Predstavljamo vam umetnice Europrajda u Beogradu, odnosno WLW Festivala umetnosti koji se održava u okviru ove manifestacije. Razgovarali smo sa muzičarkom Anamarijom Tumbas i psihološkinjom i umetnicom Verom Erac, jednim od umetnica ovog festivala koji slavi različitosti, žensko stvaralaštvo i sve ono što proističe iz njega.
Anamarija Tumbas je kantautorka iz Subotice. Poznata je kao saradnica mnogih autorskih bendova kao što su Wooden Ambulance, Zli jezici, Sputnik itd. Krajem 2017. godine počinje da nastupa pod stejdž imenom „Anne Marie“, čime započinje svoju solo kantautorsku karijeru. Nastupala je na brojnim festivala u zemlji, ali i Evropi. Krajem 2019. godine, menja ime u „Stroberiz“ i učestvuje u raznim umetničkim projektima, od saradnji sa internacionalnim umetnicima, preko komponovanja muzike za pozorište. Članica je CGP mreže (Cultural Gender Practices Network).
Da li smatraš da muzika i umetnost mogu promeniti svet i društvo?
Anamarija Tumbas: Po mom mišljenju, umetnost je gorivo društva, pa i sveta. Ona je od početka tu da nas nekako zaštiti od surovosti stvarnosti i suštog preživljavanja. Tu je da nas približi neznanom, da nas uteši, da nam postavlja pitanja, ili daje odgovore, da nas zagolica i tera na razmišljanje. Ponekad sve to u isto vreme. Ne mogu da zamislim svet bez umetnosti, i verujem da se krije u svakom biću, i svemu živom na ovoj planeti.
Odakle potiče tvoja muzika?
Moj muzički izražaj može biti samo odraz mene, a sebe vidim prvenstveno kao ljudsko biće koje podržava sve što je prirodno, životno, i ljudsko, i ta prva tri mesta zauzimaju ljubav, ljubav, i ljubav. Nemam strategiju kada je u pitanju stvaranje muzike. Stvaram iz čiste emocije, sirovo, pišem o onome što osećam u datom momentu, i ne razmišljam o rezultatima ili posledicama. To je prosto nešto bez čega ne mogu da živim, i niko ne može da utiče na to osim mene.
Sa kojim vrednostima WLW Festivala se najviše identifikuješ?
Često sam osećala da sam deo manjine, ne kao umetnica nego kao ŽENA umetnica, a to je u poslednje vreme bitno napomenuti. Predivno je pronaći svoje ljude i svoj mali svet, ali je neophodno da se taj krug širi i da obuhvata ponekad i ljude sa kojima se ne razumemo, i stvari koje ne razumemo, jer je to jedini način da se nešto promeni. Smatram da je ovaj festival još jedan poziv, ne samo za žene koje vole žene, već za sve ljude koji vole žene, i ljude koji vole ljude, da prošire svoje percepcije ljubavi.
Vera Erac je psihološkinja, telesna psihoterapeutkinja pod supervizijom i umetnica. Od 2000. gradi svoj pristup u radu sa grupama i pojedincima, baziran pre svega na plesu, pozorištu i radu sa telom. Inspiriše je da u ljudima budi svesnost, životnost, kreativnost, slobodu i radost. Vodi radionice, treninge i programe integrišući znanja i iskustva iz psihologije, telesnog rada, umetnosti i duhovnosti (Mrdaonice/Vreme za ples, Probudi svoj ples, Telo. Radost. Ples!, Centar uragana, Ples 7 promena, Iskustvo celovitog bivanja…). Aktivna je i kao rediteljka, performerka i DJ. Od 2017. radi kao telesna psihoterapeutkinja. Osnivačica je Transformatora – Platforme za transformaciju stvarnosti putem umetnosti.
Na koji način nas ples može učiniti slobodnijim?
Ples nas otključava i povezuje unutar sebe i oko sebe. Otključava naše disanje, naše telo, naša osećanja i naše autentično bivanje i izražavanje, a to je put ka svesti i stvarnoj slobodi.
Kako ples i pokret mogu pomoći LGBTQ+ osobama koje su se tek autovali, a nemaju razumevanje i prihvatanje od okoline?
Ples i pokret im može pomoći da se osete prisutnijim i sigurnijim u svom telu, a to je mesto suštinskog integriteta i moći. Kada osoba ima integritet i moć ima i zdrave granice koje će joj omogućiti da snažnije i mirnije stane u svoje životne izbore, bez obzira na reakcije okoline. Ples, takođe, predstavlja i prostor zajedničkog stvaranja i građenja podrške unutar sebe, ali i unutar grupe koja pleše i samim tim ples je platforma za stvaranje i ,,uvežbanje” zdravog odnosa prema sebi i prema drugima.
Na koji način ćeš se prikazati na festivalu?
Na festivalu ću držati radionicu slobodnog plesa. Radićemo sa telesnom svesnošću – svešću o tome kako dišemo i svešću o delovima i celini svog tela. Svaka učesnica će imati priliku da oslobodi svoj sopstveni autentični ples i plesno se poveže sa ostalim učesnicama kroz stvaranje zajedničkih plesnih improvizacija.
Po tebi, u čemu se ogleda najveća vrednost WLW Festivala?
U podršci razvoju stvaralaštva LBQ žena. Stvaralaštvo donosi ličnu i društvenu svesnost i transformaciju.
WLW festival, koji se po prvi put realizuje od 14. do 16. septembra u beogradskom prostoru „Miljenko Dereta”, sprovode organizacija za lezbejska ljudska prava „Labris” u saradnji sa udruženjem „Dugina Iskra”. Festival je podržan od strane organizacija „Civil Rights Defenders (CRD), „The Eurocentralasian Lesbian* Community – EL*C”, i „The Astraea Lesbian Foundation for Justice”. Otvaranje je zakazano za sredu 14. septembar obraćanjem Aleksandre Gavrilović iz Labrisa, a izložba fotografija „(Naša) četiri zida“, autorki, Minje Pavlović i Jelena Vasiljević je zakazana za 15. septembar.
0 Comments