Na izložbi „Mitologija svakodnevice“ u Galeriji DOTS na Donjem Dorćolu, koja će biti otvorena 17. oktobra u 19 časova, posetioci će moći da vide radove četiri umetnice – Astrid Oudheusden iz Holandije, Marine Marković, Ane Simić i Monike Sigeti. Izložba koju su kustosirale Mirjana Dušić i Ljuba Jovićević prikazuje umetnice različitih poetika, „koje teže da intimna iskustva i lične narative uzdignu na nivo univerzalnog, te koje svakodnevicu kao prostor ukrštanja mita i istorije, a umetnost kao moćno sredstvo transformacije prolaznog u trajno”.
O izložbi razgovaramo sa najmlađom od četiri umetnice, Anom Simić.
Kako si doživela naziv izložbe „Mitologija svakodnevnice”, u kontekstu svog umetničkog rada?
Naziv izložbe „Mitologija svakodnevice” doživljavam kao pojmovni okvir unutar kojeg se moja praksa pozicionira. On upućuje na način na koji se savremeni vizuelni kodovi preuzeti iz digitalnih prostora samoprezentacije transformišu u nove mitološke strukture. Posebno me intrigiraju načini na koje se rod žena i queer identitet istovremeno estetizovani. U mom radu oni funkcionišu kao materijal koji se rastavlja i ponovo konstituiše kroz slojevito preklapanje, ponavljanje i transformaciju kao vizuelni fragmenti koji, u svojoj cirkulaciji, svedoče o post-internet mitologiji slike.
Kako se navodi u kustoskom tekstu, tvoji „najnoviji digitalni crteži odlaze u pravcu grafičkog i kompozicijskog pročišćenja forme do simbola, koristeći stilski jezik pop art-a”. Šta te najviše inspiriše u ovoj tehnici, odnosno pop-art referencama?
Preuzimanje internet referenci usko je povezano sa kulturom bivanja na internetu, kulturom mimova i deljenja sadržaja. Niske rezolucije slika koje neprekidno cirkulišu u digitalnom prostoru preuzimaju se, gube i transformišu svoja prvobitna značenja, destabilizujući konkretnost i odbijajući binarnu logiku. Ovaj proces omogućava zauzimanje prostora između binarnih opozicija, omogućavaju mi da budem queer, simultano integrišući stotine referenci i postavljajući ih na različite pozicije. Upravo ova dinamika, cirkulacija, remiksovanje i transformacija vizuelnih fragmenata definisu internet kao prostor specifične pop-kulture i čine ga temeljem savremene digitalne estetike i mog rada.
Tvoja prva samostalna izložba „Insignije” u fokus je stavljala vizuelni jezik inspirisan osamnaestovekovnom grafikom i srednjovekovnim kostimima; u nekim novim radovima takođe referišeš na istorijske formate i teme stavljajući ih u novi kontekst. Kako vidiš taj odnos prema istoriji i istorijskom u tvom radu, a u kontekstu ženskog iskustva koje ti je tematski važno?
Kroz tu seriju sam težila da, koristeći princip palimpsesta, ispišem nova značenja oslanjajući se na činjenice koje su se zaista dogodile. U savremenim radovima, fokus se pomera ka direktnom delovanju unutar strukture savremenog, prelazeći iz prakse koja konstruše novu verziju stvarnosti u praksu koja interveniše u savremenom trenutku. Rad Lez ikonografski podseća na kanonizovani prikaz svetog poljubca apostola Petra i Pavla, međutim umesto skrivanja ili kodiranja značenja – što je istorijski često bio slučaj kada je reč o prikazima queer identiteta – u ovom radu insistiram na vidljivosti i eksplicitnosti lezbejskog iskustva. Istražujem kako queer i žensko iskustvo može biti prisutno, vidljivo i reprezentovano kroz savremenu ikonografiju, prisutnu kako u fizičkom (AFK – away from keyboard), tako i u digitalnom prostoru.
Od pomenute prve izložbe prošlo je dve godine; tada si bila na 3. godini studija. Koliko samo iskustvo javnog izlaganja i rada sa kustosima i kustoskinjama, bilo da se radi o samostalnim ili grupnim izložbama, utiče na tvoj rad, bilo da se radi o temama, tehnikama, odnosno načinima promišljanja pozicije rada u javnom izlagačkom prostoru?
Iskustvo javnog izlaganja prevashodno je oblikovalo moj umetnički i profesionalni razvoj, produbljujući moje razumevanje sebe, sopstvene prakse i pozicije rada u savremenom umetničkom kontekstu. Saradnja sa kustosima omogućila mi je refleksivnu artikulaciju radova, a prisutnost u javnom prostoru učinila praksu konkretnom i operacionalizovanom, kreirajući mesto susreta između publike, umetnosti i teorije.
Kakav odnos imaš prema onome što tvoje delo „poručuje” posmatračima? Da li ti je draže da posmatrači „ukapiraju“ šta si htela da postigneš i predstaviš, ili veće zadovoljstvo doživljaš u mogućnosti višestrukih i individualizovanih percepcija i tumačenja?
„Protect the dolls.“ — ovo je ono što izložba direktno poručuje. Istovremeno, serija dopušta i višestruka, individualna tumačenja, otvarajući prostor za različite percepcije i iskustva posmatrača. Važno mi je da delo ne bude zatvoreno ili rigidno u svom značenju; naprotiv, cilj je da kroz višeslojnost, ironiju, preterivanje i referencijalnost stvorim prostor u kojem posmatrač može sam da kreira značenje i doživi rad na više nivoa. Tako delo funkcioniše i kao manifest queer kulture i pop-estetike, ali i kao otvoreni arhiv afekta, performansa i vizuelnog ekscesa, omogućavajući simultano prisustvo jasnih poruka i pluraliteta interpretacija.
Naslovna fotografija: Maša Stojanović
0 Comments