Kratki igrani film „Imaginarni brojevi“ rediteljke i scenaristkinje Jelice Jerinić imaće svetsku premijeru u takmičarskom programu Generation Kplus na 76. Berlinskom filmskom festivalu, koji se održava od 12. do 22. februara 2026. godine.
Smešten u posttranzicionu Srbiju početkom dvehiljaditih, film prati dvanaestogodišnju Mirnu, koja sa ocem odlazi na republičko takmičenje iz matematike – tokom jednog dana koji postaje prostor bliskosti, tišine i emotivnog razdvajanja. Glavne uloge tumače Goran Bogdan i Maša Radusin, kojoj je ovo prvo pojavljivanje pred kamerom.
U razgovoru za Oblakoder, Jelica Jerinić govori o nastanku filma, autobiografskim impulsima, radu sa glumcima, temi rodnih uloga u nauci, kao i o značaju berlinske selekcije za savremeni kratki film iz Srbije.
„Imaginarni brojevi“ imaju svetsku premijeru na Berlinalu, u programu Generation Kplus. Kako doživljavate činjenicu da će upravo ova intimna i lična priča prvi put biti prikazana pred međunarodnom publikom u Berlinu?
Jelica Jerinić: Ponosna sam i zahvalna čitavoj ekipi Imaginarnih brojeva koja je vredno radila na ovom filmu. Jako me interesuju reakcije publike, nestrpljivo čekam premijeru!
Film je smešten u posttranzicionu Srbiju početkom dvehiljaditih i prati jedan dan u životu devojčice i njenog oca. Šta vas je navelo da baš taj vremenski i prostorni okvir postane pozadina ove priče?
Koscenarista, Aleksandar Marković, i ja smo želeli da ispričamo priču iz našeg detinjstva, tako da se Srbija 2000-ih nametnula kao prirodni i jedini setting.
U izjavama ste naveli da je film delom zasnovan na ličnim sećanjima. Kako izgleda proces pretvaranja intimnih uspomena u filmsku naraciju i gde ste povlačili granicu između autobiografskog i fikcionalnog?
Tokom pisanja scenarija smo se trudili da lična sećanja budu polazna tačka, nadograđivali smo ih i prilagođavali našim fiktivnim protagonistima. Kasnije, u radu sa glumcima, bilo mi je važno da što više uključimo njihova sećanja i iskustva.
Važan sloj filma tiče se i rodnih uloga, kao i vidljivosti devojčica u nauci. Kako ste ovu temu utkali u priču?
Iako je koscenarista matematički genije iz ove priče, odlučili smo da glavni lik našeg filma bude devojčica. Na taj način sam se ja identifikovala sa njom, i unela neka svoja sećanja iz detinjstva, sa ciljem da lik Mirne bude što uverljiviji. Pored toga, želela sam da ovaj film nosi poruku o prevazilaženju prepreka i stereotipa i bude neka vrsta ode ženama u nauci i „muškim” zanimanjima.
Koliko vam je bilo važno da Mirna ostane dete u punom smislu te reči – ne kao simbol ili metafora, već kao konkretna, živa devojčica sa sopstvenim strahovima, radoznalošću i nadama?
To mi je bilo veoma važno. Znala sam da tačno takvu devojčicu tražim, i tokom kastinga mi je postalo jasno da sam je pronašla. Sa Mašom sam se lako povezala, i u njoj prepoznala dosta sličnosti sa mnom iz tog perioda (a i sada).
Ulogu oca tumači Goran Bogdan, dok se Maša Radusin prvi put pojavljuje pred kamerom. Kako je izgledao rad sa njima i na koji način ste gradili njihov međusobni odnos i emotivnu dinamiku na ekranu?
Proces rada sa njima je bio sjajan. Oni su jako brzo razvili neku svoju dinamiku, a ja sam se trudila da budem tu za njih, ali i da poštujem njihov tempo. Oslanjala sam se na Goranovo iskustvo i znanje, Mašinu intuiciju, i zajedno sa ostalim članovima ekipe, i sama veoma emotivno proživljavala to njihovo zajedničko putovanje.
Kako ste sa saradnicima gradili vizuelni jezik filma i kakvu emociju ste želeli da on nosi kroz kadar, ritam i atmosferu?
Sa direktorom fotografije, Tomislavom Sutlarom, smo radili na tome da vizuelni jezik filma prati i upotpunjuje njegovu narativnu i emocionalnu komponentu. Želeli smo da nežna nota u odnosu Mirne i njenog oca bude dominantna, kao i njihova subjektivna vizura takmičenja i uopšteno, sveta oko njih. Hteli smo da ovaj film vizuelno izgleda kao neki isečak iz sećanja, a sjajni kostimi Snežane Veljković, kao i scenografija Dragane Baćović i Ane Ivanišević, i kolor korekcija Filipa Tota, su to i učinili.
„Imaginarni brojevi“ razvijani su kroz više međunarodnih programa. Šta vam je taj proces doneo?
Radionice i programi na kojima smo producentkinja Dragana Antić (This and That Productions) i ja učestvovale, bili su veoma značajan deo procesa razvoja ovog projekta. Zahvaljujući učešću na European Short Pitch-u upoznale smo Tinu Tišljar (Eclectica) iz Hrvatske, koproducentkinju filma. Takođe, programi su nam pomogli da skrenemo pažnju međunarodnih filmskih zajednica i shvatimo da naš projekat ima potencijal da bude prihvaćen kako od strane regionalne, tako i međunarodne publike.
Da li danas kratki film doživljavate kao autonomnu formu ili pre svega kao prostor istraživanja pred dugometražni debi?
Doživljavam i živim ga kao autonomnu formu. Prostor za istraživanje je uvek koristan, i neophodan za svaki sledeći projekat, bio on kratkog ili dugog formata.
Ovo je jedan od prvih srpskih kratkih filmova na Berlinalu nakon osam godina. Kako vidite poziciju kratkog filma iz Srbije danas i šta vam ova selekcija znači u tom širem profesionalnom i kulturnom kontekstu?
Volela bih da ovaj naš uspeh motiviše što više autora i autorki iz Srbije da snima kratke filmove, a pre svega naše filmske i kulturne fondove da podrže i omoguće neophodna finansijska i tehnička sredstva za njihov nastanak.
Film se obraća i mlađoj publici, ali i odraslima. Kako zamišljate dijalog sa publikom nakon projekcija i šta biste voleli da gledaoci ponesu sa sobom iz ovog filma?
Život me je naučio da se dijalozi u mojoj glavi gotovo uvek u stvarnosti odviju potpuno suprotno, tako da se trudim da ih više ne zamišljam. Nadam se da će naš film probuditi emocije i evocirati uspomene publike, ali ih i podstaći na kritičko razmišljanje.
Nakon Berlinala, koji su vaši dalji planovi i kada će domaća publika imati priliku da pogleda „Imaginarne brojeve“?
Moji planovi su da nastavim da snimam filmove sa posvećenom i inspirativnom ekipom kakvu sam imala na Imaginarnim brojevima. A što se tiče domaće publike, jako smo nestrpljivi da pogledaju naš film i nadamo se brzoj regionalnoj premijeri.
Naslovna fotografija: Aleksandar Marković
0 Comments