Poslednji put, TikTok sam instalirala u novembru prošle godine. Valjda. Iskreno, ne sećam se tačno, ali za ovu priču nije ni toliko važno. Ovog puta instalirala sam ga bez „spoljnih podsticaja“, već sam shvatila da sam na Instagramu počela da pratim reels-ove, koji su bili direktna kopija sadržaja sa TikToka, pa sam odlučila da se okrenem direktnom izvoru sadržaja i informacija. Nakon toga, TikTok je postao deo moje svakodnevice. Počela sam da pratim različite profile, filtriram sadržaje koji mi se dopadaju, počela sam čak i neironično da uživam u sadržajima koje gledam! Tačnije – počela sam aktivno da treniram algoritam prema svojim preferencijama. Od tada, do danas, moj TikTok se u velikoj meri promenio. Od rendom feed-a koji verovatno izgleda slično svima sa ovog geografskog područja, do personalizovane platforme, na kojoj najčešće gledam verovatno tipične milenijalske sadržaje – predloge pilates treninga, brze mediteranske recepte, kako da uvijem kosu bez figara preko noći, koje prirodne namirnice u najbolje za detoks, videe devojaka različitih oblika i veličina koje oblače različite odevne kombinacije, smešne snimke tipa koji ušuškan u ćebe proziva prebogate ljude i njihovo eksponiranje bogatstva na TikToku i prelepe lokacije (na koje želim da otputujem).

TikTok je, u stvari, u skladu sa namerom sa kojom je nastao, uveo novu vrednost u kreiranje sadržaja za društvene mreže. Da ne bude dileme – TikTok je, kao i Instagram, pre svega fokusiran na što precizniju personalizaciju sadržaja, ali za razliku od njega, sadržaj nije toliko providno dirigovan logikom (američkog) tržišta i svrhom da privuče što veći broj ljudi kako bi njihova interesovanja i vreme prodao drugim kompanijama (plasirajući im reklame). Iako Tiktok manipuliše tim istim resursima (ima besplate kreatore, može da koristi naša interesovanja i vreme), da biste okačili nešto na ovu platformu – morate da ponudite nešto novo, morate nešto autentično da stvorite. Pošto je nastao kao platforma za lipsinkovanje, ideja TikToka je bila da se ponudi zabavan, muzikom praćen, sadržaj. Takav format kreiranja sadržaja i dalje je dominantan na platformi, ali ono što ga izrazito diferencira od Instagrama jeste činjenica da na TikToku, u okviru sadržaja koji kreirate, nešto morate da ponudite. Neku informaciju, neki tutorijal, neki predlog. Nije dovoljno da fotkate selfi, i da to bude to. Takođe, TikTok je platforma gde se ljudi okupljaju oko interesovanja – ne oko ljudi koji se poznaju. On je kao neka hibridna vrsta foruma, samo umesto sub-page-va, imate pokretače tema (koji teme započinju postavljajući video snimke) i gomile ljudi koji na te teme reaguju, kroz diksusije u komentarima ili kreiranje videa koji postaju odgovori na druge videe.

Na TikToku sadržaje kače potpuno random ljudi, a komunikacija nije usmerena na neku nevidljivu javnost (logika tradicionalnih medija, magazina, koju je Instagram prekopirao), već često kreatori biraju ovu platformu da bi direktno komunicirali sa drugim ljudima – iako ih ne vide i ne čuju. TikTok, za razliku od upleglanog Instagrama, ponudio je, zapravo, sirov sadržaj, koji je zbog te osnovne odlike mnogo prirodniji i raznovrsniji. Naspram Instagrama, čija estetika nekako deluje kao bilo koja reklama u modnom časopisu, TikTok sadržaji neretko izgledaju kao razgovori sa prijateljima – pri čemu se nailazi na sve one lepe, ali i ružne, obične, nenašminkane, neupeglane strane života. TikTok je stvorio paralelni univerzum društvenih mreža, koji je fokusiran na interesovanja osobe, a ne na stvaranje lažne slike o njoj. Samim tim, usvojio je i drugačije vrednosti – pa tako TikTokom ne dominiraju modnom industrijom dirigovani toksični standardi lepote i fizičkog izgleda, već suprotno – TikTok neguje „big boy”-eve, devojke sa aknama, oblinama i proslavlja lepotu svih njih. Iskreno, i sa poštovanjem. I to je za svet društvenih mreža – revolucionaran novitet. Ali, kakve to veze ima sa mojim telom?

Društvene mreže, kako muškarcima, tako i ženama, već godinama, kao i mediji pre njih, nameću nedostižne, neverovatne standarde fizičkog izgleda i životnog standarda. instagramična girl boss stiže sve, ustaje u 6, ide na trčanje, stiže u kancelariju, „kida”, svoj posao, jede burgere i picu, ide na piće sa prijateljima, putuje u Pariz ili na Maldive svaki treći dan, i slika se sa laptopom u štiklama i košulji. Ova estetika, bila je ženski satandard Instagrama do neke 2016. godine, nakon čega su uspostavljanje estetskog standarda postavili hipsteri – pa je nesavršena, minimalna estetika postala ženski primat. Ipak, i ta „nesavršenost“ i photodump-ovanje kriju u sebi sve osim sirovosti – jasno planiranje estetike po standardima koji su više ili manje ustanovljeni.

Nasuprot tome, TikTok uvodi potpuno drugačiji pristup ženskom telu i životu uopšte. Iako postoji pregršt sadržaja koji su usmereni na veličanje ličnog života (i to je skroz u redu), TikTok je, za razliku od Instagrama, u podjednakoj meri ponudio i drugu stranu – sirove sadržaje o mršavljenju, nesavršenosti ženskog tela, bubuljicama, kosi, hrani, prirodnoj lepoti. I iskreno – mislim da je to uglavnom nastalo kao posledica činjenice da ovom mrežom „vlada“ generacija Z (koliko god ovo bumerski zvučalo). Jer, prethodne generacije nisu imale hrabrosti da te „nametnute okove“ razbiju, dok sve mlađe generacije stvaraju jedan „ma, zabole me, tako je-kako je, to sam ja” tip odnosa (koliko je to dobro generalno u životu nije predmet ovog teksta, ali da je dobro za diverzifikaciju sadržaja i standarda lepote na društvenim mrežama – dobro je). Da može pozitivno da utiče na samopouzdanje velikog broja devojaka, ako čuju iskustva iz prvog lica druge žene koja je mesecima bila na dijeti i smršala ili da čuju da i druge devojke imaju problema sa aknama. A ono što je najvažnije na TikToku, jeste i kultura komentarisanja na takvim postovima – veoma često suprotivna i usmerena na razgovor i diskusije (ponovo – forumi), za razliku od kulture komentarisanja na Instagramu ili, ne daj bože, Tviteru. Ipak, postoje oni koji smatraju da TikTok svojom sirovošću podstiče ljude da budu najgore verzije sebe (Inverse u jednom tekstu piše o ovoj temi), čini se da se uzrok toksičnosti ipak odnosi na vrste kreatora i ideje koje oni propagiraju, a da nema mnogo veze sa trendovima koje platforma nameće i da je takve kreatore moguće naći svugde.

I, dakle, zašto je TikTok bolji za moje telo i sliku o njemu? Zato što sam na TikToku krenula da pratim sadržaje koji se odnose na žensko zdravlje, a koji pre toga nisu dolazili do mene (a objektivno, ja nisam neko ko se preterano bavi pretraživanjem tema koje se tiču zdravog života, ili je fanatik tog tipa). Zato što su ti sadržaji prilagođeni jeziku koji mi odgovara i nude neku vrednost – neku informaciju, savet, motivaciju. Zato što su neupeglani i iskreni. Zato što dolaze od pojedinaca i prenose iskrene priče. Zato što me teraju da na drugačiji način posmatram svoje telo. Zato što zbog toga mogu da stvaram zdrav odnos prema svom telu, neupeglanom, iskrenom, kada ga pogledam u ogledalu. I negovanje takvih internet kultura je izrazito značajno.

Uprkos činjenici da je TikTok ipak još jedna društvena mreža i da nudi i mnogo toga lošeg i adiktivnog (kao i sve mreže ovog tipa), čini mi se da je za temu ženskog tela i zdravlja, ova platforma daleko nežnija i zdravija od drugih. Naravno – uvek se postavlja pitanje forsiranja imperativa „najbolje verzije sebe“ na društvenim mrežama, ali čini se da TikTok i to nekako zaobilazi. Kako i zašto? Ne znam. Da li je to do mog feed-a? Vrlo moguće. Ali i da jeste, takav feed mi nikada nije bio na Instagramu. Jer takva vrsta sadržaja se, makar na mom feed-u, nikada nije pojavljivala, niti se lako probijala. Pa čak iako je to jedino dobro što nudi TikTok, neka je. Makar će nam možda pomoći da iskrenije gledamo svoja tela i da prestanemo da ih poredimo sa standardima sa bilborda. Da im se više posvetimo i da ih negujemo. Da se ponašamo više u skladu sa Gen Z standardima. Makar dok ga ne ugase. Ali to je tema za neku drugu kolumnu.

Pa u to ime – uživajte u svojim telima, svim njihovim nesavršenostima i njihovoj ranjivosti i sirovosti. A u skladu sa mojim algoritmom, šaljem vam otpozdrav, jednim jednostavnim – Namaste!

Članak Skrinšot: TikTok se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Koliko god u srpskom društvu bio glasan narativ „dokle više sa tim feminizmom“, realan odgovor je, verovatno – zauvek, ili, makar, kada naslovi poput: „Direktor Centra za socijalni rad napao ženu i njenu porodicu pred bebom“, „Skandal u Šapcu: Optuženog za silovanje deteta pustili iz pritvora” ili “STRAVIČAN PORODIČNI ZLOČIN: Muž ubio suprugu, majku troje dece”, prestanu da budu naša apsolutna svakodnevica. Nažalost, tema nasilja nad ženama je tema koja je toliko bila aktuelna u prethodnoj godini, da bi tekst na ovu temu više mogao da stane u format eseja, nego kolumne, te ovaj tekst neće biti posvećen toj temi, već temi ženskog tela.

Posmatrajući istoriju ljudskog roda, jasno je da je žensko telo oduvek bilo predmet polemika – kakvo žensko telo je idealno, privlačno, požudno. Zanimljivo je da je svaka epoha sa sobom donosila drugačiji standard, pa tako i danas živimo u trenutku kada postoji jedna vizija „idealno – izgledajuće žene“. I, naravno, kao i u svakoj epohi, društveno nametnut idealan izgled žene nije stvoren na osnovu ženskih želja i perspektive, nego iz dominantno muškog, požudnog ugla. Ideal ne uzima u obzir žensko zdravlje i različitost ženskih oblika i lepote, već ukalupljuje žensko telo i ženski izged tako da oni budu u skladu sa muškim željama, paralelno stigmatizujući bilo kakav drugačiji izgled žena. Mada, ovo su već zaista stvari o kojima se govori i za koje svi znamo – samo nekad nije loše da se toga podsetimo. *(Oni najtvrdoglaviji branitelji patrijarhata i muškog ponosa će sada da kaž:, ali, postoji i nametnut standard za muškarce – jeste, ali je pod a – mnogo manje prisutan u svim sferama društva i pod b – nije povezan sa viševekovnim i sistemskim nasiljem, SORI).

„U svetu liberalnog tehno-kapitalizma u kome očigledno mnogi misle da imaju pravo na žensko telo, važno je da glasno govorimo protiv njegove kontinuirane eksploatacije.”

Ajde što je odraslim ženama dovoljno teško da se odupru tim društvenim očekivanjima koja se odnose na izgled njihovog tela, ali ono što predstavlja, možda, još veći problem jeste nametanje tog standarda onima koji nisu u stanju da sami ostvare svestan odgovor na ovu temu i da racionalizuju šta im se dešava. Pri tome, mislim na, možda više očekivano – devojčice, a možda manje – AI robote.

Nedavno je u Novom Sadu otvoren prvi spa za devojčice u Srbiji, mesto za proslave rođendana devojčica. Ovaj spa centar vizuelno izgleda kao mešavina salona u kome pravna plavuša uči svoju prijateljicu bend and snap zavodničkom potezu i Barbikinog salona lepote. U ovom prostoru devojčice dobijaju zajedničke spa tretmane – pedikir i manikir, stavljanje maske i krastavaca na lice, šminkanje i friziranje i druženje u bade – mantilima uz pijenje sokića iz čaša za šampanjac/vino. Cela zamisao deluje naivno, ali fotografije ovako nečega iskreno deluju – jezivo. Ovde u pitanju nije direktna seksualizacija žena, ali jeste veoma rano učenje kako žene treba da se ponašaju, šta ženama treba da bude lepo i u čemu da uživaju. A govorimo o deci, o zaista maloj deci, koja bi trebalo da rođendan provode u naivnoj igri i druženju, a ne ostvarivanju stereotipnih želja takođe stereotipno ukalupljenih roditelja, u ovom slučaju uglavnom majki koje žele da u „najlepšem“ izdanju gledaju svoje princeze, zaboravljajući da je za devojčice (i dečake) najlepša igra, učenje, osećaj ljubavi i pripadnosti i radost, a ne da leže u bade – mantilu pod maskom sa krastavcima na očima, kao da su upravo završile osmočasovni radni dan u banci i izule štikle. A kroz ovakve proslave, devojčice se upravo podsvesno „uče“ tome da moraju da budu privlačne i sređene, i taj model razmišljanja se usvaja kao nešto što bi za njih moglo da postane sasvim „normalno“, iako predstavlja latentan uvod u „robovanje“ nametnutim društvenim standardima lepote. I stvarno, stvarno je nepotrebno.

„Ajde što je odraslim ženama dovoljno teško da se odupru tim društvenim očekivanjima koja se odnose na izgled njihovog tela, ali ono što predstavlja, možda, još veći problem jeste nametanje tog standarda onima koji nisu u stanju da sami ostvare svestan odgovor na ovu temu i da racionalizuju šta im se dešava.”

Tema korišćenja AI tehnologije/robota/četbota za nasilje nad ženama je daleko morbidnija od ženskog salona. Naime, u medijima veliku pažnju privlače priče o ispovestima muškaraca koji koriste android četbot aplikaciju Replika, AI družbenicu „kojoj je stalo“, koja je programirana tako da bude vaša prijateljica, a sa kojom muškarci neretko ostvaruju „ljubavno-seksualnu“ komunikaciju i odnose. Ovaj ceo koncept je, takođe, jedna posebna tema za sebe, ali ono što je problematično jesu ispovesti muškaraca koji se hvale činjenicom da verbalno zlostavljaju svoje AI „družbenice“ koje su programirane tako da na takvo ponašanje pristaju, kao i da ih „mole“ da ih ne ostavljaju. Ovakva „igra uloga“ (eng. Roleplay) često oslikava tendencije i odnose koje ti ljudi ostvaruju u stvarnim životima i pothranjuje nastavak takvog ponašanja. Drugi problem predstavlja bujajuća industrija (dominantno poreklom iz Japana) seks igračaka u obliku „pravih“ žena. Najveći broj ovih „igračaka“ predstavljaju realistične imitacije žena različitih godina i doba, pa tako, veliki problem predstavljaju i seks igračke devojčice (čije se postojanje opravdava šupljom argumentacijom da mogu da imaju terapijsko dejstvo za pedofile (??????). Kako ABC prenosi, „prema rečima predstavnika seks-industrije, inovacija tehnologije seks robota je jedan od najvećih trendova u industriji, „promena igre“ i put u budućnost”. A kakva je ta budućnost? Dehumanizovanova budućnost u kojoj se normalizuje nasilje nad ženama, ženska servilnost, poniznost i objektivizacija, a isključuje postojanje odbijanja i otpora pred muškom rečju i željom. I, ono što je posebno uznemiravajuće, jeste rast i razvoj ove industrije, iako cela situacija deluje kao nešto blekmirorovski što se dešava tamo negde. Kad ono – bordeli sa ženama robotima dostupni su ne samo u Japanu i Kini, već i u Parizu, Madridu i Nevadi. Naravno, celo polje odnosa sa AI četbotovima i fizički napravljenim robotima predstavlja pravno sivu zonu, iako postoje tendencije da se nasilno ponašanje i prema ovim oblicima „virtuelnih bića” kriminalizuje.

I, za kraj, da se vratimo na lokal. Prošle nedelje je brend donjeg veša Extreme Intimo pokrenuo kampanju pod nazivom (ne)savršena, koja slavi žensko telo i sve njegove pojavne oblike. Međutim, kolekcija ne podrazumeva veličine veće od XL, kao ni manje od XS, što je DJ-ica Vanja Bursać prokomentarisala na postu brenda na društvenoj mreži Instagram. Ubrzo je usledio odgovor brenda na komentar i opšta internet gungula. Brend je sa pravom prozvan i napadnut, a iznalaženje adekvatnog rešenja i pristojnog izvinjenja im baš i nije pošlo od ruke. Ipak, desio se pomak – javno je rečeno car je go i još jedan pokušaj „češanja” o body positivity trendove razotkriven je vrlo brzo.

U svetu liberalnog tehno-kapitalizma u kome očigledno mnogi misle da imaju pravo na žensko telo, važno je da glasno govorimo protiv njegove kontinuirane eksploatacije. Važno je da odreagujemo na različite situacije u kojima se žensko telo ugrožava – a znamo da tih situacija i primera baš ne manjka, kao i da se ne ustručavamo, uljuljkane u stereotipe i strahove koje nam je društvo nametnulo. I da ne budemo zaplašene argumentom „dokle više sa tim feminizmom“, jer kao jedini odgovor na to pitanje jeste – dok se stvari suštinski ne promene, pa da više nemamo ni seksualizaciju dece, niti fetišizaciju AI tehnologija i stvaranje porno robota koji su programirani da pristaju na nasilje. E, dotle.

Članak Skrinšot: Žensko telo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dragana Dukuljev je pre dve godine na ličnom Instagram profilu @dacamagic počela da se bavi temama poput body positive pokreta, ali i različitih vidova seksualnog i reproduktivnog obrazovanja. Kako kaže, odavno je shvatila da se ne uklapa u društvo i pravila, ali je verovala da određene pozitivne promene ipak mogu da se dese. Uprkos standardnim stavovima: šta ti jedna možeš da promeniš?, Daca je svoj profil počela da koristi za podizanje svesti o bitnim temama da bi sada, dve godine od pokretanja cele ideje, uvidela velike promene koje su zbog nje napravili ljudi koji je prate i edukuju se putem njenog profila. ,,Želela sam da donesem neku pozitivnu promenu, koju i dalje želim, jer smatram da svi možemo da budemo mnogo srećniji i slobodniji i da biramo svoje životne puteve i postupke, a ne da pratimo neki kalup,’’ ističe Dragana.

Otišli smo do Pančeva, odakle je ona, i u bašti kafića u centru razgovarali o body positive pokretu, plus size modelingu, reakcijama zajednice, ali i onlajn aktivizmu.

Dragana Dukuljev

Kada si se ti prvi put susrela sa temama o kojima pišeš, kao što je body positive pokret?

Dragana Dukuljev: Mene je sve to pokrenulo na razmišljanje i istraživanje kada sam više počela da se družim sa strancima kojima je to bilo sasvim normalno. Na primer, ljudima iz Amerike je body positive pokret nešto sasvim očekivano,a ovde mi ljudi, kada vide da to radim, govore da sam hrabra. Kada sam videla da može drugačije, krenula sam da istražujem pretežno preko američkih aktivista i influensera i shvatila da je to okej i da postoji kao opcija.

Kakva je bila prvobitna reakcija zajednice i ljudi koji te poznaju?

Ljudi koji me znaju su u početku bili malo kontradiktorni, jer su mi oni godinama pre toga govorili da pokrenem blog, jer imam svašta nešto dobro da kažem, a onda su bili u fazonu: ne mogu da verujem da je moja drugarica ta koja sada nešto priča drugima na instagram storiju. Malo im je bilo čudno, ali su se moji bliski prijatelji brzo navikli, a ostalima je bio šok, ali opet više pozitivan nego negativan.

Šta bi ti rekla, šta je body positivity?

Body positivity je postao malo širi pojam nego što je bio na početku i ljudi ga drugačije vide. Najpre moramo da krenemo od mind positivity-ja – ne mogu da zavolim tek tako sebe, ako ne krenem od stanja uma. Ljudi često greše kada misle da će sve biti super, ako odem u teretanu, oslabim i volim sebe fizički. Ako me mozak ne prati u tome, ništa od toga. Meni je body positivity način života i gledanja na svet, gde prihvatamo sebe u svakom obliku, ali to ne znači da ne želimo da se menjamo, nego da prihvatamo i želju za promenom kada mi to želimo, a ne kada nam društvo to nalaže. Samim tim prihvatamo druge koliko god su drugačiji i vidimo lepotu u tim različitostima, a ne u nekom očekivanju da svi treba da budemo isti i da je to jedino okej.

Često se pominju i negativne strane body positive pokreta, kako ti gledaš na to?

Kao i sve stvari koje ljudi pokrenu, dešava se da odu i u drugi ekstrem. Sada je u Americi došlo do toga da ljudi opravdavaju već nezdrave kilaže kroz izgovor prihvatanja sebe. To je okej, ali opet mora postojati balans šta je zdravo. Ljudi nekada pravdaju sebe koristeći body positivity, jer se plaše da se promene ili urade za sebe nešto drugačije.

Na svom profilu se baviš i različitim temama koje se tiču partnerskih odnosa. Koje teme na tom polju bi istakla kao najzanimljivije ljudima?

Ne znam odakle bih počela (smeh). Pre sam pričala o malo ,,blažim temama’’ – komunikacija u seksu, da kažeš šta želiš, da je okej da želiš nešto drugačije nego što društvo zahteva. Sada sam već došla do raznih tema, ali najveći šok pratiocima su bile poligamne veze ili bilo kakve vrste, a da nisu monogamija. To uključuje sve – i LGBT zajednicu, različite načine života i razne promenljive opcije u životu. Na primer, neko je u monogamnoj vezi, pa u otvorenoj, pa u poli vezi  – ima toliko opcija koje ljudi mogu da istražuju, a plaše se zbog očekivanja društva. Meni, lično, je svaka tema bila zanimljiva, kao i to koliko mi ljudi, s obzirom na to da sam im pružila prostor, iznose različite stavove. Kada im daš slobodu, ljudi imaju divna i različita mišljenja!

Gde se ti informišeš o svim tim stvarima i temama koje pokrećeš?

Nemam nijedan formalan izvor. Nekako život posmatram tako da svaki odnos sa kojim dođem u kontakt analiziram, a ako ga ne razumem, istražujem na tu temu i pitam te ljude. Dakle, dosta stvari dolazi iz interakcije sa ljudima, kaoi iz različitih podkasta, YouTube-a, TikToka-a, Instagrama, ali najviše iz ličnih iskustava ljudi sa kojima pričam, a ne iz nekih školskih knjiga. Pokušavam da razumem svaki ugao.

Smatraš li sebe aktivistkinjom?

Da, ali ne na taj konvencionalan način da idem na proteste i organizujem marševe, iako bih jako volela da organizujem razne panele i debate koje su na otvorenom.

Šta misliš o onlajn aktivizmu i koliko on pravi promene?

Mislim da pravi mnogo više promena nego što smo to očekivali. Super je opcija, jer ljudi mogu da biraju koga će da prate, tekst koji žele da pročitaju ili ne. Možda bi još jači utisak ostavilo da mene, na primer, neko gleda uživo na tribini, pa da mu prenesem celu tu energiju, ali mislim da će u današnje vreme ljudi mnogo pre da pročitaju nešto na Instagramu nego da dođu uživo da slušaju, vide ili nauče. Ovo je super korak ka onom uživo, da nešto čuju, razumeju. Super je miks, treba da koristimo sve resurse koje imamo.

Imaš li neke uzore iz aktivističkih krugova?

Od naših, defintiivno, profil Kritički, zbog načina na koji obrađuje teme, koliko ne osuđuje i uzima sve strane u obzir. Kada je o body positivity-ju reč, jedna Kristijana i Ashley Graham, obe su iz Amerike. Ahsley je prvi plus size model koja je svetski poznata i toliko je slobodna i prirodna. Ona je pričala svoju inspirativnu priču kako je ceo život htela da bude model, ali su joj svi govorili da nema šanse, pa je ipak to uspela da uradi.

Kada govorimo o plus size modelingu, misliš li da je pomalo toksičan, s obzirom na to da postoje modeli koji su navodno plus size, a nose, na primer, veličinu 38?

Užasno je što se industrije trude da budu normalne, pa se javljaju takve sumanute stvari. Što se tiče tih etiketa, mislim da bi najbolje bilo da ih prevaziđemo i da ih nema, ali do tada bilo bi bolje da postoji veći opseg svega toga. Druga stvar koja me izluđuje je kada vidim da neke kompanije naprave, na primer, plus size kolekciju donjeg veša i sve bude u bojama: krem, bež, bez čipke, najjednostavnije moguće, kao za bakice. Skoro sve što se pravi plus size, naročito ovde, je nekako tetkasto i kao da mi, veće devojke, nismo hotness. Treba da se obučem u džak i da se sakrijem, kada ne pripadam nametnutoj veličini.

Pomenula si i lične priče, koliko je bitno deljenje ličnih iskustava za stvaranje promena u društvu?

Mislim da svaka javna ličnost, instagramer, influenser, bloger, šta god, mora da odredi koji je njegov limit i samim tim će drugačija publika da dođe. Ne postoji jedan tačan odgovor. Neko voli da to bude više poslovno i da ti se ne mešaju u lični život, dok neki vole da im fotografišeš sve – od jutarnje kafe, do toga šta radiš pred spavanje. Sve zavisi šta koga privlači.  

Dakle ili-ili situacija, ne možeš biti i jedno i drugo?

Mislim da može, rekla bih da sam ja nešto između. Koristim svoj lični profil, ali ne fotografišem od jutra do mraka. Mislim da sam pronašla neki balans koji je meni prihvatljiv – nekada malo više delim stvari, ukoliko smatram da je to okej, nekada manje.

Dosta je zanimljiva interakcija koju imaš sa svojim pratiocima, koliko ti se javljaju sa fidbekom da su promenili nešto zbog nečega što si ti okačila ili rekla?

Vrlo često, i uvek sam srećna i jako mi je drago, kao da mi prvi put to kažu. Jedna devojka mi je skoro napisala da je obukla haljinu koja je uska i dekoltirana zbog mene, a da pre toga nikada nije imala hrabrosti da to uradi. Ljudi mi pišu kako prave promene u svojim odnosima, toksičnim vezama sa partnerima, prijateljima, porodicom. Ono što me isto raduje je kada mi pišu svoje mišljenje o nekoj temi i što imaju slobodu da mi kažu.

Koliko ti je izazovno da odgovaraš na sva pitanja i komentare ljudi? Da li ti se dešava da ljudi imaju utisak da si ti uvek tu, pa da nemaju granice?

Sada mi stvarno mnogo ljudi piše i nekada se i ja umorim, jer provedem i po osam, devet sati na Instagramu, dobrim delom odgovarajući na poruke. Dosta se dajem svemu tome, jer ukoliko mene neko pita za savet, ne želim da ga ,,otkačim’’, već se udubim kao da mi je najbliži prijatelj. Ljudi ponekada preteruju, kada na primer stavim neki termin na engleskom, a oni mi pišu: šta je to, prevedi mi. Okej, možeš i ti da guglaš, kao što sam i ja naučila. Onda im nekada prevedem, nekada skrinšotujem, a nekada im napišem da guglaju. Preteruju kada me pitaju za nešto tako jednostavno, a mogu sami da istraže i nije im preveliko cimanje, ali im je lakše da im sažvaćem objašnjenje, pa kao da im i tada nije jasno, onda traže još (smeh). Nekada su malo previše slobodni kada me pitaju za neke moje lične informacije, onda im napišem da ne odgovaram na takva pitanja, a oni budu u fazonu: pa, mislili smo da si ti slobodna. To što sam slobodna, ne znači da nemam granice i da je moj život na izvolite. A treća opcija, koja mi je možda najgora, je kada mi ljudi pošalju poruku, a ja ne odgovorim odmah, jer mi zaista nekada stiže veliki broj poruka, a onda mi oni pišu ponovo zašto ih kuliram i ne odgovaram. To me davi, jer mi te stvari ne rade ni moji prijatelji. Kada zahtevaju moje vreme i privatne informacije – to ume da bude previše.

Koji su ti dalji planovi – da li ćeš pokrenuti neke nove teme ili možda ubaciti još neki novi format pored Instagrama?

Volela bih da se malo više fokusiram na edukaciju o seksualnosti – raznih opcija, stanja uma, ali i anatomije, jer mislim da ljudi ne znaju i često me pitaju. Takođe, da uvedem još više primera body positivity-ja. Iako sam već dosta pričala o tome, mislim da ljudi ipak reaguju najviše na primer. Plan mi je da se prebacim i na YouTube, kupila sam i kameru, tako da je definitivno YouTube next step!

Fotografije: Selena Kučević

Ton: Marko Đukić, Digimedia

Članak Dacamagic: Kada im daš slobodu, ljudi imaju divna i različita mišljenja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovo je bio zaključak prethodnog teksta o tome koliko su žene zadovoljne svojim telom, a samim tim i izgledom, kao i početna tačka našeg daljeg istraživanja – o tome kako žene doživljavaju i vrednuju svoju lepotu, koja je stalno pod napadom i osudom društva i medija.

Nije teško primetiti da svaka druga devojka na društvenim mrežama, ali i u takozvanim “ženskim” online i štampanim magazinima deluje kao da ima savršen ten, kosu, kožu, ali i oblik tela. Ponekad shvatamo da ta savršenost umara i opterećuje. Čak i uprkos tome – mi joj težimo i upoređujemo se sa njom. Kada razmislimo o svim različitim standardima koji su istorijski nametani ženskom telu, shvatamo da je ono  oduvek bilo predmet diskusije, ali i diskursa.

Ali, da li su se žene uvek osećale kao da nisu dostojne idealnog tela? Da li je body shame problem ovog veka ili je postojao i ranije?

Pravi primer munjevite promene razmišljanja o idealima ženskog tela je 20. vek, koji je po različitim kriterijumima razvrstavao ,,savršene’’ proporcije tela.

Ideal u prvoj dekadi 20. veka predstavljalo je telo čvrsto stegnuto korsetom, gde je osnovna ljudska funkcija – disanje, bila otežana, a sve u korist idealnog izgleda. Kao kontrast tome, pedesetih godina je ideal lepote bila figura peščanog sata i obline (čuvene Merlin Monro i Sofija Loren).

Osamdesetih i devedesetih  nastupa period u kome se teži idealu ekstremne mršavosti, takozvani ,,heroin chic’’. Dvadeset prvi vek donosi nam medijsku zastupljenost Kim Kardašijan, koja trend oblina ponovo postavlja kao imperativ. Iz datih primera lako je uočiti da svako vreme nosi sopstvene standarde lepote. Na ženama je da izaberu da li žele da ih se pridržavaju ili ne.

Problem lako prerasta iz individualnog u kolektivni jer, po rečima Sanje Živković, živimo u vremenu kada nam se plasira da je nemoguće živeti potpuno izolovano; čak i ako si individualno srećan – izađeš napolje i to odmah može da se promeni.

Sanja je psihološkinja koja je zajedno sa svojim koleginicama, Majom Vukašinović i Tamarom Okmažić osnovala Psihološko jezgro Centar. Njih tri svakodnevno pomažu mladim devojkama da prevaziđu problem anksioznosti, napada panike i mladalačke depresije koja je posledica krize identiteta  u tom uzrastu, a čiji je česti uzrok nemogućnost dostizanja ideala koji im se diktiraju kao društveno poželjni.

Psihološko jezgro Centar / Fotografija: Igor Milakov

Da li su žene podložnije dostizanju standarda lepote? U čemu je razlika između muškog i ženskog bodi šejminga?

,,Žene su podložnije zbog patrijahalne kulture, ali pritisak je podjednak za oba pola. Žena je objekat u svim medijima, čini se da ona više trpi. U razvojnom smislu bitno je u kom si periodu života: formiranje bodi šejminga prisutno je još u osnovnoj školi – kada je važno šta drugi misle o tebi. Dečaci i devojčice su podeljeni na muško i žensko krdo – muškarci se više trude da nadmaše jedni druge, a devojke se sređuju kako bi bile lepše od drugih devojaka’’, rekla je psihološkinja Maja Vukašinović.

Ona je naglasila važnost uticaja interneta na stvaranje body image-a, jer posledica preteranog konzumiranja fotografija i tekstova kratkih sadržaja i formata na društvenim mrežama, koji nemaju ,,dublje značenje” dovode do anksioznosti koja lako prerasta u depresiju.

Psihološko jezgro Centar / Fotografija: Igor Milakov

Tokom leta smo bili bombardovani sadržajem na društvenim mrežama kao što su savršeni kupaći kostimi ali i, reklo bi se, savršeno izvajana tela koja nose te kupaće. Zato  ne treba da nas čude rezultati ankete koju je Oblakoder sproveo i broj devojaka koje imaju osećaj da moraju da rade na svom “letnjem telu” (69%). Ono što je još alarmantije jeste saznanje da ih koncept summer body-ja  opterećuje ne samo leti, već tokom svih godišnjih doba.

Na sreću, postoje oni koji brane pravo žena da izgledaju kako žele, pokreti koji predstavljaju kontrast robovanju trendovima, a jedan od njih ogleda se u plus size pokretu, koji dokazuje da ne misle sve žene isto i da je okej biti drugačiji i prihvatiti sebe onakvom kakva jesi.

Šta je termin plus size i da li označava samo krupnije devojke?

,,Plus size u Srbiji počeo je zvanično svoj život 2018. godine, osnivanjem Katalize, prvog plus size brenda u Srbiji, koji je nakon manje od godinu dana postao čitav jedan pokret. Kataliza je stanje duha i projekat svih nas. Mnoge devojke su se ,,afirmisale” kao plus size i otvoreno pričaju o lepoti, modi i izazovima koje taj termin sa sobom nosi. Bitnije od toga što je neka devojka plus size je svakako da je pozitivna u vezi svog tela, da ga neguje i radi na njemu, tako da je izraz ,,body positive” zapravo prava fraza koja obuhvata devojke svih veličina, a ne samo krupnije,” rekla je Katarina (Kata) Ivakić, aktivistkinja body positive pokreta.

Kata Ivakić / Fotografija: Milena Arsenić

Psihološkinja Tamara Okmažić ukazuje na važnost pozitivnog mišljenja o sebi i zdravog samopouzdanja.

,,Pogrešno je razmišljanje da ćete promeniti sliku o sebi kada konačno postignete željeni cilj vezan za telo – recimo, željenu kilažu. Istina je da ostane praznina. Kada osoba ima osećanje samopouzdanja i samopoštovanja, iz te ljubavi prema sebi koja je kreativna i racionalna, gde sebe prihvataš onakvog kakav stvarno jesi – rodiće se zdravo samopouzdanje. Ono podrazumeva da staneš ispred ogledala i kažeš – Pa ovo sam ja. Ovo je moje telo!”, govori Tamara.

Kada govorimo o stvaranju slike o sopstvenom telu, kakva je odgovornost medija?

Dunja Jovanović, modna novinarka, smatra da modna i beauty industrija igraju veliku ulogu u očvršćavanju stereotipa o ženskoj lepoti, jer su moda i pop-kultura deo čitavog tog fenomena (odnosno poremećaja).

,,Modna industrija bila je i ostala nemilosrdna kada je izgled u pitanju. Ova industrija je jedna od najbogatijih na svetu, dosta novca ulaže u marketing, a opet šalje se slika promocije samo jednog te istog body tipa, kako žena, tako i muškaraca. Dakle, nisu samo žene pogođene tim problemom”, istakla je ona i dodala da je inkluzivnost različitih oblika tela u modnoj industriji nedovoljno zastupljena.

Dunja Jovanović, privatna arhiva

Setite se, koliko puta ste imale problem da u tržnom centru pronađete odgovarajuću veličinu za sebe? Ovo je još jedna činjenica koja ide u korist surovosti modne industrije: izrada odeće u određenim (čitaj: manjim) veličinama.

Da li vam se nekad učinilo da je promovisanje zdravog samopouzdanja i body positivity-ja prešlo granice apsurda i preokrenulo se u potpuno suprotnom smeru?

Čini se kao da je body positivity postao toliko uobičajena i svakodnevna tema, da gotovo gubi na svojoj važnosti. Postaje na neki način kliše. Međutim, kada se malo više obrati pažnja, moguće je uvideti da je prihvatanje sebe prikazano na nezdrav način, ne kao dugačak i zahtevan put, već kao najlakša svakodnevica koju svako od nas već živi.

Body positivity ne treba da bude fasada iza koje se krije nesigurna i nezadovoljna osoba, već želja za radom na sebi i svom samopouzdanju, do onog momenta kada ti istinski prihvatiš i zavoliš sebe.

Za kraj, najvažnije je postaviti pitanja: jesam li zadovoljan/zadovoljna sobom? Ako nisam – kako da poradim na tome?

Nije redak slučaj naići na osobu koja se savršeno uklapa u društveno nametnute okvire idealnih proporcija koja nije zaista srećna. Izgled foto-modela nije garancija sreće i zadovoljstva, što često zaboravljamo u trci za postizanjem tog cilja. Iako se svuda oko tebe nalaze slike žena koje izgledaju “savršeno” da li znaš koji procenat tih fotografija je fotošopiran? Pre nego što odlučiš da budeš gruba prema sebi – odluči da prihvatiš sebe. A onda, ukoliko želiš da promeniš nešto, samo napred. Onda to radiš zbog sebe!

Autorka ilustracije: Olga Đelošević

Članak Nisi lepa? Prema čijim merilima? se pojavljuje prvo na Oblakoder.