fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹

Bez – dokumentarni film na ivici fikcije

Sa rediteljem Lukom Papićem o predstojećoj domaćoj premijeri filma „Bez" na ovogodišnjem Beldocs-u
Piše: Marija Milić

11. May 2022

Poslušaj audio verziju ovog teksta:

Umetnik Aleksandar Denić kreće u potragu za svojim izgubljenim psom. Na tom putu, on pokušava da pronađe i svoj identitet, dok se publika upoznaje i sa njegovom vizijom Srbije. Ovako bi se ukratko mogla opisati radnja filma Bez, reditelja Luke Papića. Međutim, ovo je priča i o traganju, emocijama, religiji i povezanosti između životinja i ljudi. Ideja za ovaj dokumentarni film sa primesama fikcije, nastala je tako što je Luka primetio da je Beograd izlepljen oglasima na kojima se traže izgubljeni psi. To je bio povod da se krene na ovo interesantno putovanje gde, pored protagoniste Denića, nailazimo na autentične ljude i njihove priče o psima.

Film Bez će domaćoj publici biti premijerno prikazan 13. maja u Domu omladine Beograda, u sklopu ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma – Beldocs. Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljem Lukom Papićem o samoj temi filma, odnosu između životinja i ljudi, ali i o spoju dokumentarnog žanra i fikcije.

Radnja filma bazira se na potrazi glavnog lika za izgubljenim psom, kako se razvila ta ideja? Da li je bila inspirisana istinitim događajem?

Luka Papić: Beograd je generalno izlepljen oglasima na kojima se traže izgubljeni psi. Ljudi očigledno gube pse non-stop, pa mi je bilo zanimljivo da zamislim da neko, ne samo izgubi psa, već mu pas bukvalno iščezne.

Iako je glavi lik Denić, čini se da je, zapravo, priča o psima nit koja se prepliće kroz ceo film, zašto ti je bilo važno da psi, mesto ljudi, budu centralni deo filma?

Centralni deo filma ipak jesu ljudi. Ceo film nosi lik kojeg tumači Denić, zatim je tu, uz njega, najprisutniji lik kojeg tumači Đorđe Branković, pa onda i svi ostali epizodni likovi. Psi su pokretač radnje i ono što u tom smislu vezuje likove, a pričajući o psima, skoro uvek se, zapravo, priča o ljudima. Od trenutka kada je prvi pas pripitomljen, a psi postali možda jedina životinja kojoj je čovek emotivno potreban, odnos čoveka i psa je nabijen značenjem. Ono što psi jesu kao životinje i ono što ljudi učitavaju u njih je jako poetično, tako da svaka priča o psima može biti višeznačna, u isto vreme bukvalna i višestruko metaforična.

Aleksandar je jedini lik u filmu bez psa, svi ostali govore o svojim psima. Zašto? Da li je to način da se kroz priče drugih naglasi važnost životinje koju Aleksandar traži?

Svakome na svetu nešto nedostaje, niko ne može da ima sve, pa sam mislio da je to poetično, da odjednom Denić jedini na svetu bude bez psa – nečega što nije drugi čovek, a može značiti isto toliko.

Kako ste pronalazili ljude koji se, sa svojim autentičnim pričama i u zanimljivim ambijentima, pojavljuju u filmu?

Ovde ću možda biti preopširan, jer je priča o odabiru ljudi, na neki način, i priča o samom filmu.

Đorđe Branković je moj dobar prijatelj i on je, uz Denića, na projektu od samog početka. Đorđe je inače profesionalni glumac, ali ovde nije imao klasičnu ulogu, niti je igrao sebe u datim okolnostima. Ideja je bila da, koristeći njegova iskustva sa psima, iskonstruišemo jednog suptilno komičnog i pomalo misterioznog lika, ne baš jasnog psihološkog profila (smeh), tako da je njegovo učešće na filmu doprinelo i samom sadržaju istog.

Ostale ljude smo odabrali i pronašli, producent i ko-scenarista Srđa Vučo i ja.

Vladimira Ilića Ilu i Dragišu Binića smo odabrali preko novinskih članaka u kojima smo saznali za njihove priče o psima. Ideja nam je bila da ih obojicu, iako su poznate ličnosti, prikažemo van tog uobičajenog  konteksta, i iskoristimo za uloge nekih, ne baš običnih, vlasnika pasa koje Denić sreće, tako da se njihovi životi van okvira filma samo naziru. Takođe, bitan faktor je bio što su obojica i vizuelno i u svakom drugom smislu upečatljivi likovi čije pojave rezonuju i sa Denićevom umetničkom estetikom i sa mojom filmskom. Velika je čast što su prepoznali umetnički senzibilitet i pristali da učestvuju u jednom ovakvom poduhvatu.

Savo Nešković Savone je jedan od protagonista u filmu o prvim višestranačkim izborima u Srbiji „Prizvan i pozvan“ koji Srđa i ja snimamo već godinama. Tu se on pojavljuje kao jedan od osnivača i predstavnik „Velike rokenrol partije“. Počeli smo da se družimo sa njim i van snimanja, pa smo saznali za njegovu ljubav prema psima i odlučili da ga pitamo da li bi želeo da se pojavi i u ovom filmu u drugom kontekstu.

Aleksandra Virijević Virka inače nastupa sa Đorđem Brankovićem u okviru benda Ah Ahilej i posebnu pažnju posvećuje scenskoj pojavi, tako da se sa pričom o svom buntovnom psu odlično uklopila. Jedinog vlasnika mačke igra Dragan Novković, Đorđev i moj prijatelj, takođe saradnik Ah Ahileja, čije je višegodišnje profesorsko iskustvo dodatno doprinelo da odigra to na pravi način. Mita Ivanov, muzičar, je čovek čijem se stvaralaštvu Denić divi i čiju kafanu povremeno posećuje.

Kako je došlo do saradnje sa Aleksandrom, da li postoji neki razlog zašto je on, umetnik, povezan sa ovom pričom?

Imao sam ideju za film o ne baš talentovanom slikaru, nekome ko je, recimo, u zatvoru počeo da slika, i sada je opsednut nedovršenim crkvama oko Beograda – u tim prigradskim pejzažima pronalazi nešto lepo. Istovremeno, još otkako smo Denić i ja postali prijatelji, želeo sam da snimam nešto sa njim, zato što mi je delovalo da bi bio odličan naturščik. Onda mi je palo na pamet – zašto ne bi taj slikar koji slika nedovrše crkve umesto nekog, ne baš talentovanog, entuzijaste, zapravo bio pretalentovani Denić, koji zaista ume da pronađe lepo na neočekivanim mestima? Predložio sam Deniću da on igra tu ulogu i da iskoristimo neke autentične elemente iz njegovog života, a da druge falsifikujemo, slično načinu na koji on falsifikuje stvarnost u svom slikarstvu.

U filmu je prisutna i religija, kakvu ulogu ona ima u priči ili u Aleksandrovom životu?

Religija u priči ima simboličku ulogu, radi se o traženju vere, smisla i lepog na neočekivanim mestima. Tamo gde to možda nije baš očigledno. Crkva i religija veruju u svoju ulogu i smisao gde god bile posađene i na koji god način to bilo urađeno i to je nešto gde su one slične umetnosti, pa i psima, koji skoro uvek nađu smisao u okolnostima u kojima se nalaze.

Isto tako, u potrazi za identitetom, upoznajemo se sa Aleksandrovom vizijom Srbije, da li do toga dolazi, možda, zato što počinjemo da tragamo tek kada nešto izgubimo?

Gubitak je u filmu samo povod da se krene na to putovanje.

Da li si se trudio da film bude dokumentarni u potpunosti ili je bilo i nekih režiranih momenata?

Da ne zvučim pretenciozno, mnogo toga je autentično ili „dokumentarno“ u tom smislu, ali ceo film je režiran.

Kako je tekao proces konstruisanja narativa između dokumentarnog i fikcije?

Od početka snimanja 2016. godine, iako je od starta rađen po vrlo jasnom scenariju, film se menjao i evoluirao i na setu i u montaži. Svoj okvirni oblik dobio je posle prvog kruga montaže koji smo radili Srđa i ja, kada smo ustanovili šta u filmu funkcioniše, šta ne i šta nedostaje. Završni oblik nastao je u drugom krugu montaže koji sam radio sa montažerkom Jelenom Maksimović. Neke ključne stvari, kao što je razgovor dva psa na kraju, bile su čvrsto zakucane od samog starta i zadržale su svoje predviđeno mesto, ali je mnogo toga drugog u procesu montaže, manjim ili većim intervencijama, dobilo pravu ulogu i film je dobio formu koja funkcioniše.

Kako si i pomenuo, na kraju filma daješ reč i životinjama, one tada govore ono što o njima misle ljudi. Kako si došao na ideju da i njima daš moć govora?

Odnos čoveka i psa se produbljuje i postaje konfuzniji tokom filma, tako možda i nije neobično da i sami psi u jednom trenutku progovore.  U pitanju je odlomak iz Servantesove novele „Razgovor pasa”. To je dijalog dva psa koji, iznenađeni svojom naprasnom moći govora, počinju da diskutuju o načinu na koji ljudi vide i doživljavaju pse, a kroz svoja iskustva i priče o bivšim „gazdama” zapravo analiziraju i kritikuju društvo. Sva pitanja koja psi pokreću su aktuelna, kao da je razgovor napisan juče, a ne u 16. ili 17. veku, pa sam hteo da, na neki način, napravim omaž tom dostignuću i nateram publiku u bioskopu da „pročita” bar jedan deo.

Šta je za tebe čar dokumentarnog žanra?

Kod dokumentarnog filma, najdraži su mi eksperimenti u samoj filmskoj formi i filmskom jeziku koji se na taj način, iz više razloga, malo ređe viđaju u igranom filmu. Uvek me interesuje kada neko na zanimljiv način „preslaže stvarnost“, a najviše volim forme na ivici fikcije, što ne znači nužno da film mora da naginje ka igranom.

Kako se osećaš povodom domaće premijere na ovogodišnjem Beldocs-u?

Na Beldocs-u je moguće videti razne vrste dokumentarnih i hibridnih filmova, tako da mislim da predstavlja odlično mesto za domaću premijeru i radujem se tome. Strana publika je jako dobro reagovala, čak je prihvatila i taj, pomalo neobičan, humor, pa mislim da ima šanse da se svidi i domaćoj publici kojoj je tematika, ipak, bliža.

Šta ti iščekuješ da pogledaš na festivalu?

Video sam dosta zanimljivih naslova u programu, ali već neko vreme čekam priliku da pogledam „The United States of America“ Džejmsa Beninga koji se ovde nalazi u selekciji Meteori.

Fotografije: Promo

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *