To je prikazano kroz obredne mostove u selu Duboka, koji se prave do sedme godine od smrti pokojnika kako bi samo pokojnik mogao da pređe na onaj svet. Kod Vlaha nema raja ni pakla. Ako je pokojnik bio grešan, njegova duša će provesti u reci Jad, most se skuplja i on propada u ponor i biće u reci sedam godina. Ukoliko nije grešan pokojnik prelazi preko mosta koji se širi i pokojnika vodi direktno u raj.
Session prikazuje i kultna mesta koja su važna za Vlahe Zvižda i Poreča – Dubočku pećinu, vezivanu za Rusaljke i padanje u trans, i Prerast, koji kod Vlaha u okolini Majdanpeka predstavlja portal između ovog i onog sveta, mesto gde su nekada vračara tražile moć od različitih demona.
Foto: Etnolog Aleksandar Repedžić (drugi s leva), konsultant na snimanju Aleglast Sessiona sa bendom Vizelj
Aleksandar Repedžić, stručnjak za vlašku kulturu, Vlahe i vlaški jezik i istoriju i konsultant na ovom projektu podseća da je vlaška kultura narativna kultura, a da su žene nosioci kulture.
Ipak, danas se verovanja i običaji sve ređe praktikuju.
„Modernizacijom društva, industrijalizacijom, ali i migracijama koje su krenule od 60-tih godina prošlog veka i koje traju sve do danas, ovakvi običaji rapidno nestaju, takođe mlađe generacije ne žele da nauče maternji jezik, te kultura i običaji nestaju, neki se od njih modifikuju i menjaju ali veliki broj bajki, priča i basmi zauvek će nestati, zato je svako njihovo dokumentovanje dragoceno. Na žalost, samo je mali broj ljudi koji ovo bogato kluturno nasleđe dokumentuje na pravi način i bez novinarskog senzacionalizma,” objašnjava Repedžić.
Dubočka pećina
Ovaj svojevrsni muzički mini-film počinje u Dubočkoj pećini, mestu za koje se veruje da su u njemu Rusalje padale u trans na praznik duhova i uspostavljale vezu sa onostranim. Mistika prostora pojačana je činjenicom da se u Sessionu čuje i jedini zabeleženi audio snimak tog transa iz 1939. godine. Kamera prati članove benda dok hodaju pećinom, fascinirane ambijentom za koji možda ranije nisu ni znali da postoji.
Kad se kamera polako spušta niz greben ovog dela istočne Srbije, vidi se Dunav, dok se u pozadini čuje ton melodike i autentični Vizelj zvuk, jasno je da gledamo nešto što spaja dve stvarnosti – moderni rok i prastara predanja.
Vizuelno i muzički, Session je zamišljen kao dijalog prostora i zvuka. Uz dron snimke, montažu i ritmičku strukturu koja menja formu klasičnog videa, dobija se utisak da je reč o dobro osmišljenom audio-vizuelnom susretu, a ne samo muzičkom nastupu. Session svoj put nastavlja na Prerast – prirodni kameni most pod zaštitom države.
Prerast kao portal, pećina kao hram
„Za Vlahe Prerast nije samo prirodna pojava. On predstavlja vrata za prolaz u drugi svet, mesto gde se spajaju vidiljivo i nevidljivo, prirodno i natprirodno. Voda za Vlahe ima veliki značaj, Vlasi onaj svet zamišljaju kao hladan, taman i bezvodan, upravo iz tog razloga ova dva elementa kao što su neophodna za život na ovom svetu isto tako su neophodna i na onom svetu. Voda se pušta za dušu pokojnika zbog čega mora biti čista i tekuća. Obale potoka okite se cvećem i svećama, na leskov štap zašije se belo platno po kome se pušta voda. Na platnu je prišiven novčić, a ponekad oblutak, kako bi voda bila plaćena i čista. Vodu pušta devojčica koja je takođe “čista” odnosno koja još nije imala prvi menstrualni ciklus,” kaže Repedžić.
Prilikom običaja puštanja vode toj “čistoj” devojčici pomaže starija žena koja broji koliko je vode ona namenila i pustila za pokojnika. Tom prilikom starija žena veže končiće ili koristi raboš, i na taj način broji koliko je vode pušteno za pokojnika. Voda se pušta za svaku pomanu, odnosno daću i mora se pustiti 47 ili 44 vrča, odnosno Vlasi smatraju da toliko ima velikih praznika u godini dana. Voda služi pokojniku na onom svetu za svoje svakodnevne potrebe, kupanje, piće, umivanje.
Nakon što se voda nameni i pusti pokojniku za dušu, napravi se čun od suve tikve u koji se stave 4 sveće unakrst i puštaju se niz potok. Veruje se da koliko bude tikva sa svećama plovila toliko će on vode na onom svetu imati.
Pored potoka gde se pušta voda nalaze i se i obredni hlebovi, tu su sunce, mesec, pravda, krivda i ostali hlebovi. Takođe traži se i “mrturija” od Sunca, odnosno da Sunce bude posrednik i svedok da su žene sve pripremile na ovom svetu kako običaji nalažu. Tom prilikom žena se okreće ka Suncu i izgovara reči (pr.prev.) “Sunce brate, ti budi svedok na onom svetu a ja ću na ovom, neka tako bude” ovo se tri puta izgovara prilikom namenjivanja ritualnih hlebova.
Ono što ovaj Session čini posebnim jeste njegova dvostruka uloga – dokumentuje deo kulturne baštine i ujedno je prevodi u savremeni umetnički izraz. Vlaška kultura, iako danas u nestajanju, dobija novu vidljivost kroz umetnički format koji ne romantizuje, već podseća da je predanje krhko i da ga je moguće sačuvati samo kroz aktivno prenošenje i beleženje.„Bend mora uvek da isprobava nešto što nije radio, da eksperimentiše i napravi iskorak. Godinama smo tragali za sessionom sa strukturom i smislom i mislim da smo ga konačno našli. Otkazivali smo ga toliko puta, a na kraju se ispostavilo da je baš sada najbolji trenutak da se pojavi“, kažu članovi Vizelja. Pesme koje su izveli u Sessionu su Olovo, Ljubičast i plav, Crna magija i Pustinja.
Za publiku, ovo nije tek prilika da otkrije bend u novom izdanju. To je i susret sa fragmentima kulture za koje možda nikada ne biste čuli. Gledalac je, dakle, ne samo fan muzike, već i svedok (čuvanja) kulture.I kada se slika zatvori – Dunav u suton, improvizovana terasa sa tepisima i bend koji svira kao da je samo za nas – ostaje poruka: muzika može da čuva predanje.
0 Comments