Sa filmskim stvaralaštvom koje neprestano pomera granice između prostora, tela i spoljašnjih pejzaža, reditelj Dane Komljen zauzeo je posebno mesto na savremenoj autorskoj filmskoj sceni. Rođen 1986. u Banja Luci, Komljen je do sada režirao tri igrana filma — Linije želje, Poslevode i Svi severni gradovi — kao i dokumentarni film Kadence za vrt, uz niz zapaženih kratkih ostvarenja. Njegovi filmovi prikazivani su i nagrađivani na festivalima kao što su Locarno, Rotterdam, Sarajevo, Sevilja, Cannes Directors’ Fortnight i mnogi drugi.
U svom najnovijem ostvarenju Linije želje, koje će domaća publika gledati u takmičarskom programu 31. Festivala autorskog filma (21-28.11), Komljen nas vodi kroz Beograd i potom duboko u šume regiona prateći Branka – usamljenu figuru na rubovima društva, čoveka koji neumorno hoda, juri i izmiče. Opsesivno prateći svog brata, nad njim se nadvija strašno saznanje – nije njegov brat taj koji je čudan, nego on sam. U filmu igraju: Ivan Čuić, Branka Katić, Petja Golec Horvat, Rok Juričić…
U razgovoru sa Danetom Komljenom otkrivamo kako se rađao Brankov identitet i kako je nastao film.
Satnice filmova možete pogledati na: https://faf.rs/film/linije-zelje-desire-lines/
Branko je centralni lik vašeg filma, čovek koji se kreće po marginama društva, u neprekidnom hodu. Šta vas je inspirisalo da ispričate upravo takvu priču o nemiru, traženju i transformaciji?
Branka sam vidio kao nekog ko je na samom kraju dvadesetih. Čini mi se da je sredina dvadesetih preloman period za mnoge, trenutak u kome se oseća ogroman pritisak da se odraste, ali i izabere određeni životni put za sebe, da svom životu daš određeni oblik. Branka sam zamislio kao nekog ko prosto odluči da krene dalje, da ne prestane sa menjanjem.
U jednom od intervjua ste rekli da je Branko „neposlušna“ strana ljudskog iskustva koja se odbija da bude „upakovana“. Kako ste razvijali tu ideju otpora i unutrašnje slobode kroz njegov lik?
On je neko ko sve vreme izmiče, dalje i dalje, iz grada, iz zajednice, iz društva, iz same priče i iz samog tela. Početak je bio negde u osećaju nepripadanja, nelagodnosti, nemira, i pokušaju da se nađe dom, mesto gde se može pripadati, ma koliko privremeno.
Naslov filma — Desire Lines — potiče od urbanističkog termina koji opisuje neoficijelne puteve koje ljudi prave kad ne žele da slede zadate staze. Koliko je ta simbolika važna za vaš narativ?
Linije želje nisam video kao simbol, više kao konkretan trag ljudskog kretanja i lutanja i traganja u prostoru, u pejzažu. One su ono što ustaje iza našeg pokreta. Ono što te staze zahtevaju je mnoštvo, mnoštvo tela koja se kreću određenim putem. Ovaj film nudi trag samo jednog kretanja, samo jednog lutanja koji bi drugačije ostao nevidljiv.
U vašem filmu prostor grada i prostor prirode imaju različit značaj — grad je „noć“, sa oštrim granicama, dok priroda predstavlja mekšu, fluidniju realnost. Kako ste zamislili tu dinamiku i zašto je bila bitna za priču?
Za mene je to bio sam još jedan izraz promene kroz koju Branko prolazi. Branka na kraju ostavljamo na pragu još jedne smene pronalaženja i gubljenja, na početku nečega što više nije ni šuma, ni grad.
Fotografija: Ivan Marković
Na kojim lokacijama je film sniman?
Grad je Beograd, uglavnom Novi, ali sami početak je sniman ispod Vuka i u Banjičkoj šumi. Šuma je snimana svuda po Bosni, uglavnom na Grmeču, ali i u Banja Luci, Drvaru, Tjentištu, na Dabru. Sam kraj je sniman na Vrbasu.
Da li bi mogli da objasnite odnos Branka sa njegovim bratom? U jednom trenutku otkriva da „čudno on nije brat, već on sam“ — šta vam znači taj emocionalni i simbolički odnos?
Branko je posmatrač, kao da između njega i onoga što vidi postoji distanca. I ta distanca je nešto što je podložno promeni. On na početku više vidi brata, manje sebe samog, i tako u njemu vidi to da nešto nije u redu.
U drugom delu filma uvodite performativne, telesne scene, čak sa momentima koji podsećaju na horor/fantastično. Šta vam je dao taj estetski izbor i koji je njegov emocionalni / filozofski smisao?
Htio sam da film prelzi iz žanra u žanra, da se i on sam menja, poput Branka. Pogotovo horor je žanr u kome se granice tela probijaju, tope, pretapaju.
Izjavli ste da je projekat nastajao dugo, uz saradnju sa dramaturškinjom Tanjom Šljivar. Kako je ta saradnja izgledala i šta je njeno prisustvo donelo u sam scenario?
Finansiranje je nažalost trajalo jako dugo. Tanja se pridružila radu na filmu kada je scenario u određenom obliku već bio tu, ali se tada, naravno, jako mnogo promenio. Pogotovo u delu u šumi, Tanjin rad je otvorio film ka novim perspektivama. Stvari koje su bile neme su progovorile.
Film je prikazan na nekoliko međunarodnih festivala, kakve su bile reakcije publike i kritike? Film gledamo uskoro u takmičarskom program FAF-a. Šta očekujete od publike na “domaćem terenu”?
Svako prikazivanje na Autorskom je poseban događaj za mene. To je festival na kome sam odrastao i na kome sam otkrio toliko toga i na kome sam onda prikazao sva svoja tri dugometražna filma. Mogu samo da priželjkujem da nekome ovaj film znači kao što su meni značili filmovi koje sam tu video. Takođe, ovo je i film o Beogradu. Prvo prikazivanje u gradu je zbog toga jedinstveno.
Fotografije: Skrineri iz filma
0 Comments