Desetine mladih posetom ovom festivalu pokazalo je interesovanje za žensku i kvir umetnost. Festival, koji slavi umetnice i njihovu stvaralaštvo, okupio je trinaest učesnica. To su Smiljana Veljović, Sandra Grbić, Helena Janečić, Ivona Medić, Katarina Ranković, Ljubica Damčević, Minja Pavlović, Jelena Vasiljević, Marina Orsag, Jelena Anđelovska, Anamarija Tumbas, Vera Erac i Kristina Kastelec.

Format WLW festivala podrazumeva različite umetničke i kreativne izložbene prakse, od fotografije i slikarstva, do muzike, dokumentarnog filma i stripa. Kako su umetnost i debata oduvek išli ruku pod ruku, pored kreativnog programa, održala se i tribina na temu budućnosti lezbejskog aktivizma u regionu i Evropi, a moderatorka je bila Dragana Todorović.

Pored promocije radova učesnica iz zemlje i regiona, festival je doprineo i podsticaju drugih LBTQ+ žena na dalji umetnički angažman i aktivizam. To se, između ostalog, radilo i kroz dodelu nagrada za najbolju fotografiju i proglašenje pobednika #wlwartfest onlajn izazova. Takođe, održano je i standup veče, kao i žurka.

Nakon održanog WLW Festivala najavljeno je i osnivanje lezbejskog arhiva koji će sadržati dokumente i svedočanstva 27 godina pokreta i javnog organizovanja LGBTQI+ u Srbiji. Ovo će biti istorijski iskorak za LGBTQI+ zajednicu kako kod nas tako i u regionu, kao prvi institucionalni korak u okviru istorijata pokreta i njegovom daljem razvoju.

WLW festival, se po prvi put realizovao od 14. do 16. septembra u beogradskom prostoru „Miljenko Dereta”, sprovele su ga organizacija za lezbejska ljudska prava „Labris” u saradnji sa udruženjem „Dugina Iskra”. Festival je podržan od strane organizacija „Civil Rights Defenders (CRD), „The Eurocentralasian Lesbian* Community – EL*C”, i „The Astraea Lesbian Foundation for Justice”. Festival je otvorila govorom Aleksandra Gavrilović iz Labrisa u sredu 14. septembra, a dan posle održala se i prva aktivnost u okviru festival – izložba fotografija „(Naša) četiri zida“, autorki Minje Pavlović i Jelene Vasiljević.

Fotografije: Press

Članak Kvir umetnost: Održan WLW Festival u okviru Europrajda se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ove godine si dobila titulu kume Europrajda – zbog čega je ova uloga za tebe značajna, šta ona predstavlja?

Sajsi MC: Uloga kume Prajda je svakako značajna i mogu da kažem da je ponosno nosim, ali je meni to ipak neka uloga koja je ceremonijalna jer, jednostavno, kada si kuma, to ne znači da si to samo taj dan, već da tvoj aktivizam u bilo kom obliku, da li je to umetnički ili nekako klasičniji aktivizam, mora da bude prisutan mnogo godina pre toga, i prisutan tokom mnogo godina koje će tek uslediti. To je za mene samo predavanje štafete, ništa se ne menja u suštini, već je samo jedno od priznanja.

Ove godine dobila si i nagradu Da se zna! za saveznicu godine i tokom cele karijere glasno podržavaš LGBTI+ zajednicu. Zbog čega je ovo za tebe važno i zbog čega tako glasno govoriš?

Meni jeste sve to važno i meni je važno da se kažu te stvari u javnom prostoru, a ja, ako već imam tu neku platformu koja je u prednosti u odnosu na nekoga ko ima manji publicitet, gledaću da je iskoristim za opšte dobro, ako to već mogu. Stvari koje osetim da me pogode u srž, progovoriću o njima. Jako mi je to bitno, inače ako to ne ispoljim, to se kuva u meni i onda mi nije dobro, prosto – ne osećam se dobro. Nije kao neka vrsta isterivanja pravde, ali je kao neki moralni imperativ.

Zbog čega je našem društvu potrebna parada?

Pa, evo, sada se baš pokazalo da je preko potrebna, jer ne smemo tolerisati ovu atmosferu linča, koju sam iskreno mislila da smo ostavili u nekoj 2001. ili 2002. godini i da su se stvarno stvari malo makle – baš sam naivna i glupa, ali eto. Potrebna je, sada je jako potrebna, zato što se jednostavno ne sme ustuknuti ovim silama koje su polu ili skroz kreirane kao topovsko meso ili kao neki spavači na dugme. I uopšte nisu kao neka legitimna politička artikulisana gomila, već su onako prilično stvoreni veštački – tako da se jednostavno takve stvari ne smeju tolerisati. Zato je prajd potreban, na mnogo nivoa – na simboličkom da se to desi, potrebno je zbog budućih generacija, zato što će to biti ohrabrenje njima da su stvari koliko – toliko normalne, ali tako možemo unedogled da nabrajamo zašto, ali bitno je.

Imala si, zbog zastupanja takvih stavova, i neprijatna iskustva i napade – kako si reagovala na takve situacije i koliko su one česte? Kako sada reaguješ na njih?

Da, na početku, govorimo o nekoj 2011, 2012, 2013. godini, zbog pesama i zbog slikanja za queer kalendar i zbog nastupa u KC gradu na tom događaju gde je bila promocija tog kalendara, zbog pesme Papa sam imala baš onako burnu reakciju od strane, da ih nazovemo tako – neke publike. Nekako, to je bila i klima tad, klima je bila takva da se odgovara tako. Međutim, kasnije, kada je izašla pesma Kod tvoje devojke, nije bilo takvih reakcija, što je onda meni bila neka indikacija da, eto, nekako se masa senzibilisala na to pitanje, međutim, sada vidimo da su se stvari opet nekako vratile, tako da sam ja nailazila na te burne reakcije u prošlosti i onda je postojala jedna velika pauza i, evo, sad, upravo dok odgovaram na ovo pitanje, javljaju mi se na Tviteru ljudi sa jako, jako neprijateljskim stavovima, polu-pretnjama i pretnjama, gađenjem i negodovanjem što sam ja kuma Prajda, kao da je to sad nešto što se prvi put dešava.

Kako ti gledaš na polarizaciju u društvu koja nastaje kada god se pokrene tema Prajda? Zbog čega se to dešava?

Meni se čini, mada bih volela da čujem i neka druga mišljenja, ali ova polarizacija mi nije prirodna. Nekako mi je ova polarizacija kao nečija direktiva, ali bih svakako volela da čujem i neko drugo mišljenje, zato što mislim da ima još prostora da se o celoj stvari promisli sa nekim ko je možda pametniji i iskusniji od mene, ali meni lično se čini da je samo deo nečije političke agende.

Kao jedno od rešenja nudiš edukaciju – koja vrsta edukacije bi to mogla da bude?

Ja strašno verujem u to, zato što gledam svoj primer – imala sam privilegiju da dođem do literature i čitam ili uopšte idem u školu, na fakultet i to te, na neki način stvarno, prosvetli. Meni je nekako to ključ svega. I da se krene od ranog detinjstva – da, besplatno školovanje je ključno i uvek će biti, ja čvrsto verujem u to. Tako i kada je u toku Pride week postoji dosta kulturnih dešavanja tokom te cele nedelje, što je nešto što bi trebalo da bude tokom cele godine prisutno, kao i edukacija na svim nivoima, ali to treba da ide od strane države. Ali, da bi išlo od strane države, onda država treba da bude totalno drugačija i to je država koja treba da ima viziju vezanu za ovo društvo. I brigu o ovom društvu, ali to je sad već neka druga tema.

U svojoj pesmi Kod tvoje devojke pevaš o ljubavi dve devojke – koliko muzika i pop kultura mogu da pomognu u probijanju ovakvih tema? Kakve su bile reakcije javnosti na ovaj tekst?

Može da utiče, ne može da napravi revoluciju, ali može da utiče i da utiče na duže staze. U smislu – neko iskonzumira taj sadržaj, ali mu je potrebno vreme i nakon određenog životnog iskustva spoji dva i dva. Ja to govorim u odnosu na neke primere koji su bili homofobični, ali su imali neko isksutvo, pa su shvatili te neke stvari, tako da pop muzika dosta može da utiče na podsvest i dosta može da smekša nekom stavove, ali nikad to nije instant, već nešto što se usađuje na malo duže staze. Ovo jesam objasnila na malo poetičan način i malo metafizički, ali stvarno mislim da generalno umetnost tako deluje na ljude, jednostavno – ona je takva.

Kada je o pesmi reč, način na koji je to upakovano, reakcije su bile dosta blaže, za razliku od Pape, gde ja eskplicitno kažem: „ja sam feministkinja, da li mrziš me, ja sam lezbejka, hajde tuci me“ – na tu pesmu je reakcija bila burna. Moja odluka da ja napravim ljubavnu pesmu koja će biti ljubavna pesma i ništa više za pesmu Kod tvoje devojke, i spot da bude takav, imalo je blaže reakcije. Ja sam to pripisivala jer sam mislila da je društvo bilo spremnije za tako nešto, ali možda nisam bila u pravu.

Pošto nećemo šetati, nego nadrkano hodati, da li bi mogla da izdvojiš još neki tvoj stih koji bi mogao da bude da bude slogan prajda?

U pesmi Bes imam deo koji kaže „zaključan mi profil preti, a mene to loži, zaključan mi profil preti, prskam sekret po planeti”, pošto je u toku ekspanzija nasilja na temu prajda, onda mi je nekako adekvatno da ovaj stih možda bude neki motiv ili slogan prajda, zato što imamo previše anonimnih profila koji pozivaju na nasilje i na ubistvo.

U jednom intervjuu si rekla da nema veće titule od titule „gej ikone” – zbog čega je ova titula najviši rang?

Titula gej ikone je najveći rang po pitanju količine ljubavi koju ti dobijaš i koja je bezuslovna i zbog toga ima tu jačinu. Niko ne voli tako strasno, a u isto vreme ne mrzi tako strasno kao ta publika, zato je to najveći rang. Nije klasično, kao kada vas vole strejt ljudi. Gej ljudi vole mnogo jače, u mom nekom iskustvu.

Kakvo je tvoje iskustvo nastupanja na prajdu?

Prošle godine kada sam nastupala na prajdu, to je poseban doživljaj i događaj, jer je to prajd, ali mislim da će tek u godinama koje slede da se prajd podigne na mnogo viši nivo nego što je sada.

Šta Sajsi MC kao kuma ove godine poklanja prajdu (šta je priredila za prajd)?

Nastup na Tašu će definitivno biti kruna svega, a takođe i šetnja 17. septembra, tako da – dođite, pa vidite šta je poklon!

Autor fotografija: Alek Živković

Članak Sajsi MC: Gej publika voli mnogo jače se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Anamarija Tumbas je kantautorka iz Subotice. Poznata je kao saradnica mnogih autorskih bendova kao što su Wooden Ambulance, Zli jezici, Sputnik itd. Krajem 2017. godine počinje da nastupa pod stejdž imenom „Anne Marie“, čime započinje svoju solo kantautorsku karijeru. Nastupala je na brojnim festivala u zemlji, ali i Evropi. Krajem 2019. godine, menja ime u „Stroberiz“ i učestvuje u raznim umetničkim projektima, od saradnji sa internacionalnim umetnicima, preko komponovanja muzike za pozorište. Članica je CGP mreže (Cultural Gender Practices Network).

Da li smatraš da muzika i umetnost mogu promeniti svet i društvo?

Anamarija Tumbas: Po mom mišljenju, umetnost je gorivo društva, pa i sveta. Ona je od početka tu da nas nekako zaštiti od surovosti stvarnosti i suštog preživljavanja. Tu je da nas približi neznanom, da nas uteši, da nam postavlja pitanja, ili daje odgovore, da nas zagolica i tera na razmišljanje. Ponekad sve to u isto vreme. Ne mogu da zamislim svet bez umetnosti, i verujem da se krije u svakom biću, i svemu živom na ovoj planeti.

Odakle potiče tvoja muzika?

Moj muzički izražaj može biti samo odraz mene, a sebe vidim prvenstveno kao ljudsko biće koje podržava sve što je prirodno, životno, i ljudsko, i ta prva tri mesta zauzimaju ljubav, ljubav, i ljubav. Nemam strategiju kada je u pitanju stvaranje muzike. Stvaram iz čiste emocije, sirovo, pišem o onome što osećam u datom momentu, i ne razmišljam o rezultatima ili posledicama. To je prosto nešto bez čega ne mogu da živim, i niko ne može da utiče na to osim mene.

Sa kojim vrednostima WLW Festivala se najviše identifikuješ?

Često sam osećala da sam deo manjine, ne kao umetnica nego kao ŽENA umetnica, a to je u poslednje vreme bitno napomenuti. Predivno je pronaći svoje ljude i svoj mali svet, ali je neophodno da se taj krug širi i da obuhvata ponekad i ljude sa kojima se ne razumemo, i stvari koje ne razumemo, jer je to jedini način da se nešto promeni. Smatram da je ovaj festival još jedan poziv, ne samo za žene koje vole žene, već za sve ljude koji vole žene, i ljude koji vole ljude, da prošire svoje percepcije ljubavi.

Vera Erac je psihološkinja, telesna psihoterapeutkinja pod supervizijom i umetnica. Od 2000. gradi svoj pristup u radu sa grupama i pojedincima, baziran pre svega na plesu, pozorištu i radu sa telom. Inspiriše je da u ljudima budi svesnost, životnost, kreativnost, slobodu i radost. Vodi radionice, treninge i programe integrišući znanja i iskustva iz psihologije, telesnog rada, umetnosti i duhovnosti (Mrdaonice/Vreme za ples, Probudi svoj ples, Telo. Radost. Ples!, Centar uragana, Ples 7 promena, Iskustvo celovitog bivanja…). Aktivna je i kao rediteljka, performerka i DJ. Od 2017. radi kao telesna psihoterapeutkinja. Osnivačica je Transformatora – Platforme za transformaciju stvarnosti putem umetnosti.

Na koji način nas ples može učiniti slobodnijim?

Ples nas otključava i povezuje unutar sebe i oko sebe. Otključava naše disanje, naše telo, naša osećanja i naše autentično bivanje i izražavanje, a to je put ka svesti i stvarnoj slobodi.

Kako ples i pokret mogu pomoći LGBTQ+ osobama koje su se tek autovali, a nemaju razumevanje i prihvatanje od okoline?

Ples i pokret im može pomoći da se osete prisutnijim i sigurnijim u svom telu, a to je mesto suštinskog integriteta i moći. Kada osoba ima integritet i moć ima i zdrave granice koje će joj omogućiti da snažnije i mirnije stane u svoje životne izbore, bez obzira na reakcije okoline. Ples, takođe, predstavlja i prostor zajedničkog stvaranja i građenja podrške unutar sebe, ali i unutar grupe koja pleše i samim tim ples je platforma za stvaranje i ,,uvežbanje” zdravog odnosa prema sebi i prema drugima.

Na koji način ćeš se prikazati na festivalu? 

Na festivalu ću držati radionicu slobodnog plesa. Radićemo sa telesnom svesnošću – svešću o tome kako dišemo i svešću o delovima i celini svog tela. Svaka učesnica će imati priliku da oslobodi svoj sopstveni autentični ples i plesno se poveže sa ostalim učesnicama kroz stvaranje zajedničkih plesnih improvizacija.

Po tebi, u čemu se ogleda najveća vrednost WLW Festivala?

U podršci razvoju stvaralaštva LBQ žena. Stvaralaštvo donosi ličnu i društvenu svesnost i transformaciju.

WLW festival, koji se po prvi put realizuje od 14. do 16. septembra u beogradskom prostoru „Miljenko Dereta”, sprovode organizacija za lezbejska ljudska prava „Labris” u saradnji sa udruženjem „Dugina Iskra”. Festival je podržan od strane organizacija „Civil Rights Defenders (CRD), „The Eurocentralasian Lesbian* Community – EL*C”, i „The Astraea Lesbian Foundation for Justice”. Otvaranje je zakazano za sredu 14. septembar obraćanjem Aleksandre Gavrilović iz Labrisa, a izložba fotografija „(Naša) četiri zida“, autorki, Minje Pavlović i Jelena Vasiljević je zakazana za 15. septembar.

Članak Umetnice Europrajda: Anamarija Tumbas i Vera Erac se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Film počinje sa Magnus gej kulturnim festivalom, koji je organizovan 1984. godine u Ljubljani i koji je uključivao LGBT Film Festival – prvi takav festival u Evropi. Iste godine osnovana je „Magnus sekcija“ – prvi organizovani gej pokret u bivšoj Jugoslaviji, a verovatno i u istočnoj Evropi. Prve godine karakterišu klupska dešavanja i organizacija manifestacija i festivala. Slovenački LGBT pokret postao je najprogresivniji pokret tog vremena i aktivan je i danas.

Reditelj Boris Petkovič kaže da mu je tokom čitavog kreativnog procesa bilo veoma važno da se film ne svede na politički pamflet samog pokreta, već da bude smešten u širi društveni kontekst. „Zanimala su me dva aspekta: kako se razvijao slovenački LGBT pokret pod raznim vrstama pritiska različitih delova društva i kako su aktivizam i kultura LGBT pokreta uticali na razvoj LGBT zajednice i šire društvene sfere“.

Nakon projekcije filma biće priređen razgovor sa rediteljem Borisom Petkovičem, spisateljicom Suzanom Tratnik, profesorom Romanom Kuharom iz Slovenije, aktivistom Kurtom Kricklerom iz Austrije i aktivistkinjom Jelenom Vasiljević iz Srbije na temu istorije LGBT pokreta u republikama bivše SFRJ.

Članak Svetska premijera slovenačkog dokumentarnog filma LGBT SLO 1984 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Umetnost je moćno sredstvo za edukaciju o osetljivim temama, a Pride Art obezbeđuje preko potrebnu pozitivnu reprezentaciju LGBTI+ zajednice. Kroz ove izložbe umetnici će prikazati različite poglede na koncept ljudskih prava i jednakosti, i osvrnuti se na to kako se aktivizam i kultura mogu koristiti za stvaranje globalne jednakosti u svim seksualnim orijentacijama i rodnim identitetima.

Program Pride Art obuhvata 10 izložbi o aktuelnim temama sagledanim iz perspektive LGBTI+ zajednice. Osim toga, biće održan i WLWartfest koji se zalaže za prava lezbejki.

Aleksandar Crnogorac – Beogradski dreg (KC Grad, 12. 9 – 18. 9.)

Izložba Aleksandra Crnogorca otvorena je u ponedeljak, 12. septembra u KC gradu, a kroz njegove radove prikazana je dreg scena Beograda. Na našim prostorima dreg scena krenula je da se razvija kasnije u odnosu na ostale evropske zemlje, tek početkom dvadesetih godina 21. veka. Tako je njegov prvi susret sa dregom bio 2017. godine, kada se upoznao sa ljudima koji su stajali iza KayGie žurki. Ubrzo je počeo redovno da posećuje ove skupove koji su se jednom mesečno održavali u KC Gradu i tada fotografisao učesnike. Njihova kreativnost, upornost i hrabrost ovekovečeni su serijom portreta koji su izloženi na Aleksandrovoj izložbi..

Izložba je otvorena u periodu od 16 do 21 časova.

Andrej Ivanov – Dreg u Beogradu (KC Grad, 12.9 – 18.9.)

Andrej Ivanov je međunarodno nagrađivani fotoreporter. Koliko god da uživa u izveštavanju o udarnim vestima, Andrejeve prave strasti leže u društvenim dokumentarcima, socijalnoj pravdi, ljudskim pravima, jednakosti i pričama o ljudskim interesima.

Tokom poslednjih nekoliko meseci, radio je na stvaranju dela koji prikazuje queer zajednicu u Beogradu. Priča govori o tome kako se jake zajednice grade, iako postoji opšti nedostatak prihvatanja i apatije. Kroz svoje radove prikazuje da, iako mnogi ne znaju ili žele da ignorišu da ona postoji, queer zajednica može i zaista se okuplja. 

Izložba je otvorena u periodu od 16 do 21 čas.

Kosta Mushu – The Gaze (Galerija N.eon, 13.9 – 18.9.)

Kroz foto i video medije, vizuelni umetnik Kosta Mušu istražuje granice i odnose fizičke i duhovne stvarnosti, kao i uticaj kapitalizma i kulturno-porodičnog nasleđa na razvoj ličnog i kolektivnog identiteta. Izložba „The Gaze” inspirisana je nametnutim toksičnim standardima muškosti u LGBTI+ zajednici, kao i radom filmske kritičarke i feministkinje Lore Malvi, koja tvrdi da se popularni filmovi i kultura zasnivaju na zadovoljavanju muške skopofilije (užitak gledanja golog tela).

Serijom poetskih erotskih fotografija, Kosta registruje tenziju između objektivnog i subjektivnog pogleda na muški akt, kao i razliku u pristupu mediju publike i autora u slučaju kada je muškarac glavni subjekt, fotografije akta, na kojoj je do sada tema uglavnom bilo nago žensko telo.

Izložba je otvorena u periodu od 17 do 21 čas.

Aleksandar Crnogorac – Trans Balkan ( Bookstore Geca Kon, Knez Mihailova 40, 15.9 – 18.9.)

Trans Balkan je foto-dokumentarni projekat čiji je glavni cilj podizanje vidljivosti trans osoba širom Balkana. Prvobitno je predstavljena u obliku putujuće izložbe koja je obišla većinu balkanskih prestonica, uključujući Beograd, Sarajevo, Bukurešt, Tiranu, Prištinu, Zagreb, Sofiju, a maja 2021. godine izložba je objavljena kao monografija u Službenom glasniku.

U projektu su učestvovale 103 osobe iz 11 balkanskih zemalja i Turske), a kroz seriju portreta i kratkih pratećih tekstova, monografija nastoji da prikaže raznolikost onoga što je trans zajednica.

Izložba koju će posetioci moći da vide u knjižari Geca Kon od 15. do 19. septembra, je postavka koja sadrži prva 34 portreta učesnika, od kojih svi potiču sa prostora bivše Jugoslavije.

Ana Melentijević – Talas TIGV – Masterpiece body (UK Parobrod 12.9 – 18.9.)

Audio-vizuelna izložba fotografija Masterpiece Bodi, nastala je u saradnji Talas TIGV kolektiva i organizacije Hartefakt.

Posetioci će tokom trajanja izložbe imati priliku da vide 12 modela iz TIGV zajednice sa motivima ispisanim na telima i da kroz audio zapise čuju šta ovi motivi simbolizuju. Izložba ima za cilj da poveća vidljivost TIGV zajednice u javnim, kulturnim i umetničkim prostorima i približi takozvana druga tela, kao i priče i iskustva iza njih.

Léon Hendrickx & Micha Schneijderberg – Kings & Queens (9.9 – 18.9.)

Kings & Kueens je međunarodno priznata serija fotografija drag kraljeva i kraljica sa svojim drugim polovinama: samima sobom. Svaka slika prikazuje dve ličnosti iste osobe ogoljene; prikazan u jukstapoziciji i konstruisan korišćenjem foto montaže. Čovek, žena ili su fizički smešteni pored svog alter ega, dreg kinga, kraljice – ili je obrnuto?

The Unstraight Museum (Dom omladine, Kuća ponosa – 12.9 – 18. 9.)

Muzej Unstraight predstavlja tri izložbe, tri umetnika iz tri grada, ujedinjenih da nevidljivo učine vidljivim. Izložbe su kreacije odgovarajućih umetnika, u koprodukciji.

Naked Berlin

Naked Berlin je izjava bez potrebe za etiketama ili društvenim konstrukcijama, omaž gradu i njegovoj slobodi, političko telo gde je lično političko. Naked Berlin govori o raznolikosti i pozitivnosti tela.

Unstraight Barcelona

Retrospektivna izložba Luisa Pedra Dijasa de Kastra Vijeire o poslednjih 15 godina dokumentovanja alternativne i marginalizovane imigrantske queer kulture, post pornografije, dreg king i queen izvođača u Barseloni. Takoreći, vremenska kapsula za ljude i prostore koji više ne postoje, čineći nevidljivo vidljivim.

Unstraight Stories from Egypt

Unstraight Stories from Egypt je zbirka neopevanih priča sa Bliskog istoka. Tim egipatskih istraživača otkrio je ove lične i kratke priče – obrađujući ih u okviru zajednice i izvan nje. Posledice koje su ostale od ovih anonimnih naloga predstavljene su u seriji slika zahvaljujući umetniku Davudu.

Miloš Nadaždin – „Tragovi” (Silosi 14.9 – 17.9.)

Izložba će biti otvorena od 17 do 22 časova.

WLWartfest (Miljenko Dereta, 14.9 – 16. 9.)

Pored navedenih izložbi, organizacija za lezbejska ljudska prava, u saradnji sa udruženjem Rainbow Ignite, organizuje prvi WLW festival umetnosti u Beogradu, koji će biti održan od 14. do 16. septembra u okviru nedelje Europrajda 2022.

Festival će biti otvoren izložbom fotografija „Naša 4 zida“, autorke Minje Pavlović i Jelene Vasiljević. Ova izložba prikazuje svakodnevicu istopolnih parova u Srbiji i pojedine delove života osoba čije veze nisu vidljive pravnim okvirima u Republici Srbiji, niti se tolerišu u heteropatrijarhalnom društvu u kome živimo.

Tokom festivala, imaćete priliku da vidite različita umetnička dela žena koje vole žene, kao i da čujete različita iskustva umetnica iz Srbije i regiona koje se bave različitim umetničkim formama – slikarstvom, stripom, dokumentarnim filmom, fotografijom, muzikom i slično.

Članak Pride Art izložbe u okviru Europrajd nedelje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako je u pitanju bilo otvaranje usko specijalizovane konferencije koja se tiče ljudskih prava i LGBTI+ zajednice i koja je bila zakazana u sklopu Prajd nedelje, konferencija je privukla veliki broj aktivista, ne zbog programa, već zbog tek objavljenog zvaničnog saopštenja da se šetnja, koja je bila zakazana za 17. septembar ne dozvoljava.

Zvanično saopštenje od strane MUP-a izdato je otprilike sat vremena pre početka konferencije, te su se aktivisti okupili kako bi kroz svoje ljudsko pravo, odnosno putem protesta, ukazali na nezadovoljstvo zbog donošenja ove odluke.

Dodatnu težinu imalo je to što je premijerka Srbije Ana Brnabić trebalo da otvori ovu konferenciju, te su aktivisti iskoristili ovo kao priliku da sa premijerkom započnu dijalog.

U punoj sali Doma omladine, nakon ulaska premijerke Brnabić, pristutni aktivisti skandirali su: Hoćemo Prajd, hoćemo tvoje privilegije, ljudska prava, Prajd je protest, i slično.

Neprestano skandirajući da su ljudska prava ono što im je uskraćeno odlukom da se Prajd šetnja otkaže, demonstranti su želeli da im se premijerka obrati i kaže zašto je šetnja odložena. Osim toga, pozivali su je da dođe u svoju zajednicu i u subotu šeta sa njima.

Nakon višeminutnog skandiranja i pokušaja da dobiju odgovor zašto je parada odložena, u trenutku kada je prajd nedelja već počela, prisutnima se obratila i premijerka.

„Mislim da sam jedina žena u ovoj zemlji koja je bila diskriminisana od strane LGBTI+ zajednice, takođe, i optuživana za diskriminaciju protiv vas, jer sam i ja deo LBGTI+. Pored toga, prva sam političarka u ovoj zemlji i regionu koja se nije stidela, ni bojala što je gej. Imamo mnogo političara koji se gej, ali se stide to da kažu. Ja se nikada nisam stidela svoje seksualnosti“, istakla je premijerka.

Brnabić je dodala i da je uradila najbolje što je mogla svojim delovanjem, te da je kroz to što se nalazi na poziciji premijerke povećalo vidljivost LGBTI+ zajednice. Ona je pozvala aktiviste da uđu u političku arenu i da se bore za svoja prava.

„Videli su da možete biti gej i premijerka jedne zemlje na Balkanu, pomerila sam granice za makar jedan metar. Vi uradite isto i bićemo mnogo bolji, ali prestanite samo da kritikujete“, obratila se Ana aktivistima.

Premijerka je istakla i da ona ima ista prava kao i ostali pripadnici LGBTI+ populacije, kao i da zna da to nije mnogo prava; dodala je da ni ona nije zvanično u braku, da ne može da usvoji dete, ali da nije jedina koja živi u svom stanu, sa partnerkom i detetom.

„Znate šta, s obzirom na to da me mrzite, znajte da ne bih bila danas ovde, da nisam potpisala pismo podrške kao premijerka ove zemlje, ne biste imali Prajd kao što ga niste imali do 2012. godine, kao što ga ja nisam imala“, poručila je premijerka.

Pristuni aktivisti su joj odgovorili da je oni ne mrze, već da ne vole njenu politiku i ponovo su ukazali na kršenje ljudskih prava i pozvali je da im se pridruži u subotu.

Premijerka je istakla da je ovaj Europrajd u Srbiji, u Beogradu, kulturološki i geografski iskorak. „Danas, ove nedelje, Beograd krči put do slobode“, rekla je ona.

Ona se nadovezala i na statističke podatke u okviru kojih se navodi da se pozicija LGBTI+ ljudi poboljšava, što je pokrenulo aktiviste na ponovno skandiranje i dovikivanje da ih ne interesuju prazne priče, kao i da se oni svakog dana susreću sa raznim pretnjama i nasiljem zato što su deo LGBTI+ zajednice. Na samom kraju, premijerka je prisutnima poželela srećan Prajd.

Nakon obraćanja premijerke i pokušaja aktivista da se uspostavi dijalog, kao i da pripadnici LGBTI+ zajednice dobiju odgovor na pitanje zašto je šetnja zabranjena, pristutnima su se obratili visoki zvaničnici evropskih zemalja.

Zamenica premijera Belgije Petra De Suter istakla je da ovo nije borba između istoka i zapada, kao i da LBGTI+ ljubav nije zločin.

„Naša ljubav nije zločin, mi smo ponosni na ono što jesmo, ne želimo da budemo diskriminisani. Čak i kada nam ne dozvoljavaju da o tome pričamo u školi ili da se prikazujemo u medijima, mi i dalje postojimo“, naglasila je De Suter.

Pored toga, poruke solidarnosti, jednakosti i tolerancije poslali su ambasadori Amerike, Norveške, Kanade, ambasadorka Švedske u Srbiji, koja je poručila da Europrajd nije Prajd bez šetnje. Na konferenciji su se obratili i predstavnici holandske ambasade, kao i Fransoaz Žakob, stalna koordinatorka Ujedinjenih nacija u Srbiji.

Uprkos tome što je MUP procenio da je šetnja veoma rizična, direktor za Evropu i MENA region organizacije Civil Right Defenders i koordinatr Europrajda Goran Miletić izjavio je da su podneli žalbu MUP-u, a ukoliko MUP ostane pri svojoj odluci, oni će se obratiti Upravnom sudu. Ukoliko ne dobiju odgovor pre šetnje, Goran je naveo da ipak od iste neće odustati, kao i da su otvoreni za razgovore i da će koncerti na Tašmajdanu biti održani.

Članak Održan „dijalog“ između premijerke i LGBTI+ aktivista nakon zabrane Prajd šetnje se pojavljuje prvo na Oblakoder.