U promenljivom pejzažu evropske savremene umetnosti pojavljuju se novi glasovi, glasovi koji osporavaju nasleđene narative i preoblikuju način na koji razmišljamo o istoriji, identitetu i pripadanju. Među njima je i Timika Sukhai, umetnica, kustoskinja i pripovedačica čija praksa povezuje kontinente, generacije i maštu. Poreklom iz Južne Afrike, a sada sa sedištem u Ujedinjenom Kraljevstvu, Timika se slobodno kreće između disciplina, istražujući kako umetnost može delovati i kao arhiv i kao otpor, kao mesto isceljenja jednako koliko i suočavanja.
„Moj rad je ukorenjen u afričkoj dijaspori“, objašnjava Timika. „Radi se o tome kako se sećanje prenosi kroz ljude, predmete i priče, i kako se ta sećanja preoblikuju u novim geografijama.“ Ova preokupacija kretanjem, prevođenjem i opstankom provlači se kroz veći deo njene prakse, koja obuhvata vizuelnu umetnost, pisanje i kustoski rad. Svaki rad, izložba ili saradnja postaju čin povraćaja, odbijanje da se dozvoli da raseljenost utiša identitet.
U Ujedinjenom Kraljevstvu, gde Timika razvija svoju praksu i gradi sve širu mrežu u umetničkom i baštinskom sektoru, pronašla je plodno tlo za eksperimentisanje. Radeći na preseku istraživanja i kreativnosti, ona povezuje domorodačke istorije, kolonijalne arhive i savremena iskustva afričke dijaspore. „Zanima me kako umetnost može da preoblikuje arhive“, kaže Timika, „kako može da ispriča priče koje su institucije previdele, posebno one marginalizovanih zajednica.“
Iza individualne prakse, Timika je duboko posvećena stvaranju prostora za kolektivnu vidljivost. Nakon rada u muzejskim okruženjima širom sveta, donosi razumevanje pristupačnosti i angažovanja publike koje ukorenjuje njene umetničke ambicije. Timika razvija Beyond Barbarians, tekući kreativni projekat koji kombinuje hibridno eksperimentalno pisanje, kustoske radionice i izložbe koje stavljaju u centar domorodačke glasove i širu afričku dijasporu. Projekat utelovljuje njeno uverenje da umetnost ne bi trebalo samo da predstavlja zajednice, već i da ih aktivira, pozivajući na dijalog i razmenu između kontinenata.
Govoreći o evropskoj umetničkoj sceni, Timika razmišlja i o njenom potencijalu i o njenim ograničenjima. „Postoji sve veća potreba za afričkom umetnošću i umetnošću dijaspore“, priznaje, „ali izazov je u tome da se obezbedi da inkluzija ne bude samo trend — da naše prisustvo zaista preoblikuje same institucije.“ Upravo ta potraga za autentičnom transformacijom definiše veliki deo njene vizije: dekolonizovati umetničke prostore, proširiti narative modernosti i uspostaviti mreže solidarnosti među umetnicima iz Afrike i njene dijaspore u Evropi.
Gledajući unapred, Timika se nada da će kurirati kolaborativne projekte između afričkih i evropskih stvaralaca, izgraditi transnacionalne kolektive i doprineti preoblikovanju kulturne infrastrukture koja određuje čije se priče vide i čuju. Kroz izložbe, pisanje i javni angažman, ima za cilj da izgradi most između prošlosti i budućnosti, između sećanja na dom i imaginacije pripadanja negde drugde.
„Svoj rad vidim kao deo kontinuiteta“, razmišlja Timika. „Radi se o povezivanju niti onoga što jesmo i odakle dolazimo, i o tkanju nečeg novog, nečeg što odoleva brisanju, što slavi opstanak.“
Kroz Timičinu umetnost, afrička dijaspora nije priča o udaljenosti, već o kontinuitetu: živa mreža sećanja i stvaranja koja se proteže preko okeana, podsećajući nas da se svaka granica, bilo istorijska ili zamišljena, može ponovo iscrtati.
0 Comments