Film „Otapanje vladara“ Ivana Salatića biće prikazan u takmičarskom programu 31. Festivala autorskog filma. Salatić je autor čiji su radovi prikazivani i nagrađivani na brojnim međunarodnim festivalima. Njegov kratki film Backyards premijerno je prikazan u Orizzonti programu Venecijanskog filmskog festivala 2015. godine, dok je njegov prvi dugometražni film, You Have the Night, bio deo Međunarodne nedelje kritike u Veneciji 2018 — čime je postao prvi crnogorski film uvršten u ovaj program. Salatić je suosnivač produkcijske kuće Meander Film i živi u Beogradu.
U filmu „Otapanje vladara“ reditelj kroz lik Morlaka – svojevrsnog „odjeka” Njegoša – stvara intimno i imaginativno putovanje kroz moć, nasleđe i unutrašnju raspolućenost. O procesu nastanka filma, slojevima likova i temama egzila i lojalnosti, ali i nostalgije, Salatić govori u intervjuu za Oblakoder.
Fotografija: Sarajevo Film Festival
Vaš film prati Morlaka, lika inspirisanim Njegošem, koji spaja istorijsku ličnost i mitološkog vladara. Šta vas je privuklo ovoj priči i zbog čega ste želeli da je ispričate kroz njegovu psihološku i emotivnu dimenziju, umesto kroz možda klasičnu biografiju?
Ivan Salatić: Hteo sam da napravim pomak u odnosu na moje dosadašnje bavljenje filmom i da sebi otvorim prostor za istraživanje. Zanimao me je narativ koji nije linearan, već cikličan, s motivima moći i odnosom centra i periferije. Film se otvara kao polje mogućnosti za zamišljanje, prevazilaženja ustaljenih slika. Biografija kao takva me ne zanima. Referenca na Njegoša je više tačka otklona, neka vrsta ključa koji služi da nas odvede u nešto što je više unutrašnje, imaginarno, nego faktografsko.
Radnja filma prati i Đuku, odanog slugu, koji Morlaka prati kroz bolest, neizvesnost, ali i geografsko udaljavanje od doma. Kako ste gradili njegov unutrašnji svet i emotivni teret koji nosi — da li je raspad njegove „umorne duše“ posledica iscrpljujuće lojalnosti ili dublja egzistencijalna borba čoveka koji živi tuđi život više nego svoj?
Film nema jednu vizuru, pa ni jedan glavni lik. To glavno telo, da tako kažem, sastavljeno je od odnosa između Morlaka i Đuka, ali i ostala dva lika u toj maloj sviti koja funkcioniše čas kao politička pratnja, čas kao disfunkcionalna porodica. Đuko predstavlja život koji je posvećen drugome, ali mene je zanimalo šta se dešava izvan toga. U toj lojalnosti ima i dosade, i depresije, i neke duboke izneverenosti i zasićenosti slikom koja se neprestano mora održavati, a koja se uvek izmiče, rastače se.
Kako ste razvijali odnos između Morlaka i Đuke? Zašto je (vam je bilo) važno sagledati Đukin ugao priče?
Dok sam pisao scenario, oslanjao sam se na Njegoševa pisma i Nenadovićev putopis, jer film upravo taj poslednji deo Njegoševog života koristi kao narativni okvir. U Nenadovićevim zapisima iz Italije postoji jedan trenutak kada je u poseti Njegošu. Tu on u nekoliko reči opisuje perjanika, čuvara koji se dosađuje na balkonu gledajući prolaznike Napuljske ulice. Taj mali detalj mi je otvorio čitav prostor da vidim priču iz ugla tog čoveka. Od tog momenta nadalje sve je dolazilo iz onoga što je neizgovoreno.
U kontekstu moći i mita, Morlak deluje zarobljen između sopstvene poezije, očekivanja koje nosi njegovo nasleđe i lične želje za mirom i isceljenjem. Kako ste tumačili tu unutrašnju raspolućenost i na koji način ste želeli da publika oseti taj konflikt?
Morlak je predstavljen kao plemeniti divljak, ali on je svestan tog koncepta, uloge koju igra i očekivanja koje mu društvo pripisuje. Zanimao me odnos kulture u njenom centru i onome što stoji na margini. Kultura kao instrument moći, kao prostor gde se ljudi oblikuju prema projekciji drugoga.
Jezik u filmu kombinuje arhaično i savremeno. Koliko je on bio ključan za prikaz neravnoteže moći i unutrašnjih borbi likova?
Jezik je jedan od ključnih slojeva filma. Arhaični ton predstavlja tu težinu mita, nasleđa i jednog sveta koji se zapravo raspada. Savremenost ili jednostavnost govora uvode pukotinu, vraćaju nas na imaginaciiu i podrivaju konstrukciju istorijskog viđenja. Taj odnos stvara neravnotežu koja prati likove između epoha.
Kako je rad s Markom Pogačarem, pesnikom u ulozi Morlaka, uticao na psihološku dubinu i poetičnost lika?
Rad s Markom je bio dragocen jer on dolazi iz sveta poezije, a Morlak jeste lik koji nosi poeziju u sebi kao unutrašnju strukturu. Marko je doneo savremenost kao kontratezu mitskom i istorijskom. On nije glumio pesnika nego je prirodno otelotvorio to jedno unutrašnje lutanjе i savremenost.
Italija u filmu simbolizuje „izgubljeno utočište“, ali i egzil. Kako vidite psihološki značaj tog geografskog udaljavanja – kao bekstvo, isceljenje (iskupljenje) ili novu egzistenciju (novi odnos prema “drugima”)?
Za mene Italija predstavlja nešto što je obećanje doma, ali je zapravo prostor privremene iluzije. Egzil ovde nije samo geografski, on je unutrašnje stanje lika. Likovi se udaljavaju od svog sveta u nadi da će se izlečiti, ali zapravo ulaze u prostor gde se suočavaju sa sobom.
Za mlađu publiku koja možda nije upoznata s Njegošem ili crnogorskom istorijom – kako biste objasnili univerzalni značaj priče i njen odjek u savremenom svetu, gde su nostalgija i egzil i dalje prisutni motivi?
I da ne znamo ništa o istoriji, ostaje priča o čoveku koji se suočava s vlastitim nasleđem, sa ulogom koja mu je nametnuta i s pitanjem gde pripada. To su teme koje su i danas prisutne. I nostalgija, i egzil, i osećaj da živimo između mogućnosti i želje da budemo negde drugo ili nešto drugo.
Da li se i vaš odnos prema ovoj jakoj figuri vladara godinama menjao?
Menjao se svakako. Što sam stariji, sve više vidim slojevitost tih figura, koliko su i sami zarobljeni u predstavi o sebi. Možda je jedina trajna nit to pitanje odgovornosti, odnosno kome čovek odgovara, sebi ili ulozi?
Kakve reakcije očekujete od publike na FAF-u, koja i danas živi okružena mitovima naših prostora? Šta biste želeli da publika ponese iz filma?
Ne očekujem jednoznačne reakcije, niti mi je to cilj. Film je otvoren i traži od gledalaca da se angažuje. U krajnjoj liniji, voleo bih da publika ponese osećaj da se mit može rastvoriti, da postoji prostor između slike koju imamo o istoriji i onoga što osećamo kao pojedinci. Da film otvori pitanja o slikama moći, o identitetu, o načinu na koji zamišljamo…
0 Comments