Stripovi o stvarnosti na koju nas niko nije upozorio

Do pre samo mesec dana, Sadmics je bio Instagram profil koji nas je terao na smeh, preispitivanja i vrlo često direktno prozivao (nas lično ili tog jednog prijatelja). Kroz pet godina, otkako su objavljene prve ilustracije, postao je stranica koja možda najbolje oslikava kako se trenutno oseća generacija milenijalaca – ali i sve one druge generacije koje teško pristaju da budu ugurane u kalup. Zapravo, Sadmics je na jedan poseban način oslikao razna stanja na koja nas niko pre nije upozorio.

Danas je Sadmics i knjiga. Papirna. Sa poglavljima. Predgovorom. I stvarno dobrim povezom. A kako je došlo do toga da digitalni stripovi i ilustracije pređu iz skrola u štampu – pitali smo Milju Šijakinjić. I to nije sve! Jer ako neko zna kako da stvarnost nacrta tako da ti bude i smešno i pomalo teško, to je ona.

Promocija Sadmics knjige biće održana u utorak, 13. maja u Sprat baru od 19 časova, a pre nego što se uputite na promociju, evo nekih stvari koje treba da znate!

Da ti je neko pre 5 godina, kad si okačila neke od prvih postova na Sadmic profilu, rekao da ćeš objaviti knjigu svojih ilustracija, šta bi mu rekla?

Milja Šijakinjić: Ne bih verovala tom vidovitom entitetu! I to je okej, jer samopouzdanje u kreativnom radu ne dolazi ni spontano ni brzo. Autorke i autori retko mogu da predvide dokle će stići neka njihova ideja ili projekat. Ali, kao što mudri babun-trkač kaže Bojacku: „It gets easier, you just have to do it every day. That’s the hard part.” 

Kako je uopšte došlo do toga da se ilustracije iz virtuelnog prostora presele u fiziči i postanu nešto što je opipljivo?

Kada si dovoljno dugo na internetu, shvatiš da to što stoji na mrežama nije sasvim tvoje. Previše zavisi od toga na koju nogu će ustati upravni odbor Meta kompanije, od Algoritma Svemoćnog i desetina AI modela koji se treniraju na našem sadržaju. Zajedno sa digitalnom anksioznošću, primetila sam i koliko mi prija da produbim neku temu, i to kada sam prošle godine pravila izložbu u Bazi kulturnih zbivanja na temu Više srednje klase.

Eksperimentisala sam sa formatima, oslonila se malo više i na tekst, a ne samo na ilustracije, i tu se negde stvorila ideja o knjizi. Jež izdavaštvo mi je pružilo priliku da to sprovedem u delo, sa brdo prostora za kreativni rad i brdo fidbeka na svaki detalj, i na tome sam zahvalna! 

Koji je bio najteži deo u procesu stvaranja knjige, da li je to izbor crteža, pisanje, koncept? Ili možda to što si sebi rekla „okej, vreme je da ovo postane papir“?

U jednoj pesmi Radjarda Kiplinga, sam Đavo na kraju svake strofe kaže: „It’s pretty, but is it Art?”. Tako je i meni delovalo – ima dovoljno materijala, ali sam se pitala čini li jedna gomila knjigu. Kada sam sistematizovala radove, otkrile su se neke celine, a onda je na red došao rad na konceptima unutar poglavlja koji će tim stripovima dati okvir u kom ih čitalac posmatra. Ipak, najbolju optiku za posmatranje dala je Lana Nikolić kroz izuzetno napisan predgovor koji čitaoce priprema za putovanje kroz Sadmics regiju bolje od svega što bih ja umela da sročim!

Na koji način se knjiga razlikuje od skrolovanja kroz tvoj profil, šta se događa kada Sadmics izađe iz ekrana i legne na sto pored čaja ili mača latea?

Fizički prostor objedinjuje stripove na način na koji digitalni to ne radi. Na Instagramu konzumiramo postove jedan po jedan, i to odmah pored reklama, mimova, vesti, bitnih informacija, fotografija kuca, maca, svadbi i tako dalje; a u knjizi, stripovi moraju da rade jedan uz drugi i da zajedno stvaraju celinu. To znači da je knjiga imerzivnija – čitalac bolje dobija uvid u to šta je Sadmics, i nadam se, pronalazi sebe i svoj život u crticama o svetu koji nas okružuje.

Ko je najveća inspiracija za Sadmics?

Čudesni svet Gerija Larsona (The Far side) je prvi strip kratkog formata koji pamtim. Brat i ja smo, kao deca, redovno čitali Politikin zabavnik, i da, Garfild i Hogar su bili strava, ali Geri Lerson je imao krave koje sede u dnevnoj sobi i to sve u jednoj sličici! Knjige poput „Užasne istorije” i „Nacionalni park Srbija” su mi, takođe, bile jako drage.

Nešto kasnije, Zombijana nam je svima pokazala kako to izgleda kada se naša generacija dohvati ilustracije, kao i mnogi drugi autori, od Art.XV, Zmajast, Anatonije, Crack and the City, Existential Sunflower, TripStrip Original itd. The New Yorker magazin je takođe nepresušni izvor, a trenutno su mi omiljeni autori Brendon B. Lopera i Ellis J Rosen, ako ih ne pratite, eto prilike! 

Da li ti je knjiga omogućila neki vid zatvaranja jednog ciklusa, ili osećaš da si tek zagrebala površinu?

Knjiga je odličan način da kažem: „E, ljudi, to vam je to za ovih pet godina!” i još bolji način da kažem: „A tek da vidite šta sve dolazi ufff!” 

Šta je tebi lično bilo najzabavnije kod čitavog procesa?

Sećam se momenta kada mi je palo na pamet da Tozino poglavlje bude u stihu, a zatim i olakšanja kada sam shvatila da nema nikog da me u tome zaustavi! Osim toga, strava je bila i prilika da uključim prijatelje u proces stvaranja – Božica je kumovala podnaslovu knjige kada sam ja upala u tunnel vision („Stripovi o stvarnosti na koju nas niko nije upozorio”), a Aleksandar mi je pomogao oko dizajna sadržaja knjige i kao prvi filter za mnoge ideje, budući da sedi iza mene u kancelariji.

Da li si modifikovala ili dodatno radila neke od ilustracija baš za knjigu?

Mnoge ilustracije su modifikovane, a dobar deo je i nov. Zapravo, ako znate Sadmics samo sa Instagrama, rekla bih da je bar polovina sadržaja skroz nova za vas, budući da je materijal sabran ne samo sa interneta, već i sa izložbi i različitih saradnji, između ostalog i sa Oblakoderom! Osim toga, svako poglavlje ima svoj zaseban koncept, pa iako poglavlje o postkapitalizmu sadrži poznate stripove, ceo uvodni deo nas smešta u izmišljenu kompaniju Sadmics Incorpored i upoznaje nas sa njenom (groznom) kulturom.

Koji od gradskih likova misliš da bi došao na promociju knjige 13. maja u Spratu?

Vo Brunchar nikako to ne bi propustio, budući da se radi o jednom pravom gradskom događaju, koji pritom ne pada u vreme branča, već u 19h. NedosPatak Pažnje bi svakako došao, ali je pitanje da li bi uspeo da se fokusira na razgovor o knjizi. Inćun iz Više srednje klase se ne bi pojavio, jer u to vreme praktikuje sunset yogu. Iako i ja volim jogu, u utorak nemojte biti Inćun, pa se vidimo na Spratu! 

Šta bi volela da ljudi osete kad zatvore poslednju stranicu knjige?

Volela bih da dobiju poriv da istrče po spešlti kaficu i to preko najbližeg kružnog toka, ali da se istovremeno zgroze na tu pomisao! A zapravo, da se ljudi osete zabavljeno i viđeno, kao i da stripovi prepoznaju svet oko njih i u njima samima.

I još važnije –  kad bi Sadmics mogao da se obrati tebi danas, šta misliš šta bi ti rekao?

„Daj mi 80% od prodaje knjige ili zovem advokata.” Bezobrazno!

Fotografije i ilustracije: Privatna arhiva Milje Šijakinjić