Filmska rediteljka Ivana Mladenović važi za jedan od najintrigantnijih autorskih glasova savremenog regionalnog filma. Nakon studija prava u Beogradu, seli se u Bukurešt gde na UNATC-u završava filmsku režiju. Već svojim prvim dokumentarcem Turn Off the Lights (2012), koji je premijerno prikazan na Tribeci i ovenčan nagradama Srca Sarajeva i rumunskog nacionalnog Gopo priznanja, skreće pažnju na sebe.
U svom novom filmu „Sorella di Clausura“ koji će biti prikazan u okviru takmičarskog programa 31. Festivala autorskog filma Ivana Mladenović istražuje granice identiteta, pripadanja i žudnje. Tridesetšestogodišnja Stela je visoko obrazovana, ali ne uspeva da zadrži posao. Zaljubljuje se u balkanskog muzičara nakon što ga je videla na televiziji i uz pomoć starlete-muzičarke Vere seli se u Bukurešt u želji da ga upozna i pobegne od siromaštva.
Satnice prikazivanja filma možete pogledati na sajtu festivala: https://faf.rs/film/sorella-di-clausura-sorella-di-clausura/
Povod za naš razgovor je vaš najnoviji film „Sorella di Clausura“ koji je ujedno i treći igrani dugometražni film u vašoj karijeri. Kako ste došli na ideju da ekranizujete priču inspirisanu memoarima Liliane Pelici i kako ste razvili njen filmski koncept? Objasnite nam ko je bila Liliana Pelici?
Ivana: Do neverovatne Lilijane Pelici i njenog autobiografskog rukopisa došla sam preko naše zajedničke prijateljice, rumunske pevačice Anke Pop. Anku sam upoznala 2016. godine i vrlo brzo smo se zbližile; kasnije je glumila i u Ivani groznoj, mom drugom igranom filmu. U to vreme bila je duboko posvećena pokušaju da objavi autobiografski rukopis Lilijane Pelici – veoma siromašne mlade žene iz Temišvara, koja je bila gotovo opsesivno zaljubljena u jednog pevača–kantautora. Pratila je njegove koncerte, stalkovala ga na internetu, a ceo njen emotivni svet se vrtio oko te iluzije. Već dan nakon što smo se upoznale, Anka me je zamolila da pročitam Lilianinu knjigu. Rekla mi je da možda jednog dana mogu snimiti film koji bi omogućio da se njena priča čuje. Ono što me je odmah privuklo bio je neverovatno snažan narativni glas — taj punk ton, oštar humor, nemilosrdna autoironija i zapanjujuća hrabrost da piše o sebi bez ikakve zadrške. Ipak, rukopis sam privremeno odložila, jer sam bila pred sam kraj rada na Ivani groznoj. A onda se pred završetak snimanja, dogodila tragedija: Anka je poginula u teškoj saobraćajnoj nesreći. Šok njenog gubitka vratio me je Lilianinom tekstu i naterao da ponovo razmišljam o tom neobičnom odnosu dve, naizgled potpuno različite žene – Anke, lepe, otvorene, pomalo uspešne, koja se za žensku emancipaciju borila unutar sistema, kroz svoje teorije i hipi ideje; i Lilijane, povučene, neprimetne, emotivno krhke. Stalno sam se pitala šta je to što je tako snažno povezalo dve žene iz toliko različitih svetova. Moj pokušaj da razumem tu vezu doveo je i do koncepta filma i do ideje o dva potpuno različita oblika ženske borbe.
Glavna junakinja, Stela, deluje kao sanjarka, ali istovremeno je vrlo svesna realnosti u kojoj živi. Ona je lik koji istovremeno deluje i blizak i enigmatičan — čas kao neko koga poznajemo, čas kao neko ko nam izmiče. Kako ste gradili tu slojevitost njenog karaktera?
Kad praviš film zasnovan na stvarnim ljudima, najčešći savet koji dobiješ je da se udaljiš od realnosti — da napraviš svoju strukturu i likove koji neće biti isti kao u stvarnosti. Ali ja to nisam želela. Htela sam da kroz Stelu Lilijani dam šansu da se čuje i bilo mi je važno da ne izneverim njen glas. U njenom rukopisu me je najviše privukao sudar dva tipa otpora. Vera se predstavlja kao ikona seksualne revolucije, ali takav bunt sistem vrlo lako upije. Stela, s druge strane, nudi potpuno drugačiji, radikalniji otpor: ona odbija i tradicionalni i liberalni narativ. Stela se ne uklapa ni u jedan model- nije „emancipovana žena“, ali nije ni figura koja sanja muža i decu. Upravo ta njena neuhvatljivost postala je ključ za Stelin lik. Njena odluka da ne pristane ni na jednu ponuđenu ulogu za mene je najčistiji oblik pobune i baš iz toga raste slojevitost njenog karaktera.
Radnja filma je smeštena u Rumuniju 2008. godine, u period ekonomske ekspanzije, ali i krize. Kako vas je taj istorijski i društveni kontekst inspirisao i zašto je bio važan za priču?
Lilijanina autobiografija vremenski se poklopila sa jednim vrlo specifičnim istorijskim trenutkom – kratkim periodom prividnog blagostanja koji je prethodio svetskoj ekonomskoj krizi 2008. Rumunija je tada tek ušla u Evropsku uniju, svuda je vladala euforija, krediti su se dobijali „samo uz ličnu kartu“ i delovalo je kao da prosperitet napokon stiže. Ali sve je to stajalo na vrlo tankoj, krhkoj iluziji. Kad je kriza 2008. probila taj balon, postalo je jasno koliko je to blagostanje bilo nestabilno i prolazno. Stelinina priča je zapravo parabola, priča koja govori o jednom globalnom iskustvu, duboko bliskom celom našem regionu. U filmu njena opsesija prema muzičaru polako jenjava, jer shvata da mora da se vrati u realnost. I tu se otvara pitanje: koliko dugo možeš da živiš u iluziji u društvu koje nema nikakvu socijalnu zaštitu i u kojem novac postaje stvarniji od svega ostalog? Ako je tada kriza došla kao iznenadni zemljotres, danas deluje kao spora, tiha, ali uporno razarajuća erozija. Film pokušava da uhvati baš taj osećaj – produženo, neprimetno propadanje u pejzažu želja, nestabilnosti i razočaranja.
Često pominjete balkanski humor (to se itekako vidi u vašem ostvarenju) i odnos između seksa i kapitala u filmu – kako se ti motivi odražavaju u ovom ostvarenju i šta je za vas suština tog komičnog ali i kritičkog tona?
U svim mojim prethodnim filmovima likovi se sa svojim teškim životnim okolnostima bore humorom, pa tako i Lilijana u njenom manuskrisu. Mislim da sam taj pristup dobrim delom nasledila iz jugoslovenskog Crnog talasa. Možda sam ranije tim pristupom bila vođena nesvesno, ali u ovom filmu, zahvaljujući dugogodišnjem radu sa piscem Adrianom Šiopom, uspela sam da ga u potpunosti osvestim. Godinama smo u našim ranijim projektima istraživali živote ljudi na margini i ono što se u Rumuniji često nazivau „umor de autobază“ – humor koji je sirov, direktan, ponekad grub, ali duboko autentičan i ukorenjen u svakodnevicu ljudi koji žive izvan centara moći. U Sorelli taj humor ima vrlo jasnu funkciju: da prizove gledaoca, da ga približi priči. Razumem da bi neko, suočen sa ekscentričnošću likova, situacija ili jednostavno težinom života na margini, mogao lako da odustane, a ovaj humor služi kao most koji otvara vrata empatiji. Iako se ponekad može pogrešno protumačiti kao vulgaran, ja se sa tim nikako ne slažem. Taj humor nije izraz primitivizma, već je nesavršen, topao, živ, oblik solidarnosti, način borbe protiv usamljenosti.
Ritam vašeg filma je izuzetno dinamičan, gotovo kao da se svaki kadar menja iz minuta u minut. Šta vas je navelo na takvu montažnu strukturu i kakav efekat ste želeli da postignete?
Ritam filma je vrlo dinamičan, nervozan. On opisuje Stelu u sistemu u kojem sve stalno ubrzava: inflacija, očekivanja, pritisci, promene. Iako pokušava da preuzme kontrolu nad sopstvenim životom, svaki njen korak je navikavanje na novonastalu situaciju apsurda. Dinamika nije tu da stvara spektakl, već da reflektuje Stelin unutrašnji tempo, njen pokušaj da ostane prisutna i živa u okolnostima koje joj se neprestano otimaju.
Kako vaš ‘dvoslojni’ identitet — ukorenjen u srpskoj, a profesionalno oblikovan u rumunskoj kinematografiji — utiče na vaš režiserski glas u smislu estetike, humora, ritma rada…?
Na izgradnju Stelinog lika snažno je uticalo moje interesovanje za jugoslovenski Crni talas. Makavejev me je inspirisao svojim umećem da spoji grotesku, politički esej i seksualnost, ali danas seksualnost više nije prostor oslobađanja kao nekada – često je prostor otuđenja, komerca ili nekog neuspeha. Zato su i seksualne scene u filmu namerno mehanične, nespretne, gotovo komične; one ne oslobađaju Stelu i ne donose joj nikakvu jasnoću ili isceljenje. Pored Žilnika i Makavejeva, koje često pominjem, moram da izdvojim i Aleksandra Sašu Petrovića. Njegov rad sa naturščicima i interesovanje za ljude na društvenoj margini ostavili su na mene dubok trag. Ne mogu da kažem da sam to ikada svesno ‘preuzela’, ali kada ste mladi i vidite nešto što vas snažno inspiriše, ta iskustva vas oblikuju i na neki nacin pomognu da kasnije jasnije shvatite ulogu u drustvu i umetnosti. Kasnije sam rad sa naturščicima posmatrala i kod rumunskih reditelja, naročito radeći sa Florinom Šerbanom na filmu Kad mi se zvuzdi, zvizdim (2012) na radionicama u maloletnickim zatvorima. Tada sam zaista „na terenu“ videla kako se gradi poverenje i autentičnost iz ljudi koji nikada nisu stali pred kameru. To iskustvo me je naučilo da se ne plašim rada sa neprofesionalnim glumcima i da verujem njihovoj energiji. Ipak, specifičan humor koji postoji u dosadašnjim filmovima na kojima sam radila nešto je što najviše delim sa Adrianom Šiopom, poznatim rumunskim piscem. Naša zajednička „istraga“ društva u kojem živimo – kroz rad koji traje već najmanje trinaest godina – utemeljena je u spontanosti i jednoj vrsti energije koja se stalno trudi da razori formu. Upravo u tom sudaru autentičnosti, humora i društvene analize formirao se i Stelin slojeviti karakter.
Pre filmske režije, vaš put je vodio kroz studije prava. Kada ste spoznali da taj svet nije za vas i da želite da se izrazite kroz film?
Tri godine sam studirala pravo u Beogradu. Nikada zapravo nisam želela time da se bavim. Želela sam da upišem filmsku školu u Beogradu, ali ni posle tri pokušaja nisam uspela da prođem prijemni. Onda sam odlučila da odem u Rumuniju – najpre samo da okušam sreću, na deset dana. Na kraju sam ostala… ove godine biće dvadeset godina.
Fotografija: Andrei Runcanu
Šta očekujete od publike ovogodišnjeg FAF-a i na koji način mislite da će reagovati na ovu priču?
Projekcija filma na 31. Festivalu autorskog filma za mene je važna upravo zato što je to susret sa publikom „kod kuće“ – publikom festivala na kome sam odrasla, koja deli sličan kulturni, društveni i emotivni kontekst. Naravno, ne očekujem jednodušnu reakciju, niti bih to želela. Film koji se bavi marginalnošću, neprilagođenošću i tihim oblicima otpora uvek izaziva različite emocije, upravo zato što dotiče nešto što je često potisnuto ili neizgovoreno. Volela bih da publika priđe filmu otvoreno, bez potrebe da odmah pronađe jasnu poruku ili moral. Stelina i Verina priča nije konstruisana da pruži utehu, već da se približi osećanju ranjivosti i nesklada koje mnogi prepoznaju u sebi, ali ga retko artikulišu. Mislim da će deo publike reagovati vrlo intimno – prepoznaće taj osećaj nepripadanja, taj pokušaj da se opstane u svetu koji stalno traži da budete nešto drugo. Drugi će možda film doživeti kroz humor, kroz njegovu grubost i nesavršenosti, i to je jednako legitimno. Ono čemu se nadam jeste da će publika osetiti iskrenost. Da će razumeti da je film nastao iz potrebe da se ispriča jedna mala, tiha priča koja se odvija na marginama – i da upravo te margine imaju mnogo toga da kažu o društvu u celini. Ako publika iz sale izađe sa osećanjem da su makar nakratko bili u nečijoj koži, da su videli svet iz ugla likova koji se obično ne vide, to bi za mene bio najveći mogući uspeh.
0 Comments