Pominjanje prošlih života u svakodnevnom razgovoru može da ode mahom na dve strane. Onu jednu, kad slučajno naletite na bivšeg/bivšu u gradu, pa pokušate nespretno poetski da se izrazite kako je to neko iz prošlog života. Druga strana pominjanja je više ona spiritualna, u kojoj već morate da verujete u reinkarnaciju, postojanje duše koja obitava mimo vašeg tela, i šta sve ne o čemu i ne znam dovoljno ni da bih pisao, sprdao se, ili verovao u to.
Debitantski film korejsko-kanadske rediteljke Selin Song, Past lives, uspeo je da na emotivan, dubok i romantičan način progovori o oba ova pravca, da ne ispadne smešan, a da pritom ne izgleda jeftino sa zapletom o ljubavnom trouglu, kao u kakvoj novokomponovanoj narodnoj pesmi, već da napravi izistinski divan film koji će vas lako uvući u svoj svet.
Past lives je već neko vreme nahajpovan film od strane zapadnih kritičara kao jedno od najboljih ostvarenja godine, tako da, već naučeni na ovakve priče, normalno ćemo mu prići sa dosta rezerve. Sa druge strane, godinama unazad, korejske priče, kako u njihovoj matičnoj zemlji, tako prevedene na američko tle, predstavljaju sam vrhunac svetske kinematografije, a samim očekivanjima pomaže i producentska kuća A24, najdominantnija u svetu nezavisnog filma trenutno.
Priča je krajnje jednostavna – Nora i Hae Sung su simpatije iz škole. Jednog dana Nora sa porodicom napušta Seul, a Hae Sung će tiho patiti 12 godina do pojave društvenih mreža i skajpa, nakon čega će se dvoje, sad odraslih, ponovo naći u virtuelnom svetu i probati da održavaju konekciju, da ne kažemo virtuelnu vezu. Sve dok ona ne shvati da je ceo ovaj aranžman poprilično nemoguć. Posle prekidanja komunikacije, Nora će upoznati Artura, zavoleti ga i udati se, a onda će nakon 12 godina sigurne veze ponovo stupiti u kontakt sa simpatijom iz detinjstva, koji stiže u Njujork u goste.
Sa jedne strane, kao kod Linklatera u Before trilogiji, imamo iskrice koje svetlucaju i pucaju između dvoje „prijatelja” koji ponovo postaju ono dvoje klinaca iz Seula. Sa druge strane, brak Nore i Artura koji je poprilično stabilan i realističan sa svim svakodnevnim životnim situacijama, koje nisu filmski romantične, ali i samog Norinog supruga, koji je čovek sa obe noge na zemlji i nije glup, i svestan je da ne može da se stoji između onoga što se dešava između Nore i Hae Sunga. A dešava se u suštini ništa, ali gotovo i apsolutno sve.
Iako na prvu loptu i ovako opisano možda očekujete priču o ljubavnom trouglu, rediteljka Song nam nudi mnogo više, puštajući da zavirimo u živote, misli i emocije trodimenzionalnih ljudi od krvi, mesa, želja, očekivanja, koji su svesni da život nije uvek neki veliki gest iz romantične komedije sa Džulijom Roberts.
U centru svega je ona, Nora, njen život, ali i zapitanost „šta ako“. Šta bi se desilo da je ostala u Seulu, a šta je dobila dolaskom u Njujork? Koliko je Hae Sun veza sa detinjstvom, sa nevinijim periodom, sa njenim kulturološkim identitetom? On svojim dolaskom ne podgreva samo ljubavnički žar, već budi mnogo više od toga. Sa druge strane, suprotstavlja joj se običan život, koji, ma koliko na prvi pogled bio dosadan, svakako jeste luksuz. Možda nije uspela kao spisateljica (jer je tu karijeru želela kao klinka), ali ne može da kaže da je nesrećna, a i što se tiče ljubavi, ima muža koji je i dalje voli, koji je tu za nju, koji uči njen jezik i koji je, ako ništa, pušta da istera svoje, ma koliko se to možda završilo loše po njega samog.
U Koreji veruju u In-Yun, koncept o sudbini i vezi koju su dvoje ljudi razvili u prošlim životima. Dakle, ako na ulici naletite na stranca i dotaknete se, znate da In-Yun postoji između vas. Nora i Hae Sung se u filmu smeju potencijalnim načinima na koje su možda razvili svoju snažnu vezu. On je možda bio kralj, a ona kraljica. Ona je možda bila ptica, on grana. Međutim, film raskida tu bajkovitu nit kad shvatamo da su i Artur i Hae Sung u nekom svom In-Yun loop-u, i da se njihove sudbine protežu kroz druge neke priče.
Sam film ulazi u dijalog sa gledaocima, jer nas svojim delovanjem i razmišljanjem o razgranavanju priča glavne junakinje povlači na razmišljanje o stvarima koje smo ostvarili, koje smo mogli da ostvarimo, odnosno da izmaštamo scenario koji bi se desio, samo da smo onda jednom, umesto putem koji smo odabrali, „skrenuli levo kod Alburkerkija”.
Međutim, za razliku od mnogih ranijih filmova koji su se upravo poslužili filmskim i fantastičnim narativom, u kom možete da promenite svoj tok radnje (Revolving Door, Groundhog day), Past lives je čvrsto na zemlji i pokazuje nam oba puta glavne junakinje, ali kroz njene ljubavne izbore (bivši i sadašnji), kao i njihove vrline i mane. Jedna priča je filmska i poetična, druga je realistična i životna. Pitanje je samo kakva ste vi vrsta publike i koja je ta koja će vas više na kraju privući. Ono što je ipak najvažnije, to je da vas, za koga god da „navijate”, rasplet neće razočarati jer ovo nije taj film.
Ovo je film o hvatanju ukoštac sa svojim odraslim životom. O prihvatanju, o tome ko ćemo na kraju biti. O konačnom brisanju upitnika na kraju rečenice i stavljanju tačke. O posmatranju svojih dvadesetih koje mogu izazvati osećaje tuge, frustracije, besa, čežnje ili depresivne nostalgije. Amerikanci koriste onaj termin to let go, a ovo je upravo film o tom „puštanju”.
Dobro, i sa tim malim zaokretom da će se sve troje glavnih likova negde opet sresti i birati ko će s kim biti, ako verujete. To ako ste nepopravljiv romantik i gledate filmove zbog tog tripa. Nećete ni vi biti razočarani.
0 Comments