fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Prizvan i pozvan – Putovanje u ne tako vesele devedesete sa politčkim autsajderima

Razgovarali smo sa rediteljem Lukom Papićem pred premijeru njegovog novog filma na festivalu Beldocs

10. May 2023

Mnogi pamte, mnogi se ne sećaju, a neki nisu ni bili rođeni, kad su se na ovim prostorima dešavale devedesete i ceo onaj, kako kaže stara srpska reč, „shitshow” praćen ratom i inflacijom. Srećom ili ne – TV kamere su gotovo sve beležile, pa su nam ostali razni neki snimci, da nas zbunjuju, oduševljavaju, da nas rastuže, ali i da im se smejemo.

Upravo početkom devedesetih su se desili i prvi demokratski izbori u Jugoslaviji, a dokumentarac „Prizvan i Pozvan” Luke Papića i Srđe Vuča se bavi tim danima, barem na prvu loptu, dok na drugu i treću slika sve ono što je prethodilo tim izborima, ali i ono šta su nam oni doneli.

Popričali smo sa Lukom, kako o filmu, tako i o akterima, muzici i drugim zaboravljenim pop kulturnim artefaktima onog vremena.

Luka Papić | Foto: Promo/BELDOCS/Ranč production

Za početak, ono standardno pitanje, kako je došlo do ideje da se napravi film o „rađanju demokratske scene” i prvim izborima sa početka devedesetih?

Luka Papić: Moj kolega i ko-autor Srđa Vučo se, istražujući ovu tematiku drugim povodom, fascinirao materijalom na koji je naišao i 2011. u saradnji sa kolektivom Medijska arheologija napravio izložbu na temu izbora od 1990 – 1997. godine. Srđa je još od tada imao ideju za film na ovu temu, ali se ona iskristalisala tek kada smo počeli zajedno da radimo na tome. Ja sam se oduševio Srđinim predlogom, kao i arhivom koju mi je pokazao i ubrzo smo shvatili da imamo u rukama neku vrstu „ready made” filma. Znači, imamo neverovatan arhivski materijal koji nam je zaličio na distopične televizijske ulete iz Verhovenovog „Robocop”-a, ili isečke izgubljenih epizoda Monti Pajtona, a uz to imamo i više nego živopisne likove, kao i očigledan narativni okvir. Prvo smo odlučili da temu filma suzimo isključivo na prve višestranačke izbore 1990, a zatim postepeno istražujući, pišući i snimajući, shvatili smo da zapravo želimo da napravimo komičan i uzbudljiv film o subjektivnom doživljaju aktera tih istorijskih događaja. Na kraju, to jeste kontekst, ali ovo nije film o „rađanju demokratske scene” i prvim višestranačkim izborima u istorijskom i informativnom smislu, više bih rekao da je film o ljudima, ljudskom egu. Kroz film se pitamo koji su razlozi zbog kojih se ljudi bave politikom i gde je uopšte granica između „ličnog” i političkog. Naposletku, film ukazuje da, iako je na neki način uzbudljiva i zabavna, politika može imati više nego tragične posledice.

Inače, Srđa i ja smo se upoznali radeći kao zaposleni na jednom „skripted rijalitiju”. Kada je taj projekat propao, a mi ostali bez posla, odlučili smo da se udružimo. Osnovali smo „Ranč production” i u istom tretnuku krenuli da radimo i na „Bez” i na „Prizvan i pozvan”.

Odakle ste crpili arhivsku građu? Neka je već odavno dostupna na jutjubu, ali da li ste išli dublje u istraživanje?

Srđa je sa ko-producentom i velikim inspiratorom ovog projekta Jovanom Bačkuljom, kao i kolektivom Medijska arheologija za potrebe spomenute izložbe sakupio veliku količinu arhivskog materijala na ovu temu , tako da smo imali ogromnu sreću da već u startu dosta materijala bude na jednom mestu, što nam  je i bilo dovoljno za postavljanje osnove ovog filma. Naravno, bilo je neophodno ponovo istražiti celo to more arhive, videti šta može i na koji način da se upotrebi, kao i šta nam fali. Nakon par godina snimanja i montiranja smo uronili u arhivu RTS-a i provodili vreme u programskom arhivu pregledajući kasete u potrazi za delovima narativa koji su nam falili ili ih nismo imali u zadovoljavajućem kvalitetu.

Mislim da je dosta tih snimaka sa Jutuba tamo zapravo zahvaljujući Medijskoj arheologiji, a, na primer, jedan izgubljeni spot Ex Revolvera je sada na Jutubu zato što smo ga pronašli na jednoj od kaseta Sava Neškovića koje je smo dobili.

Ko su glavni likovi vašeg filma, odnosno ko je sve bio spreman da priča za film?

Svi akteri izbora koje smo kontaktirali su bili vrlo saradljivi i raspoloženi da pričaju za film. Konvencionalni političari uglavnom pričaju priču koja daje neke istorijske i činjenične uvide u ta dešavanja, ali ne i mnogo više od toga, pa smo u toku rada na filmu shvatili da nam je bitniji lični doživljaj koji su na autentičan način mogli da iznesu samo ljudi koji su na tim izborima bili neka vrsta političkih autsajdera. Oni kao pojave i njihova zanimljiva i duhovita svedočanstva donose filmu jedan viši ljudski senzibilitet, a svako od njih svojim likom nosi i jedan bitan deo narativa. Konvencionalni političari, koji su 1990. i bili zastupljeni u medijima se svakako u obilju pojavljuju kroz arhivski materijal.

Kadrovi iz filma

Možete li da ih predstavite malo?

U filmu su: Dragan Jovanović – u ono vreme kandidat stranke Zelenih, a danas kolumnista NIN-a, pisac i filozof. Milan od Lužice – pesnik, filozof, književnik i disident, učesnik raznih događanja, koji je na tim izborima nastupio kao samostalni kandidat. Savo Nešković Savone – jedan od osnivača i glavnih ideologa Velike rokenrol partije. Ljiljana Ćuić, pesnikinja i instruktorka vožnje, prva ženska kandidatkinja za predsednicu u srpskoj istoriji. U filmu se pojavljuje i Milorad Jakšić Fanđo, legendarni filmski snimatelj, koji na ovim izborima nije bio kandidat, ali je znanjem i tehnikom pomagao rad opozicije u to vreme.

Gde je mesto vaših sagovornika iz filma u današnjem društvu?

Likovi iz našeg filma su ljudi koji, na neki način, beskompromisno žive po svojim pravilima. Oni se uklapaju u današnje društvo, u principu, u onoj meri u kojoj to oni sami žele. U skladu s tim smo im dozvolili da nam se i u filmu predstave na način koji su sami odabrali. Kroz dinamične montažne skokove između prošlosti i sadašnjosti, arhive i snimljenog materijala, mi njih zaista upoznajemo kao likove, ali njihov privatni život se nazire samo u vinjetama.

Kakva je konekcija tadašnjeg i ovog vremena danas? Da li ima uopšte sličnosti ili razlike? Da li je to vreme bilo malo naivnije, pa je samim tim i smešnije, ili je to sve samo varka?

Suštinski nema mnogo razlike. Ne mislim samo kod nas, nego u celom svetu. Niko nije imun, pa ni „zapad”. Vidite kako demokratija funkcioniše, ko su svetski lideri i koji su rezultati koje demokratski izbori donose na globalnom nivou. Ono zbog čega je zanimljiv i specifičan taj nagli početak tranzicije 1990. je da je u pitanju trenutak kada ljudi nisu baš najbolje znali na koji način mediji funkcionišu, šta više – pristup malobrojnim medijima im pre tog trenutka nije bio baš ni moguć. Takođe, nisu baš najbolje znali ni šta je demokratija, ni kako funkcionišu izbori, ni šta je taj kapitalizam u koji srljaju, ali očigledno je da su svi želeli da daju neki svoj lični pečat društvu. Nešto mnogo ličnije od, na primer, učestvovanja na masovnoj radnoj akciji. I u toj ogoljenoj medijskoj slici i možda naivnim predstavljanjima kandidata, lakše je uočiti neke suštine svega toga.  Naravno, kao i na većini izbora, i na tim izborima je pobedio u tom trenutku najspremniji i najbolji političar, što ne znači nužno i najbolji izbor.

Kadrovi iz filma

Ko je, po vašem mišljenju, imao najbolju kampanju od vaših sagovornika? Za koga biste glasali i zašto?

Deluje mi da je najbolju kampanju imala Velika rokenrol partija. Mislim da bi danas sa tim pristupom zapravo dogurali daleko. Taj oblik političke satire na način na koji su je oni izveli i sa takvom ikonografijom danas bi verovatno imao značajan odziv kod rezigniranih birača.

Najverovatnije bih glasao za Reformiste kao najpristojniju opciju ili za Vuka kao politički najsnažniju figuru u opoziciji. Moj dobri prijatelj, slikar Aca Denić, bi me sad nazvao prosečnim žutaćem, ali to uglavnom i jesam kad dođe do glasanja.

Upečatljiv je bio poster za film, sa Carom Lazarom u kolima. Da li postoji neka priča oko baš te fotke, zašto ona i u kojoj je povezanosti sa samim filmom?

Hteli smo da plakat za film izgleda kao da je u pitanju konvencionalni horor, a ne dokumentarac, nešto, recimo, u stilu Karpentera. Pošto se u filmu pojavljuju kadrovi sa snimanja Kosovskog boja (između ostalog, i ovaj trenutak gde Miloš Žutić jaše mercedes), setili smo se upečatljive fotografije koju smo primetili u hodniku ispred programskog arhiva RTS-a. Kontaktirali smo šefa programske arhive Zorana Tabakovića, koji nam je rekao da je ta fotografija izložena u hodniku na njegovu inicijativu i uputio nas na autora fotografije – izuzetnog fotografa Ljubinka Kožula. Na kraju je fotografiju sjajno retuširao, vizuelno uskladio i dizajnirao Vladimir Crvenković (Yugodrom) koji je radio i ostatak grafičkog dizajna za film.

Plakat za film

S obzirom na to da se bavite muzikom kao Mangulica fm, gde često koristite i semplove i inspiraciju muzike devedesetih, šta je ono sto vas toliko posebno privlači ovoj dekadi?

Čist sticaj okolnosti. Za Mangulica FM, koji je sad već penzionisan projekat, me je privuklo da semplujem domaću muziku devedesetih (ali i osamdesetih i dvehiljaditih), jer sam želeo, kao prvo – da obrađujem nešto naše i lokalno, a kao drugo – da tu pronađem elemente koje smatram zanimljivim i lepim i izvučem ih iz konteksta u koji su nesrećno stavljeni. Znači, da pokažem da nema potrebe plašiti se muzike i svog naroda. MIslim da se sada više niko ovde ne plaši nikakve muzike i čini mi se da je sve manje predrasuda tog tipa.

U intenzivnoj estetici i slike i zvuka s kraja osamdesetih i početka devedesetih, ima malo nostalgije, ali i puno jakih emocija i mislim da se to oseća u filmu. Inače sam ponosan na saundtrek za Prizvan i pozvan koji smo sastavili Srđa i ja. Mislim da je muzika dobro uklopljena u kontekstu filma. Preko gitara Divljih Jagoda i Ex Revolvera, klasičnih sint bravura Laze Ristovskog, do proto-tehno rituala Asmusa Tietchens-a i čuvenih tema iz propagandnih programa koje su nam se urezale u podsvest u obradi Baneta Jovančevića.

Šta je plan nakon filma „Prizvan i pozvan”? Da li imate u planu neke nove projekte i zamisli?

Srđa i ja smo ljubitelji fimova, ali nismo baš izvorni dokumentaristi, tako da se sada vraćamo svom glavnom interesovanju, a to su igrane forme. Trenutno intenzivno radimo na scenariju za igrani film „Viteška posla”. To je specifična komedija smeštena u imaginarnu srednjevekovnu distopiju, sa Aleksandrom Denićem u glavnoj ulozi, za koju mislim da može biti hit. U razvoju je i nešto komplikovaniji projekat, igrani film „Konji pevaju” koji je već naišao na podršku od strane Filmskog centra Srbije. Trenutno smo u potrazi za sredstvima i za jedan moj kratki film o komičnim i dirljivim modernim jadima savremene ljubavi, a usput pišemo i jednu pravu, uzbudljivu horor mini – seriju. Šta će se od toga realizovati i kada, ne zavisi samo od nas.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *