Mensplejnovanje, manipulacija, sveopšta želja za kontrolom ženskog pola i sve ostale boljke modernog muškog sveta su bile teme prozivki raznoraznih podkasta, tekstova, a sad smo dobili i horor film na tu temu, malo ulepšanu, tj. stilizovanu da bi se ispunile norme žanra. Naravno, cele priče se dohvatila kuća A24, specijalizovana za čudnjikave i kao „pametne” horore. Još je kao šlag na tortu dodat poznati glumac kog mnogi ne vezuju za te čudnjikave jezive uloge, a to je Hju Grant.

Grant je pre svega čudna zverka. Kad pomislimo na njega na prvu loptu, da, to je Love Actually tip. To je Notting hill i 4 venčanja tip. Moja mama, vaša mama, sve one verovatno vole ovog „smotanog” Engleza. Ali taj Englez je sušta suprotnost tom sladunjavom lepršavom slatkiću. On je jedan drkaždija koji je više puta probao da pobegne od statusa miljenika „dama”, ali mu nije uspevalo. Iako su često dolazile vesti sa raznih snimanja da on nije baš najbolji čovek za saradnju, a i svi se sećamo (valjda se sećamo) da je devedestih prevario svoju tadašnju prelepu devojku Elizabet Harli sa rendom prostitutkom sa ulice.

Ima on svoje korene u horor filmovima (The Lair of the White Worm), glumio je kod Polanskog (Bitter Moon), al eto, ako treba da ga vežemo za neki lik padavičara koji mrzi ceo svet, možda bi najkomercijalnija njegova uloga bila About a boy, po Hornbijevoj knjizi iz devedesetih.

Tako da njegova nova uloga incela sa Reddit teorijama treba da bude ta strašna neprirodna uloga za malopre pomenute majke, ali za ostatak sveta je ovo samo još jedna avantura glumca koji bi malo da se zaigra sa svojom zaostavštinom i unese živost u svoju karijeru.

U filmu pratimo dve Mormonke koje propagiraju svoju veru od vrata do vrata. Jedna je malo više štreberski orijentisana (Kloi Ist), druga je malo više mračna i deluje pametnije (Sofi Tačer). U svom širenju vere dolaze do gospodina Rida (već pomenuti Grant), koji ih poziva u kuću na čašicu razgovora – Teologije danas. On je navodno zainteresovan za sve vere, pa i za njihovu, pa ga zanima sve od toga kako je to tačno Isus umro za naše grehe, do pitanja poligamije i da li on sme da ima više žena. Iako sve vreme deluje kao da laže da ima jednu u susednoj sobi, jer se ona ne pojavljuje. Uskoro devojke shvataju da je sve možda zamka i pokušavaju da pobegnu, ali naravno, vrata su zaključana, što naš domaćin pravda time da mu je brava vremenska i da moraju na zadnji izlaz. Zadnji izlaz naravno vodi u podrum i tu od pokušaja priče o slobodnoj volji koju ti nudi ili ne nudi vera, preko trivijalnih prepričavanja o tužbama grupe Radiohead, do nejmdropovanja neomiljenih likova iz serijala Star Wars, dobijamo u stvari pravu sliku svega, odnosno, naš čudak koji mami devojke u svoj stan je ništa više nego klasičan reditor prepun teorija koje nikog ne zanimaju, osim njegovih isto- ili sličnomišljenika, a ovo je jedini način da bude u kontaktu sa devojkom. Ili dve. Da ih namami i zatvori.

I zaista, ova ideja deluje intrigantno na prvu loptu, i kao uvod u solidan horor koji bi trebalo da postane fina slasher holivudska zabava. Postavio je kritičnu priču, pljucnuo prema problematičnim likovima, i taman kad očekujemo akciju, film kreće sve više da se ukopava u idejama i u ovom bizarnom liku. Na već dovoljno podataka, dodao mu je još nekoliko, sa dosta priča koje su ništa više nego teologija for dummies, zbog čega ceo film kreće da propada velikom brzinom i ne može više ništa da mu pomogne.

Iako su Tačer i Ist obavile solidan glumački posao, ovo u startu nije bio njihov film. Njihovi likovi su prvenstveno namerno neuverljivi, jer su opterećene kako svojom religijom, tako i time da treba da budu dovoljno naivne da ušetaju u dom predatora. Iako je put njihove spoznaje put filma, a cela priča osuđuje negativca, konačan utisak je da je previše vremena potrošeno na lik manijaka dodavanjem slojeva i slojeva novih teorija i priča u kojima se on nalazi, iako nam je sve bilo jasno i zaokruženo nakon prvih posla sata. Preterano, ali opet zaokruženo u svojoj preteranosti.

I sam sam, kao dosadni muškarac koji je sigurno makar pet puta udavio neku žensku osobu svojim nepotrebenim znanjem (a ovo sam se častio, broj je mnogo veći), uspeo da prepoznam maniristiku i priče koje su zaista na mestu, ali film je probao u isti koš da nagura previše različitih vrsta manipulatora, a time je izgubio ošticu i od glavnog lika napravio samo Babarogu. A Babaroge nisu stvarne, 4chan inceli sa tezom da živimo u simulaciji jesu.

Ostaje šteta, jer umesto svih fora na račun fanova Radioheada (koji ma koliko bili iritantni nekome na kraju su samo benigni), oštrica je mogla da bude više okrenuta ka religioznim fanaticima, ili još bolje, anti-religioznim fanaticima koji će uraditi sve samo da ti dokažu da niste u pravu jer verujete u goreći žbun ili zmiju koja govori dok joj dvoje golih ljudi kradu jabuke. Ali za to je ipak potrebno malo više načitanosti pravih knjiga, a ne prepričane lektire na internetu, kako ova dvojica reditelja deluju da konzumiraju svoju literaturu.

Ipak, ovaj film će imati svoju vrednost u tome što će mnogi od nas (čitaj: ja) posle filma poslati poruke ortacima i reći – Je l’ se sećate kad su one devojke samo odšetale od nas, jer smo previše pričali o (pa uneti po izboru svoju nerd stvar)? E pa snimili su film o nama, i sve nas glumi Hju Grant.

Članak Jeretik iliti vidi me mama, snimili su film o meni, i glumi me Hju Grant  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Debitantski film korejsko-kanadske rediteljke Selin Song, Past lives, uspeo je da na emotivan, dubok i romantičan način progovori o oba ova pravca, da ne ispadne smešan, a da pritom ne izgleda jeftino sa zapletom o ljubavnom trouglu, kao u kakvoj novokomponovanoj narodnoj pesmi, već da napravi izistinski divan film koji će vas lako uvući u svoj svet.

Past lives je već neko vreme nahajpovan film od strane zapadnih kritičara kao jedno od najboljih ostvarenja godine, tako da, već naučeni na ovakve priče, normalno ćemo mu prići sa dosta rezerve. Sa druge strane, godinama unazad, korejske priče, kako u njihovoj matičnoj zemlji, tako prevedene na američko tle, predstavljaju sam vrhunac svetske kinematografije, a samim očekivanjima pomaže i producentska kuća A24, najdominantnija u svetu nezavisnog filma trenutno.

Priča je krajnje jednostavna – Nora i Hae Sung su simpatije iz škole. Jednog dana Nora sa porodicom napušta Seul, a Hae Sung će tiho patiti 12 godina do pojave društvenih mreža i skajpa, nakon čega će se dvoje, sad odraslih, ponovo naći u virtuelnom svetu i probati da održavaju konekciju, da ne kažemo virtuelnu vezu. Sve dok ona ne shvati da je ceo ovaj aranžman poprilično nemoguć. Posle prekidanja komunikacije, Nora će upoznati Artura, zavoleti ga i udati se, a onda će nakon 12 godina sigurne veze ponovo stupiti u kontakt sa simpatijom iz detinjstva, koji stiže u Njujork u goste.

Sa jedne strane, kao kod Linklatera u Before trilogiji, imamo iskrice koje svetlucaju i pucaju između dvoje „prijatelja” koji ponovo postaju ono dvoje klinaca iz Seula. Sa druge strane, brak Nore i Artura koji je poprilično stabilan i realističan sa svim svakodnevnim životnim situacijama, koje nisu filmski romantične, ali i samog Norinog supruga, koji je čovek sa obe noge na zemlji i nije glup, i svestan je da ne može da se stoji između onoga što se dešava između Nore i Hae Sunga. A dešava se u suštini ništa, ali gotovo i apsolutno sve.

Iako na prvu loptu i ovako opisano možda očekujete priču o ljubavnom trouglu, rediteljka Song nam nudi mnogo više, puštajući da zavirimo u živote, misli i emocije trodimenzionalnih ljudi od krvi, mesa, želja, očekivanja, koji su svesni da život nije uvek neki veliki gest iz romantične komedije sa Džulijom Roberts.

U centru svega je ona, Nora, njen život, ali i zapitanost „šta ako“. Šta bi se desilo da je ostala u Seulu, a šta je dobila dolaskom u Njujork? Koliko je Hae Sun veza sa detinjstvom, sa nevinijim periodom, sa njenim kulturološkim identitetom? On svojim dolaskom ne podgreva samo ljubavnički žar, već budi mnogo više od toga. Sa druge strane, suprotstavlja joj se običan život, koji, ma koliko na prvi pogled bio dosadan, svakako jeste luksuz. Možda nije uspela kao spisateljica (jer je tu karijeru želela kao klinka), ali ne može da kaže da je nesrećna, a i što se tiče ljubavi, ima muža koji je i dalje voli, koji je tu za nju, koji uči njen jezik i koji je, ako ništa, pušta da istera svoje, ma koliko se to možda završilo loše po njega samog.

U Koreji veruju u In-Yun, koncept o sudbini i vezi koju su dvoje ljudi razvili u prošlim životima. Dakle, ako na ulici naletite na stranca i dotaknete se, znate da In-Yun postoji između vas. Nora i Hae Sung se u filmu smeju potencijalnim načinima na koje su možda razvili svoju snažnu vezu. On je možda bio kralj, a ona kraljica. Ona je možda bila ptica, on grana. Međutim, film raskida tu bajkovitu nit kad shvatamo da su i Artur i Hae Sung u nekom svom In-Yun loop-u, i da se njihove sudbine protežu kroz druge neke priče.

Sam film ulazi u dijalog sa gledaocima, jer nas svojim delovanjem i razmišljanjem o razgranavanju priča glavne junakinje povlači na razmišljanje o stvarima koje smo ostvarili, koje smo mogli da ostvarimo, odnosno da izmaštamo scenario koji bi se desio, samo da smo onda jednom, umesto putem koji smo odabrali, „skrenuli levo kod Alburkerkija”.

Međutim, za razliku od mnogih ranijih filmova koji su se upravo poslužili filmskim i fantastičnim narativom, u kom možete da promenite svoj tok radnje (Revolving Door, Groundhog day), Past lives je čvrsto na zemlji i pokazuje nam oba puta glavne junakinje, ali kroz njene ljubavne izbore (bivši i sadašnji), kao i njihove vrline i mane. Jedna priča je filmska i poetična, druga je realistična i životna. Pitanje je samo kakva ste vi vrsta publike i koja je ta koja će vas više na kraju privući. Ono što je ipak najvažnije, to je da vas, za koga god da „navijate”, rasplet neće razočarati jer ovo nije taj film.

Ovo je film o hvatanju ukoštac sa svojim odraslim životom. O prihvatanju, o tome ko ćemo na kraju biti. O konačnom brisanju upitnika na kraju rečenice i stavljanju tačke. O posmatranju svojih dvadesetih koje mogu izazvati osećaje tuge, frustracije, besa, čežnje ili depresivne nostalgije. Amerikanci koriste onaj termin to let go, a ovo je upravo film o tom „puštanju”.

Dobro, i sa tim malim zaokretom da će se sve troje glavnih likova negde opet sresti i birati ko će s kim biti, ako verujete. To ako ste nepopravljiv romantik i gledate filmove zbog tog tripa. Nećete ni vi biti razočarani.

Članak Past lives – Da li veruješ u prošle živote? se pojavljuje prvo na Oblakoder.