Ali šta to zapravo znači? I koliko uopšte znamo šta se dešava sa podacima koje svakodnevno delimo?

Šta se zapravo dogodilo?

Kompanija za deljenje fajlova WeTransfer objavila je da ne koristi sadržaj koji korisnici postavljaju na platformu za treniranje modela veštačke inteligencije. Ova izjava usledila je nakon talasa kritika na društvenim mrežama, izazvanih izmenama u uslovima korišćenja, koje su neki korisnici protumačili kao potencijalno dozvoljavanje upotrebe njihovih fajlova za AI obuku.

Za BBC News su iz kompanije poručili da „ne koriste mašinsko učenje niti bilo koji oblik AI za obradu sadržaja deljenog putem WeTransfer-a, kao i da sadržaj ili podaci nisu prodavani trećim stranama.”

WeTransfer je, po rečima BBC-a, zatim ažurirao spornu klauzulu u svojim uslovima korišćenja, navodeći da je tekst sada jasniji kako bi se izbegle pogrešne interpretacije. Prvobitno je ta klauzula uvedena radi potencijalnog korišćenja AI tehnologije u svrhe moderacije sadržaja i detekcije štetnih materijala.

Ipak, deo korisnika, posebno iz kreativne industrije, izrazio je zabrinutost da bi se njihovi fajlovi mogli koristiti ili deliti bez dozvole, pa su razmatrali prelazak na druge platforme. Iz WeTransfer-a su potvrdili da su izmene u klauzuli izvršene upravo zbog ovih reakcija korisnika.

Nova verzija uslova korišćenja stupa na snagu 8. avgusta i navodi da korisnici daju dozvolu za korišćenje sadržaja isključivo u svrhe funkcionisanja, razvoja i unapređenja servisa, u skladu sa politikom privatnosti.

Kako kompanije koriste naše podatke za treniranje veštačke inteligencije

Od 27. maja, Meta, kompanija koja stoji iza Instagrama i Facebooka, počela je da koristi javne objave i fotografije korisnika u Evropi za treniranje svoje nove veštačke inteligencije. To uključuje informacije koje ste podelili javno, kao što su ime, profilna fotografija i objave u javnim Facebook grupama ili na javnim Instagram profilima. Poruke u privatnim grupama i na privatnim profilima nisu obuhvaćene ovim korišćenjem. Prema Meti, ovaj korak je neophodan kako bi njihova AI bolje razumela evropske jezike i kulturne specifičnosti.

Slične prakse koriste i druge velike tehnološke kompanije. Na primer, Google, Microsoft i OpenAI prikupljaju ogromne količine podataka sa interneta kako bi trenirali svoje modele veštačke inteligencije. Ti podaci uključuju javno dostupne informacije, tekstove, slike, a često i korisnički generisani sadržaj s različitih platformi. Ovo prikupljanje izaziva brojne kontroverze, posebno u pogledu zaštite privatnosti i poštovanja autorskih prava.

Prema tekstu Euronews-a, Britani Kajzer, uzbunjivačica iz slučaja Cambridge Analytica i aktivistkinja za zaštitu podataka, ističe da Evropljani imaju snažniju pravnu zaštitu zahvaljujući GDPR-u (Opštoj uredbi o zaštiti podataka) u poređenju sa korisnicima u većini drugih delova sveta. Iako ostvarivanje ovih prava može biti komplikovano, građani Evrope ipak imaju mogućnost da se zaštite i kontrolišu na koji način se njihovi podaci koriste.

Dok neke kompanije omogućavaju korisnicima da se isključe iz procesa prikupljanja podataka, često je nejasno koliko se tačno prava poštuju i kako se ti podaci kasnije koriste. Takođe, često godinama nakon što se deši povreda prava korisnika saznamo da su zapravo naši podaci bili korišćeni na određeni način, a da mi nikada nismo dali saglasnost ili bili obavešteni o tome. Upravo zbog ovoga raste zabrinutost javnosti, ali i regulatora, da se nejasnoće oko upotrebe podataka mogu zloupotrebiti, što može ugroziti privatnost korisnika.

Zaključak – šta znači „ne koristimo fajlove“, a šta nije rečeno?

Iako je WeTransfer potvrdio da ne koristi sadržaj fajlova koje korisnici šalju za treniranje AI modela, postavlja se pitanje – da li to znači da su naši podaci u potpunosti bezbedni? Privatnost ne zavisi samo od onoga što eksplicitno šaljemo, već i od svega što se automatski beleži o tom procesu. Kada pričamo o fajlovima, obično mislimo na njihove sadržaje, fotografije, videe, dokumente, ali često zaboravljamo na metapodatke, odnosno podatke o samim fajlovima: vreme slanja, veličinu, IP adresu pošiljaoca, uređaj sa kog je poslat, lokaciju, e-mail adrese pošiljaoca i primaoca i slično, koji po izveštaju časopisa International Journal of Computer Techniques, mogu sa sobom nositi mnogobrojne izazove. Ovi podaci su na prvi pogled nevidljivi, ali i te kako vredni u kontekstu analize korisničkog ponašanja.

Većina digitalnih platformi u svojim politikama privatnosti ostavlja prostor za korišćenje upravo tih metapodataka, najčešće uz formulacije poput „radi unapređenja usluge“ ili „u analitičke svrhe“. Iako to zvuči bezazleno, kako navodi online portal Security Boulevard, analiza metapodataka može otkriti obrasce ponašanja, profesionalne odnose, geografske lokacije i druge osetljive informacije, čak i bez pristupa samim fajlovima.

U eri kada se tehnologije mašinskog učenja razvijaju ogromnom brzinom, granice između onoga što je „neškodljivo prikupljanje podataka“ i „invazije na privatnost“ postaju sve nejasnije. Čak i ako WeTransfer trenutno ne koristi AI za analizu sadržaja, ostaje pitanje – da li bi to moglo da se promeni u budućnosti i koliko pažljivo čitamo sitna slova u „Terms & Conditions“ dokumentima koje redovno prihvatamo?

U tom smislu, potrebna je veća transparentnost platformi, ali i veća digitalna pismenost korisnika, kako bismo zaista razumeli šta sve delimo, čak i kada to ne vidimo direktno na ekranu.

Članak Kako WeTransfer koristi naše fajlove? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak, sneško se srušio kada je 2021. godine pokrenuta tužba protiv kompanija Google, Meta, Flurry, koji se bavi analitikom i aplikacije Flo, optužene za nezakonito prikupljanje zdravstvenih podatka svojih korisnica. Korisnice Flo aplikacije tvrdile su da su pomenute kompanije bez njihovog pristanka prikupljale osetljive informacije o menstrualnom zdravlju radi ciljane reklamne kampanje.

Ishod ovog slučaja, kako prenosi tehnološki medij The Verge, okončan je prošle nedelje, kada je porota u Kaliforniji donela presudu da je kompanija Meta kršila zakon. Iako je Flo obećao da će čuvati osetljive informacije o reproduktivnom zdravlju korisnica u tajnosti, tužba tvrdi da je Flo dozvolio Google-u i Meta-i da prisluškuju komunikaciju unutar aplikacije u periodu od novembra 2016. do februara 2019, čime su prekršili Kalifornijski zakon o povredi privatnosti. 

Aplikacije za praćenje menstrualnog ciklusa, nekada viđene kao intimni dnevnik zdravlja, sve češće su u centru rasprava o privatnosti, sigurnosti podataka i etici tehnoloških kompanija. Gorepomenuta presuda otvara ne samo pitanje količine i vrste podataka koje aplikacije za praćenje menstrualnog ciklusa prikupljaju, već i na koji način ti isti alati mogu postati sredstvo nadzora i profita. Istovremeno, ona podseća i na širu temu – u kojim prostorima žene danas mogu biti zaista bezbedne i osećati se sigurno, pa čak i kada je reč o digitalnim alatima kreiranim upravo za njihovu podršku i brigu o zdravlju.

Menstrualni nadzor – šta prikupljaju menstrualne aplikacije?

Kako navode Eliza Hammond i Mark Burdon u radu Intimate harms and menstrual cycle tracking apps, aplikacije za praćenje ciklusa ne beleže samo datume menstruacije, već i niz osetljivih informacija poput seksualne aktivnosti, uzimanja lekova, raspoloženja i simptoma. Na osnovu tih podataka, algoritmi procenjuju datume naredne menstruacije i ovulacije. Iako su predstavljene kao alat za osnaživanje i bolje razumevanje sopstvenog tela, autori upozoravaju da masovno prikupljanje ovih informacija otvara prostor za ono što nazivaju „menstrualni nadzor“.

Menstruacija postaje predmet monetizacije i nadzora, uz dobrovoljno učešće miliona žena. Kako navodi Michele Estrin Gilman u tekstu Periods for Profit and the Rise of Menstrual Surveillance, hiljade dostupnih aplikacija obećavaju da će pomoći u praćenju ciklusa i upravljanju plodnošću, a deo su šire, višemilionske Femtech industrije koja prodaje tehnologiju sa ciljem da ženama omogući bolje razumevanje i unapređenje zdravlja.

Iako je Femtech često reklamiran kroz jezik ženske autonomije i feminističkog osnaživanja, Gilman ističe da je on zapravo deo šire strategije izvlačenja podataka, u kojoj kompanije prikupljaju lične informacije radi profita, najčešće bez znanja ili stvarnog pristanka korisnica. 

Kome se prodaju podaci i zašto?

Većina aplikacija za praćenje menstruacije, kako navodi američka pravna stručnjakinja i profesorka prava Michele E. Gilman ne naplaćuje korisnicima korišćenje, već zarađuju prodajom podataka korisnika oglašivačima i drugim industrijama zainteresovanim za praćenje žena. Da bi koristile ove aplikacije, korisnice obično otkrivaju ne samo demografske podatke poput imena, rođendana i adrese elektronske pošte, već i veoma lične informacije, kao što su njihove seksualne navike i prakse, raspoloženje i osećanja. Aplikacije su, kako ona naglašava, programirane tako da podstiču korisnice da stalno unose dodatne informacije, na primer, nagrađujući ih pristupom posebnim funkcijama.

Ove aplikacije, kako Gilman ukazuje, neretko šalju informacije poput pola, godina, IP adresa, GPS lokacija i ponašanja korisnika najmanje 135 kompanija koje se bave oglašavanjem i profilisanjem korisnika – od velikih tehnoloških platformi kao što su Amazon i Facebook, do manjih kompanija u industriji ciljanog oglašavanja. U ovom modelu profita, žene obavljaju nevidljiv rad pružajući podatke interesima korporacija koje uglavnom vode muškarci.

Politike privatnosti aplikacija, kako navodi magazin The Conversation, često navode da podaci korisnika mogu biti dostupni organima za sprovođenje zakona na zahtev, što je posebno zabrinjavajuće u zemljama gde je abortus ilegalan. Korisnici mogu eksplicitno beležiti početak i kraj trudnoće, ali trudnoća se takođe može naslutiti ili predvideti pomoću drugih podataka. U nekim slučajevima, podaci iz aplikacija za praćenje menstruacije mogu tako otkriti da je korisnica imala pobačaj ili abortus. 

Izazovi tačnosti i privatnosti menstrualnih aplikacija

Ne iznenađuje što je odnos između aplikacija za praćenje menstrualnog ciklusa i zakona o zaštiti podataka predmet brojnih istraživanja, s obzirom na količinu veoma osetljivih podataka koje ove aplikacije prikupljaju i moguće posledice zloupotrebe. Dosadašnja istraživanja posebno su se fokusirala na razloge zbog kojih žene koriste ove aplikacije i njihovu zabrinutost zbog privatnosti. 

Postoje i zabrinutosti u vezi tačnosti aplikacija za praćenje menstrualnog ciklusa. Istraživanje koje su sproveli Michelle L. Moglia i njeni saradnici analizirajući aplikacije za praćenje menstrualnog ciklusa, pokazalo je da je većina besplatnih aplikacija za praćenje ciklusa netačna. Takođe su utvrdili da samo mali broj aplikacija u svojim informacijama navodi relevantnu medicinsku literaturu ili uključuje zdravstvene profesionalce u kreiranju sadržaja, što dovodi u pitanje pouzdanost i kvalitet zdravstvenih podataka koje korisnice dobijaju.

Ipak sa druge strane, Andrea Ford i njeni saradnici, koji se bave proučavanjem korisničkog iskustva i percepcije privatnosti kod aplikacija za praćenje menstruacije, su utvrdili da mnoge korisnice smatraju da je rizik po privatnost „prihvatljiv (iako frustrirajući)“ kompromis za usluge koje aplikacije pružaju. Iako su aplikacije za praćenje menstruacije korisne, njihova tačnost i zaštita privatnosti često su problematični. Mnoge aplikacije ne garantuju pouzdane zdravstvene informacije, a korisnice nisu uvek svesne koliko ličnih podataka dele i kako se oni koriste. Zbog toga stručnjaci ističu potrebu za većom transparentnošću, regulativom i podizanjem svesti o pravima na privatnost.

Naša tela, naši podaci, naša kontrola

Podaci o našem telu i zdravlju su izuzetno lični i osetljivi. Iako aplikacije za praćenje menstrualnog ciklusa mogu biti korisne i pomoći nam da bolje razumemo svoje telo, važno je da budemo svesne da te iste aplikacije često prikupljaju i koriste naše podatke na načine koje ne vidimo i za koje možda nismo dale pristanak. Privatnost nije samo tehnički problem – ona je pitanje našeg prava na kontrolu nad sopstvenim telom i životom. 

Iako ovi alati i aplikacije deluju „besplatno“, plaćamo visoku cenu po privatnost, autonomiju i pravdu. Zato je neophodno da zahtevamo veću transparentnost od kompanija koje razvijaju ove tehnologije, kao i strožu regulativu koja će štititi korisnice. Samo tako oni mogu postati alat za osnaživanje, a ne za nadzor i profit. Na kraju, na nama je da biramo kako i kome ćemo poveriti svoje najintimnije podatke – jer oni zaista treba da budu naši.

Rad Oblakodera podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole
„Mladi i mediji za demokratski razvoj“.

Članak Koliko su tvoji najintimniji podaci zaista tvoji? se pojavljuje prvo na Oblakoder.