoznaju artisti u okviru showcase dela programa, ove godine ima poseban značaj.

Kroz deset godina kontinuiranog razvoja, beogradski KONTAKT se profilisao kao ključno mesto susreta muzičke industrije i savremene autorske scene regiona. Ulaskom u „European Talent Exchange“ program, njegovo delovanje je prevazišlo lokalne okvire i postalo aktivan deo evropske infrastrukture namenjene afirmaciji novih talenata. U tom kontekstu, ovogodišnje jubilarno izdanje konferencije predstavlja strateški iskorak, potvrđujući da srpska, regionalna i evropska scena ravnopravno učestvuju u oblikovanju savremenih muzičkih tokova.

Desti KONTAKT reflektuje aktuelni trenutak, aktivno kreira njegov sadržaj otvarajući prostor za novu generaciju artista koja, upravo sada, definiše budućnost evropske muzičke scene.

Naslovna fotografija: Dušan Milenković

Članak Više od 200 prijavljenih bendova za showcase program desete Kontakt konferencije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Od 24. do 26. aprila 2026. godine, Toplocentrala u Sofiji biće domaćin četvrtog izdanja SHAPESHIFT festivala – trodnevnog događaja koji spaja kulturu, nauku, inovacije i tehnologiju. Ovogodišnja tema, „Human Algorithm“, istražuje hibridnu inteligenciju i postavlja ključno pitanje: kako da očuvamo ljudsku etiku, kreativnost i empatiju u sve automatizovanijem svetu?

„SHAPESHIFT ne nudi gotove odgovore. Festival stvara prostor susreta – mesto gde možemo razumeti transformaciju dok se ona dešava“, ističe Marija Todorova, kustoskinja festivala i osnivačica Next DC. „Ovo je poziv ne samo da posmatramo promene, već da naučimo kako da budemo njihov deo – ne kao posmatrači, već kao shapeshifteri.“

Programski segmenti i predavanja

Glavni predavački program održaće se u subotu, 25. aprila, sa početkom u 10 časova u Toplocentrali. Festival kuriraju Marija Todorova zajedno sa Maciejem Zasadom i Karolom Górečnim (UXMachina), istaknutim profesionalcima iz globalne tehnološke industrije.

Među govornicima su:

Maciej Zasada i Karol Góreczny, ko-kuratori festivala, predstaviće predavanje „The Hand and the Hardware: Designing With Care“, koje istražuje koncept brige kao ključne discipline u dizajnu, sa ciljem da tehnologija ostane u službi ljudskog dostojanstva.

YiNong Dong, Product Innovation Lead u Amazonu, govoriće o tome kako platforme i algoritmi utiču na našu pažnju i zašto je važno zadržati ljudsko prosuđivanje u digitalnim procesima.

Alexandre Mballa-Ekobena iz kompanije Adidas Originals analiziraće odnos između kreativnosti i algoritamskih pravila u predavanju „Creativity, Rules, and Logic“.

Stephan Bischof, kreativni direktor i osnivač studija Brave Duck & Robots, problematizovaće savremene digitalne formate tezom „Immersive is Dead in the Era of Experiential“, ukazujući na potrebu za dubljim fizičkim i emotivnim iskustvom.

Karen Antorveza, biodesignerka i istraživačica sa ETH Zürich, predstaviće budućnost regenerativnog dizajna kroz predavanje „Machine & Microbe: Growing Architectural Materials“.

Merel van Helsdingen, osnivačica Nxt muzeja u Amsterdamu, govoriće o tome kako tehnološke instalacije menjaju ljudsku percepciju u digitalnom dobu.

Vizuelna umetnica Marta Dzurina učestvovaće u panelu „The Human Algorithm: Light as Co-Creator“, koji istražuje odnos između prirodnih sila i umetničkog stvaranja.

Izložba: The Human Algorithm

Otvaranje izložbe zakazano je za 24. april u 18:30 u galeriji Kub, u okviru Toplocentrale. Postavka okuplja interaktivne instalacije digitalnih umetnika koje istražuju odnos čoveka i tehnologije. Poseban segment predstavlja rad „Algorithm Monster“, iskustvo koje pokazuje kako naši izbori oblikuju digitalni identitet i utiču na stvarnost koju percipiramo.

Radionice

Treći dan festivala, 26. april, rezervisan je za intenzivne radionice sa međunarodnim predavačima. Broj mesta je ograničen.

Filmski program

Tokom sva tri dana festivala biće prikazan filmski program koji uključuje VR iskustva, interaktivne formate i filmske radove iz Brazila, SAD, Francuske, Holandije, Nemačke i Austrije. Program istražuje moguće scenarije budućnosti i kompleksan odnos između čoveka i tehnologije.

O organizatorima

SHAPESHIFT festival organizuje Next DC, nezavisna kreativna agencija koja od 2010. godine istražuje procese transformacije i pomera granice savremenih kreativnih praksi.

Članak Između tehnologije i empatije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Novina, sama po sebi, izaziva otpor. Tako se o vještačkoj inteligenciji nerijetko govori iz perspektive ugroženosti – etike, profesionalizma, kreativnosti, samostalnosti i interakcije sa drugima. Istovremeno propuštamo da razumijemo da vještačka inteligencija nije neki entitet koji je nastao van nas samih, već naprotiv, iz nas i za nas. Razumjeti izazove koje donosi, znači razumjeti čovjeka, razumjeti ljudsku namjeru i shvatiti da veliki broj artificijelnih tvorevina ima jednu zajedničku karakteristiku – pokušava da bude nalik nama.

Serijal Kodiranje stvarnosti**, koji emituje N1, rijetka je sinteza mnogobrojnih karakteristika vještačke inteligencije koje su predočene na opipljiv, razumljiv i utemeljen način. Kroz 11 epizoda, Kodiranje stvarnosti odgovara na pitanje kako vještačka inteligencija mijenja svijet medija, produkcije informacija, odnose u novinarstvu, demokratiju, ljudska prava, sadašnjost i budućnost. Koncept serijala osmišljen je u funkcionalističkom maniru, podsjećajući na pretpostavku Talkota Parsonsa da je društvo jedan složen mehanizam međusobno zavisnih podsistema koji moraju biti u harmoniji, u ravnoteži. Preduslov za to je interakcija i komunikacija. Kodiranje stvarnosti, u tom maniru, prepoznaje najrazličitije aspekte vještačke inteligencije i spaja ih u jednu viziju razumijevanja i cjelovitosti. Serijal uvažava značaj komunikacije sa publikom, pokazujući da je njoj i namijenjen, insistiranjem na interaktivnom segmentu koji je prostor za analiziranje kako publika razmišlja, osjeća i reaguje.

U sadržinskom smislu, koncept serijala je organizovan, inovativan i dinamičan. Sačinjen je od kratkih video formi koje kreativno predočavaju šta je mit, a šta je stvarnost, uvijek ostavljajući publiku sa dodatnim utiskom koji se pojašnjava u intervjuima sa novinarima i novinarkama, medijskim radnicima i radnicama, kao i teoretičarima i teoretičarkama medija. U trenutku preplavljenosti brojnim informacijama, teorijskim pretpostavkama i ličnim utiscima kako vještačka inteligencija modeluje svijet medija i naš lični svijet, Kodiranje stvarnosti na najsitnije djelove razbija pogrešne pretpostavke, stereotipe o upotrebi vještačke inteligencije, ali i njene opasnosti. Da bismo razumjeli šta je vještačka inteligencija, moramo se u kontinuitetu vraćati na čovjeka. Tako se u prvoj epizodi vrlo jasno naglašava da vještačku inteligenciju često opisujemo kao inteligentnu, previđajući to da ne posjeduje jasnu namjeru.

Još važnije, prvi dio serijala odvažno i jasno sugeriše da AI nije zamjena za ljudsku kreativnost, već je inspirisana čovjekom i njegovim neuronskim vezama. Mašinsko učenje, kao najrasprostranjenija forma vještačke inteligencije, sistem je koji uči iz dostupne baze podataka koju je kreirao čovjek. Stoga, serijal značajno više pažnje posvećuje upotrebnoj vrijednosti vještačke inteligencije, pritom ne ignorišući njene nedostatke i prijetnje, time omogućavajući publici da realistično spozna fenomen o kojem je riječ. Posebnu vrijednost serijal dobija kontinuiranim pozivanjem na primjere o upotrebi vještačke inteligencije, čime kreira odnos povjerenja sa publikom koja samoinicijativno može da provjeri svaku spomenutu tezu. Dostupnim linkovima, ispod svake epizode, publici se, takoreći, serviraju izvori spomenutih informacija.

U kontekstu analize uticaja na medije, Kodiranje stvarnosti ne poseže za bihejviorističkom perspektivom koja komunikaciju tumači kao sredstvo kontrole ljudskog ponašanja. Na taj način, na samom početku, naglašava se da je vještačka inteligencija važan novinarski alat čije razumijevanje nije privilegija, već nužnost svakoga ko se bavi novinarstvom. Ona nije tu da mijenja, već da pomogne.

Druga epizoda serijala odgovara na pitanje koje svi koji imaju dodira sa medijskom industrijom postavljaju – kako u praktičnom smislu izgleda primjena vještačke inteligencije, odnosno kako to pišu mašine, a ne čovjek. Takozvano automatizovano novinarstvo bi trebalo da služi publici, prikupljajući priče koje bi inače ostale van njenog dometa, pojednostavljujući ih do nivoa potpunog razumijevanja. Serijal jednom rečenicom stavlja tačku na diskusiju o zamjenjivosti čovjeka u medijima – novinari dodaju priči dubinu, meso i dušu. Vještačka inteligencija, sa druge strane, služi kao potpora novinarskoj kreativnosti i emociji. U istoj epizodi, u intervjuu, naglašeno je da je AI alat koji može da pomogne uvijek, a ne traži ništa zauzvrat. Takva teza nesumnjivo podsjeća na prve teorijske pretpostavke o konvergentnim medijima, koje je Itijel de Sola Pul definisao kao jedno fizičko sredstvo koje može istovremeno da pruža više usluga zauvijek mijenjajući jedan na jedan relaciju koja je postojala između medijuma i korisnika.

Analizirajući čuveni slučaj Panamskih papira koji predstavlja dokaz o svrsishodnoj upotrebi AI, Kodiranje stvarnosti predočava prednosti korišćenja vještačke inteligencije u pametnoj pretrazi, brzoj analizi nemjerljivo velikih baza podataka, koja će se na kraju isporučiti kao čitljiv proizvod publici. U ovom dijelu serijala primjetan je okret ka opreznosti koji dominira u četvrtoj, petoj, sedmoj i devetoj epizodi. Bez pesimizma i katastrofizacije analiziraju se stvarne prijetnje vještačke inteligencije uz napomenu da njima upravlja ljudski, a ne vještački um. Pronicljivo se naglašava da AI dobija svoju punu vrijednost onda kada se njene prednosti kombinuju sa novinarskim instinktom.

U tom kontekstu, pretjerano oslanjanje na vještačku inteligenciju, može zamagliti novinarsku intuciju koja je jedini pravi vodič u kreiranju priča, nalaženju izvora i otkirvanju istine. Četvrta epizoda serijala, stoga, obrađuje neizostavnu temu dipfejk sadržaja ne fokusirajući se u velikoj mjeri na to šta on jeste, već analizirajući kako ugrožava ono što je najvažnije u odnosu medija i publike, a to je povjerenje. Istaknuto je da AI istinu pravi predmetom pregovaranja, a javnost ostavlja zbunjenom čemu se može vjerovati, a čemu ne. Rješenje nije u otporu, već u kombinaciji vještačke inteligencije i ljudskog rasuđivanja.

Specifičnost ovog serijala je što, za razliku od većine analiza odnosa AI i medija, teret razotkrivanja istine ne prebacuje na publiku, priznajući da je nerealno očekivati vještine AI i tehnološke pismenosti od svakog građanina i građanke. Nasuprot tome, Kodiranje stvarnosti zagovara tezu da je rješenje u istrajnosti, odnosno u razvijanju kvalitetnog novinarstva, zasnovanog na činjenicama koje su jedini štit od laži. Ta teza podsjeća na pretpostavku o remedijaciji Dejvida Botlera i Ričarda Grusina, koja opisuje proces u kojem mediji prisvajaju različite medijske forme, tehnike i značenja. Tehnološke promjene, stoga, treba da dovedu do raznovrsnosti komunikacijskih tehnologija, novih alatki i društvenih praksi. Mediji neće nestati usljed tehnoloških promjena, već će stvoriti jake i međuzavisne veze, međusobno se reformišući.

U tom kontekstu je važna i tema stereotipa na kojima počiva prompt vještačke inteligencije, obrađena u petoj epizodi. Znamo da je vještačka inteligencija dobra onoliko koliko su dobri podaci na kojima počiva, te je upravo u tome suštinska uloga novinara i novinarki, da prepoznaju snagu svog uticaja i zaborave brzinu kao prvi kriterijum u svakodnevnom radu. Stereotipi su važni jer oblikuju emotivni odgovor publike, zato personalizovani sadržaj nerijetko dovodi do ostajanja u sopstvenom mjehuru ili, kako naglašava peta epizoda, eho komorama. Takav nedostatak vještačke inteligencije nesumnjivo podsjeća na tezu Leva Manoviča o programabilnim novim medijima koji su svedeni na numeričku formu i algoritme. Kada ostajemo u sopstvenom mjerhuru, kako Henri Dženkins naglašava, mi ostajemo na nivou kolektivne spoznaje, ja postaje mi. Informacije cirkulišu u grupi i uvijek su podvrgnute kolektivnoj procjeni, osporavanju ili potvrdi.

Spoznajući koliko je pitanje povjerenja humano, važno i trajno, Kodiranje stvarnosti ovu ključnu riječ spominje i analizira u brojnim epizodama. Na taj način, deveta epizoda pronicljivo evaluira efekte vještačke inteligencije na emotivni odgovor publike, sugerišući da je pitanje povjerenja uvijek otvoreno pitanje – da li će ono biti poljuljano ako auditorijum ne može da razlikuje stvarne i sintetičke voditelje? Pitanje na koje je odgovor samoevidentan, a opet nije dat. U narativnom smislu, Kodiranje stvarnosti se u svakoj dilemi i pitanju na koje prećutkuje odgovor, suptilno vraća na ljudsku dimenziju. Novinar u sudnici i AI analiza pravosudnog materijala, kako je rečeno u jednom od intervjua, nikada ne mogu biti poistovjećeni. Ljudski dodir ostaje nezamjenjiv i to je poruka koje se prožima kroz svaku epizodu serijala.

U analizi nedostataka i prijetnji vještačke inteligencije, izdvaja se zaseban segment koji nas ipak vraća na medijsku ekonomiju kao pristup, te bivamo opomenuti da je AI dio industrije koja ostaje oružje u rukama moćnika i vlasti, potencijalno ugrožavajući novinare i novinarke, njihove identitete, slobodu kretanja, ličnu bezbjednost. Postavljajući pitanje kako da se medijski radnici i radnice zaštite od nevidljivog nadzora, serijal obazrivo ističe – ko zarađuje na vijestima koje piše mašina? Čiji je AI sadržaj? Gdje je u svemu tome intelektualna svojina? Otvarajući temu autorstva i prava na privatnost, uz osvrt na svjetske medije koji su tužili određene grupacije zbog zloupotrebe podataka, serijal ne propušta da dotakne svaki aspekt savremene debate u kontekstu vještačke inteligencije, individualnosti i kolektiviteta.

Kodiranje stvarnosti je u naraciji snažan, prodoran, strukturiran i sveobuhvatan materijal koji povezuje, objašnjava i ništa ne ostavlja nedovršenim. U vizuelnom smislu obazrivo, primamljivo i, na momente, sarkastično, koristi vještačku inteligenciju da grafički dokaže suštinu izrečenog. Riječ je o materijalu koji je produciran u skladu sa najvišim standardima, čija će vrijednost iznova nastajati i rasti kroz upotrebu onih kojima je namijenjen. Ovaj serijal dekonstruiše stvarnost u kojoj živimo, postavlja standarde za temeljno bavljenje složenim temama i predstavlja nepresušan izvor informacija za mlade ljude, medijske radnike i radnice, kao i teoretičare i teoretičarke medija koji će u njemu naći teme, izvore, inspiraciju i djelić svog možda prećutnog stava. Okarakterisan snažnim i odvažnim porukama, serijal završava odzvanjajućom porukom: da smo mi na početku putovanja sa silom kakva je vještačka inteligencija, ali da ne zaboravimo da je pitanje njene budućnosti u našim rukama.

Kreativnost, preciznost i dubina poruka izrečenih u Kodiranju stvarnosti opipljiv su dokaz toga da će u odnosu mašinskog i ljudskog rasuđivanja, prevagu uvijek odnijeti ljudska dimenzija.

Autorka: doc. dr Jovana Davidović

* autorka je docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crne Gore

** serijal Kodiranje stvarnosti dostupan je na platformi AI Media Hub. Produkcioni tim projekta čine autorka i kreativna producentkinja Ana Martinoli, izvršna direktorka Ikonija Jeftić, projektne koordinatorke i menadžerke komunikacije Virdžinija Đeković Miketić i Milena Stefanović, kao i producent Vuk Vuković.

Članak Granice algoritma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovaj serijal slika, građen kroz repetitivnu strukturu mreže i ponavljanje motiva, priziva estetiku pop-arta i vizuelnu logiku ponavljanja, ali izvan puke igre forme. Cigareta tako postaje figura vremena koje sagoreva i stvara prostor da se svako od nas suoči sa slojevima značenja koje nosi.

U razgovoru koji sledi, Ena Jevtić govori o tome kako je došla baš do ovog motiva, šta za nju znači njegova simbolička težina i kako slike nastale u tom procesu komuniciraju sa svetom koji ih gleda, a pre svega – sa svetom koji ih živi.

Na koji način si došla do ideje da upravo cigaretu koristiš kao centralni motiv u ciklusu?

Simboli nam u umetnosti otvaraju vrata ka raznim odgovorima i tumačenjima, kod mog načina rada i da
bih realizovala ovaj projekat bio mi je potreban motiv koji je svima prepoznatljiv, ali takođe i dovoljno
jake simbolike da omogućava bezbroj uglova posmatranja i objašnjenja – a da su pritom sve analize
tačne. Cigareta se prosto uklopila na svaki način.

Koliko je u tvom radu prisutan uticaj Endija Vorhola i pop-arta, a gde praviš jasan otklon?

Andy Warhol, odnosno Pop Art uopšteno za mene postoji kao novi pogled na slobodu. Slobodu u izražavanju, ali i onome što umetnik ovog perioda predstavlja za društvo. 

Basquiatovo neumorno preslikavanje slika, gde one stalno gube i dobijaju značaj, Keith Haringov način komercijalizacije umetnosti i otvaranje radnje, John Cageove kompozicije uz zvuk saobraćaja sa šeste avenije. Takva vrsta reforme umetnosti i umetnika generalno je nešto što umnogome pokušavamo da reprodukujemo i danas u svakodnevnom životu, tačnije pop kulturi.

A onda na drugom kraju sveta Kim Tschang-yeul , koji se nije uklapao u okvire američkog pop-a, ali je svojim slikanjem kapljica ostavio neizbrisiv trag na umetnost, takođe repeticijom i opet nekim „sličnim” načinima.

Sad kad bolje razmislim, jasnog otklona od naših inapiracija i afiniteta nema jer su neke slične ideje neosporno prisutne u onome što ja stvaram. Recimo da su glavne razlike pored geografskih i ideologija koje nas na tom planu razdvajaju, one koje se kriju u emocijama koje nosi trenutak kada ove slike nastaju.

Da li cigaretu više posmatraš kao lični simbol ili kao univerzalni znak savremenog društva, tačnije, u kojoj meri je tvoj rad komentar na savremeni kapitalizam i globalnu ikonografiju?

Rekla bih da je cigareta ovde u potpunosti komentar na savremenu kulturu, masovnost i konzumerizam. Cigareta je simbol današnjeg društva i simbol čoveka, pa tako usled rastuće nejednakosti kapitalizma, ove slike su za mene i motiv jednakosti na mnogim ljudskim nivoima.

Kako tumačiš istorijsku vezu između cigareta i ženskog oslobođenja u kontekstu svog rada?

Luka Tripković koji je pisao tekst o ovoj seriji slika, ukazao mi je na to da je baš Bodler skovao izraz cigarete kako bi ukazao na distinkciju u odnosu na cigare koje puše muškarci.

Tokom mojih istraživanja nailazila sam na fantastične plakate i reklamni material cigareta, u kojem su one tokom svih borbi za ženska prava predstavljale oličenje jasnih stavova,nežnosti i smelosti. Četrdesetih godina prošlog veka narativ je da se cigaretama stiče poštovanje, a simbolično je pravo konzumiranja cigareta, pratilo i glasačko pravo u Francuskoj. 

Cigarete su za žene bile „baklje slobode”, predstavljajući simbol izjednačavanja prava.

Ako zanemarimo poreklo namera ovakvog marketinga, moramo priznati da je u mnogome izgradio ono šta vidimo kada u filmu žena zapali cigaretu, i da će to neretko biti odlika snage i elegancije. Od sufrageta, Marshe P. Johnson, preko Jane Birkin, pa sve do Marle Singer ili Carrie Bradshaw.

Kako tumačiš transformaciju „slobodarskih simbola“ u kontekstu postsocijalističkih društava?

Čini se da su se mnoge naše tranzicione raskrsnice metaforično pretvorile u kružne tokove. 

Sa druge strane, tok koji nosi simbol koji sam ja odabrala ide u tonu novih šansi i te trajne želje za slobodom, pa tako mogu da vidim i povezicu.

Da li su tvoje cigarete više povezane sa idejom prolaznosti ili sa savremenim oblicima zavisnosti?

Ove dve teme su bili veliki pokretači u samom izboru da se na ovaj način bavim repeticijom, gde će titranje cigareta koje sagorevaju na platnu iznova da se „rađaju” da remete tu prolaznost i da je naglašavaju. Da iritiraju posmatračevu logiku i mir ili ga čine kompletnijim. Zavisnosti takođe imaju taj snažan, kontradiktoran efekat i svoju lošu i manje lošu stranu.

U toj celokupnoj zbrci emocija koju bih volela da uspemo da doživimo kroz ove slike krije se, nadam se, i  neka tajna balansa. 

Na koji način razmišljaš o vremenu u svojim radovima? Kao linearnom toku ili cikličnom procesu?

Mislim da ove slike poriču postojanje vremena kao jednostavno objašnjivog. Daju opcije da svaki pogled ima dovoljno smisla.

Ukoliko pogledamo jedan red cigareta, one su istih dimenzija i predstavljaju možda trenutak, ukoliko posmatramo niz cigarete sagorevaju i nastaju iznova – što ukazuje na cikličan proces. Opet, zavisi od toga šta su za nas cigarete u tom trenutku kada ih vidimo. 

Kako pristupaš simbolici boja u ovom ciklusu i da li ona nosi konkretna značenja?

Prošlo je već devet godina kako se bavim ovim projektom i zapravo jedino što se očigledno na slikama menja su bile boje. Biram ih dosta pažljivo, tako da simbolizuju paletu kojom se obeležavaju nivoi zabrane pušenja u svetu,  tako da bojom postižem određene emocije, a lični favoriti su one koje su preslikavane. Tokom godina slikala sam razne portrete i time više vežbala nego što su tako za sebe te slike imale jasan kontekst, bar meni nije bio dovoljan. Kada sam uzela da ih preslikam belom bojom, koristeći slabo pokrivne pigmente, portreti su ostajali prozirni i vidljivi pod određenim svetlom, cigarete su savšeno „legle” na ove slike. Među njima su i dve slike koje nose naziv „On Marsha P Johnsons Portrait”.

Šta želiš da posmatrač ponese sa sobom nakon susreta sa ciklusom Cigarette project?

Ako bih mogla svojim radom nešto da podelim, to bi bio mir koji mi ovaj način rada donosi, ali i sloboda koju ove slike za mene nose. 

Nadam se da će svaki posmatrač zauzeti stav, postaviti neko pitanje sebi ili bar naći svoje razloge da nikada više ne pomisli na ove slike. I zaista, verujem da će svim emocijama i tumačenjem biti u pravu.

Izložba u Galeriji Singidunum otvorena je do 4. aprila, i poziva publiku da sagleda kako običan predmet
može nositi mnoštvo značenja, ostavljajući dim svoje simbolike da lebdi između estetike,
društva i introspektivnog doživljaja.

Fotografije: Stefan Đaković

Članak Cigarette Project – prostor između slobode, konzumerizma i ponavljanja se pojavljuje prvo na Oblakoder.