Uoči otvaranja samostalne izložbe „ALL IN” u Galeriji Neon, umetnik Mladen Hrvanović govori o odnosu između materije, prostora i unutrašnjih stanja koja oblikuju njegov rad. Kroz razgovor o procesu stvaranja, kontroli i haosu, kolektivnom radu i fizičkom odnosu prema materijalu, Hrvanović otkriva kako nastaju dela koja balansiraju između umetnosti, arhitekture, scenografije i prostorne intervencije.
Izložba „ALL IN”, koja će biti otvorena od 22. do 29. maja, predstavlja intenzivan autorski proces u kojem se skulptura, svetlosne instalacije i digitalno generisani radovi spajaju u jedinstvenu prostornu celinu, istražujući granicu između unutrašnjeg impulsa i materijalne forme.
Izložba „ALL IN” snažno insistira na ideji potpune posvećenosti procesu. Šta za vas lično znači trenutak kada umetnik „ulazi all in”?
Mladen Hrvanović: To je egzistencijalno „sve ili ništa”, potpuna predanost procesu, bez rezerve i bez plana za povlačenje. Trenutak kada umetnik ulazi “all in” obuhvata puno toga. Za mene lično to znači sloboda, fokus, ranjivost, unošenje prethodnih znanja i iskustava, hrabrost da prihvatiš grešku, da budeš svestan, dosledan, da se izložiš, budeš u dosluhu sa sobom i svetom oko sebe, te budeš otvoren za nove frekvencije. Jedino kad staviš čitavog sebe, obuhvati te onaj osećaj kad nastaje nešto novo, srce ubrzava do maksimuma, kad “bride uši” ispunjene ushićenjem koje nema zamenu ni u jednom iskustvu.
Vatre strasti, foto: Nemanja Branković
U tekstu za izložbu se govori o „sudaru” između ideje i materije. Koliko vas privlači upravo taj trenutak kada stvari prestanu da budu pod potpunom kontrolom?
Kad stvari prestanu da budu pod potpunom kontrolom, kad otpustiš poriv da kontrolišeš materiju, počinju maksimalni otkucaji srca i otvara se zajedničko putovanje ideje i materije. Tu je snažna veza s nesvesnim i još uvek sve može da pođe u najrazličijim smerovima. Još biraš kojim putem da kreneš.
Vaši radovi deluju kao da nastaju iz potrebe da fizički testirate granice materijala. Koliko je iskustvo rada sa metalom, konstrukcijama i prostornim intervencijama uticalo na vaš umetnički jezik?
To fizičko testiranje granica materijala dolazi iz radoznalosti, iz dubine. Prirodan, intuitivan način rada mi je da komuniciram s materijalom kako bi uspostavio dvosmernu komunikaciju. Taj proces mi pomaže da lakše dolazim do rešenja. Dijalog sa materijalom ujedno je i dijalog sa samim sobom. Tako se konstantno razvija moj umetnički jezik. Oduvek u sebi nosim ljubav prema materijalima, ispitujem ih, osluškujem. Zanimanje za materijale podstaklo je razvoj i usavršavanje mojih manualnih veština. Takođe, tu je moj emotivni odnos prema prostornosti. Veliki prostori, konstrukcije i prostorne intervencije su oduvek samnom jer sam potekao s Novog Beograda. Sa poslednjeg sprata Oblakodera, u jednom čuvenom bloku koji je bio dom mnogim umetnicima, pucao je pogleda u prostor na sve strane. Tu je bila kao monument Kapija Beograda. To je, verujem, podsvesno odredilo, postavilo u meni temelje posmatanja i doživljaja objekata u prostoru. Eksperimentisanje u doživljavanju prostornosti, testiranje materijala i naslage iskustava koje se talože u meni kao što se taloži karbon – ugljenik – sve je to upleteno u moj proces stvaranja.
U mnogim vašim radovima prisutna je snažna tenzija između kontrole i haosa. Da li mislite da je upravo ta napetost jedno od ključnih pitanja savremene umetnosti?
Prostor me prožima visceralno i osećam ga telom, često kroz solarni pleksus koji mi daje signale jesam li u pozitivnom odnosu s materijalom i da li je otvoren put za komunikaciju. Kad radiš na materijalu, kad obrađuješ stenu ili metal, ti stavljaš sebe, svoja unutrašnja stanja na materijal koji će to pokazati svetu. U interakciji sa materijalima spoznaješ u umetničkom procesu koliko si zapravo spreman da vidiš sebe onakvim kakav jesi i prihvatiš sebe sa svim napetostima i polaritetima, onim što je u tebi tamno i onim što je u tebi neugasivo. Kroz taj dijalog mogao sam početi da to svesno pretačem u materijal. Tragajući za balansom između haosa i kontrole nad materijalnom i sobom, živim u napetosti između tih sila i kontrasta. Naučio sam da te napetosti hrane maksimalni srčani puls, MHR, na kojem stvaram, one su pokretači, nikako problem.
Monument found No 2, foto: Nemanja Branković
Vaš rad deluje veoma fizički i prostorno, gotovo kao da nastaje direktno iz rada na terenu i odnosa tela prema materiji. Koliko vam je važan sam proces izrade u odnosu na finalni objekat?
Proces pulsira neprekidno. On je važniji jer je finalno delo, zapravo odraz segmenata koji nastaju u tom procesu. Dela su kao screenshotovi istraživanja koje se desilo oko pitanja kako bi ideja mogla da dobije oblik, boju, ritam, dimenziju kroz materijal ili kako bi problem moglo biti rešen.
Vaša praksa često uključuje teme prostora, zajednice i urbanizma. Koliko smatrate da umetnost danas može realno da utiče na javni i društveni prostor?
Umetnici imaju privilegiju da imaju glas i korišćenje tog glasa je naša dužnost. Sastavni deo našeg posla je da utičemo na javni i društveni prostor. Moj umetnički čin je uvek “umočen” u društveni i prostorni kontekst. Arhitekturu, na primer, doživljavam kao najveći format funkcionalne skulpture koja oblikuje i edukuje društvo. Kada sam prvi put video kuću Normana Fostera “Drveno jaje na staklenom prstenu”, pomislio sam da je više takvih arhitekata u prošlosti radilo zajedno, ljudi bi već možda bili na nivou da mogu da lete. Ne pravim razgraničenja između skulpture u javnom prostoru i arhitekture. Senka arhitekture provlači se uvek i kroz druge oblike umetnosti – slike, instalacije, animirani film.
Projekti poput Goulash Diska, EXPO-a u Šangaju ili Evropske prestonice kulture u Rijeci podrazumevali su rad sa velikim timovima i kompleksnim sistemima. Koliko vam je kolektivni rad važan u umetničkom procesu?
Kao student Likovne akademije u Beogradu imao sam osećaj da se naglasak stavlja na izolovanu jedinku kao meru za stvaranje umetnosti. U sebi sam nosio želju za rušenjem takvih granica u svom procesu. Mislim da nije samo jedinka stvaralac za sebe, učesnik umetničkog čina. Kolektiv i njegova sinergija kroz proces mogu stvoriti zaista čudesna dela. Okupljanje tima oko sebe mi je nešto čemu težim kod velikih projekata. Ogromna je privilegija kad radite velike projekte da se vaše ideje, skice, beleške, crteži u nekom trenutku pretoče u prostor, postanu opipljive, zažive delovanjem velikog tima koji ste okupili. Ljude različitih profila i senzibiliteta ste povezali u procesu i zavoleli jer su bili tu, u svakom segmentu procesa i pomogli da ideja krene u svoje materijalno otelovljenje. Taj moment kade se stvara zajedno, kad saradnici pomažu u ostvarivanju vaše ideje ili koncepta, izvor je dobre energije koja je dodatan podstrek kreativnost. U radu s timom podstičeš članove tima da osmišljavaju dodatne ideje, olakšavaš im do dođu do rešenja. To je predivan osećaj! Volim fizički na terenu da sudelujem i pomažem u radu i izvedbi – često su to ogromni formati. Kad se uđe u materijal, on uvek pokazuje kojim putem treba ići i zato je jako bitna energija koja se akumulira na projektu, individualna i kolektivna, jer ona gradi karakter, ritam i frekvenciju samog projekta. Zajednička energija na velikim projektima je važna od postavke samog terena do konačnog dela. Ovakvo vrednovanje snage i važnosti kolektivnog delovanja dolazi iz moje unutrašnjosti. Smatram sinergiju i razmenu koja pritom nastaje bitnim delovima procesa.
Dobro jutro Komiža, foto: Nemanja Branković
Vaši radovi često funkcionišu kao „prostorne situacije”, a ne samo kao objekti za posmatranje. Da li vam je važno da publika rad pre svega doživi, a tek onda interpretira?
Važno mi je da publika u interakciji sa mojim delima otvori pitanja, da ljudi budu podstaknuti da osete impuls slobode, igranja, promene rakursa gledanja i shvatanja. Tok publike me privlači, razmišljam kako se u susretu sa mojim delima publika kreće kroz prostor, kako apsorbuje energiju nakupljenu u delima i istu emituje, reflektuje kako međusobno tako i kroz prostor. Volim da pratim kako se nose sa režiranim redosledom vizuelnih nadražaja i prostornih detalja te kako im ja mogu pomoći, voditi ih ili usmeravati kroz to kretanje i prostorne situacije. Za mene je to praćenje isto deo procesa koji ne završava finalizacijom samog dela. Tu se u javnom prostoru izlaganja dešava igra u kojoj kontekst kretanja kroz izložena dela na kreiran način budi neke buduće ideje, kako za umetnika, tako i za publiku. Uvek priželjkujem da će tako začete ideje nastaviti da se “kuvaju” u unutrašnjosti, kod svakoga na specifičan, individualan način. Dok stvaram, nastojim biti budan u stanju opčinjenosti koja nastaje sjedinjavanjem ideje i materijala, koje prate maksimalni otkucaji srca – MHR. Prenaglašeni profesionalizam sigurno dovodi do ustaljenog kvaliteta, ali je tada puno teže napipati tu iskru koja vodi prema nečem novom. Shvatam da je za novo je potrebna hrabrost, smelost da se igraš, da pogrešiš, budeš miran sa greškama i da se svet sagledavaš iz drugačijeg ugla. Mene vodi ideja da svaka izazov odnosno problem ima minimum tri rešenja. Tu se prepuštam da me vodi viša sila i dijalog sa samim sobom i materijalom. Najteže izazove često sam rešavao u stanju snova, a držao budnost tokom procesa transformacije tog rešenja u materiju. Želeo sam da ga što više osvestim i da u njemu što duže uživam. Na ostrvu Visu, u kući je krevet na kojem spavam, a on se nalazi iznad velikog komada stene. Tamo sanjam najintenzivnije snove i dobivam kroz njih uvide, ideje i spoznaje. Neke od mojih najvažnijih momenata stvaralaštva rođeni su upravo tamo. Često mislim da nije tog kamena, ko zna u šta bi se moj umetnički put razvio i da li bi uopšte bio umetnik.
Da li mislite da danas živimo u vremenu prezasićenosti slikama, ali manjka stvarne pažnje?
Mislim da postoji manjak stvarne pažnje. Zapravo imamo krizu perceptivne pažnje. Paradoksalno nikad više slika, nikad manje primećivanja i stvarnog gledanja. Uzmite skrolanje koje je pokret koji simulira pažnju, a zapravo je njena suprotnost. Hranimo se sa hiljade vizuelnih informacija dnevno i ne zadržavamo skoro ništa od toga. Zadržavanje zahteva nešto što algoritam ne može da optimizuje – tišinu i zastajanje. Umetnost koja nastaje na maksimalnom pulsu srca savaladava otpor, spoljašni i unutrašnji, i ohrabruje vas da smete da stanete kad vam nešto skrene pažnju da oslušnete, da se zamislite i naoštrite veše antene. Upravo je to možda momenat nastajanja nove ideje. Beton, bronza, pozlata su materijali koji zahtevaju od vas telesnu pristutnot, fizičku blizinu i vreme.
MHR – Maximum Heart Rate kao metoda podrazumeva da si potpuno prisutan. Da si tu – svojim telom, nervnim sistemom i svojom iskustvom. Prezasićenost slikama nije problem tehnologije već mi se čini da je simptom dubokog straha od praznine. Verujem da strahujemo od trenutka u kome nema novog sadržaja i kad moraš da budeš sam sa sobom. Umetnost te uči da staneš i gledaš, da trpiš tišinu dok nešto ne počne da govori. Stati ispred dela i ostati u fokusu, dopustiti da te ono što vidiš — promeni. Ili ne promeni nije lako. U svetu prezasićenom slikama, taj trenutak uronjenosti zahteva svojvrsan fizički i mentalni napor.
Projekat „Liceulice” pokazuje i vašu društveno angažovanu stranu. Da li verujete da umetnik danas ima odgovornost da bude uključen u društvene procese, a ne samo u galerijski sistem?
Dobra i iskrena umetnost uvek je bila i biće angažovana. Neangažovana umetnost nije nešto u šta osobno verujem. Za mene je biti umetnik poziv od javnog značaj. Umetnikov glas mora biti korišćen umesto glasova onih koji ga nemaju. Umetnik mora da postavljati pitanja, to je naša dužnost. Naš društveni angažman mora obuhvatiti suočavanje s problemima i anomalijama, iz vere da društvo može i mora da bude bolje i pravednije za sve koji ga čine. Na ”Lice ulice” sam izuzetno ponosan. Ja sam mu kumovao i dao sam mu ime, a Jovana Karaulić i Branislav Trifunović su ti koji su uobličili projekt i doveli ga do onoga šta on danas jeste.
Iskrenost i spremnost da se izložiš s najdubljim momentima sebe i da se ogoliš pred publikom je način na koji deluješ u društvu. Doživljavam i galerijski sistem kao platformu kroz koju se uključuješ i utičeš na društvene tokove. Izlaganje je ozbiljna čin koji u sebi nužno mora da nosi dozu društvenu odgovornosti.
0 Comments