Kako već jednom opisah u nekom prethodnom javljanju, vratila se svima omiljena baba koja deci buši loptu koja im je upala u dvorište, iliti tehnofobna epopeja – Black Mirror. Sedam sezona kasnije, Black Mirror je i dalje kultni event koji se prati, ocenjuje, uglavnom kritikuje, tu i tamo hvali – gotovo uvek sa onom standardnom opaskom kako je nekad bilo bolje, pre nego što je uletela kinta Netfliksa. Iako su sa Netfliksom došli i veća gledanost, i kultno sledbeništvo, i neke od najgledanijih epizoda.
Ipak, ponekad deluje da je sa Netfliksom nestao onaj zlokobniji cinizam Čarlija Brukera, iliti kreatora serije, koji kao da je s osmehom na licu govorio – lepo sam vam rekao da je svet na ivici provalije.
Kako je svet stigao na tu ivicu – ili, ako ćemo da budemo pesimistični, pao s nje – tako je i Bruker malo mešao karte, igrao na sigurno, radio razne žanrove, zapošljavao poznatije glumce i samim tim pokušavao da proširi značenje prideva blekmirorasto.
Pitanje je koliko je u tome uspeo, a koliko su neke nove epizode ličile na ono što je ranije radio i pričao, a koliko su druge samo štrčale iz celine.
Nakon prethodne, slabije sezone u kojoj je baš i najviše šetao po žanrovima, ali i pričama i zapletima koje baš teško mogu da se uguraju pod Black Mirror kišobran – osim one klasične podele na SF i horor – sa novom sezonom stvari su se malo popravile. Gotovo za sve epizode ove, sedme sezone, možemo reći da su pravljene tako da u bliskoj budućnosti na ovaj ili onaj način, zbog raznih tehnologija koje smo napravili da pomognemo sebi – uglavnom odmažemo sebi.
Zbog toga gledalac uglavnom ima onaj nelagodni osećaj u stomaku koji prognozira dolazak nečeg lošeg.
Sa druge strane – neću da budem taj lik – ali da, nekad je bilo bolje, pa su mnoge od ovih priča već bile, na ovaj ili onaj način, bolje ispričane.
Da li zbog interneta koji je tu da nas podseća, ili zato što su te stvari sada više u prvom planu – cela sezona je pokušavala da nas poveže sa prethodnim sezonama, kroz detalje, omaže, simbole ili reference.
Jedna epizoda je remek-delo, dve su mi skroz okej, a nije ni da su mi ove ostale tri bile loše – samo nisu možda moja čaša rakije. Kad tako poređam stvari, iza nas je solidna sezona u kojoj će ljudi imati za šta da se zakače i da zavole (ili da zamrze, naravno).
Pred vama je jedno potpuno subjektivno rangiranje sedme sezone, i ako se ne slažete sa mnom – to je potpuno okej. Na kraju dana, jedino je bitno da budete dobri prema vašim ChatGPT-jevima i Rumba usisivačima, jer kad nas njihovi jednog dana budu pokorili – možda se smiluju baš na vas.
6. Plaything
Od početka ove serije pa do sada, najmanje su me zanimale epizode o video igrama i razvoju ličnosti i inteligencije kod veštačkih tvorevina. Tako da je očekivano da nisam uživao u ovoj epizodi. Čarli Bruker je, koliko sam upoznat sa njegovim interesovanjima kroz intervjue, lik koji voli da se naduva i igra igrice – tako da imamo priču o tipu koji je suludo izgledajući ubica (Piter Kapaldi), koji nam nakon hapšenja prepričava svoj život u kojem je razvio odnos sa likovima iz retro igrice, koji postaju stvarni.
Epizoda je direktno povezana sa kultnom epizodom Bandersnatch – iliti onom u kojoj ste vi mogli da birate kako i gde će vaš lik da se kreće.
5. Hotel Reverie
Sa jedne strane, možda i najmanje blekmirorasta epizoda sezone, ali opet je vadi ceo koncept oko AI-ja i njegove upotrebe u Holivudu. U epizodi gledamo popularnu glumicu (Isa Re) koja biva ubačena u klasik iz 40-ih, gde treba da zameni glavnog glumca i da se zaljubi u glavnu glumicu (Ema Korin). Ipak, stvari često krenu po zlu – i to mimo scenarija – pa kreće zaplet i gungula. Sve pomalo podseća na neku 80s komediju u kojoj se ovakve neverovatne stvari dešavaju, što više smeta nego što pomaže. Problem je i što Hotel Reverie započne nekoliko tema, ali nijednu ne želi (ili ne sme) da razradi.
Pored toga što se poigrava sa konceptom AI-ja u filmu i ubacivanjem novih glumaca u stare filmove, ubačena je i Afroamerikanka kao zamena za figuru tipa Hemfri Bogart u fejk Kazablanku. Međutim, tu ne dobijamo gotovo nikakav komentar – samo se zakači na to, pa još malo komentara o tome kako glumice ne dobijaju prave, mesnate uloge, a onda prebacimo na lezbo-romansu jer, prošlo je jednom u San Junipero – iliti jednoj od najbolje ocenjenih epizoda svih vremena. Spoiler alert – ova epizoda nema taj prolaz.
4. USS Calister: Into Infinity
Zvanično prvi nastavak u Crnom Zrcalu (šta ćete, gledao sam s hrvatskim titlom) univerzumu – i to jedne od najpoznatijih epizoda, koja je bila malo parodija na Star Trek, a malo priča o incel-kompjuterašu (Džesi Plemons) koji je klonirao svoje kolege sa posla da bi ih implementirao u video igru u kojoj je on najjači baja na svetu. Sem što ga porazi devojka (Kristina Milioti) na koju se on ložio.
Cela posada je uspela da mu pobegne kroz crvotočinu (sad više ne znam da li ovu reč i mi koristimo ili samo Hrvati, ali svakako mi se sviđa) i uleti u stvarnu igricu koja se igra na serveru. Ekipa tamo pokušava da preživi, s tim što, za razliku od regularnog gejmera – koji kad pogine, samo ispadne iz igre – naši likovi kreću da krvare i mogu zaista da umru. A onda i njihova tela na zemlji saznaju da u igri postoje neobeleženi igrači koji mogu da unište apsolutno sve, zbog čega će gazda (Džimi Simpson) izgubiti mnogo novca.
I dok ostatak sezone postavlja ili pokušava da postavi neka pitanja, ovde – sem tih generalnih AI momenata – stvarno ništa dalje ne razrađuje. Epizoda se mahom oslanja na akciju, što bi možda i bilo okej da ne traje kao film – sat i po. Dugo joj treba da se pokrene (dugo i nama da se setimo baš svega od ranije), ali kad krene – bude korektna zabava. I ništa više od toga. Ali dobro, makar Kristina Milioti nastavlja svoje putovanje ka velikoj zvezdi, a za to svi navijamo.
3. Bête Noire
Treće i drugo mesto su mi gotovo podjednako omiljene, i možda mi se ova epizoda sviđa za nijansu manje, zbog nešto zbrzanijeg kraja. Otud bronza. Maria (Siena Keli) pravi nove ukuse za kolače i sve funkcioniše sjajno – dok se u njenoj firmi ne pojavi poznanica iz škole (Rouzi Mekiven) koja je oduvek bila čudna. Međutim, vremenom shvatamo da je i dalje čudna, ali da niko drugi to ne primećuje – odnosno, počinje polako da gubi osećaj za realnost. Ili to možda drugi rade?
Zaplet je sjajno napravljen, kao i to što se Bruker ovog puta poigrao sa postavkom serije – u kojoj glavnim tvistom otkrijemo ko su i šta su glavni likovi, i za koga mi to navijamo, odnosno protiv koga. Međutim, kao da je epizodi falilo još 10–15 minuta da lepo rasplete ceo kraj i poentira. Umesto toga, dobijamo hit Amyl and the Sniffers kao muzičku pozadinu i jedan kratak, gotovo pankerski kraj, koji je, eto – malo pokvario konačan utisak.
2. Eulogy
Sa druge strane, drugo mesto ide epizodi koja je malo sporija od treće, ali je makar u svom trajanju prilično konzistentna – i ako se „primite“, biće vam sjajna. Ili ćete se uspavati nakon 15 minuta. Verovatno će se više svideti muškarcima 30+ i 40+, nego prethodna Mean Girls na steroidima epizoda.
U njoj vidimo matorog, grumpy lika (Pol Đimati), koji dobija vest da mu je bivša preminula, i da na osnovu sećanja može da napravi poruku oproštaja za njenu porodicu.
Međutim, ne može da se seti njenog lica, pa kopa po starim fotkama, u koje sada – novom tehnologijom – bukvalno može da „uđe“ i da se seti svih onih stvari koje je zaboravio. Sve vreme u komunikaciji sa AI vodičem koji ga ispituje kako je bilo i zašto su raskinuli.
Jedna oldtajmerska epizoda o sećanjima i prošlim vremenima koja ne mogu da se vrate, ma koliko tehnologija napredovala. Kao i o tome da su muškarci oduvek bili glupi i donosili loše odluke – bilo da su se slikali polaroidom ili ajfonom.
Gledajući ovu epizodu, razmišljao sam koliko domaćih narodnjaka može da se poveže svojom radnjom ili bar porukom sa epizodama Black Mirror-a. Ovde bi, na primer, savršeno legao Dobrivoje Topalović – Progovori, sliko.
1. Common People
Vidite ovako – možda mi je još uvek sve sveže i treba malo da „odleži“, ali ova epizoda, prva koja otvara sezonu, za mene je jedno malo remek-delo i ide pravo u Hall of Fame svih epizoda.
Prvo nam pokažu bračni par za koji navijamo (u sjajnoj podeli – Rašida Džons i Kris O’Daud), a onda ona doživi nesreću, zbog čega joj je hitno potrebna operacija na mozgu, inače će umreti.
On odlučuje da im pomogne jedna high-tech kuća koja za mesečnu članarinu (već dosta skupu), može da joj spasi život. Kad ozdravi, shvatamo da je to samo početak pretplate – da će moći da se kreće po celoj Americi samo ako pređe na „plus“ tarifu.
Zatim ona kreće, potpuno nesvesna, da saopštava reklame, ali se dešavaju i druge monstruoznosti koje dehumanizuju nju, ali i njega, koji mora da dolazi do para da bi njegova žena imala normalan život.
Mračni engleski cinizam Čarlija Brukera je opet tu, a to što je Netfliks uopšte rešio da realizuje ovakvu epizodu – sa svim tim dodacima i tarifama – prilično je ironično. Mada će nas odavde ova epizoda verovatno vezati za razna naša dužnička SBB–MTS–Yettel ropstva.
Kad na sve to dodamo crni humor, Brukerov pogled na svet, ali i ljubav u takvom svetu – i to onu pravu, veliku, za sva vremena – dobijamo jedan potpuno težak i uništavajući deo televizije. Sa sve posvetom Hanekeu na kraju (neću reći kome, jer bi to verovatno bio spojler).
Epizoda o kojoj se priča i o kojoj će se tek pričati – makar sa ove strane okeana. Amerima se ne sviđa toliko – oni vole onu Star Trek akciju sa incelima. Ako su vam bile omiljene one „ljubavne“ epizode iz prve dve sezone, onda je ovo pravi otrov za vas.
0 Comments