Iako na prvi pogled mogu delovati kao još jedna forma eskapizma, oni su kroz istoriju filma postali moćno sredstvo otpora – kritikujući dominantne sisteme, izazivajući represivne strukture i preispitujući temelje sveta u kojem živimo. Neki su čak zbog toga bili zabranjeni decenijama.

Bilo da se bave političkim režimima, birokratskim aparatusima ili suptilnim mehanizmima društvene kontrole, animirani filmovi koje ću vam predstaviti u ovom tekstu koriste simboliku, humor i fantastične narative kako bi ispričali priče koje bi u drugom kontekstu bile cenzurisane ili neprepoznate.

Ovde se nećemo fokusirati na animirane filmove koji otvoreno tematizuju rat, represiju i političke sukobe, poput Waltz with Bashir, Persepolis ili Grave of the Fireflies, već na animacije koje razgrađuju nevidljive, ali sveprisutne sisteme koji oblikuju naše živote. Kroz metaforu i alegoriju, one nude još dublju kritiku sveta oko nas. Kroz likove koji se opiru normama i autoritetima, ovi filmovi šalju snažnu poruku o važnosti preispitivanja struktura moći koje često ne uviđamo na prvi pogled.

Danas, kada se pred našim očima odvijaju jedni od najznačajnijih studentskih protesta u novijoj istoriji, važno je da prepoznamo kako otpor može biti artikulisan ne samo kroz direktnu političku borbu, već i kroz simboličke činove koji imaju moć da ujedine ljude.

Od simbola crvene šake, preko 15 minuta tišine, svetala telefona u mraku, do hodanja preko cele zemlje (što doživljavam kao čin zaceljivanja intergeneracijske traume) – ovi protesti koriste simbole i kolektivne gestove koji komuniciraju dublje istine, one koje nadilaze političke sisteme i dotiču se nečeg univerzalnog. Baš kao što animirani filmovi kroz estetiku i narativ prenose subverzivne poruke, i ovi protesti pokazuju kako otpor može biti miran, a moćan.

Kako, dakle, animirani filmovi artikulišu otpor protiv sistema i zašto je njihova uloga u tom procesu važnija nego što se na prvi pogled čini? Hajde da prođemo kroz ključne naslove i istražimo kako kroz simboliku, narativ i fantastične svetove podstiču promišljanje, društveni angažman i promenu.

The Tale of the Fox (1937, Ladislas Starevich)

Ovo tehničko čudo stop-motion animacije koristi antropomorfne likove da bi prikazao borbu protiv autoriteta, posebno kroz lik kralja, koji je predstavljen kao površni vladar nesposoban za pravu vladavinu. Kroz ovu alegoriju, film kritikuje autoritarnost i nekompetenciju lidera koji vladaju iz samointeresa, ne razumejući pravu prirodu svog naroda. Kralj nije samo vladar, već i simbol institucionalizovanog, neosetljivog sistema koji se bavi isključivo održavanjem svoje moći, bez stvarne brige za potrebe društva.

Protagonista filma, lisica, funkcioniše kao arhetipski manipulator, koristeći lukavstvo i obmanu da se uzdigne u društvenoj hijerarhiji. Film prikazuje njen uspon kroz moćne strukture u društvu, dok istovremeno prepoznaje i koristi slabosti sistema. Lisica kao lik postavlja pitanje moralnosti u političkom okruženju, jer kroz njeno ponašanje vidimo kako vlasti i vođe manipulišu svojim podanicima i kreiraju nejednakosti.

Neighbours (1952, Norman McLaren)

Ovaj film prikazuje dva suseda koja ulaze u konflikt oko cveta za koji misle da pripada njihovom dvorištu. Kroz seriju agresivnih i apsurdnih akcija dolazi do nasilnog sukoba između njih, što jasno aludira na međunarodne političke sukobe, posebno tadašnji Hladni rat.

McLaren koristi efektivnu stop-motion animaciju da prikaže kako politička nesloga i društvene razlike mogu dovesti do destruktivnog nasilja, što je snažna kritika tadašnjih globalnih tenzija između Istočnog i Zapadnog bloka. U kontekstu Sovjetskog Saveza i Zapada, film postavlja pitanje opasnosti rata, uz snažnu poruku da su svi ljudi, bez obzira na poreklo i ideologiju, na kraju isti, završavajući se istom frazom na različitim jezicima: „Voli svog suseda”.

Duck Amuck (1953, Chuck Jones)

U ovom iznenađujuće subverzivnom filmu, s obzirom na to da je nastao u zlatnom dobu Holivuda, Patak Dača se suočava sa rediteljem (zapravo, sa samim animatorom) koji manipuliše njegovim postojanjem, menja okolnosti i ličnost, sve dok Patak Dača ne postane potpuno bespomoćan. Ovaj film jasno prikazuje odnos između umetnika (autoriteta) i umetnosti (likova), gde je autoritarni nadzor umetnosti alat za kontrolu.

Kroz konstantnu promenu situacije, Duck Amuck kritikuje način na koji sistem ne samo da oblikuje stvarnost, već i subverzivno zloupotrebljava moć kako bi stvorio nered. Patak Dača je simbolična žrtva sistema koji mu ne dopušta da se izrazi na svoj način, pokazujući kako kreativna sloboda postaje žrtva autoriteta.

Animal Farm (1954), Joy Batchelor, John Halas

Verovali ili ne, film je producirala CIA, kao vid propagande u Hladnom ratu, koristeći popularnu formu animacije kako bi doprli do široke publike (dece u učionicama) i efikasnije preneli poruku protiv komunizma, naročito sovjetskog, kroz priču o životinjama koje preuzimaju vlast na farmi.

Ovaj animirani film je, u poređenju sa knjigom, pojačao antikomunističku poruku, predstavljajući Sovjetski Savez kao sistem u kojem su lideri, poput „Napoleona” (aluzija na Staljina), postali tirani, dok su obećanja o jednakosti i slobodi na kraju bila izneverena. Film je stvorio jasnu, vizuelno dramatičnu sliku o tome kako revolucije koje počinju sa dobrim namerama mogu lako skliznuti u diktaturu, dok knjiga na kojoj je film baziran daje dublje, suptilnije analize i pokazuje šire složenosti političkih dinamika.

Surogat (1961, Dušan Vukotić)

Jedini oskarovac sa prostora bivše Jugoslavije. Film poziva gledaoca da preispita potrošačke navike savremenog društva koje često zanemaruje razliku između stvarnosti i virtuelnog surogata za stvarnost. Kroz humorističnu, ali oštru kritiku, film prikazuje lik koji stvara predmete „napumpavanjem” kako bi zadovoljio sve svoje potrebe, što je jasna aluzija na manipulaciju i veštačko stvaranje vrednosti i bogatstva unutar jugoslovenskog socijalističkog sistema. Ova satira ukazuje na ekonomsku i političku kontrolu, dok istovremeno ukazuje i na iluzije koje je društvo stvorilo o sebi.

The Hand (1965, Jiří Trnka)

Film češkog animatora predstavlja njegov poslednji rad i jedno od najvažnijih dela u istoriji animacije. Trnka, poznat po svom majstorskom pristupu stop-motion animaciji, u ovom filmu koristi veoma ekspresivne i ponekada zastrašujuće slike da bi prikazao borbu pojedinca protiv tiranske vlasti. Film prati priču o umetniku koji, pod uticajem nevidljive ruke koja simbolizuje represivni režim, postepeno gubi kontrolu nad sopstvenim stvaranjem i slobodom. Ruka, koja ga stalno nadgleda i kontroliše, postaje metafora za totalitarne režime, koji guše umetničku slobodu i pokušavaju da podrede umetnost službi političkih interesa.

Prepoznat kao alegorija koja ukazuje na opasnosti totalitarizma i represije, a zbog svoje snažne antitotalitarne poruke, bio je smatran previše subverzivnim i opasnim za vreme kada je nastao, te je bio zabranjen u Čehoslovačkoj decenijama.

Man in the Frame (1966, Fyodor Khitruk)

Film koristi jednostavnu, ali snažnu simboliku okvira (rama) da istraži društvene i političke restrikcije u Sovjetskom Savezu. Protagonista, birokrata, doslovno se nalazi i kreće unutar raznih okvira, što predstavlja njegovu potpunu ograničenost unutar sistema. Kroz ovaj motiv, Kitruk kritikuje režim koji guši individualnost i slobodu, pritom držeći pojedinca unutar rigidnih normi i očekivanja.

Iako protagonista pokušava da izađe iz okvira, na kraju sam postaje i svodi se na okvir, što ukazuje na nemogućnost potpunog izlaska iz društvenih okvira koje sistem nameće. Film se na ovaj način bavi temama kontrole, represije i ograničavanja lične slobode unutar totalitarnih režima.

The Glass Harmonica (1968, Andrey Khrzhanovskiy)

Iako nije bio jedini animirani film koji je zabranjen, stekao je status „najzabranjenijeg animiranog filma” u Sovjetskom Savezu, gde je bio potisnut oko 20 godina. Film prikazuje priču o majstoru, tvorcu legendarne staklene harmonike, instrumenta za koji se veruje da može inspirisati „viša osećanja i akcije”. Međutim, dolazak u grad u sumrak prerasta u konfrontaciju sa zlokobnim birokratom sa dvobojnim očima, koji uništava harmoniku i nagrađuje špijuna novcem u obliku velike kovanice sa njegovim likom.

Film je bio zabranjen jer je bio interpretiran kao kritika moćne birokratije i hladne, sive društvene stvarnosti, što se činilo preblizu stvarnoj slici Sovjetskog sistema. Iako je film mogao biti viđen kao kritika kapitalizma, sovjetski cenzori su se verovatno plašili da bi simbol novčića u rukama birokrate mogao biti prepoznat kao aluzija na količinu resursa u državnoj kontrolisanoj ekonomiji, kao i na opresivne aspekte sistema koji je odbacivao prirodu i zamenjivao je veštačkim sistemom zasnovanim na vlasti.

Fantastic Planet (1973, René Laloux)

Ovaj film nudi širok spektar interpretacija – od alegorije o ropstvu i holokaustu, do promocije kontrakulturnih stavova i fascinacije izmenjenim stanjima svesti, ali takođe služi i kao moćna politička alegorija koja kritikuje sovjetsku agresiju i društvenu podložnost represiji, uspešno izbegavajući sovjetsku cenzuru kroz upotrebu nadrealnog stila.

Vrsta ljudi u filmu, „Oms”, prikazana je sa životinjskim osobinama, što izaziva empatiju prema njihovoj potlačenosti, dok vrsta „Draags”, njihovi tlačitelji, predstavljaju vlast koja ih nadgleda, manipuliše njihovim sudbinama i nudi iluziju slobode. Ovaj zoomorfizam, iako nije specifičan za nadrealizam, stvara jedinstveni svet u kojem politički sadržaj postaje očigledniji kroz hiperbolizovane likove i odnose moći. Film, kroz odnos između ove dve vrste, prikazuje vezu između Sovjetskog Saveza i njegovih satelitskih država kroz ovu alegoriju, pozivajući na refleksiju o podređenosti i borbi za slobodu.

Hedgehog in the Fog (1975, Yuriy Norshteyn)

Iako naizgled jednostavna bajka o ježu koji se gubi u magli, duboko je alegorično delo koje odražava umetničku borbu protiv cenzure. U okviru sovjetskog sistema, Norštajn je bio suočen s velikim izazovima: njegov rad morao je biti politički korektan i nije smeo postavljati pitanja o vlasti. Maglu u filmu možemo tumačiti kao simbol prepreka s kojima se umetnici suočavaju, dok jež, suočen s nepoznatim i nesigurnim, odražava izazove koje je Norštajn imao u svom stvaralaštvu.

Iako film ne nudi jasna tumačenja, beli konj kog jež vidi u magli može predstavljati umetničku inspiraciju koja pruža utehu u teškim vremenima, ali i podseća na neostvarenu nadu u sistemu koji guši kreativnost. Ovo nije samo priča o malom ježu, već i duboka meditacija o umetničkom procesu pod represivnim režimom.

Conflict (1983, Garri Bardin)

Likovi u filmu su obične šibice, koje se, usled sitne nesuglasice, upuštaju u borbu koja eskalira u pravi sukob, što rezultira njihovim potpunim uništenjem dok poslednja scena jasno referiše na atomsku bombu. Dve grupe šibica, koje su razdvojene imaginarnom granicom, očigledno simbolizuju Berlinski zid, koji je u to vreme predstavljao žestoku podelu između Istočne i Zapadne Nemačke. Kroz ovu simboliku, film aludira na destruktivnu prirodu nesuglasica, koje, iako na prvi pogled beznačajne, mogu prerasti u velike, sveobuhvatne katastrofe. Na kraju filma, scena koja prikazuje posledice atomskog rata, uz kutiju spaljenih šibica koja simbolizuje kovčeg, pruža snažnu političku poruku o iracionalnosti sukoba i ratova.

Street of Crocodiles (1986, Brothers Quay)

Kao što sam naziv sugeriše, film prikazuje urbani prostor koji je postao simbol savremene dehumanizacije i gubitka identiteta pod uticajem modernizacije i metropolitanske korupcije. Kroz likove koji se kreću kroz Kafkijanski svet u kojem ništa ne uspeva i pod kontrolom birokratskog sistema, film razmatra nemoć pojedinca u suočavanju sa destruktivnim uticajem savremenog društvenog poretka, gde ništa ne može da dostigne konačan ishod.

Ova apstraktna naracija osvetljava proces u kojem se pojedinci gube, postajući nesvesni deo sistema koji ih erodira, prikazujući patološku otuđenost i fragmentaciju ljudskog iskustva unutar urbane stvarnosti. Kroz ovaj simbolički prostor, film kritikuje savremeno društvo koje nam ne dozvoljava nikakvu promenu, gde smo lišeni sposobnosti da ostvarujemo svoje ciljeve, što dovodi do potpunog gubitka smisla i lične autonomije.

Balance (1989, Wolfgang i Christoph Lauenstein)

Apstraktna simbolika unutar filma istražuje kako su pojedinci povezani sa svojim društvenim okruženjem. Film prikazuje likove koji se nalaze na balansirajućoj platformi, gde svakim pokretom ugrožavaju stabilnost celokupnog sistema. Ovo je jasna kritika toga kako svaka akcija, pa i najmanja, može imati dalekosežne posledice na društvo i kako sistem može biti nežno, ali sigurno urušen kroz nesvesne odluke pojedinaca. Ova alegorija iz Zapadne Nemačke o inherentnoj pohlepi i sebičnosti je jasna alegorija o dezintegraciji Sovjetskog Saveza.

Rabbitland (2013, Ana Nedeljković, Nikola Majdak ml.)

Primer naše animacije prikazuje zečeve bez mozga koji žive u savršenoj demokratiji, gde svakodnevno glasaju na izborima, što ukazuje na fiktivnu, ali „uređenu” demokratsku strukturu. Iako je Rabbitland prikazan kao idealizovan svet, on je zapravo zasnovan na najlošijim društvenim okolnostima – ratnim zonama, getima i sirotinjskim naseljima, a zečevi su srećni u svom neznanju, bez svesti o svojoj stvarnoj situaciji. Međutim, kroz film otkrivamo da su izbori zapravo manipulacija, organizovana od strane „Zlih devojaka” koje se njima zabavljaju, čime film nudi oštru satiru na političku manipulaciju i lažnu demokratiju. Ova animacija, koja je osvojila Kristalnog medveda na Berlinskom festivalu, predstavlja oštru kritiku savremenih društvenih i političkih procesa, postavljajući jasnu aluziju na političku situaciju u Srbiji tada i savršeno anticipira šta se dešava u našoj zemlji od 2013. godine naovamo.

Većina filmova na spisku su kratki formati, i to nije slučajno. Mnogi od njih nisu široko poznati, ali upravo zbog svoje snage i subverzivnih poruka, nisu zvučni u sadašnjoj popularnoj kulturi. Zbog toga bih volela da u ovom vremenu, kada je kritičko razmišljanje i razumevanje svoje pozicije unutar sistema (i pre svega kakvog sistema) važnije nego ikada, iskoristiš resurse poput YouTube-a i pogledaš barem jedan od ovih filmova. Ako ti art house kratke animacije ne zvuče najprimamljivije, počni sa nečim pitkijim poput South Park: Bigger, Longer & Uncut, to je zapravo i moj prvi upliv u istraživanje ove teme.

S obzirom na to da su tenzije, manipulacije i političke igre deo naše svakodnevice, a preporuke filmova moj love language, ovi filmovi su kolektivni zagrljaj – ne kao beg, već kao susret s umetnošću koja, u odnosu na trenutni kontekst, možda najpreciznije osvetljava složenost ljudskog iskustva unutar sistema. Oni su podsetnik da nismo sami, da se istorija možda ponavlja, ali i da je na nama da ne dozvolimo da se vrti ukrug.

Članak Animirani film i kritika sistema se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Naravno, vremenom su i ti „crtaći” postali komplikovaniji i pametniji. Toliko da ponekad nije baš najjasnije kako deca uopšte gledaju sve te filmove u kojima emocije imaju emocije, duša ima emocije, hromozomi imaju emocije, u kojima je smrt samo početak, i tako dalje i tako šire. Sve je to lepo, ali malo nedostaje onaj old school pristup basne, gde životinje govore, a iza svake priče se krije neka jasna i lepa poruka.

Tu na scenu stupa novi Dreamworks specijal, dovoljno star da nas podseti na detinjstvo, doboljno nov sa idejama ovog vremena. Dakle, hit u najavi.

U novom animiranom filmu pratimo robota, ili možda bolje da odmah kažemo, roboticu (Lupita Njongo) koja pada sa neba, iliti iz aviona, na ostrvo puno životinja, misleći da je to njen zadatak i svrha. Međutim, sve što uspeva je da uplaši gomilu životinja i da napravi brda neprilika, među kojima je najbitnija ta što, kad je pojuri medved, uleti u gnezdo i polomi jaja gusaka. Sva sem jednog, koje se odmah, naravno, izlegne i koje, naravno, krene za njom, misleći da mu je to mama. Sve to isprati lokalni lisac (Pedro Paskal) koji, jelte, lukavo proba da se okoristi o roboticu, dok je uči da treba da nauči našeg guščića da se hrani, da pliva i da poleti, jer će uskoro morati da beži od zime ka jugu.

Naravno, kako to već biva, ovo troje će sklopiti malu neobičnu porodicu koja će naletati na prepreke. Od onih da za roboticu svi misle da je čudovište, da mali guščić ne raste sa svojom vrstom, pa se i ponaša kao robot, ali i do saznanja da je naša mehanička junakinja tehnički pobila celu porodicu gusaka. Da nije bilo onog klasičnog trećeg čina sa obračunom sa zlim silama, ovaj film bi se prilično opušteno i realno odnosio prema smrti u prirodi, ali o tome malo kasnije.

Naravno, kako dođe zima, i to neka najgora i najhladnija ikada, naša robotica kreće da spašava sve živuljke i time dobija njihovo poštovanje i ljubav, koja će joj biti potrebna kad tehnološka kuća koja ju je napravila dođe po nju da je na silu vodi „kući”.

Ne moram da napominjem da ćete imati nekoliko, onako, baš lepih plakanja iz dubine duše. Naravno, podrazumevano, ako vas prethodne godine nisu oštetile i još uvek niste mrtvi iznutra. Jer naša robotica, dok uči svoje dete da pliva i leti, postaje nešto za šta je nisu programirali i ugrađivali čipove – postaje roditelj. I cela ova priča je jedna velika alegorija o roditeljstvu i njegovim raznim podvrstama, bilo ono surogatsko ili ne, ili da vas ono sustigne za vreme trudnoće, ili ćete se učiti korak po korak kasnije, sve je to okej, i svakako je prirodno.

Kad naša junakinja konačno izgovori naslovnu sintagmu i kaže I am a wild robot, počeo sam uzbuđeno da tapšem, kao kad je u trećoj sezoni Tvin Piksa agent Kuper nakon 15 epizoda mučenja konačno došao sebi i rekao I am the FBI. Mogu misliti kakvo navijanje je u bioskopu sa predškolskim uzrastom na ovoj sceni.

Ali nije tu samo roditeljstvo. Tu su priče i o prijateljstvu i zajedništvu koje mora da se gaji i ispoljava kad dođu nevolja i opasnost. Sve te jednostavne poruke i teme koje su namenjene klincima, a koje realno iz svakodnevnog života i prilika gotovo da nemaju više gde i da nauče. Sva sreća, pa su tu crtani filmovi. I sve te poruke su prilično old school, bez nekog guranja prsta u oko nekom new age i woke pričom, ali opet sa velikim zagrljajem u kojem se prihvataju svi u porodicu, ma kakva bila njihova priroda.

Naravno, ko prepozna svoje heroje među glasovima, samo će njih slušati do kraja, odnosno pratiće ih i govoriti da su baš oni dali sve od sebe. Ipak, film koji vokalno ima Meta Berija ili Bila Naija, pa i Pedra Paskala, ne mora da se brine da li će biti hit i van kružoka školaraca.

Za kraj, i pored toga što je Inside Out 2 razbio blagajnu rekordno, deluje da je kritika više naklonjena Robotu, i da će biti glavni konkurent na dodeli Oskara sledeće godine. Jednostavno, autor Kris Sanders (Lilo & Stitch, How to train your dragon) je dovoljno iskusan da je skontao pravi recept i pravu meru Piksarovog mozga i Diznijevog srca, i napravio je film na koji niko neće ostati ravnodušan.

Članak Wild Robot – konačno, jedan old school crtani se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na rahmetli sajtu tegla.rs sam nekad davno, 2015. godine, Piksarov crtani film Inside out proglasio za film godine. S obzirom na to da sam neko ko nije baš rad da gleda animirane filmove, te im dajem šansu jedom u deset godina, ovaj film o osećanjima jedne devojčice me je potpuno raspametio. Možda mi je tad bio samo iznenađenje za čula zbog svoje originalne dramaturgije i zapleta, ali reprizirao sam ga pre neki dan, i odgovorno tvrdim da je taj film klasik i jedan od boljih ostvarenja 21. veka.

Nakon Inside out, Piksar je olabavio svoju animatorsku ruku, pa smo o istom trošku dobili i druge psihološke filmove koji nemaju liju, zeku i medu kao glavne likove, već dušu ili periodni sistem elemenata. Ciljam, naravno, na filmove Soul i Elemental. Tako da se, nakon početne originalnosti, već vidi da postoji određena matrica po kojoj se prave filmovi u kom unutrašnji život uma dobija ljudske osobine (znači, kao neka psiho-basna).

Inside out 2 je u tom kontekstu onda bliži kraju ovog Piksarovog trenda nego njegovom početku, koji je bio njegov prethodni deo. U kecu smo gledali Radost, Tugu, Strah, Bes i Gadljivost, kao čovečuljke u glavi devojčice Rajli koji voze svemirski brod njenog mozga, u kom ona stvara sva ona lepa i ružna sećanja koja svi mi vučemo iz detinjstva. U filmu, Radost, koja je glavna, mora da shvati da, ma koliko ona želela da bude za kormilom, mora da pusti i druge da rukovode, jer se jedino tako postaje odrasla osoba, sa iskustvima i zdravim mentalnim sklopom. Kako kaže pesma – šaka suza, vrića smija.

U dvojci, Rajli je postala tinejdžerka, sve postaje komplikovanije i tragičnije, makar u njenoj glavi, a iz čista mira se pojavljuju i nova osećanja, koja ova naša stara nisu tražila. Tu su Anksioznost, Zavist, Sramota i Smor. Već u prvim minutima videćemo da nova četvorka i stara petorka ne mogu da funkcionišu zajedno. Rajli dolazi u kamp za hokejašice sa starim drugaricama koje su joj rekle da neće ići sa njom u novu srednju školu, ali će je i u kampu dočekati ekipa novih klinki.

Nova ekipa osećanja, predvođena Anksioznošću, želi da se Rajli dokazuje pred novim drugaricama rušeći celu svoju ličnost koju je napravila do tad, dok Radost i ostatak ekipe žele da bude sve kao pre. U tom sukobu, gledaćemo menjanje klinke, njene napade panike, Anksioznost i Zavist koje izbacuju staru ekipu u mali mozak, i njihov pokušaj da se vrate u kontrolnu sobu.

Inside out je postavio pravila i širinu granica koje ova priča može da ima, i to dvojka koristi da ponovo raširi dijapazon sumanutih preokreta koji u globalu i te kako imaju smisla, jer ipak se priča o mentalnom sklopu jedne male osobe. Iako, dok to radi, gubi bitne komponente – emociju i humor koje je kec odlikovao. U ovom delu nećete pronaći (ili makar ja nisam pronašao) te bitne komponente. Nema onog the momenta u filmu koji će ostati urezan u moždanu koru ili u srcu, ili ga barem nema u veličini Bing Bonga, lika kog pamtimo iz prvog filma. Čak i kad i Radost konačno dođe do prosvetljenja da ne može da pobedi Anksioznost, ta epifanija deluje kao prepisana
iz keca, bez tog potrebnog udarca u stomak.

Ceo doživljaj filma se može opisati u više puta ponovljenoj reči u ovom tekstu – nastavak. Priča je nastavila da ide, ali likovi i poenta tapkaju u mestu još od završetka prošlog dela. Sa jedne strane, to je veliki propust, jer tinejdž period daje baš veliki prostor za razvitak. Međutim, i ovakav kakav je, Inside out 2 pruža dovoljno zabave i uzbuđenja u svojih sat i po vremena. Ne manjka ni originalnih, ni intelektualnih opservacija i meta fora na račun psihologije. Samo kad dolazi nakon klasika kao što je kec, onda je razumljivo da ostavlja tugaljiv utisak.

Od glumaca koji su davali glas, Ejmi Poler je i dalje tu kao Radost, ali primetno je da više nisu tu Bil Hejder i Mindi Kejling, koji su u prošlom delu bili Strah i Gadljivost. Međutim, novi likovi, odnosno glasovi, čini se, uzimaju šou. Maja Hok dominira kao Anksioznost, dok je Ajo Edebiri Zavist. Tu su i Pol Volter Hauser i Adel Eksaršopulos, i taj tim, ma koliko pravio neprilike našim glavnim junacima, deluje svežije i smislenije.

Na kraju, možda se nije smelo dalje sa razvijanjem priče. Bez obzira na kompleksnost priče i emocija, ovo je i dalje crtani film na koji idu deca. Anksioznost, Zavist, Stid i Smor su mogli da naprave mnogo veće probleme od ovih, a onda to nekako ne bi moglo da se emituje deci, ma koliko ona bila napredna. Tako da je to još jedan od problema koji se javlja ako Piksar poželi da napravi treći ili četvrti deo, i ako nastavimo da pratimo odrastanje Rajli. Mislim, šta ćemo kad ode na koledž i proba amfetamine? Šta se onda dešava sa Radošću? Možda treba da
stanemo ovde, nakon dvojke.

Članak Inside Out 2 – psiho basna se nastavlja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Autorka teksta: Marija Milić
Naracija: Katarina Baletić
Koordinacija audio snimanja: Snežana Katunac
Snimanje i montaža zvuka: Konstantin Arsić
Dizajn: Olga Đelošević
Animacija: Katarina Ćirković
Urednica: Marina Zec
Produkcija: Oblakoder magazin

Članak Kiosk K67: Obeležje nekadašnje Jugoslavije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U četiri večeri glavnog takmičarskog programa biće prikazano 37 najboljih evropskih kratkometražnih animiranih filmova iz dve prethodne godine, od kojih je 5 filmova nastalo u srpskoj produkciji i koprodukciji. O najboljim filmovima u glavnoj konkurenciji odlučivaće međunarodni žiri u sastavu: Režina Pesoa (Regina Pessoa), nagrađivana portugalska autorka animiranih filmova, Keli Galaher (Kelly Gallagher), američka filmska autorka i profesorka animacije i Daniel Šuljić, autor animiranih filmova i umetnički direktor zagrebačkog Animafest-a.

Balazs Turai – AMOK (1. Takmičarski program)

Odluke o najboljim studentskim filmovima, kojih će biti prikazano ukupno 52 (u 4 programske celine), od kojih su 9 radovi domaćih studenata animacije, odlučivaće tročlani međunarodni žiri u sastavu: Sanja Borčić, hrvatska producentkinja i distributerka, Štefan Fogt (Stefan Vogt), animator i edukator iz Berlina i Miloš Gojković, animator i reditelj iz Beograda.

Od pratećih programa, očekuje nas gostovanje oskarovca za kratki animirani film „Otac i ćerka” iz 2001. godine, Mikaela Dudoka de Vita (Michaël Dudok de Wit), koji će se publici predstaviti svojim kratkim animiranim filmovima uz diskusiju, u subotu, 7. oktobra u 18 časova u Domu kulture. Pored programa i prezentacije, autor će održati masterklas za studente animacije i biće prikazan njegov dugometražni animirani film „Crvena kornjača” iz 2016. Članovi žirija za glavni takmičarski program će takođe imati svoje autorske prezentacije u toku festivalskih dana, dok će nemački autor, član studentskog žirija, Štefan Fogt održati praktičnu radionicu animacije za studente i predavanje o scenariju za animirani film.

Crvena kornjača

Biće otvorene i dve izložbe, na zvaničnom otvaranju, u utorak, 3. oktobra u Velikoj i Maloj galeriji Doma kulture Studentski grad. Izložba pod nazivom „BALKANIMA: 20 godina” predstavlja vizuelni arhivski prikaz prve dve decenije nastanka i razvoja festivala, uz posvetu idejnom tvorcu i prvom umetničkom direktoru, Nikoli Majdaku. Druga izložba pod nazivom „Float”, autorke Jelene Milunović, je instalacija posvećena tzv. proširenoj realnosti (augmented reality), koja kombinuje animaciju, keramičku skulpturu i zvuk.

Jelena Milunović – izložba Float

Pored ne-takmičarskih programa, Svetske i Balkanske panorame, biće prikazan i program animiranih muzičkih spotova, koji su prijavljeni za selekciju, a u toku festivala biće održan akustični koncert kultnog beogradskog muzičara Nikole Vranjkovića (5. oktobar u 22.00), kao i nastup DJ Vuče (ex Darkwood Dub, u subotu, 7. oktobra u 22.00).

Festival je ove godine podržan od strane Ministarstva kulture Republike Srbije, Sekretarijata za kulturu Grada Beograda i Filmskog centra Srbije, a od ove godine se podršci festivala Balkanima, pridružio i brend „Kasato”.

Ulaz na sve programe je besplatan.

Članak Počinje 20. jubilarni Evropski festival animiranog filma BALKANIMA se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jubilarni 20. po redu Festival Studentskog Filma biće održan od 01. do 15. oktobra na više značajnih filmskih lokacija u Beogradu. Pet dana kvalitetnog kratkometražnog filmskog programa upotpuniće i izuzetno raznovrsni prateći program. Ove godine festivalskoj selekciji, pored igranog, dokumentarnog i animiranog, priključila se i kategorija eksperimentalnog filma, te ćemo po prvi put imati prilike da gledamo takva nesvakidašnja ostvarenja iz čitavog sveta. Pobedničke filmove biraće žiri koga čine istaknuti profesionalci filmske industrije koji poznaju savremene trendove i inovacije u ovoj oblasti.

Ovogodišnjom temom TRANZICIJA, organizatori festivala žele da izazovu promenu i podstaknu veću umetničku slobodu autora, koristeći film kao glavno sredstsvo za to.

Članak Ostalo je još par dana za prijavu na Festival Studentskog Filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nove generacije umetnika i te kako rade na decentralizaciji kulture, zato se iz godine u godinu osnivaju novi filmski i pozorišni festivali širom regiona, koji lokalnom stanovništvu pružaju priliku susreta sa novim i manje poznatim umetničkim formama.

Na festivalu „Kameo“, imaćete priliku da prisustvujete projekcijama i razgovoru sa učesnicima, kao i masterklasovima, na kojima će naše gošće i gosti govoriti o samom procesu nastajanja filma, preprekama i konačnom stvaranju umetničkog dela.

Koncept letnjeg filmskog festivala uvek je uzbudljiv, a pored artikulacije mladih neafirmisanih autorki i autora, pruža priliku upoznavanja i druženja, koja je još jedna od naših tendencija.

Čačak je grad koji zaslužuje bogatu filmsku tradiciju, a osnivanjem ovog festivala, nadamo se da smo bliže tom cilju. Prva i početna godina festivala „Kameo“, revijalnog je karaktera, tako da ste pozvani i slobodni da šaljete bilo koje od svojih kratkih ostvarenja.

Autori svoje filmove šalju na mejl kinoklubkameo@gmail.com u vidu jutjub ili vimeo linka.

Sve informacije kao i najave za festival možete pratiti na našem instagram profilu @festival_kameo

Članak Kameo – Festival kratkometražnog filma u Čačku se pojavljuje prvo na Oblakoder.