Izložba Soft Armor umetnice Nikolije Stanojević otvorena je 24. jula u galeriji Kula. U seriji radova, ova mlada umetnica koristi satenske jorgane kao platno za ručni vez, kombinujući ih sa instalacijama, skulpturom i elementima odeće. Jorgan, kao predmet koji nas štiti, greje i umiruje, ovde postaje prostor za nešto sasvim drugo: ispitivanje napetosti, unutrašnjih sukoba i svakodnevne anksioznosti.
Mediji koje koristi su raznovrsni – video, animacija, fotografija, skulptura, slikarstvo… ali vez joj je postao najličniji. Ne zato što je najprecizniji, već upravo suprotno: jer svaki šav nosi napetost ruke, trenutni osećaj, potrebu za smirenjem.
U nastavku razgovaramo o tome kako je do toga došla, šta znače motivi koji se stalno vraćaju i kako izgleda njen proces rada.
U tvojim radovima često se pojavljuju isti predmeti – stolice, sto, sveće… Kako si došla do tih motiva i šta oni danas znače za tebe?
Nikolija Stanojević: Motivi u mom radu imaju pojedinačna značenja, ali tek kada se uklope u jednu scenu, crtež postaje nosilac psihološke naracije. Svaka kompozicija predstavlja unutrašnje stanje anksioznosti, fragmentisani psihološki pejzaž koji se celovito sagledava samo pažljivim posmatranjem. Crteži na papiru jasno prenose tu dinamiku, ali prenošenjem na satensku jorgansku površinu dolazi do ključne promene. Tekstura i materijal unose osećaj zbunjenosti, nesigurnosti i kontradikcije.
U crtežima i vezu pojavljuju se predmeti sa simboličkim značenjem. Stolice predstavljaju unutrašnji dijalog ili sukob, sto je prostor susreta, ali i razdvajanja. Sveće, pribor za jelo, čaše alkohola u raspršenom rasporedu su elementi nesvesnih scena, prekinutih misli i osećanja bez reči, ali duboko upamćenih u telu.
Kako ti motivi funkcionišu zajedno?
Motivi, iako se mogu posmatrati pojedinačno, ne funkcionišu odvojeno – deo su jedne celovite, ritmične kompozicije. Kao što se anksioznost ne može objasniti jednom mišlju, ni motivi ne mogu biti izolovani bez gubitka značenja. Sve je pažljivo izbalansirano, poput mentalne mape u kojoj se sve prožima.
U mom radu ne postoji hijerarhija motiva – svi su jednako važni. Poput snova, scena je bez jasnih granica i logike, značenja se pomeraju, preklapaju, i celina se naslućuje tek dugim posmatranjem. Svako može u tome pronaći svoju priču, jer anksioznost ima mnogo lica i teško je svesti je na jedno značenje. Upravo ta otvorenost interpretacije je suština mog rada.
Soft Armor istražuje granicu između udobnosti i ranjivosti. Šta je bio prvi impuls da počneš da koristiš jorgane kao umetnički materijal?
Prvi impuls nije proizašao iz fokusa na stvaranje umetnosti, već iz potrebe za smirenjem u periodu intenzivne unutrašnje borbe sa hipohondrijom, paranojom i napadima panike. Tada sam počela da vezem, a ponavljanje istih pokreta, ritam igle koja probija nežni saten, delovalo je umirujuće, gotovo terapeutski. U tom trenutku, taj predvidljiv, fizički ritam bio je jedina izvesnost u mom danu. Postepeno, kroz tu potrebu za ponavljanjem, u moj život su ušli i drugi rituali poput svakodnevnog plivanja i vežbanja, svi utemeljeni u istom mehanizmu – ritam, pokret, ponavljanje. Gore. Dole. Igla. Konac. 1, 2, 3… Meditacija uma kroz telo i ruke.
U tom procesu, jorgan se pojavio kao prirodan medij – nežan, zaštitni, blizak telu. Vremenom je postao više od materijala: simbol topline, doma, zajedništva, ali i lične ranjivosti. Njegova uloga se najjasnije prepoznaje u detinjstvu, kada funkcioniše kao barijera od spoljnog sveta, bezbedni mehurić koji daje iluziju kontrole. Upravo taj osećaj, osećaj sigurnosti, bezbrižnosti i tihe unutrašnje borbe, postao je polazna tačka mog umetničkog izraza. Jer koliko god da deluje nežno i udobno, svaki šav na toj površini nosi trag unutrašnjeg haosa iz kojeg je proizašao – i snagu koja je potrebna da se taj haos obuzda.
Da li si oduvek imala odnos prema tekstilu i ručnom radu, ili je to došlo kasnije u tvojoj umetničkoj praksi?
Od malih nogu mi je bilo prirodno da stvaram sopstvenim rukama. Više mi je bilo zanimljivo da pravim delove kućice za lutke, njihovu odeću i druge stvari, nego da se samo igram njima. Kao mala, želela sam da se bavim modnim dizajnom, međutim život me je nekako pre usmerio na izražavanje četkicom i bojom. Osam godina sam se bavila slikarstvom. Nakon toga doživela sam blokadu inspiracije i želje za slikarstvom, što me je prilično obeshrabrilo.
Preselila sam se na šest meseci u Barselonu gde sam studirala modni dizajn. Tamo sam radila nekoliko projekata na mašini, ali sam se intuitivno vratila ručnom radu – mnoge komade odeće sam delom i ručno šila. Pokušala sam da svoje crteže prenesem na jorgane mašinski, ali shvatila sam da svaki pokret ruke nosi deo mene, ne samo trag energije, već i unutrašnju napetost, potrebu za smirenjem i kontrolom. U svaki bod je utkan delić haosa iz kog sam pokušavala da pobegnem. Koliko god ručni rad delovao manje precizno nego mašinski, upravo ta nesavršenost mu daje snagu – jer u svakom šavu je utkana moja borba koja mi je zauzvrat donosila smirenost.
Tvoji radovi deluju jako lično, ali i univerzalno. Postoji li granica između ličnog i umetničkog u tvom radu?
U mom radu ne postoji jasna granica između ličnog i umetničkog. Kada prenosim scenu na saten i jorgan, rad dobija novu dimenziju i složenost, gubi neposrednu čitljivost i postaje gotovo apstraktan. Tada se pojavljuju osećaj zbunjenosti i težine, i pitanje kako nešto tako haotično može biti utkano u tako nežan i intiman materijal – simbol naše zone sigurnosti i udobnosti.
Upravo ta tenzija između haosa i mira, anksioznosti i smirenosti, između forme i sadržaja, centralna je osa mog rada. Kroz sukob ovih suprotnosti nastojim da prikažem unutrašnje ja – ono što volimo i ono čega se plašimo u sebi. Cilj mi je da posmatrač oseti prihvatanje i sigurnost, kao da može da iskaže nešto bez srama, jer umetničko delo neće suditi, već će ga zagrliti – baš kao što je i mene zagrlilo kada mi je bilo najpotrebnije
Anksioznost je važan tematski sloj tvog rada. Zašto ti je to važna tema?
Anksioznost je za mene stanje u kojem ne mogu da sagledam celu sliku, već samo fragmente. Sve se prepliće, odvija istovremeno, bez moje kontrole, kao u mreži sopstvenih misli. Upravo zato mi je važno da kroz svoj rad prenesem taj osećaj.
Mešavina očiglednog i apstraktnog dodatno pojačava unutrašnju napetost – motiv koji na papiru deluje jasno, na satenu se raspada, prepliće, postaje nalik slici iz sna koju pokušavamo da uhvatimo nakon buđenja. Nežni materijal jorgana, koji simbolizuje sigurnost i utehu, u kontrastu je sa nemirom scene koja se na njemu odvija – i baš u toj tenziji leži metafora za anksioznost.
Motivi koje koristim osciluju između svesnog i nesvesnog, konkretnog i simboličkog, i kao takvi podsećaju na slojeve psihe koje pokušavamo da razumemo, nit po nit konfuzije. Koristim konac nežnih boja i nežnu podlogu kako bih stvorila kontinuitet, ali i da nijedan element ne dominira – jer anksioznost nije jednoznačna, ona je rasuta, razuđena, tiha i stalna. Važna mi je jer je univerzalna, ali i duboko lična. Ona je osnova mog rada, jer kroz nju prenosim psihičko iskustvo u vizuelni, opipljiv osećaj – i time pokušavam da tom haosu dam oblik, ritam i na kraju – mir.
Studirala si u Beogradu, Barseloni i Beču. Kako su ta različita okruženja uticala na tvoju umetničku praksu?
Svaki grad nosi svoju energiju i duh ljudi, ali to ne utiče direktno na motive i inspiraciju u mom radu. Život u različitim zemljama mi pre svega donosi iskustvo snalaženja u umetničkom svetu, upoznavanje novih ljudi i stvaranje novih perspektiva, učenje kroz svakodnevni život.
Moja inspiracija, međutim, dolazi iz posmatranja sopstvene psihe, kao i psihe i karaktera ljudi koje svakodnevno srećem i upoznajem na tom putu. Putovanja i promena okruženja mogu podstaći unutrašnje procese kroz nova iskustva, ali moje stvaralaštvo nije direktno vezano za mesta – ono uvek dolazi iznutra
Mediji koje koristiš su veoma raznovrsni – video, animacija, vez… Šta te vodi ka nekom mediju i da li imaš želju da u budućnosti istražiš još neki?
Verujem da svaki umetnik treba da izađe iz ustaljenog šablona i oproba se u različitim medijima, posebno dok je još mlad. Kasnije to eksperimentisanje postaje sve teže – potrebna je hrabrost da promeniš umetnički izraz, naročito ako te je jedan već obeležio ili proslavio.
Do sada sam se izražavala kroz različite medije, najviše kroz slikarstvo, ali trenutno me više privlači direktan rad sa materijalom – tekstil, gips, žica… Vodim se instinktom i stvaram onako kako osećam. Ako ne slušam taj unutrašnji impuls, ne mogu biti zadovoljna svojim radom, a to često preraste u unutrašnji haos i sukob sa samom sobom.
Volela bih da se jednog dana vratim slici, kada osetim potrebu za tim, i možda je povežem sa vezom ili skulpturom. Za mene je medij samo alat – forma koja se prilagođava unutrašnjem sadržaju koji želim da izrazim.
Kako izgleda trenutak kad znaš da je rad završen?
Ne znam. Mislim da retko koji umetnik sa sigurnošću zna kada je rad zaista završen. Uvek postoji osećaj da može još, da se nešto može doraditi ili produbiti. Ali verujem da se u nekom trenutku jednostavno oseti – da je dosta, da je ono što je trebalo biti rečeno, rečeno – i da je vreme da se krene dalje, na sledeći projekat.
Kojom pesmom bi opisala svoju izložbu Soft Armor?
Leonard Cohen – In My Secret Life
Fotografije: Bojana Filipović
0 Comments