DokZima je novi projekat mladih filmskih autora koji će tokom decembra prikazati četiri autorska, inteligentna i uzbudljiva dokumentarna ostvarenja.

Publika će imati priliku da svake srede u decembru u Beogradu u Dvorani Kulturnog centra Beograda i svakog četvrtaka u Novom Sadu NSKC, razgovara sa autorima nakon projekcija.

U okviru Smotre biće prikazani filmovi „Flašaroši”, autora Nemanje Vojinovića (6. i 7. decembra), „Prizvan i pozvan” Luke Papića i Srđe Vuča (13. i 14. decembra), „Srećna nova, Jivu” u režiji Mladena Kovačevića (20. i 21. decembra) i „Telenovela: Sivo u koloru” Filipa Martinovića (27. i 28. decembra).

Kroz zapažene domaće dokumentarne filmove od prethodne dve godine, ideja je da se dovedu u vezu različiti filmski postupci u navedenim filmovima. Te od arhivskog materijala u filmu „Prizvan i pozvan”, hibridnog filma „Telenovela: Sivo u koloru” dokumentarnog ostvarenja koji koketira sa konvecijama žanra „Flašaroši” i vizualno antropološkog „Srećna nova, Jivu” dokazuje se da je u domaćoj kinematografiji zastupljen bogat filmski jezik i izražena potreba za komunikativnošću.

U želji da osveži, podseti i angažuje publiku, kroz domaće dokumentarne filmove i razgovore sa autorima, DokZima predstavlja platformu za promociju neretko skrivenog sveta domaćeg dokumentarnog filma bioskopskoj publici. Smotra bi trebalo da funkcioniše kao dodatna spona između filma i distributera koja će uz pomoć projekcija u dva grada pokušati da podstakne širu publiku da se vrati u bioskop.

Ova ostvarenja su prikazana na važnim svetskim festivalima i postigli ogromne uspehe. Pored domaćih festivala poput BELDOCS-a, Festivala Slobodna zona, bioskopska distribucija je svedena na minimum.

DokZima se realizuje u produkciji filmske kuće Set Sail Filma, u saradnji sa udruženjem dokumentarista Doksrbija, a uz podrsku Ministarstva kulture Republike Srbije.

SATNICA PROJEKCIJA

FLAŠAROŠI – Nemanja Vojinović

@DKC SREDA 06.12. u 20h + Q&A

@KCNS 07.12 / 19h + Q&A

PRIZVAN I POZVAN – Srđan Vučo i Luka Papić

@DKC SREDA 13.12. u  20h + Q&A

@KCNS 14.12 / 19h + Q&A

MERRY CHRISTMAS, YIWU – Mladen Kovačević

@DKC SREDA 20.12. u 20h + Q&A

@KCNS 21.12 / 19h + Q&A

TELENOVELA: SIVO U KOLORU – Filip Martinović

@DKC SREDA 27.12. u 20h + Q&A

@KCNS 28.12 / 19h + Q&A

Fotografije: Kadrovi iz filmova

Članak Četiri domaća ostvarenja na prvoj smotri dokumentarnog filma „DokZima“ se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Festivalska publika u mnogim zemljama odlično je reagovala na specifičan humor u oba filma i prepoznala da ovi filmovi ne dele samo neke od protagonista, već iako stilski različiti, u velikoj meri dele poetiku i isti filmski univerzum. Zbog toga smo i odlučili da ih prikazujemo jedan za drugim, u istom bloku, bez pauze, što će i za nas biti poseban doživljaj“, izjavio je Srđa Vučo, producent i reditelj.

„Nakon festivala, radujemo se početku bioskopskog prikazivanja, a naročito jer imamo mogućnost da ih prikazujemo zajedno. Pozivamo sve koji žele da pogledaju film Prizvan i pozvan, o srpskoj političkoj istoriji i prvim višestranačkim izborima 1990, kao i film Bez, komični dokumentarac na granici fikcije, koji prikazuje avanture beogradskog slikara Aleksandra Denića u potrazi za svojim izgubljenim psom“, izjavio je Luka Papić, reditelj.

Filmovi će se prikazivati svakog dana, od četvrtka, 29. juna, do srede, 5. jula 2023. od 18 sati u bioskopskoj dvorani Kulturnog centra Beograd. Filmovi će biti prikazivani u istom bloku, bez pauze, po ceni jedne ulaznice, a ukupnog su trajanja od 125 minuta. Ulaznice mogu da se kupe na blagajni DKC, Kolarčeva 6, svakog dana od 16 do 21h.

Prizvan i pozvan u režiji Srđe Vuča i Luke Papića, na nekonvencionalan način obrađuje temu početaka višestranačja u Srbiji sagledavajući ovaj bitan istorijski događaj iz slikovite i komične vizure četiri politička autsajdera, kandidata na tim izborima. U filmu Bez, u režiji Luke Papića, Denić nas zajedno sa svojim neobičnim prijateljima, vodi na putovanje kroz  njegovu viziju Srbije u kojoj se sudaraju srednjevekovne ruševine i novogradnja, crkve niču pored komunističkih spomenika, a psi postaju uzvišena filozofska tema. Oba filma, podržana su od strane Filmskog centra Srbije i realizovana u produkciji Ranč Production, ostvarila su zapažene festivalske uspehe u zemlji i inostranstvu.

Bez je izabran za najbolji srednjemetražni film na prestižnom festivalu dokumentarnog filma Visions du reel u Nionu 2021, i dobitnik je Grand Prix i nagrade za najbolju montažu, Beldocs 2022.

Prizvan i pozvan, nosi nagradu publike za najbolji evropski film i nagradu za najbolju montažu Beldocs 2023, a premijerno je prikazan u takmičarskom programu najvećeg festivala dokumentarnog filma na svetu IDFA u Amsterdamu 2022. Ranč production je nezavisna producentska kuća, u oblasti dokumentarnog, igranog i eksperimentalnog filma, koju su 2018. godine osnovali producent i reditelj Srđa Vučo, reditelj Luka Papić i pisac i reditelj Vladimir Vulević. Više informacija www.ranch.rs i kontakt rancproduction@gmail.com. Više informacija o prikazivanju filmova https://www.kcb.org.rs/2023/06/prizvan-i-pozvan-bez-29-6-5-7-18-00/

Članak Počinju bioskopske projekcije dva aktuelna i nagrađivana srpska filma reditelja Luke Papića se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nagradu publike za Najbolji evropski film dobili su Luka Papić i Srđa Vučo za ostvarenje „Prizvan i pozvan’’. Nagradu je uručila Plamena Halačeva, zamenica šefa delegacije Evropske Unije  u Srbiji, pod čijim se pokroviteljstvom nagrada i dodeljuje.

„Gru tu je“ je film o domaćoj hip hop legendi, Daliboru Andonovu Gruu, koji su prethodnih nekoliko godina snimali Bojan Vinulović i Rene Miškolci. Više od 50 sagovornika priča svoja iskustva sa poznatim reperom, a 95 minuta filma sadrži i brojne novootkrivene činjenice i uvide, predstavlja Grua kao čoveka koji je, vođen svojim brojnim talentima i strastima i ovenčan profesionalnim uspesima, prepoznat kao simbol značajnih kretanja u urbanoj kulturi i kulturi mladih na našim prostorima. Premijeri je prisustvoao veliki broj protagonista filma, a ova projekcija je bila danima unazad rasprodata.

Nakon projekcije muzičar Marko Luis, otpevao je dva najveća Gruova hita: „Srce“ i „Biću tu“.

Igor Stanojević, selektor festivala, posle projekcije je izjavio da sve dok bude rep muzike u Srbiji, i Gru će uvek biti tu – citirajući poznate stihove iz Gruove pesme.

Tokom prethodnih 8 dana festivala prikazano je 105 filmova na osam lokacija. Beograd je posetilo 220 gostiju iz zemlje i inostranstva, a za festival je vladalo veliko medijsko interesovanje, te je bilo akreditovano blizu 100 novinara iz više od 60 medijskih kuća.

U svom obraćanju na zatvaranju festivala umetnički direktor Beldocsa, Marko Grba Singh, izjavio je da je ovogodišnje izdanje imalo rekordan broj domaćih filmova, zbog čega je festivalski tim posebno ponosan.

„Želim da zahvalim pokroviteljima i partnerima koji su doprineli realizaciji ovodišnjeg Beldocsa. Mnogo hvala na podršci, inspiraciji i poverenju rediteljima i producentima iz Srbije i iz celog sveta koji su nam poverili svoje filmove i projekte i posvetili svoje vreme da budu naši dragi gosti. Prilika da se okupimo oko kreativne dokumentaristike, da zajedno gledamo vrhunske dokumentarne filmove, da razgovaramo, i da se na stvaralački način suočavamo sa realnošću koju živimo dragocena je i lekovita.’’ – izjavila je Mara Prohaska Marković, direktorka Beldocs festivala, i dodala „Beskrajno hvala sjajnom Beldocs timu koji je, po ko zna koji put, pokazao i dokazao da je najveća pokretačka snaga Beldocsa.’’

I ove godine Beldocs vam je omogućio da pogledate jedan broj filmova online iz udobnosti svog doma i to od 17. maja od 23.59 do 24. maja do 23.59. Biće dostupni svi domaći filmovi i nekoliko strahih ostvarenja.

Informacija o dostupnosti filma online biće istaknuti na stranici filma.

Gledanje je omogućeno preko Vimeo servisa. Potrebna je jednokratna registracija (ukoliko već nemate svoj vimeo nalog). Detaljnije uputstvo biće istaknuto na stranici Beldocs online na www.beldocs.rs.

Cena karte za gledanje filma online je 215 RSD (2 USD) za dugometražne filmove.

Film možete da pogledate koliko god puta želite u narednih 48 sati od kupovine.

Od 1. juna 2023. godine Beldocs Eho će obići nekoliko gradova po Srbiji.

Fotografije: Vidoje Manojlović

Članak Dodelom nagrade publike za Najbolji evropski film i projekcijom filma Gru tu je zatvoreno 16. izdanje BELDOCS festivala se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kao što je i pre početka festivala selektor Beldocsa, Igor Stanojević rekao, selekcija je poseban fokus stavila na sveže izraze novih autora i vizuelno upečatljive filmove.

U selekciji Srpski takmičarski program bilo je ukupno 12 filmova.

Za najbolji film proglašen je film „Vodič za obalska utvrđenja’’ autorke Tijane Petrović, a u obrazloženju žiri je naglasio:

Nagrada za najbolji film dodeljuje se filmu koji istražuje odnos između ljudi i prirode. U pitanju je vizuelno impresivan esej koji spretno integriše raznolik materijal. Film koji istražuje strukturu zemlje, sa ciljem da prikaže strukture vojne moći

Nagrada za najbolju montažu dodeljuje mladim stvaraocima srpskog filma koji obećavaju, a to su Luka Papić i Srđa Vučo za film „Prizvan i pozvan’’, a žiri je u svom obrazloženju rekao:

Za najdosledniji film u srpskom takmičarskom programu koji kombinuje autentičan arhivski materijal sa veštim savremenim kadrovima, stvarajući redak žanr – dokumentarnu tragikomediju o prvim srpskim izborima. 

Za najbolju kameru nagrada je pripala filmu „Aurorin san’’ Dragane Jovanović, članovi žirija su ovom prilikom istakli:

Film koji iznenađuje već u prvim minutima. Impresivno bogat koncept nastao iz jednostavne ideje: snimanje prijatelja u trenucima vanrednog stanja. Još jedan film o karantinu? Možda, ali ne poput drugih. Upečatljivi prizori snimani samo kompjuterskom kamerom i montaža kojom se stvara jedinstveni materijal, čine da ovaj film prikaže toliko stvari, a sve pod velom čiste fantazije – stoji u obrazloženju žirija.

U Međunarodnom takmičarskom programu, nagradu za najbolji film dobio je film „TrećIII’’, autora Karima Kasema, dok je Specijalno priznanje pripalo filmu „Zbogom divljaku’’, autora Serhija Guatakira Sarmienta:

Za imerzivan film koji okupira pažnju publike saosećanjem i poštovanjem koje ispoljava prema svojim likovima, razvijajući ih svesno i postepeno kako vreme odmiče. Vizuelni stil naracije, rediteljevo poznavanje mesta o kome stvara i kontekst koji nam pruža organski su i prirodni – stičemo utisak da su svi ljudi i mesta koje vidimo postojali pre nego što je kamera ikada kročila u njihove živote, i da će nastaviti da postoje i kada ih mi (publika i filmska ekipa) napustimo. Film Karima Kasema uvlači nas u priču razoružavajućim i spretnim promenama perspektive koje stvaraju ubedljiv dijalog između realnog i fiktivnog sveta.

U selekciji Kratkom takmičarskog programa nagrada za najbolji film pripala je filmu „Silos u budimpešti’’, autorke Žofije Pacolaj, a specijalno priznanje dobio je film „Zlo vatre’’, rediteljke Alis Brigo.

Hrabar autorski stil, nepretencioznost i inovativnost ostavili su jak utisak na žiri. Autorka nas postavlja u situaciju iz koje posmatramo događaj iz kojeg se širi teskoba i reflektuje psihološki eho pojedinca.

Ovogodišnji Beldocs festival je domaćin prestižne međunarodne nagrade Eurimaž Audencija (Eurimages Audentia), koja se dodeljuje po osmi put za najbolju režiserku. Dobitnica ove nagrade je autorka filma „Sestrinstvo suve saune’’ Ana Hints.

U svom obrazloženju zašto je Baš Anin film dobio ovu prestićnu nagradu, članovi žirija navode: Reči koje postaju priče, uverenja koja stvaraju svetove, priče koje prevazilaze opipljivo. Dok ih kamera posmatra saučesnički, sa nežnošću i poštovanjem, grupa žena pronalazi utočište u međuprostoru, na mestu zamrznutom u prostoru i vremenu koje postaje njihovo čistilište, ispovedaonica, sigurno mesto za pročišćenje duše i tela – poput neke vrste modernog Šabata ili paganskog rituala koji spaja mističnu i opipljivo dimenziju. Nešto između nordijske bajke, plemenskih rituala i toplote koju proizilazi iz osećaja prihvaćenosti – arhetipsko, hipnotičko, intimno i besramno politički angažovano ostvarenje.

Nagradu Eurimaž Audencija, Ani Hints uručila je Jasmina Pašić sa Insajder televizije, a rediteljka se na veoma emotivan i iskren način zahvalila:

Izvinite što plačem, dosta ljudi mi prilazi posle mojih filmova i izvinjava se što plače, ali u stvari ne bi trebalo da se izvinjavamo za ono što osećamo u našim srcima, i za naša iskustva. Treba imati hrabrosti da to podelimo, i da saslušamo, pre svega. To je jedino moguće u sigurnom okruženju. Sestrinstvo suve saune prikazuje jedno sigurno okruženje gde se zaista može osetiti ranjivost, i to prevazilazi svaku granicu i kulturu. Želim da posvetim ovu nagradu sestrinstvu, koje je bilo uz mene svih 7 godina za vreme snimanja filma. Bilo je hrabro da se ogoli i telom i dušom. Sestrinstvo je svuda gde se krećemo, ono gleda film, ono je iznad država, jezika, religija i rodova. Moramo da budemo solidarni. Zahvaljujem se iz srca, zaista svima, festivalu, mom timu, porodici. Svima koji su  verovali u mene, jer ja sama nisam to mogla uvek. Ali tu sam sada, zato hajde da preživimo i da budemo nežni prema sebi! Ja obećavam da ću preuzeti na sebe ovu odgovornost i ovo ohrabrenje veoma ozbiljno.Ova nagrada je za sva slobodna mesta, slobodne stvari i za glasove koji su ućutkani a koji treba da se čuju!“  – poručila je na kraju.

Šesnaesti Beldocs festival zatvoriće sutra film „Gru tu je’’ koji su režirali Rene Miškolci i Bojan Vinulović, a pre same projekcije u Domu omladine Beograda, biće uručena nagrada za najbolji evropski film po izboru publike, koja se dodeljuje pod pokroviteljstvom Delegacije EU u Srbiji.

Fotografije: Vidoje Manojlović

Članak Dodeljen nagrade 16. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Upravo početkom devedesetih su se desili i prvi demokratski izbori u Jugoslaviji, a dokumentarac „Prizvan i Pozvan” Luke Papića i Srđe Vuča se bavi tim danima, barem na prvu loptu, dok na drugu i treću slika sve ono što je prethodilo tim izborima, ali i ono šta su nam oni doneli.

Popričali smo sa Lukom, kako o filmu, tako i o akterima, muzici i drugim zaboravljenim pop kulturnim artefaktima onog vremena.

Luka Papić | Foto: Promo/BELDOCS/Ranč production

Za početak, ono standardno pitanje, kako je došlo do ideje da se napravi film o „rađanju demokratske scene” i prvim izborima sa početka devedesetih?

Luka Papić: Moj kolega i ko-autor Srđa Vučo se, istražujući ovu tematiku drugim povodom, fascinirao materijalom na koji je naišao i 2011. u saradnji sa kolektivom Medijska arheologija napravio izložbu na temu izbora od 1990 – 1997. godine. Srđa je još od tada imao ideju za film na ovu temu, ali se ona iskristalisala tek kada smo počeli zajedno da radimo na tome. Ja sam se oduševio Srđinim predlogom, kao i arhivom koju mi je pokazao i ubrzo smo shvatili da imamo u rukama neku vrstu „ready made” filma. Znači, imamo neverovatan arhivski materijal koji nam je zaličio na distopične televizijske ulete iz Verhovenovog „Robocop”-a, ili isečke izgubljenih epizoda Monti Pajtona, a uz to imamo i više nego živopisne likove, kao i očigledan narativni okvir. Prvo smo odlučili da temu filma suzimo isključivo na prve višestranačke izbore 1990, a zatim postepeno istražujući, pišući i snimajući, shvatili smo da zapravo želimo da napravimo komičan i uzbudljiv film o subjektivnom doživljaju aktera tih istorijskih događaja. Na kraju, to jeste kontekst, ali ovo nije film o „rađanju demokratske scene” i prvim višestranačkim izborima u istorijskom i informativnom smislu, više bih rekao da je film o ljudima, ljudskom egu. Kroz film se pitamo koji su razlozi zbog kojih se ljudi bave politikom i gde je uopšte granica između „ličnog” i političkog. Naposletku, film ukazuje da, iako je na neki način uzbudljiva i zabavna, politika može imati više nego tragične posledice.

Inače, Srđa i ja smo se upoznali radeći kao zaposleni na jednom „skripted rijalitiju”. Kada je taj projekat propao, a mi ostali bez posla, odlučili smo da se udružimo. Osnovali smo „Ranč production” i u istom tretnuku krenuli da radimo i na „Bez” i na „Prizvan i pozvan”.

Odakle ste crpili arhivsku građu? Neka je već odavno dostupna na jutjubu, ali da li ste išli dublje u istraživanje?

Srđa je sa ko-producentom i velikim inspiratorom ovog projekta Jovanom Bačkuljom, kao i kolektivom Medijska arheologija za potrebe spomenute izložbe sakupio veliku količinu arhivskog materijala na ovu temu , tako da smo imali ogromnu sreću da već u startu dosta materijala bude na jednom mestu, što nam  je i bilo dovoljno za postavljanje osnove ovog filma. Naravno, bilo je neophodno ponovo istražiti celo to more arhive, videti šta može i na koji način da se upotrebi, kao i šta nam fali. Nakon par godina snimanja i montiranja smo uronili u arhivu RTS-a i provodili vreme u programskom arhivu pregledajući kasete u potrazi za delovima narativa koji su nam falili ili ih nismo imali u zadovoljavajućem kvalitetu.

Mislim da je dosta tih snimaka sa Jutuba tamo zapravo zahvaljujući Medijskoj arheologiji, a, na primer, jedan izgubljeni spot Ex Revolvera je sada na Jutubu zato što smo ga pronašli na jednoj od kaseta Sava Neškovića koje je smo dobili.

Ko su glavni likovi vašeg filma, odnosno ko je sve bio spreman da priča za film?

Svi akteri izbora koje smo kontaktirali su bili vrlo saradljivi i raspoloženi da pričaju za film. Konvencionalni političari uglavnom pričaju priču koja daje neke istorijske i činjenične uvide u ta dešavanja, ali ne i mnogo više od toga, pa smo u toku rada na filmu shvatili da nam je bitniji lični doživljaj koji su na autentičan način mogli da iznesu samo ljudi koji su na tim izborima bili neka vrsta političkih autsajdera. Oni kao pojave i njihova zanimljiva i duhovita svedočanstva donose filmu jedan viši ljudski senzibilitet, a svako od njih svojim likom nosi i jedan bitan deo narativa. Konvencionalni političari, koji su 1990. i bili zastupljeni u medijima se svakako u obilju pojavljuju kroz arhivski materijal.

Kadrovi iz filma

Možete li da ih predstavite malo?

U filmu su: Dragan Jovanović – u ono vreme kandidat stranke Zelenih, a danas kolumnista NIN-a, pisac i filozof. Milan od Lužice – pesnik, filozof, književnik i disident, učesnik raznih događanja, koji je na tim izborima nastupio kao samostalni kandidat. Savo Nešković Savone – jedan od osnivača i glavnih ideologa Velike rokenrol partije. Ljiljana Ćuić, pesnikinja i instruktorka vožnje, prva ženska kandidatkinja za predsednicu u srpskoj istoriji. U filmu se pojavljuje i Milorad Jakšić Fanđo, legendarni filmski snimatelj, koji na ovim izborima nije bio kandidat, ali je znanjem i tehnikom pomagao rad opozicije u to vreme.

Gde je mesto vaših sagovornika iz filma u današnjem društvu?

Likovi iz našeg filma su ljudi koji, na neki način, beskompromisno žive po svojim pravilima. Oni se uklapaju u današnje društvo, u principu, u onoj meri u kojoj to oni sami žele. U skladu s tim smo im dozvolili da nam se i u filmu predstave na način koji su sami odabrali. Kroz dinamične montažne skokove između prošlosti i sadašnjosti, arhive i snimljenog materijala, mi njih zaista upoznajemo kao likove, ali njihov privatni život se nazire samo u vinjetama.

Kakva je konekcija tadašnjeg i ovog vremena danas? Da li ima uopšte sličnosti ili razlike? Da li je to vreme bilo malo naivnije, pa je samim tim i smešnije, ili je to sve samo varka?

Suštinski nema mnogo razlike. Ne mislim samo kod nas, nego u celom svetu. Niko nije imun, pa ni „zapad”. Vidite kako demokratija funkcioniše, ko su svetski lideri i koji su rezultati koje demokratski izbori donose na globalnom nivou. Ono zbog čega je zanimljiv i specifičan taj nagli početak tranzicije 1990. je da je u pitanju trenutak kada ljudi nisu baš najbolje znali na koji način mediji funkcionišu, šta više – pristup malobrojnim medijima im pre tog trenutka nije bio baš ni moguć. Takođe, nisu baš najbolje znali ni šta je demokratija, ni kako funkcionišu izbori, ni šta je taj kapitalizam u koji srljaju, ali očigledno je da su svi želeli da daju neki svoj lični pečat društvu. Nešto mnogo ličnije od, na primer, učestvovanja na masovnoj radnoj akciji. I u toj ogoljenoj medijskoj slici i možda naivnim predstavljanjima kandidata, lakše je uočiti neke suštine svega toga.  Naravno, kao i na većini izbora, i na tim izborima je pobedio u tom trenutku najspremniji i najbolji političar, što ne znači nužno i najbolji izbor.

Kadrovi iz filma

Ko je, po vašem mišljenju, imao najbolju kampanju od vaših sagovornika? Za koga biste glasali i zašto?

Deluje mi da je najbolju kampanju imala Velika rokenrol partija. Mislim da bi danas sa tim pristupom zapravo dogurali daleko. Taj oblik političke satire na način na koji su je oni izveli i sa takvom ikonografijom danas bi verovatno imao značajan odziv kod rezigniranih birača.

Najverovatnije bih glasao za Reformiste kao najpristojniju opciju ili za Vuka kao politički najsnažniju figuru u opoziciji. Moj dobri prijatelj, slikar Aca Denić, bi me sad nazvao prosečnim žutaćem, ali to uglavnom i jesam kad dođe do glasanja.

Upečatljiv je bio poster za film, sa Carom Lazarom u kolima. Da li postoji neka priča oko baš te fotke, zašto ona i u kojoj je povezanosti sa samim filmom?

Hteli smo da plakat za film izgleda kao da je u pitanju konvencionalni horor, a ne dokumentarac, nešto, recimo, u stilu Karpentera. Pošto se u filmu pojavljuju kadrovi sa snimanja Kosovskog boja (između ostalog, i ovaj trenutak gde Miloš Žutić jaše mercedes), setili smo se upečatljive fotografije koju smo primetili u hodniku ispred programskog arhiva RTS-a. Kontaktirali smo šefa programske arhive Zorana Tabakovića, koji nam je rekao da je ta fotografija izložena u hodniku na njegovu inicijativu i uputio nas na autora fotografije – izuzetnog fotografa Ljubinka Kožula. Na kraju je fotografiju sjajno retuširao, vizuelno uskladio i dizajnirao Vladimir Crvenković (Yugodrom) koji je radio i ostatak grafičkog dizajna za film.

Plakat za film

S obzirom na to da se bavite muzikom kao Mangulica fm, gde često koristite i semplove i inspiraciju muzike devedesetih, šta je ono sto vas toliko posebno privlači ovoj dekadi?

Čist sticaj okolnosti. Za Mangulica FM, koji je sad već penzionisan projekat, me je privuklo da semplujem domaću muziku devedesetih (ali i osamdesetih i dvehiljaditih), jer sam želeo, kao prvo – da obrađujem nešto naše i lokalno, a kao drugo – da tu pronađem elemente koje smatram zanimljivim i lepim i izvučem ih iz konteksta u koji su nesrećno stavljeni. Znači, da pokažem da nema potrebe plašiti se muzike i svog naroda. MIslim da se sada više niko ovde ne plaši nikakve muzike i čini mi se da je sve manje predrasuda tog tipa.

U intenzivnoj estetici i slike i zvuka s kraja osamdesetih i početka devedesetih, ima malo nostalgije, ali i puno jakih emocija i mislim da se to oseća u filmu. Inače sam ponosan na saundtrek za Prizvan i pozvan koji smo sastavili Srđa i ja. Mislim da je muzika dobro uklopljena u kontekstu filma. Preko gitara Divljih Jagoda i Ex Revolvera, klasičnih sint bravura Laze Ristovskog, do proto-tehno rituala Asmusa Tietchens-a i čuvenih tema iz propagandnih programa koje su nam se urezale u podsvest u obradi Baneta Jovančevića.

Šta je plan nakon filma „Prizvan i pozvan”? Da li imate u planu neke nove projekte i zamisli?

Srđa i ja smo ljubitelji fimova, ali nismo baš izvorni dokumentaristi, tako da se sada vraćamo svom glavnom interesovanju, a to su igrane forme. Trenutno intenzivno radimo na scenariju za igrani film „Viteška posla”. To je specifična komedija smeštena u imaginarnu srednjevekovnu distopiju, sa Aleksandrom Denićem u glavnoj ulozi, za koju mislim da može biti hit. U razvoju je i nešto komplikovaniji projekat, igrani film „Konji pevaju” koji je već naišao na podršku od strane Filmskog centra Srbije. Trenutno smo u potrazi za sredstvima i za jedan moj kratki film o komičnim i dirljivim modernim jadima savremene ljubavi, a usput pišemo i jednu pravu, uzbudljivu horor mini – seriju. Šta će se od toga realizovati i kada, ne zavisi samo od nas.

Članak Prizvan i pozvan – Putovanje u ne tako vesele devedesete sa politčkim autsajderima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival otvara film „Još jedno proleće“ Mladena Kovačevića, u sredu 10.maja u 19.30 u Domu omladine Beograda. Ovaj dokumentarni medicinski triler, koji tematizuje epidemiju variole vere (velikih boginja) u Jugoslaviji 1972. godine, u celosti je sastavljen od arhivskih snimaka i rekonstruiše događaje od trenutka kada je virus s bazara u Iraku unet u Jugoslaviju.

Domaci predstavnici dugometraznog dokumentarnog filma

Priča je bazirana na intimnoj reminiscenciji naratora i protagoniste, doktora Zorana Radovanovića.

Beldocs će svečano zatvoriti film Bojana Vinulovića i Rennèa Miskolcia „Gru tu je“, u sredu 17. maja u 19.30 u Domu omladine Beograda.

„Sve što ćete videti, obuhvatiće biografiju, ali i celu jednu eru muzike, priču o duhu Beograda, rađanju rep kulture i razgranavanju scene koja je u najtežim vremenima mogla da parira mnogima na svetskom nivou, po izrazu, zvuku i porukama koje se šalju’’ izjavili su autori Bojan Vinulović i Rennè Miskolci.

Fotografija: Aleksandar Kujucev

 Iz grupe dugometražnih srpskih dokumentarnih filmova predstavljeni su su sledeći filmovi:

„Prizvan i pozvan“, autora Luke Papića i Srđe Vuča – politička komedija sa tragičnim posledicama koja se bavi jednim od najčudnijih perioda u srpskoj političkoj istoriji. Četiri bivša predsednička kandidata, politička autsajdera, se prisećaju svog učešća na prvim višestranačkim izborima 1990. godine  i ponovo proživljavaju taj, za sve njih, sudbonosan događaj.

Prizvan i pozvan nije film o „rađanju demokratske scene” i prvim višestranačkim izborima u istorijskom i informativnom smislu, već  film o ljudskoj naravi i egu.’’ – izjavili su autori.

„Niko vredan pomena“, Svetislava Dragomirovića je film koji opisuje ličnu dramu koju proživljava šezdesetogodišnji penzionisani porno glumac iz Srbije, u malteškom zatvoru iščekuje kraj Kafkanijanskog suđenja, boreći se sa demonima koji mu ne dozvoljavaju da zaspi.

Filmove „Portret umirućeg džina’’ Stefana Đorđevića i ‘„Flotacija’’ Aleksandre Tatić i Eluned Zoi Aiano producirao je Miloš Ljubomirović. Obagovore o ljudima u Istočnoj Srbiji, u Boru i Majdanpeku, koji rade u rudarskoj industriji.

Film „Aurorin san’’ režirala je Dragana Jovanović koja kaže da su u fokusu filma zanemarene oblasti uma i duše u koje povremeno zalazimo, ali najčešće se plašimo da ih artikulišemo, razumemo i podelimo.  „Aurorin san istražuje kolektivno nesvesno u razdoblju savremene krize. Pojedinačni učesnici dele svoje najsnažnije snove. Podsvesni narativi vizuelno se prepliću s turbulentnošću sadašnjice, stavljajući u prvi plan arhetipove i motive iz bajke o Uspavanoj Lepotici’’ – izjavila je autorka.

Mara Prohaska i Dragan Jovicević

Filip Markovinović reditelj filma „reKAPITULACIJA’’ o svom filmu kaže:

„Pre tačno 30 godina grupa umetnika je zamrznula svoje radove, i na taj način, simbolično, odustala od svojih ličnih umetničkih praksi sa ciljem da kroz organizovano delovanje uzmu učešča u onome što bi danas nazvali aktivistička odnosno društveno angažovana umetnosti (u ono vreme to je bilo isključivo pitanje etike). Iz te akcije proizašla je umetnička grupa Led art, koja je kroz različite inkarnacije aktivna do danas. Pod sloganom etika pre estetike grupa se vodila utopijskom idejom da umetnost može da izleči bolesno društvo’’

„Bajka bespovratnog vremena’’ u režiji Pavla Terzića je film o istoriji beogradskog klabinga i jedne scene koja je po mnogo čemu bila posebna… Od Detroita, preko Čikaga, pa sve do Mančestera, Berlina ili Beograda, bez obzira na to da li pripada klupskoj sceni ili velikim rejvovima, elektronski zvuk postaje neka vrsta nove muzičke religije. Ovakva teza pogotovo dobija na značenju kada se uzmu u obzir krajnje specifične političke, sociološke i kulturološke okolnosti koje obeležavaju našu zemlju i period devedesetih godina prošlog veka.

„Bugi i Demoni’’ je film koji je režirao Ivan Šijak, i koji govori o poznatom street fotografu i umetniku, Bugiju , s posebnim akcentom na njegov rad u Beogradu i seriji fotografija koje je uradio u posebnoj tehnici – mokri kolodijum.

Predstavljen je i program kratkih srpskih dokumenarnih filmova, među kojima su:

Gorana Jovanović – „Lopte’’, Jelena Radenović -„A istok reka teče’’, „Na kraju puta’’ – film Ivane Todorović  koji, kako autorka kaže, istražuje teme smrtnosti, saosećanja i dostojanstva koje pripada svim živim bićima, kroz priču Željka i Viki koji su se posvetili pružanju mirnog i dostojanstvenog kraja odbacenim konjima u jedinom azilu za konje u Srbiji.  „U ovom teškom  trenutku po naše društvo, film daje ljubav i empatiju i zbližava ljude’’ – izjavila je Ivana.

Tijana Petrović „Vodič za obalska utvrđenja’’

Ovaj filmski esej istražuje tehnološku evoluciju vojnih bunkera izgrađenih na obali zaliva San Francisko. Film posmatra dinamičan odnos između struktura kolonijalne moći i zemlje na kojoj su izgrađene. Kroz mitologiju pejzaža film prati evoluciju vojnih tehnologija posmatranja.

Davor Marinković – „Reznica” predstavlja dve generacije izbeglih lica koje i dalje pokušavaju da stvore nov identitet nakon raspada Jugoslavije.

Beldocs Specijal, koji je postao prepoznatljiv po temeljnom filmskom istraživanju društvene stvarnosti u okviru različite teme svake godine, ponovo otvara prostor za promišljanje aktuelnih civilizacijskih borbi hrabrim i nezavisnim filmskim stvaraocima. Ovogodišnji specijal „Budućnost slobode“ posvećujemo najaktuelnijim filmskim ostvarenjima o borbama koje su obeležile tešku godinu iza nas, borbama koje i dalje traju i imaju ključnu ulogu u stvaranju naše budućnosti; kao i jedinstvenim filmskim pričama o osvajanju individualne slobode kao polazne tačke novog društvenog univerzuma koje inspirišu da verujemo u promene. Pored premijernih projekcija pet najnovijih i višestruko nagradjivanih dokumentarnih filmova iz različitih delova sveta, u okviru programa će se održati i tri panel diskusije na ključne teme koje pokreću filmovi u partnerstvu sa Insajder TV i SHARE Fondacijom.

Tokom Beldocs Industry dana biće organizovan forum na kom će se predstaviti 18 projekata dokumentarnih filmova iz 11 zemalja.  Projekti su u različitim fazama, od razvoja do post-produkcije, i biće predstavljeni grupi profesionalaca iz celog sveta – urednicima TV kanala poput ARTE-a i Current TV, vod platformi kao što je MUBI, programerima festivala medju kojima su i Sundance, Festival u Veneciji, Locarno i  IDFA, sejls agentima i distributerskim kompanijama.

Pozivamo sve da posete panele i masterklasove renomiranih autora i filmskih stručnjaka koji će se održavati u Galeriji Grafičkog kolektiva i u Jugoslovenskoj kinoteci.

Više o Industry programu potražite na sajtu: Beldocs Industry

Ceo program Beldocs festivala možete skinuti sa ovog linka: BELDOCS PROGRAM

Fotografije: Beldocs

Članak Uoči otvaranja Beldocs festivala predstavljen program domaćih autora, kao i specijalni programi Budućnost slobode i Beldocs Industry se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Umetnik Aleksandar Denić kreće u potragu za svojim izgubljenim psom. Na tom putu, on pokušava da pronađe i svoj identitet, dok se publika upoznaje i sa njegovom vizijom Srbije. Ovako bi se ukratko mogla opisati radnja filma Bez, reditelja Luke Papića. Međutim, ovo je priča i o traganju, emocijama, religiji i povezanosti između životinja i ljudi. Ideja za ovaj dokumentarni film sa primesama fikcije, nastala je tako što je Luka primetio da je Beograd izlepljen oglasima na kojima se traže izgubljeni psi. To je bio povod da se krene na ovo interesantno putovanje gde, pored protagoniste Denića, nailazimo na autentične ljude i njihove priče o psima.

Film Bez će domaćoj publici biti premijerno prikazan 13. maja u Domu omladine Beograda, u sklopu ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma – Beldocs. Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljem Lukom Papićem o samoj temi filma, odnosu između životinja i ljudi, ali i o spoju dokumentarnog žanra i fikcije.

Radnja filma bazira se na potrazi glavnog lika za izgubljenim psom, kako se razvila ta ideja? Da li je bila inspirisana istinitim događajem?

Luka Papić: Beograd je generalno izlepljen oglasima na kojima se traže izgubljeni psi. Ljudi očigledno gube pse non-stop, pa mi je bilo zanimljivo da zamislim da neko, ne samo izgubi psa, već mu pas bukvalno iščezne.

Iako je glavi lik Denić, čini se da je, zapravo, priča o psima nit koja se prepliće kroz ceo film, zašto ti je bilo važno da psi, mesto ljudi, budu centralni deo filma?

Centralni deo filma ipak jesu ljudi. Ceo film nosi lik kojeg tumači Denić, zatim je tu, uz njega, najprisutniji lik kojeg tumači Đorđe Branković, pa onda i svi ostali epizodni likovi. Psi su pokretač radnje i ono što u tom smislu vezuje likove, a pričajući o psima, skoro uvek se, zapravo, priča o ljudima. Od trenutka kada je prvi pas pripitomljen, a psi postali možda jedina životinja kojoj je čovek emotivno potreban, odnos čoveka i psa je nabijen značenjem. Ono što psi jesu kao životinje i ono što ljudi učitavaju u njih je jako poetično, tako da svaka priča o psima može biti višeznačna, u isto vreme bukvalna i višestruko metaforična.

Aleksandar je jedini lik u filmu bez psa, svi ostali govore o svojim psima. Zašto? Da li je to način da se kroz priče drugih naglasi važnost životinje koju Aleksandar traži?

Svakome na svetu nešto nedostaje, niko ne može da ima sve, pa sam mislio da je to poetično, da odjednom Denić jedini na svetu bude bez psa – nečega što nije drugi čovek, a može značiti isto toliko.

Kako ste pronalazili ljude koji se, sa svojim autentičnim pričama i u zanimljivim ambijentima, pojavljuju u filmu?

Ovde ću možda biti preopširan, jer je priča o odabiru ljudi, na neki način, i priča o samom filmu.

Đorđe Branković je moj dobar prijatelj i on je, uz Denića, na projektu od samog početka. Đorđe je inače profesionalni glumac, ali ovde nije imao klasičnu ulogu, niti je igrao sebe u datim okolnostima. Ideja je bila da, koristeći njegova iskustva sa psima, iskonstruišemo jednog suptilno komičnog i pomalo misterioznog lika, ne baš jasnog psihološkog profila (smeh), tako da je njegovo učešće na filmu doprinelo i samom sadržaju istog.

Ostale ljude smo odabrali i pronašli, producent i ko-scenarista Srđa Vučo i ja.

Vladimira Ilića Ilu i Dragišu Binića smo odabrali preko novinskih članaka u kojima smo saznali za njihove priče o psima. Ideja nam je bila da ih obojicu, iako su poznate ličnosti, prikažemo van tog uobičajenog  konteksta, i iskoristimo za uloge nekih, ne baš običnih, vlasnika pasa koje Denić sreće, tako da se njihovi životi van okvira filma samo naziru. Takođe, bitan faktor je bio što su obojica i vizuelno i u svakom drugom smislu upečatljivi likovi čije pojave rezonuju i sa Denićevom umetničkom estetikom i sa mojom filmskom. Velika je čast što su prepoznali umetnički senzibilitet i pristali da učestvuju u jednom ovakvom poduhvatu.

Savo Nešković Savone je jedan od protagonista u filmu o prvim višestranačkim izborima u Srbiji „Prizvan i pozvan“ koji Srđa i ja snimamo već godinama. Tu se on pojavljuje kao jedan od osnivača i predstavnik „Velike rokenrol partije“. Počeli smo da se družimo sa njim i van snimanja, pa smo saznali za njegovu ljubav prema psima i odlučili da ga pitamo da li bi želeo da se pojavi i u ovom filmu u drugom kontekstu.

Aleksandra Virijević Virka inače nastupa sa Đorđem Brankovićem u okviru benda Ah Ahilej i posebnu pažnju posvećuje scenskoj pojavi, tako da se sa pričom o svom buntovnom psu odlično uklopila. Jedinog vlasnika mačke igra Dragan Novković, Đorđev i moj prijatelj, takođe saradnik Ah Ahileja, čije je višegodišnje profesorsko iskustvo dodatno doprinelo da odigra to na pravi način. Mita Ivanov, muzičar, je čovek čijem se stvaralaštvu Denić divi i čiju kafanu povremeno posećuje.

Kako je došlo do saradnje sa Aleksandrom, da li postoji neki razlog zašto je on, umetnik, povezan sa ovom pričom?

Imao sam ideju za film o ne baš talentovanom slikaru, nekome ko je, recimo, u zatvoru počeo da slika, i sada je opsednut nedovršenim crkvama oko Beograda – u tim prigradskim pejzažima pronalazi nešto lepo. Istovremeno, još otkako smo Denić i ja postali prijatelji, želeo sam da snimam nešto sa njim, zato što mi je delovalo da bi bio odličan naturščik. Onda mi je palo na pamet – zašto ne bi taj slikar koji slika nedovrše crkve umesto nekog, ne baš talentovanog, entuzijaste, zapravo bio pretalentovani Denić, koji zaista ume da pronađe lepo na neočekivanim mestima? Predložio sam Deniću da on igra tu ulogu i da iskoristimo neke autentične elemente iz njegovog života, a da druge falsifikujemo, slično načinu na koji on falsifikuje stvarnost u svom slikarstvu.

U filmu je prisutna i religija, kakvu ulogu ona ima u priči ili u Aleksandrovom životu?

Religija u priči ima simboličku ulogu, radi se o traženju vere, smisla i lepog na neočekivanim mestima. Tamo gde to možda nije baš očigledno. Crkva i religija veruju u svoju ulogu i smisao gde god bile posađene i na koji god način to bilo urađeno i to je nešto gde su one slične umetnosti, pa i psima, koji skoro uvek nađu smisao u okolnostima u kojima se nalaze.

Isto tako, u potrazi za identitetom, upoznajemo se sa Aleksandrovom vizijom Srbije, da li do toga dolazi, možda, zato što počinjemo da tragamo tek kada nešto izgubimo?

Gubitak je u filmu samo povod da se krene na to putovanje.

Da li si se trudio da film bude dokumentarni u potpunosti ili je bilo i nekih režiranih momenata?

Da ne zvučim pretenciozno, mnogo toga je autentično ili „dokumentarno“ u tom smislu, ali ceo film je režiran.

Kako je tekao proces konstruisanja narativa između dokumentarnog i fikcije?

Od početka snimanja 2016. godine, iako je od starta rađen po vrlo jasnom scenariju, film se menjao i evoluirao i na setu i u montaži. Svoj okvirni oblik dobio je posle prvog kruga montaže koji smo radili Srđa i ja, kada smo ustanovili šta u filmu funkcioniše, šta ne i šta nedostaje. Završni oblik nastao je u drugom krugu montaže koji sam radio sa montažerkom Jelenom Maksimović. Neke ključne stvari, kao što je razgovor dva psa na kraju, bile su čvrsto zakucane od samog starta i zadržale su svoje predviđeno mesto, ali je mnogo toga drugog u procesu montaže, manjim ili većim intervencijama, dobilo pravu ulogu i film je dobio formu koja funkcioniše.

Kako si i pomenuo, na kraju filma daješ reč i životinjama, one tada govore ono što o njima misle ljudi. Kako si došao na ideju da i njima daš moć govora?

Odnos čoveka i psa se produbljuje i postaje konfuzniji tokom filma, tako možda i nije neobično da i sami psi u jednom trenutku progovore.  U pitanju je odlomak iz Servantesove novele „Razgovor pasa”. To je dijalog dva psa koji, iznenađeni svojom naprasnom moći govora, počinju da diskutuju o načinu na koji ljudi vide i doživljavaju pse, a kroz svoja iskustva i priče o bivšim „gazdama” zapravo analiziraju i kritikuju društvo. Sva pitanja koja psi pokreću su aktuelna, kao da je razgovor napisan juče, a ne u 16. ili 17. veku, pa sam hteo da, na neki način, napravim omaž tom dostignuću i nateram publiku u bioskopu da „pročita” bar jedan deo.

Šta je za tebe čar dokumentarnog žanra?

Kod dokumentarnog filma, najdraži su mi eksperimenti u samoj filmskoj formi i filmskom jeziku koji se na taj način, iz više razloga, malo ređe viđaju u igranom filmu. Uvek me interesuje kada neko na zanimljiv način „preslaže stvarnost“, a najviše volim forme na ivici fikcije, što ne znači nužno da film mora da naginje ka igranom.

Kako se osećaš povodom domaće premijere na ovogodišnjem Beldocs-u?

Na Beldocs-u je moguće videti razne vrste dokumentarnih i hibridnih filmova, tako da mislim da predstavlja odlično mesto za domaću premijeru i radujem se tome. Strana publika je jako dobro reagovala, čak je prihvatila i taj, pomalo neobičan, humor, pa mislim da ima šanse da se svidi i domaćoj publici kojoj je tematika, ipak, bliža.

Šta ti iščekuješ da pogledaš na festivalu?

Video sam dosta zanimljivih naslova u programu, ali već neko vreme čekam priliku da pogledam „The United States of America“ Džejmsa Beninga koji se ovde nalazi u selekciji Meteori.

Fotografije: Promo

Članak Bez – dokumentarni film na ivici fikcije se pojavljuje prvo na Oblakoder.