Nagradu publike za Najbolji evropski film dobili su Luka Papić i Srđa Vučo za ostvarenje „Prizvan i pozvan’’. Nagradu je uručila Plamena Halačeva, zamenica šefa delegacije Evropske Unije  u Srbiji, pod čijim se pokroviteljstvom nagrada i dodeljuje.

„Gru tu je“ je film o domaćoj hip hop legendi, Daliboru Andonovu Gruu, koji su prethodnih nekoliko godina snimali Bojan Vinulović i Rene Miškolci. Više od 50 sagovornika priča svoja iskustva sa poznatim reperom, a 95 minuta filma sadrži i brojne novootkrivene činjenice i uvide, predstavlja Grua kao čoveka koji je, vođen svojim brojnim talentima i strastima i ovenčan profesionalnim uspesima, prepoznat kao simbol značajnih kretanja u urbanoj kulturi i kulturi mladih na našim prostorima. Premijeri je prisustvoao veliki broj protagonista filma, a ova projekcija je bila danima unazad rasprodata.

Nakon projekcije muzičar Marko Luis, otpevao je dva najveća Gruova hita: „Srce“ i „Biću tu“.

Igor Stanojević, selektor festivala, posle projekcije je izjavio da sve dok bude rep muzike u Srbiji, i Gru će uvek biti tu – citirajući poznate stihove iz Gruove pesme.

Tokom prethodnih 8 dana festivala prikazano je 105 filmova na osam lokacija. Beograd je posetilo 220 gostiju iz zemlje i inostranstva, a za festival je vladalo veliko medijsko interesovanje, te je bilo akreditovano blizu 100 novinara iz više od 60 medijskih kuća.

U svom obraćanju na zatvaranju festivala umetnički direktor Beldocsa, Marko Grba Singh, izjavio je da je ovogodišnje izdanje imalo rekordan broj domaćih filmova, zbog čega je festivalski tim posebno ponosan.

„Želim da zahvalim pokroviteljima i partnerima koji su doprineli realizaciji ovodišnjeg Beldocsa. Mnogo hvala na podršci, inspiraciji i poverenju rediteljima i producentima iz Srbije i iz celog sveta koji su nam poverili svoje filmove i projekte i posvetili svoje vreme da budu naši dragi gosti. Prilika da se okupimo oko kreativne dokumentaristike, da zajedno gledamo vrhunske dokumentarne filmove, da razgovaramo, i da se na stvaralački način suočavamo sa realnošću koju živimo dragocena je i lekovita.’’ – izjavila je Mara Prohaska Marković, direktorka Beldocs festivala, i dodala „Beskrajno hvala sjajnom Beldocs timu koji je, po ko zna koji put, pokazao i dokazao da je najveća pokretačka snaga Beldocsa.’’

I ove godine Beldocs vam je omogućio da pogledate jedan broj filmova online iz udobnosti svog doma i to od 17. maja od 23.59 do 24. maja do 23.59. Biće dostupni svi domaći filmovi i nekoliko strahih ostvarenja.

Informacija o dostupnosti filma online biće istaknuti na stranici filma.

Gledanje je omogućeno preko Vimeo servisa. Potrebna je jednokratna registracija (ukoliko već nemate svoj vimeo nalog). Detaljnije uputstvo biće istaknuto na stranici Beldocs online na www.beldocs.rs.

Cena karte za gledanje filma online je 215 RSD (2 USD) za dugometražne filmove.

Film možete da pogledate koliko god puta želite u narednih 48 sati od kupovine.

Od 1. juna 2023. godine Beldocs Eho će obići nekoliko gradova po Srbiji.

Fotografije: Vidoje Manojlović

Članak Dodelom nagrade publike za Najbolji evropski film i projekcijom filma Gru tu je zatvoreno 16. izdanje BELDOCS festivala se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kao što je i pre početka festivala selektor Beldocsa, Igor Stanojević rekao, selekcija je poseban fokus stavila na sveže izraze novih autora i vizuelno upečatljive filmove.

U selekciji Srpski takmičarski program bilo je ukupno 12 filmova.

Za najbolji film proglašen je film „Vodič za obalska utvrđenja’’ autorke Tijane Petrović, a u obrazloženju žiri je naglasio:

Nagrada za najbolji film dodeljuje se filmu koji istražuje odnos između ljudi i prirode. U pitanju je vizuelno impresivan esej koji spretno integriše raznolik materijal. Film koji istražuje strukturu zemlje, sa ciljem da prikaže strukture vojne moći

Nagrada za najbolju montažu dodeljuje mladim stvaraocima srpskog filma koji obećavaju, a to su Luka Papić i Srđa Vučo za film „Prizvan i pozvan’’, a žiri je u svom obrazloženju rekao:

Za najdosledniji film u srpskom takmičarskom programu koji kombinuje autentičan arhivski materijal sa veštim savremenim kadrovima, stvarajući redak žanr – dokumentarnu tragikomediju o prvim srpskim izborima. 

Za najbolju kameru nagrada je pripala filmu „Aurorin san’’ Dragane Jovanović, članovi žirija su ovom prilikom istakli:

Film koji iznenađuje već u prvim minutima. Impresivno bogat koncept nastao iz jednostavne ideje: snimanje prijatelja u trenucima vanrednog stanja. Još jedan film o karantinu? Možda, ali ne poput drugih. Upečatljivi prizori snimani samo kompjuterskom kamerom i montaža kojom se stvara jedinstveni materijal, čine da ovaj film prikaže toliko stvari, a sve pod velom čiste fantazije – stoji u obrazloženju žirija.

U Međunarodnom takmičarskom programu, nagradu za najbolji film dobio je film „TrećIII’’, autora Karima Kasema, dok je Specijalno priznanje pripalo filmu „Zbogom divljaku’’, autora Serhija Guatakira Sarmienta:

Za imerzivan film koji okupira pažnju publike saosećanjem i poštovanjem koje ispoljava prema svojim likovima, razvijajući ih svesno i postepeno kako vreme odmiče. Vizuelni stil naracije, rediteljevo poznavanje mesta o kome stvara i kontekst koji nam pruža organski su i prirodni – stičemo utisak da su svi ljudi i mesta koje vidimo postojali pre nego što je kamera ikada kročila u njihove živote, i da će nastaviti da postoje i kada ih mi (publika i filmska ekipa) napustimo. Film Karima Kasema uvlači nas u priču razoružavajućim i spretnim promenama perspektive koje stvaraju ubedljiv dijalog između realnog i fiktivnog sveta.

U selekciji Kratkom takmičarskog programa nagrada za najbolji film pripala je filmu „Silos u budimpešti’’, autorke Žofije Pacolaj, a specijalno priznanje dobio je film „Zlo vatre’’, rediteljke Alis Brigo.

Hrabar autorski stil, nepretencioznost i inovativnost ostavili su jak utisak na žiri. Autorka nas postavlja u situaciju iz koje posmatramo događaj iz kojeg se širi teskoba i reflektuje psihološki eho pojedinca.

Ovogodišnji Beldocs festival je domaćin prestižne međunarodne nagrade Eurimaž Audencija (Eurimages Audentia), koja se dodeljuje po osmi put za najbolju režiserku. Dobitnica ove nagrade je autorka filma „Sestrinstvo suve saune’’ Ana Hints.

U svom obrazloženju zašto je Baš Anin film dobio ovu prestićnu nagradu, članovi žirija navode: Reči koje postaju priče, uverenja koja stvaraju svetove, priče koje prevazilaze opipljivo. Dok ih kamera posmatra saučesnički, sa nežnošću i poštovanjem, grupa žena pronalazi utočište u međuprostoru, na mestu zamrznutom u prostoru i vremenu koje postaje njihovo čistilište, ispovedaonica, sigurno mesto za pročišćenje duše i tela – poput neke vrste modernog Šabata ili paganskog rituala koji spaja mističnu i opipljivo dimenziju. Nešto između nordijske bajke, plemenskih rituala i toplote koju proizilazi iz osećaja prihvaćenosti – arhetipsko, hipnotičko, intimno i besramno politički angažovano ostvarenje.

Nagradu Eurimaž Audencija, Ani Hints uručila je Jasmina Pašić sa Insajder televizije, a rediteljka se na veoma emotivan i iskren način zahvalila:

Izvinite što plačem, dosta ljudi mi prilazi posle mojih filmova i izvinjava se što plače, ali u stvari ne bi trebalo da se izvinjavamo za ono što osećamo u našim srcima, i za naša iskustva. Treba imati hrabrosti da to podelimo, i da saslušamo, pre svega. To je jedino moguće u sigurnom okruženju. Sestrinstvo suve saune prikazuje jedno sigurno okruženje gde se zaista može osetiti ranjivost, i to prevazilazi svaku granicu i kulturu. Želim da posvetim ovu nagradu sestrinstvu, koje je bilo uz mene svih 7 godina za vreme snimanja filma. Bilo je hrabro da se ogoli i telom i dušom. Sestrinstvo je svuda gde se krećemo, ono gleda film, ono je iznad država, jezika, religija i rodova. Moramo da budemo solidarni. Zahvaljujem se iz srca, zaista svima, festivalu, mom timu, porodici. Svima koji su  verovali u mene, jer ja sama nisam to mogla uvek. Ali tu sam sada, zato hajde da preživimo i da budemo nežni prema sebi! Ja obećavam da ću preuzeti na sebe ovu odgovornost i ovo ohrabrenje veoma ozbiljno.Ova nagrada je za sva slobodna mesta, slobodne stvari i za glasove koji su ućutkani a koji treba da se čuju!“  – poručila je na kraju.

Šesnaesti Beldocs festival zatvoriće sutra film „Gru tu je’’ koji su režirali Rene Miškolci i Bojan Vinulović, a pre same projekcije u Domu omladine Beograda, biće uručena nagrada za najbolji evropski film po izboru publike, koja se dodeljuje pod pokroviteljstvom Delegacije EU u Srbiji.

Fotografije: Vidoje Manojlović

Članak Dodeljen nagrade 16. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival je otvorio film „Još jedno proleće“ Mladena Kovačevića.

Priča je bazirana na intimnoj reminiscenciji naratora i protagoniste, doktora Zorana Radovanovića, koji je i sam prisustvovao otvaranju festivala i beogradskoj premijeri filma.

„Još jedno proleće” je film o  jugoslovenskoj epidemiji variole vere 1972. godine, nastao tokom pandemije Kovida i u tom smislu inspiracija za film je očigledna’’ – kaže autor filma, Mladen Kovačević i dodaje:

„Film je imao svetsku premijeru na festivalu u Karlovim Varima. Mladen dodaje: „Film. Je prikazan na nekoliko bitnih festivala posle toga, ove godine prikazan je u Roterdamu. Reakcije publike su takve da publika nigde nije ravnodušna. Prizori u ovom filmu su zastrašujući, priča je potresna i naravno da iskustvo pandemije intezivira doživljaj ovog filma. Neki ovaj film vide kao priču o nadi i o jedinstvu a neki kao zastrašujuće upozorenje. Na neki način i jedni i drugi su u pravu’’ – zaključuje Mladen.

Po završenom filmu, održan je razgovor sa autorom, koji je vodio Marko Grba Singh, umetnički direktor festivala Beldocs.

Mladen Kovačević je scenarista i reditelj, film je montirala Jelena Maksimović, kompozitor i supervizor montaže zvuka je Jakov Munižaba, a producentkinja je Iva Plemić Divjak.

Repriza filma je u četvrtak 11. maja u Dvorani Kulturnog centra Beograda u 21.30.

Drugog dana festivala, u četvrtak, 11.maja 2023. godine, očekuje nas još nekoliko domaćih premijera: u Domu omladine Beograda biće prikazana tri kratkometražna filma, s početkom od 19.30 –  Gorana Jovanović – „Lopte’’, Jelena Radenović – „A istok reka teče’’, „Na kraju puta’’, Ivane Todorović.  Sva tri filma su deo Srpskog takmičarskog programa.

Da podsetimo, tokom narednih sedam dana biće prikazano više od 100 filmova. Beldocs se ove godine, pored Doma omladine Beograda održava još i u Dvorani Kulturnog centra Beograda, Jugoslovenskoj kinoteci, Muzeju Jugoslovenske kinoteke, Cineplexx Ušće, Art bioskopu Kolarac i Centru za kulturu „Vlada Divljan’’.

Dodela nagrada u planirana je za 16.maj u Jugoslovenskoj kinoteci.

Nagrade i priznanja dodeljuju se u kategorijama: Međunarodni takmičarski program, Srpski takmičarski program, kratki filmovi do 45 minuta i „Eurimage Audentia Award’’

Program 16. Beldocs festivala možete pogledati ovde: BELDOCS 2023 PROGRAM

Fotografije: Vidoje Manojlović

Članak Otvoren 16. Beldocs festival se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pored tematike filmova koja prikazuje odnos mladih prema tehnologiji, neki od filmova koji se nalaze na listi nastali su kreativnim korišćenjem animacija, homofona i emodžija, što nesumnjivo pomera granice dokumentarnog žanra. Tehnologija je poslednjih godina postala naš neodvojiv saputnik, a kako da je koristimo na najbolji mogući način, pitanje je na koje je sve teže dati precizan odgovor. Možda vam neki od ovih filmova pomognu da osvestite svoj odnos prema tehnologiji i društvenim mrežama, a možda vam daju i odgovore na određena nerazjašnjena socijalna pitanja.

Girl Gang

Rediteljka: Susanne Regina Meures, Švajcarska, trajanje filma 98′

Četrnaestogodišnja Leoni je uspešna influenserka koja živi na periferiji Berlina. Milioni pratilaca je obožavaju, a kompanije je zasipaju proizvodima. Kada Leonini roditelji otkriju ogroman finansijski potencijal onlajn aktivnosti svoje ćerke, ubrzo preuzimaju kontrolu. Ali Leonin život, diktiran brendovima i pritiskom da kreira sadržaje, polako se pretvara u tamnicu.

I kralj reče Kakva fantastična mašina (And the King said What a Fantastic Machine)

Reditelji: Axel Danielson, Maximilien Van Aertryck, Švedska/Danska, trajanje filma 88′

I kralj reče Kakva fantastična mašina je ronjenje u ogromnom istorijskom okeanu medijske kulture. Od nastanka kamere opskure do snimanja prvih filmova i pronalaska veb-kamere do prvih viralnih videa, duhovit i provokativan dokumentarac traga za usponom kulture kakvu poznajemo. Nudi simboličnu studiju o filmu i društvenoj istoriji koju on stvara: izloženi smo brojnim fotografijama, koje se svakodnevno takmiče da zadobiju našu pažnju, kakve će to posledice imati po nas?

Gejmer (Pelaaja)

Reditelji: Petri Luukkainen, Jesse Jokinen, Finska, trajanje filma 80′

Mladi gejmer Bona, još otkad je bio mali, pokušava da pronađe svoj put u grubom svetu onlajn sporta, a sada je i pod profesionalnim ugovorom. Bona je vrlo talenovan u CS:GO, ali ga njegovo mentalno stanje izneveri svaki put kada je nadomak uspeha, pa uvek osvoji drugo mesto.

Klinke (Jouvencelles)

Rediteljka: Fanie Pelletier, Kanada, trajanje filma 84′

Kroz uhvaćene trenutke života tri grupe devojaka, slika sa mreža i lajv strimova širom sveta, Bloom prodire u svet današnjih tinejdžerki. Delikatno posmatramo njihovu fascinaciju društvenim mrežama. Ovo utapanje otkriva povezanu, ali usamljenu generaciju koja poseduje veliku lucidnost, unutrašnju borbu sa opsesijom sopstvenim imidžom i potrebu za samopotvrđivanjem pred dubokim osećanjem otuđenosti.

Potpuno poverenje (Total Trust)

Rediteljka: Jialing Zhang, Nemačka/Holandija, trajanje filma 97′

Znanje je moć i država Kina zna o svojoj populaciji više nego što ljudi znaju sami o sebi. Potpuno poverenje je prvi značajan film koji intimno portretiše hrabre ljude koji žive u okviru sve više praćenog kineskog društva. Prosvećujuća i duboko uznemirujuća priča o tehnologiji, zloupotrebi moći i (samo)cenzuri, koje je pandemija virusa Kovid 19 ubrzala.

Kristini nije dobro (Kristine Is Not Well)

Reditelj: Seeyam Quine, SAD, trajanje filma 18′

Film prikazuje kreativnu upotrebu homofona, emodžija i mimova u prostornim i interaktivnim metaforama u VR. Priča poziva publiku da se pridruži Ovletu, društvenoj platformi koja je namenjena samo dobrim vibracijama. Međutim, kada popularna influenserka @KristineMusic iznenada bude uklonjena sa platforme, VR iskustvo se transformiše u bitku između kreativnosti i detekcije veštačke inteligencije.

16. Međunarodni festival dokumentarnog filma – Beldocs 2023 biće održan od 10. do 17. maja 2023.

Članak Filmovi koji prikazuju odnos mladih prema tehnologiji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival otvara film „Još jedno proleće“ Mladena Kovačevića, u sredu 10.maja u 19.30 u Domu omladine Beograda. Ovaj dokumentarni medicinski triler, koji tematizuje epidemiju variole vere (velikih boginja) u Jugoslaviji 1972. godine, u celosti je sastavljen od arhivskih snimaka i rekonstruiše događaje od trenutka kada je virus s bazara u Iraku unet u Jugoslaviju.

Domaci predstavnici dugometraznog dokumentarnog filma

Priča je bazirana na intimnoj reminiscenciji naratora i protagoniste, doktora Zorana Radovanovića.

Beldocs će svečano zatvoriti film Bojana Vinulovića i Rennèa Miskolcia „Gru tu je“, u sredu 17. maja u 19.30 u Domu omladine Beograda.

„Sve što ćete videti, obuhvatiće biografiju, ali i celu jednu eru muzike, priču o duhu Beograda, rađanju rep kulture i razgranavanju scene koja je u najtežim vremenima mogla da parira mnogima na svetskom nivou, po izrazu, zvuku i porukama koje se šalju’’ izjavili su autori Bojan Vinulović i Rennè Miskolci.

Fotografija: Aleksandar Kujucev

 Iz grupe dugometražnih srpskih dokumentarnih filmova predstavljeni su su sledeći filmovi:

„Prizvan i pozvan“, autora Luke Papića i Srđe Vuča – politička komedija sa tragičnim posledicama koja se bavi jednim od najčudnijih perioda u srpskoj političkoj istoriji. Četiri bivša predsednička kandidata, politička autsajdera, se prisećaju svog učešća na prvim višestranačkim izborima 1990. godine  i ponovo proživljavaju taj, za sve njih, sudbonosan događaj.

Prizvan i pozvan nije film o „rađanju demokratske scene” i prvim višestranačkim izborima u istorijskom i informativnom smislu, već  film o ljudskoj naravi i egu.’’ – izjavili su autori.

„Niko vredan pomena“, Svetislava Dragomirovića je film koji opisuje ličnu dramu koju proživljava šezdesetogodišnji penzionisani porno glumac iz Srbije, u malteškom zatvoru iščekuje kraj Kafkanijanskog suđenja, boreći se sa demonima koji mu ne dozvoljavaju da zaspi.

Filmove „Portret umirućeg džina’’ Stefana Đorđevića i ‘„Flotacija’’ Aleksandre Tatić i Eluned Zoi Aiano producirao je Miloš Ljubomirović. Obagovore o ljudima u Istočnoj Srbiji, u Boru i Majdanpeku, koji rade u rudarskoj industriji.

Film „Aurorin san’’ režirala je Dragana Jovanović koja kaže da su u fokusu filma zanemarene oblasti uma i duše u koje povremeno zalazimo, ali najčešće se plašimo da ih artikulišemo, razumemo i podelimo.  „Aurorin san istražuje kolektivno nesvesno u razdoblju savremene krize. Pojedinačni učesnici dele svoje najsnažnije snove. Podsvesni narativi vizuelno se prepliću s turbulentnošću sadašnjice, stavljajući u prvi plan arhetipove i motive iz bajke o Uspavanoj Lepotici’’ – izjavila je autorka.

Mara Prohaska i Dragan Jovicević

Filip Markovinović reditelj filma „reKAPITULACIJA’’ o svom filmu kaže:

„Pre tačno 30 godina grupa umetnika je zamrznula svoje radove, i na taj način, simbolično, odustala od svojih ličnih umetničkih praksi sa ciljem da kroz organizovano delovanje uzmu učešča u onome što bi danas nazvali aktivistička odnosno društveno angažovana umetnosti (u ono vreme to je bilo isključivo pitanje etike). Iz te akcije proizašla je umetnička grupa Led art, koja je kroz različite inkarnacije aktivna do danas. Pod sloganom etika pre estetike grupa se vodila utopijskom idejom da umetnost može da izleči bolesno društvo’’

„Bajka bespovratnog vremena’’ u režiji Pavla Terzića je film o istoriji beogradskog klabinga i jedne scene koja je po mnogo čemu bila posebna… Od Detroita, preko Čikaga, pa sve do Mančestera, Berlina ili Beograda, bez obzira na to da li pripada klupskoj sceni ili velikim rejvovima, elektronski zvuk postaje neka vrsta nove muzičke religije. Ovakva teza pogotovo dobija na značenju kada se uzmu u obzir krajnje specifične političke, sociološke i kulturološke okolnosti koje obeležavaju našu zemlju i period devedesetih godina prošlog veka.

„Bugi i Demoni’’ je film koji je režirao Ivan Šijak, i koji govori o poznatom street fotografu i umetniku, Bugiju , s posebnim akcentom na njegov rad u Beogradu i seriji fotografija koje je uradio u posebnoj tehnici – mokri kolodijum.

Predstavljen je i program kratkih srpskih dokumenarnih filmova, među kojima su:

Gorana Jovanović – „Lopte’’, Jelena Radenović -„A istok reka teče’’, „Na kraju puta’’ – film Ivane Todorović  koji, kako autorka kaže, istražuje teme smrtnosti, saosećanja i dostojanstva koje pripada svim živim bićima, kroz priču Željka i Viki koji su se posvetili pružanju mirnog i dostojanstvenog kraja odbacenim konjima u jedinom azilu za konje u Srbiji.  „U ovom teškom  trenutku po naše društvo, film daje ljubav i empatiju i zbližava ljude’’ – izjavila je Ivana.

Tijana Petrović „Vodič za obalska utvrđenja’’

Ovaj filmski esej istražuje tehnološku evoluciju vojnih bunkera izgrađenih na obali zaliva San Francisko. Film posmatra dinamičan odnos između struktura kolonijalne moći i zemlje na kojoj su izgrađene. Kroz mitologiju pejzaža film prati evoluciju vojnih tehnologija posmatranja.

Davor Marinković – „Reznica” predstavlja dve generacije izbeglih lica koje i dalje pokušavaju da stvore nov identitet nakon raspada Jugoslavije.

Beldocs Specijal, koji je postao prepoznatljiv po temeljnom filmskom istraživanju društvene stvarnosti u okviru različite teme svake godine, ponovo otvara prostor za promišljanje aktuelnih civilizacijskih borbi hrabrim i nezavisnim filmskim stvaraocima. Ovogodišnji specijal „Budućnost slobode“ posvećujemo najaktuelnijim filmskim ostvarenjima o borbama koje su obeležile tešku godinu iza nas, borbama koje i dalje traju i imaju ključnu ulogu u stvaranju naše budućnosti; kao i jedinstvenim filmskim pričama o osvajanju individualne slobode kao polazne tačke novog društvenog univerzuma koje inspirišu da verujemo u promene. Pored premijernih projekcija pet najnovijih i višestruko nagradjivanih dokumentarnih filmova iz različitih delova sveta, u okviru programa će se održati i tri panel diskusije na ključne teme koje pokreću filmovi u partnerstvu sa Insajder TV i SHARE Fondacijom.

Tokom Beldocs Industry dana biće organizovan forum na kom će se predstaviti 18 projekata dokumentarnih filmova iz 11 zemalja.  Projekti su u različitim fazama, od razvoja do post-produkcije, i biće predstavljeni grupi profesionalaca iz celog sveta – urednicima TV kanala poput ARTE-a i Current TV, vod platformi kao što je MUBI, programerima festivala medju kojima su i Sundance, Festival u Veneciji, Locarno i  IDFA, sejls agentima i distributerskim kompanijama.

Pozivamo sve da posete panele i masterklasove renomiranih autora i filmskih stručnjaka koji će se održavati u Galeriji Grafičkog kolektiva i u Jugoslovenskoj kinoteci.

Više o Industry programu potražite na sajtu: Beldocs Industry

Ceo program Beldocs festivala možete skinuti sa ovog linka: BELDOCS PROGRAM

Fotografije: Beldocs

Članak Uoči otvaranja Beldocs festivala predstavljen program domaćih autora, kao i specijalni programi Budućnost slobode i Beldocs Industry se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tokom četiri festivalske večeri prikazano je 15 najnovijih ostvarenja iz oblasti dokumentarnog filma. U okviru takmičarske selekcije dodeljena su dva priznanja: nagrada publike i nagrada žirija publike koji je bio sastavljen od tri ljubitelja filma koji su glasali za najbolji debitantski film.

Žiri u sastavu Maja Pravdić, Arsenije Vujović i Uroš Stambolić dodelio je nagradu za najbolje ostvarenje u okviru takmičarskog programa Enter DOK. Nagrada za najbolji film festivala odlukom ovog žirija pripala je filmu „Moj prijatelj Tomi“ kanadskog autora srpskog porekla Nema Stankovića. Radnja filma „Moj prijatelj Tomi“ prikazuje istinitu priču o 40-godišnjem muškarcu Tomiju Liju (Tommy Lee) koji živi sa veoma strogim i religioznim roditeljima iz Koreje. Tomi nikada nije kuvao, bio na ljubavnom sastanku, poljubio devojku, ne poseduje račun u banci. Kada njegov najbolji prijatelj Nem odluči da Tomija odvede na epsko putovanje otkriva se čitav svet napetosti, strahova i trauma iz prošlosti.

Nagrada za najbolji film na osnovu glasova publike pripala je ostvarenju „Mavena“ Andrije Lekića. Radnja filma „Mavena“ sastoji se od četiri priče snimljene u periodu od osam godina: krvna osveta i njene posledice, fenomen virdžine, ljubav između sestre i brata koji ima trajno oštećenje mozga i poslednji dani oca u terminalnoj fazi maligne bolesti.

Autori oba ostvarenja bili su prisutni na zatvaranju i zahvalili se publici na glasovima kao i na neverovatnom iskustvu koje su imali na DOK festivalu.

Nakon svečane ceremonije uručenja nagrada prikazan je dokumentarac „Neki drugi Lik“ reditelja Metjua Bauera.

Metju Bauer je bio gost festivala i povodom srpske premijere svog filma rekao: „Čuo sam da je ovo sjajan festival i da ću se dobro provesti u Srbiji. Večeras ćete imati priliku da pogledate film koji se zove The Other Fellow ili kako ste ga vi preveli Neki drugi lik i veoma mi je interesantan vaš prevod. Ovaj film je o životima mnogih ljudi u svetu čije pravo ime je Džejms Bond. Ovo ostvarenje prikazuje kako izgleda kada nosite ime jednog od najpoznatijih ljudi u svetu. Želim da se zahvalim organizatorima i MegaCom filmu, kao i Igoru Toholju koji je uvrstio moj film program“.

Autor fotografija: Filip Olćan

Članak Dokumentarci Moj prijatelj Tomi i Mavena najbolji na DOK #5 festivalu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Domaća premijera biće upriličena na Beldocs filmskom festivalu u subotu, 14. maja od 17.30 časova. Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljem o tome kako izgleda snimanje u napuštenim hotelima, kako je dolazio do ljudi, odnosno, nekadašnjih radnika i koliko je bilo izazovno sve te priče pretočiti u tridesetosmominutni film.

Šta te je privuklo kod dokumentarnog žanra?

Marko Nikolić: To je super pitanje jer je ovo moj prvi dokumentarni film. Mene je u životu privukao film zato što je to način kroz koji mogu da se izrazim, da ispričam nešto. Dokumentarni žanr sam uzeo u obzir kada sam shvatio da kroz njega mogu da kažem nešto što me tišti, pokažem nešto zbog čega sam srećan ili fasciniran. To je samo jedan od načina izražavanja. Snaga ovog žanra je autentičnost emocija. Ima je i kod igranog, ali ona prođe kroz više ogledala, sočiva, više se prelomi.

Iako se na prvi pogled može reći da je film o hotelima koji su popali, priča je, zapravo, malo drugačija. Šta je tebi bio cilj, i zašto su hoteli samo metafora?

Film uopšte nije o hotelima. U njemu se prikazuju hoteli, ali se radi o propustima društva. U jednom trenutku mi smo, kao društvo, odlučili da nećemo da nam bude dobro, nego želimo da nam bude loše. Film priča o propasti stvari koje su služile ljudima, a kojima nije pomognuto da idu u korak sa svetom. To je jednostavna, ali i vrlo lična priča ljudi koji su radili tu.

Zašto si odabrao baš tu temu?

Sve je to jako duboko u meni. Ništa od toga nije nastalo odjednom. Umoran od gledanja šta se dešava oko mene, pre nekoliko godina sam i prestao da gledam. Razmišljao sam gde smo pogrešili. Došao sam do toga kako mi je u detinjstvu stvarno bilo super. Setio sam se letovanja, razmislio sam kako bi bilo lepo da sad odem tamo, na ta mesta, u te hotele. Interesovalo me je kako to sad izgleda. Malo sam istraživao i video da nekih hotela sada nema. Neki su spaljeni u ratu, neki nestali sa lica zemlje, a neki još uvek rade. Tada sam se bavio hotelima na primorju, a kada sam počeo da istražujem po Srbiji, naišao sam na isto. Mogao sam da zamislim konobara koji sa onom pregačom u hotelskom restoranu staje ispred mene i pita: bela kafa, čaj, mleko? Pomenuo sam to mom producentu i on mi je predložio da snimimo film… konkurisali smo i ostalo je istorija.

Zašto film nosi naziv Znaci života? Kakvi su to znaci života koji se pojavljuju u hotelima?

Film se zove Znaci života zato što prikazuje nežive hotele, prema kojima ljudi imaju emociju. Ti hoteli će, zapravo, na neki način živeti, dok ih se ljudi sećaju. Trudili smo se da zaobiđemo temu konkretnih razloga propadanja hotela. Mada se negde i kaže. Ono što je nama bilo najbitnije je šta su oni značili zaposlenima i društvu.

Zašto ste izbegli tu priču o direktnim razlozima propadanja?

Zato što je to suviše depresivno. Ti ljudi koji su uništili hotele više nisu bitni. Nisu uvek upravnici uništavali hotele, nekada, i pored najboljih želja, nisu mogli da izbegnu situaciju. Ti koji su uništili hotele su jako mali ljudi. Zapravo, izbegli smo zato što u tim događajima nema emocija, to su samo postupci.

Je l’ bilo dirljivih momenata?

Zaista jeste. U jednom hotelu, šetamo se i gledamo hotel i ja naglas kažem: Hoće li ovo ikada biti bolje? Misleći i na hotel i na sve nas, a čovek iz tog hotela kaže: Već nam je bilo bolje. Mi smo sami učinili da nam više ne bude dobro. Danas se razne kompanije diče kako imaju svoja odmarališta. Mi smo četrdeset godina imali svoja odmarališta! Firme su tada slale ljude na odmor i rehabilitaciju, na produženje radnog veka. Ko to danas radi?

Interesantan je prolaz kroz sve te hotele. Postoji dosta hotela koje smo obišli, ali koji nisu ušli u samu priču. U svakom od njih vidiš stvari koje ti izmame suze. Na primer, bazene, možeš da zamisliš ljude tu, kako se odmaraju, kako im je lepo. A u stvari sve zarđalo, prozori polomljeni…

Interesantno je da su ti hoteli, pored toga što su bili funkcionalni i mogli da prime veliki broj gostiju, većina čak ponude i lečenje, bili i arhitektonski sjajno sagrađeni. Kako dopustimo da to propadne?

Da, mnogi su sjajni primeri te brutalističke arhitekture. Postoji deo za život i odvojeni deo za lečenje, takozvani medicinski blok. Konkrentno, hotel Žubor je propao tako što su za direktora postavili čoveka koji baš nije bio stručan da upravlja hotelom. U ovoj priči, on me ne interesuje, nebitan je, on je srušio ovo što je bilo dobro. Meni je bio bitan čovek koji je čuvao to.

Kako ste došli do tih ljudi koji su govorili u filmu? Da li je bilo nekih prepreka, s obzirom na to da ljudi nisu uvek raspoloženi za priče o stvarima za koje su emotivno vezani?

Nekada je jednostavnije, a nekada teže. Jednostavno smo se raspitali. Nekada su te potrage bile uzaludne. Ono što je nama bilo najbitnije u traženju  je da nađemo ljude koji imaju emotivan odnos prema hotelima, odnosno, prema društvu. Nama su ljudi i plakali na snimanju. I mi smo u par navrata zaplakali. A neke od tih trenutaka smo i prikazali.

Da li je bilo izazova da se dopre do ljudi? Koliko su ljudi spremni da pričaju o tim stvarima potpuno iskreno i bez uvijanja?

U mnogim hotelima su se plašili. Bilo im je čak i sumnjivo ko sam ja. Neki hoteli u koje smo ulazili su toliko stari da nema više živih ljudi koji su radili tamo. Ima nekih koji se sećaju, na Fruškoj Gori postoje dva hotela, Osovlje i Venac, skoro da nema više živih ljudi. Jedan iz Osovlja nije hteo da priča, jer je mislio da ćemo mi nekoga da optužujemo. Mi smo samo hteli da se informišemo o čemu se radi, pa tek onda da vidimo da li bi bio raspoložen da učestvuje u filmu. Ipak, postoji ta distanca. Neki osećaju krivicu, a možda i nisu zapravo krivi. Možda zato što se nisu odupreli propadanju društvene imovine.

Šta je njima najviše značilo?

Kad u hotel uđe žena,  koja nije bila tamo od kad je prestala da radi i kaže: Ovo je bila moja kancelarija, to baš ume da bude dirljivo. Pokazuje nam svoj sto i vidiš da ona hoće da ga malo pomeri i da sedne, ali ne može, teško joj je, preplavljena je emocijama i samo kaže: ajmo napolje. Bili su jako iskreni, a to se ne sreće često danas. Svi mi imamo fasadu, mnogo smo ogrubeli, imamo gard. Oni su na tim mestima bili potpuno razoružani.

Da li ste morali da tražite dozvole opštine za pristup hotelima? Kako to funkcioniše?

Za svaki hotel mora da se traži dozvola za snimanje. Postoji procedura, negde smo ih dobili, a negde ne.

Koliko ste dugo snimali?

Mi smo profesionalni filmski radnici, znamo da je vreme novac. Vrlo pažljivo smo organizovali, tako da smo u svakom hotelu snimali samo dva dana. Uradili smo intervjue, tonsko snimanje… Imam efikasnog i sjajnog direktora fotografije Obrada Kokotovića, koji je uradio posao na svetskom nivou. Znači, ukupno šest dana glavnog snimanja. Imali smo još dva dana snimanja na drugim objektima koji se pojavljuju u filmu, tako da je film snimljen za osam dana. Potraga za ljudima je trajala malo duže, to je taj istraživački posao.

U čemu si ti najviše uživao u toku procesa snimanja, šta tebe kao reditelja ispunjava?

To je jako teško odgovoriti. Ja obožavam svoj posao, posebno snimanje. Snimanje je otprilike praznik za mene. Na snimanje uvek idem lepo obučen, obrijan, zato što je to svečanost (smeh). Uživao sam u kadrovima, u izjavama ljudi, u njihovim emocijama. Nadam se da će tako uživati i ljudi koji budu gledali film. Iako je to tuga. Bilo mi je i mnogo lepo i mnogo tužno u tim hotelima. Čak sam se i nekih mirisa setio. Bilo mi je fantastično da vidim ljude na mestima koje su jako voleli. A i oni su uživali u tome. A to društvo, o kojem ja pričam da je bilo bolje, je daleko od idealnog.

S obzirom na to da je ovo tvoj prvi dokumentarni film, da li će ih biti još?

Planiram da ponovo snimam napušten objekat, ali ovoga puta fabriku. Ogroman fabrički gigant kod Loznice. Konkurišemo sa idejom o tome, o fabrici Viskoza, koja je majka celom gradu, koja je napravljena kako bi oživela ceo grad… i uspela je u tome! Ima tu i drugih stvari, loših, ali je sve to manje bitno u odnosu na to koliko ljudi vole tu fabriku.

Fotografije: Promo

Članak Znaci života – film o napuštenim hotelima koji će živeti dok ih se ljudi sećaju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Okupljeni oko časopisa EYESORE, David Dawson i Joseph Liam Reddy, zajedno sa Ninom, odlučuju da snime dokumentarac o kolektivima iz Beograda. Iako su svi iz različitih sfera, upustili su se u snimanje bez prevelikog prethodnog znanja o režiji, produkciji i montaži i zajedno iz Londona došli na dve nedelje u Beograd. Ovo je ujedno i njihov prvi film, te je sve teklo spontano i bez preteranog planiranja. Nina ističe da je to upravo i čar ovog dokumentarca, jer na autentičan način prikazuje atmosferu grada i umetničkih kolektiva u 38 minuta.

Povodom današnje premijere filma KOLEKTИV u Muzeju kinoteke u 17.30 časova, sa Ninom Vukadin smo razgovarali o razlozima zbog kojih je odlučila da zabeleži momente stvaranja u Beogradu, o tome kako su David i Joseph doživeli Beograd, kao i da li u budućnosti planira da nastavi sa snimanjem filmova.

Kako se osećaš povodom premijere tvog prvog filma?

Nina Vukadin: Prošle srede sam, sasvim slučajno, organizovala projekciju za kolektive koji se pojavljuju u filmu. Pošto se njima dopalo, sada mi i nije toliko frka od premijere na Beldocs-u. Biće zanimljivo videti to i u bioskopu, ali se radujem.

U filmu, ekipa iz časopisa EYESORE dolazi da poseti i upozna duh Beograda i ljude koji u njemu stvaraju. Približi nam, čime se sve bavi časopis i kako si ti deo toga?

Ja sam studirala u Londonu i sa par prijatelja smo pokrenuli časopis, na poslednjoj godini studija. Na početku sam bila dizajnerka, ali je to vrlo brzo preraslo u nešto više. Poprilično smo mali tim i svako radi sve. Temataka kojom se u časopisu bavimo je pokrenuta jer smo tada živeli u delu Londona koji se dosta brzo menjao. Urbanizam u Londonu je vrlo agresivan. Beograd na vodi je ništa u poređenju sa stvarima koje se dešavaju u Londonu. Vrlo često je taj urbanizam direktan napad na lokalne kulture, poseno na kulture koje nisu bogate ili neka mejnstrim stvar. To je, generalno, tema koja nas je povezala. Zato smo i napravili platformu na kojoj možemo da pričamo o gradu i o prostorima u gradu, kroz perspektivu građana.

Kako ovo radimo već duže, više se ne bavimo samo gradom, već svakim prostorom koji je naseljen ljudskim bićima, nebito da li je selo, mali grad, kuća u sred ničega.. Ideja je da dočaramo kako ljudi doživljavaju svoju okolinu.

Kako je došlo do toga da sa ekipom iz Londona snimiš dokumentarni film baš u Beogradu?

Ja sam iz Beograda i većinu kolektiva pratim već duže vreme. Belgrade raw pratim, možda, i najduže od svih koji se pojavljuju u filmu. Kad sam završila studije, vratila sam se u Beograd, živela sam i radila ovde i u Novom Sadu. Tada sam primetila da je postojao taj zanimljiv spoj između grada, prostora i umetničke prakse tih kolektiva. Sami kolektivi imali su zanimljiv pristup rada koji je drugačiji od zapada, gde na kraju to tamo ispadne više neki dizajn projekat. U njihovom slučaju mi je bila zanimljiva energija koja je slična onoj koju mi imamo u časopisu, jer nema te neke jasne hijerarhije.

Šta je bila prvobitna ideja, da li je postojao neki koncept, šta snimate i šta želite da prikažete kroz dokumentarac?

Prvobitna ideja je bila da to predstavljanje beogradskih kolektiva bude izložba koju smo planirali da organizujemo u Londonu. Mi smo to sve počeli da organizujemo i pripremamo, ali smo shvatili da će to biti ogroman projekat i da nam treba mnogo novca i podrške od nekog prostora, tako da smo došli na ideju da uradimo dokumentarac dok ne uradimo izložbu. Međutim, ispostavilo se da smo dokumentarac radili četiri godine upravo zbog budžeta. Ono što je takođe interesantno je da niko pre ovoga nije radio film, ali smo svi imali želju da probamo i izguramo priču. Raspodela tih uloga bila je veoma zanimljiva, ja sam kooproducentkinja i korediteljka i sa Davidom delim te uloge. David je ranije radio par klipova za časopise, ali je igrao veliku ulogu u prenošenju forme izložbe u dokumentarac. Svi smo blisko radili zajedno, dovijali smo se na razne načine, zato je malo duže i trajalo. Na kraju sam zadovoljna kako je ispalo, ali sledeći put ne bih radila film sa ovako malim budžetom.

Šta ti je bilo najvažnije da preneseš kroz film? Da li je to način rada tih kolektiva, duh grada ili…?

Na samom početku smo sve konceptualno osmislili, ali na kraju je finalni proizvod daleko od toga. Prvo smo hteli da snimamo dan u životu tih kolektiva. Beograd je toliko haotičan, imamo i toliko različitih kolektiva koji dosta rade i nemaju vremena da se posvete, a i mislim da to ne bi bilo baš najprirodnije.

Kako je tekao sam proces snimanja i vašeg dolaska iz Londona za Beograd?

Bili smo dve nedelje u Beogradu. Ja sam tada uzela dve nedelje odsustva sa posla, da bih došla da snimamo. Ne da nismo imali plan, nego smo samo snimali. Bilo je jako zanimljivo, Joe koji snima dok ja radim intervju, u tom trenutku neko nešto vrlo bitno kaže i Joe primeti da je neki ćošak lep i samo skrene kameru. Bili smo jako spontani i mladi. David je, zapravo, i imao ideju, a ja sam bila u fazonu – prepustimo se haosu.  Joe je baš, onako, umetnik i super je što se nije plašio da snima. Stvarno je uhvatio neke lepe momente. Na kraju je film o duhu kolektiva i grada. Nije dokumentarac gde će ljudi moći da nauče puno o svakome, ali mislim da je dovoljno da ih zainteresuje. Više je taster za to kako oni žive u skladu sa atmosferom grada.

Kako su Joy i David doživeli Beograd? Kakvi su im utisci?

Ja sam ih dosta pripremala pre nego što smo došli. Nisam želela da dođu sa tom engleskom vizijom Beograda, rekla sam im da se držimo ovih tema. Mada, sad, kad razmislim, mislim da je to bila moja fobija, jer sam gledala toliko stvari o Beogradu, gde uvek dođu sa nekim ciljem kako da ga prikažu. Zapravo, njima se mnogo svideo Beograd, oni su, čak, bili kod mene kući dve nedelje. Provela sam ih kroz ceo grad. Nažalost, niko ne može da dođe na premijeru jer se sve brzo desilo. Mada, prijatelji su me zezali da su Englezi videli više od Beograda, nego većina Beograđana.

U filmu ste prikazali nekoliko kolektiva, kako si ih birala?

To je sve došlo slučajno, počelo je od Belgrade Raw, koji me je oduvek interesovalo. Onda je sledeći bio Umetnobil, a to je jedini kolektiv koji na kraju nismo uspeli da snimimo. Kroz njih smo upoznali Karkatag. Matrijaršiju znam već duže vreme.

Na primer, Aleksandar Jevtić iz Umetnobila je deo filma, on je meni tada dosta pomogao oko upoznavanja novih grupa. Njegova umetnička praksa je dosta vezana za grad i psihogeografiju. Još davno sam ga upoznala u Opservatorijumu, tada smo ušli u dubok razgovor. Njegova umetnička praksa je dosta vezana za šetnje kroz grad, što mi se sjajno uklapalo u koncept.

Da li postoji neki upečatljivi deo grada ili scena koja je zabeležena u filmu?

Aleksandar me je odveo u Rakovicu, jer mi je pričao da tamo ima ljudi koji vode ovce na livadu. Ja sam mislila – ma, to se samo jednom desilo, nemoguće je, to je svega desetak minuta vožnje od centra grada. Međutim, kada smo došli da snimamo, stvarno smo naišli na ovce i ljude koji su bivši gastarbajteri i čuvaju ovce u Rakovici. Tako neka scena je jako fascinantna, taj nestvaran duh Beograda koji je jako haotičan. Ljudi su ti koji, zapravo, osmišljavaju šta se dešava tamo, a meni je jako drago da smo naišli i na to.

Da li postoji još nešto što bi izdvojila u vezi sa radom na snimanju filma?

Jedna zanimljiva stvar je da smo imali direktora zvuka koji je napravio soundtrack od zvukova koje smo mi snimali u gradu. Sve što se čuje u filmu je korišćeno od zvukova koje smo mi snimili, a on je od toga napravio melodije. To je jedan lep detalj koji je Janek fantastično osmislio.

Rečenica koju čujemo u trejleru je dosta upečatljiva, a glasi: Umetnost se meri time koliko društvo vodi računa o mladim umetnicima. Kako ti gledaš na to, da li sada, nakon filma, imaš bolji uvid u to koliko naša država vodi računa o neafirmisanim umetnicima?

Naša država ne vodi računa o neafirmisanim umetnicima. Postoji razlog zašto ja posle studija nisam ostala u Beogradu, nego otišla u Beč, gde sad živim i radim. Mislim da je ovde mnogo teže ako si samostalan, a to se ispostavilo kao jedina mogućnost. U Srbiji nedostaje bogatija klasa ljudi koja to ceni i koja bi ulagala u umetnost. U drugim državama, podrška potiče delimično od države i od većih firmi ili bogatijih ljudi. U Beogradu je malo teže, ali imaš više slobode za stvaranje, kada, na primer, poredim sa Londom.

S obzirom na to da ti je ovo prvi i, za sada, jedini film, da li planiraš da nastaviš sa snimanjem?

Iskreno, ovo je bio timski rad, bitno je naglasiti da su na snimanju bili David i Joe i bilo nam je fantastično. Drago mi je što smo upeli da napravimo dokumentarac sa našim malim timom od pet ljudi, a to su David Dawson, Joseph (Joe) Liam Readdy, Janek Nixon, Vinh Long Tran, Đorđe Lukić i ja. A kada govorimo o budućim planovima, trenutno želim da uživam u letu, da nemam nikakav projekat. Radim svoje umetničke projekte i prvi put imam prostora u glavi. Baš ne znam. Za sad nemam nikakvu ideju, ali gledaću šta me vodi. Mnogo je lepo i zanimljivo snimati, tako da se možda i desi nešto opet – ko zna?

Fotografije: Promo/ Privatna galerija

Članak O duhu umetničkih kolektiva i grada – KOLEKTИV se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival je otvorio film Muzej revolucije Srđana Keče, nastao u koprodukciji sa Hrvatskom i Češkom Republikom, koji je deo selekcije Srpskog takmičarskog programa. Uz Keču, autora film posvećenog nikada završenom projektu iz 1961. godine koji je predviđao izgradnju velikog muzeja u Beogradu u slavu revolucije naroda Jugoslavije, dobrodošlicu posetiocima ovogodišnjeg Beldocs-a poželeli su nagrađivani autori sa prethodnih izdanja festivala Ivan Mandić, Marta Popivoda, Ivan Marković, Vanja Kovačević, Dušan Čavić, Dušan Šaponja, Dragan Nikolić, Mladen Kovačević i Marija Stojnić.

„Već 15 godina postojimo i rastemo kao festival i kao organizacija i 15 godina smo posvećeni hrabrim, autentičnim i kreativnim filmovima, filmovima koji ne ostavljaju nikoga ravnodušnim, koji podstiču na promišlljanje sveta i koji zbližavaju ljude“, rekla je tom prilikom direktorka festivala Beldocs Mara Prohaska Marković.

Prošle godine Beldocs je u saradnji sa festivalom Docudays iz Kijeva organizovao program fokusa na savremeni ukrajinski dokumentarni film. „Ove godine je u planu bilo da mi idemo u Kijev, ali nažalost dogodila se invazija na Ukrajinu“, rekao je umetnički direktor festivala Marko Grba Singh i dodao: „Želeo bih da poručim da mislimo da naše prijatelje u Kijevu, kao i na čitav ukrajinski narod koji prolazi kroz strahote razaranja. Mislim da je dužnost nas dokumentarista da skrećemo paznju na takve stvari i da nikada iz straha ne treba ćutati“.

Marko Grba Singh

Igor Stanojević, selektor festivala pozdravio je publiku ovim rečima: “Drago mi je što vas vidim večeras pre svega. U Beogradu često čujete razgovore o tome koji je najbolji festival i na kojem festivalu se prikazuju najbolji filmovi. Ali, čak i za mene kao selektora je jedna stvar još bitnija, a to ste svi vi i svi mi ovde zajedno, jer Beldocs može i treba da bude mesto na kojem možemo zajedno da maštamo i zajedno da stvaramo. A, da! Imamo i najbolje filmove.”

Igor Stanojević

Beldocs 2022 predstavlja presek savremenog dokumentarnog filma na svetskom nivou stoga program i ove godine okuplja ostvarenja autora nagrađivanih na međunarodnim festivalima okupljenih oko zajedničke vrednosti – da autentičnim viđenjem sveta utiču na svet.

U sklopu pratećeg programa festivala ove godine je organizovana i  XR izložba: imerzivna stvarnost na kojoj će publika imati priliku da pogleda ostvarenja stvorena putem najsavremenije tehnologije. Poseta izložbi organizovanoj u bioskopu Balkan je besplatna za sve posetioce festivala uz prethodnu registraciju putem linka.

Ulaznice za jedan od vodećih festivala dokumentarnog filma u ovom delu Evrope mogu se nabaviti na blagajnama bioskopskih dvorana ili online, putem sajta Beldocs.rs

Festival su podržali: Evropska unija kroz program Kreativna Evropa MEDIA, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Filmski centar Srbije, Filmski centar Grčke, Filmski centar Crne Gore, Danski filmski institut, Ambasade Australije, Portugalije, Slovenije, Finske, Gete Institut, Austrijski kulturni forum, Italijanski kulturni centar, Francuski institut, UN Women, Misija OEBS-a u Srbiji, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Fondacija Saša Marčeta, Al Jazeera Balkans, DOX TV, ORION Telekom.

O Beldocs-u. Beldocs, jedan od vodećih međunarodnih festivala dokumentarnog filma u ovom delu Evrope, održava se svake godine u maju u Beogradu. Osnovan 2008. godine, podeljen je u 12 programskih celina, organizuje preko 100 premijernih projekcija svake godine, tokom osam dana trajanja festivala, koji se prikaziju na više od 7 lokacija. Festival Beldocs dodeljuje 6 nagrada u četiri takmičarska programa. Osim filmskih projekcija organizuje niz panela i Master Class predavanja, a u okviru Industry aktivnosti na radionicama, dodeljuju se novčane nagrade za razvoj budućih filmova. Svake godine okupi preko 150 međunarodnih stručnjaka u audio-vizuelnoj industriji, autora i producenata. Više od 200 partnera u Srbiji, regionu i Evropi, podržava rad Beldocs filmskog festivala. Kreativni tim od preko 20 članova organizuje Beldocs festival, uključujući stručnjake iz oblasti filma, dizajna i umetnosti. Beldocs je od 2017. partner u evropskim projektima: #europeanfilmchallenge, AVA Doc, Moving Cinema i član je Evropske dokumentarne mreže. Više informacija o programu i online ulaznice na www.beldocs.rs.

Članak Otvoren jubilarni 15. Beldocs festival se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Umetnik Aleksandar Denić kreće u potragu za svojim izgubljenim psom. Na tom putu, on pokušava da pronađe i svoj identitet, dok se publika upoznaje i sa njegovom vizijom Srbije. Ovako bi se ukratko mogla opisati radnja filma Bez, reditelja Luke Papića. Međutim, ovo je priča i o traganju, emocijama, religiji i povezanosti između životinja i ljudi. Ideja za ovaj dokumentarni film sa primesama fikcije, nastala je tako što je Luka primetio da je Beograd izlepljen oglasima na kojima se traže izgubljeni psi. To je bio povod da se krene na ovo interesantno putovanje gde, pored protagoniste Denića, nailazimo na autentične ljude i njihove priče o psima.

Film Bez će domaćoj publici biti premijerno prikazan 13. maja u Domu omladine Beograda, u sklopu ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma – Beldocs. Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljem Lukom Papićem o samoj temi filma, odnosu između životinja i ljudi, ali i o spoju dokumentarnog žanra i fikcije.

Radnja filma bazira se na potrazi glavnog lika za izgubljenim psom, kako se razvila ta ideja? Da li je bila inspirisana istinitim događajem?

Luka Papić: Beograd je generalno izlepljen oglasima na kojima se traže izgubljeni psi. Ljudi očigledno gube pse non-stop, pa mi je bilo zanimljivo da zamislim da neko, ne samo izgubi psa, već mu pas bukvalno iščezne.

Iako je glavi lik Denić, čini se da je, zapravo, priča o psima nit koja se prepliće kroz ceo film, zašto ti je bilo važno da psi, mesto ljudi, budu centralni deo filma?

Centralni deo filma ipak jesu ljudi. Ceo film nosi lik kojeg tumači Denić, zatim je tu, uz njega, najprisutniji lik kojeg tumači Đorđe Branković, pa onda i svi ostali epizodni likovi. Psi su pokretač radnje i ono što u tom smislu vezuje likove, a pričajući o psima, skoro uvek se, zapravo, priča o ljudima. Od trenutka kada je prvi pas pripitomljen, a psi postali možda jedina životinja kojoj je čovek emotivno potreban, odnos čoveka i psa je nabijen značenjem. Ono što psi jesu kao životinje i ono što ljudi učitavaju u njih je jako poetično, tako da svaka priča o psima može biti višeznačna, u isto vreme bukvalna i višestruko metaforična.

Aleksandar je jedini lik u filmu bez psa, svi ostali govore o svojim psima. Zašto? Da li je to način da se kroz priče drugih naglasi važnost životinje koju Aleksandar traži?

Svakome na svetu nešto nedostaje, niko ne može da ima sve, pa sam mislio da je to poetično, da odjednom Denić jedini na svetu bude bez psa – nečega što nije drugi čovek, a može značiti isto toliko.

Kako ste pronalazili ljude koji se, sa svojim autentičnim pričama i u zanimljivim ambijentima, pojavljuju u filmu?

Ovde ću možda biti preopširan, jer je priča o odabiru ljudi, na neki način, i priča o samom filmu.

Đorđe Branković je moj dobar prijatelj i on je, uz Denića, na projektu od samog početka. Đorđe je inače profesionalni glumac, ali ovde nije imao klasičnu ulogu, niti je igrao sebe u datim okolnostima. Ideja je bila da, koristeći njegova iskustva sa psima, iskonstruišemo jednog suptilno komičnog i pomalo misterioznog lika, ne baš jasnog psihološkog profila (smeh), tako da je njegovo učešće na filmu doprinelo i samom sadržaju istog.

Ostale ljude smo odabrali i pronašli, producent i ko-scenarista Srđa Vučo i ja.

Vladimira Ilića Ilu i Dragišu Binića smo odabrali preko novinskih članaka u kojima smo saznali za njihove priče o psima. Ideja nam je bila da ih obojicu, iako su poznate ličnosti, prikažemo van tog uobičajenog  konteksta, i iskoristimo za uloge nekih, ne baš običnih, vlasnika pasa koje Denić sreće, tako da se njihovi životi van okvira filma samo naziru. Takođe, bitan faktor je bio što su obojica i vizuelno i u svakom drugom smislu upečatljivi likovi čije pojave rezonuju i sa Denićevom umetničkom estetikom i sa mojom filmskom. Velika je čast što su prepoznali umetnički senzibilitet i pristali da učestvuju u jednom ovakvom poduhvatu.

Savo Nešković Savone je jedan od protagonista u filmu o prvim višestranačkim izborima u Srbiji „Prizvan i pozvan“ koji Srđa i ja snimamo već godinama. Tu se on pojavljuje kao jedan od osnivača i predstavnik „Velike rokenrol partije“. Počeli smo da se družimo sa njim i van snimanja, pa smo saznali za njegovu ljubav prema psima i odlučili da ga pitamo da li bi želeo da se pojavi i u ovom filmu u drugom kontekstu.

Aleksandra Virijević Virka inače nastupa sa Đorđem Brankovićem u okviru benda Ah Ahilej i posebnu pažnju posvećuje scenskoj pojavi, tako da se sa pričom o svom buntovnom psu odlično uklopila. Jedinog vlasnika mačke igra Dragan Novković, Đorđev i moj prijatelj, takođe saradnik Ah Ahileja, čije je višegodišnje profesorsko iskustvo dodatno doprinelo da odigra to na pravi način. Mita Ivanov, muzičar, je čovek čijem se stvaralaštvu Denić divi i čiju kafanu povremeno posećuje.

Kako je došlo do saradnje sa Aleksandrom, da li postoji neki razlog zašto je on, umetnik, povezan sa ovom pričom?

Imao sam ideju za film o ne baš talentovanom slikaru, nekome ko je, recimo, u zatvoru počeo da slika, i sada je opsednut nedovršenim crkvama oko Beograda – u tim prigradskim pejzažima pronalazi nešto lepo. Istovremeno, još otkako smo Denić i ja postali prijatelji, želeo sam da snimam nešto sa njim, zato što mi je delovalo da bi bio odličan naturščik. Onda mi je palo na pamet – zašto ne bi taj slikar koji slika nedovrše crkve umesto nekog, ne baš talentovanog, entuzijaste, zapravo bio pretalentovani Denić, koji zaista ume da pronađe lepo na neočekivanim mestima? Predložio sam Deniću da on igra tu ulogu i da iskoristimo neke autentične elemente iz njegovog života, a da druge falsifikujemo, slično načinu na koji on falsifikuje stvarnost u svom slikarstvu.

U filmu je prisutna i religija, kakvu ulogu ona ima u priči ili u Aleksandrovom životu?

Religija u priči ima simboličku ulogu, radi se o traženju vere, smisla i lepog na neočekivanim mestima. Tamo gde to možda nije baš očigledno. Crkva i religija veruju u svoju ulogu i smisao gde god bile posađene i na koji god način to bilo urađeno i to je nešto gde su one slične umetnosti, pa i psima, koji skoro uvek nađu smisao u okolnostima u kojima se nalaze.

Isto tako, u potrazi za identitetom, upoznajemo se sa Aleksandrovom vizijom Srbije, da li do toga dolazi, možda, zato što počinjemo da tragamo tek kada nešto izgubimo?

Gubitak je u filmu samo povod da se krene na to putovanje.

Da li si se trudio da film bude dokumentarni u potpunosti ili je bilo i nekih režiranih momenata?

Da ne zvučim pretenciozno, mnogo toga je autentično ili „dokumentarno“ u tom smislu, ali ceo film je režiran.

Kako je tekao proces konstruisanja narativa između dokumentarnog i fikcije?

Od početka snimanja 2016. godine, iako je od starta rađen po vrlo jasnom scenariju, film se menjao i evoluirao i na setu i u montaži. Svoj okvirni oblik dobio je posle prvog kruga montaže koji smo radili Srđa i ja, kada smo ustanovili šta u filmu funkcioniše, šta ne i šta nedostaje. Završni oblik nastao je u drugom krugu montaže koji sam radio sa montažerkom Jelenom Maksimović. Neke ključne stvari, kao što je razgovor dva psa na kraju, bile su čvrsto zakucane od samog starta i zadržale su svoje predviđeno mesto, ali je mnogo toga drugog u procesu montaže, manjim ili većim intervencijama, dobilo pravu ulogu i film je dobio formu koja funkcioniše.

Kako si i pomenuo, na kraju filma daješ reč i životinjama, one tada govore ono što o njima misle ljudi. Kako si došao na ideju da i njima daš moć govora?

Odnos čoveka i psa se produbljuje i postaje konfuzniji tokom filma, tako možda i nije neobično da i sami psi u jednom trenutku progovore.  U pitanju je odlomak iz Servantesove novele „Razgovor pasa”. To je dijalog dva psa koji, iznenađeni svojom naprasnom moći govora, počinju da diskutuju o načinu na koji ljudi vide i doživljavaju pse, a kroz svoja iskustva i priče o bivšim „gazdama” zapravo analiziraju i kritikuju društvo. Sva pitanja koja psi pokreću su aktuelna, kao da je razgovor napisan juče, a ne u 16. ili 17. veku, pa sam hteo da, na neki način, napravim omaž tom dostignuću i nateram publiku u bioskopu da „pročita” bar jedan deo.

Šta je za tebe čar dokumentarnog žanra?

Kod dokumentarnog filma, najdraži su mi eksperimenti u samoj filmskoj formi i filmskom jeziku koji se na taj način, iz više razloga, malo ređe viđaju u igranom filmu. Uvek me interesuje kada neko na zanimljiv način „preslaže stvarnost“, a najviše volim forme na ivici fikcije, što ne znači nužno da film mora da naginje ka igranom.

Kako se osećaš povodom domaće premijere na ovogodišnjem Beldocs-u?

Na Beldocs-u je moguće videti razne vrste dokumentarnih i hibridnih filmova, tako da mislim da predstavlja odlično mesto za domaću premijeru i radujem se tome. Strana publika je jako dobro reagovala, čak je prihvatila i taj, pomalo neobičan, humor, pa mislim da ima šanse da se svidi i domaćoj publici kojoj je tematika, ipak, bliža.

Šta ti iščekuješ da pogledaš na festivalu?

Video sam dosta zanimljivih naslova u programu, ali već neko vreme čekam priliku da pogledam „The United States of America“ Džejmsa Beninga koji se ovde nalazi u selekciji Meteori.

Fotografije: Promo

Članak Bez – dokumentarni film na ivici fikcije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Filmske autorke, posebno u dokumentaristici, danas su među najsmelijim stvaraocima koji pomeraju granice ove umetnosti. Danas žene svojim hrabrim glasovima svakodnevno osvajaju slobodu, krčeći put ka rodnoj ravnopravnosti. Zato smo ove godine naš specijalni program Beldocs festivala posvetili razbijanju rodnih stereotipa, podržavajući ravnopravnost žena u filmskoj industriji, ali i našem društvu“,  izjavila je Aleksandra Vušurović, urednica Beldocs specijala, i dodala “Od prikazivanja žena u holivudskim filmovima, plesnog tima za žene preko 60 godina iz Floride, nesvakidašnjeg života jedne žene u artičkoj tundri, do borbe košarkaškog tima devojčica, naši filmovi u ovom programu daju podršku ženama i razbijaju rodno zasnovane stereotipe“.

„Imajući na umu veliki uticaj koji film ima na društvo u celini, od izuzetne je važnosti što ovogodišnji festival u fokus stavlja autentične ženske glasove i žensku perspektivu. Verujem da će gledaoci i gledateljke izači iz bioskopskih sala inspirasani i ohrabreni da sami pokrenu neke promene u svom okruženju“, izjavila je Milana Rikanović, šefica Kancelarije UN Women u Srbiji.

Nakon projekcija, biće održana serija panel diskusija sa autorkama, aktivistkinjama, kao i stručnjacima iz raznovrsnih oblasti, sa ciljem produbljivanja tema koje filmovi pokreću. U okviru specijalnog programa biće prikazani filmovi

Seks-Kamera-Moć (Brainwashed: Sex-Camera-Power) nezavisne američke rediteljke Nine Menkes (Nina Menkes) predstavlja autorkino preispitivanje odnosa između filmskog jezika i kulture mizoginije. Zasnivajući priču na sopstvenom predavanju “Sex & Power: The Visual Language of Oppression“, Menkes nas upoznaje sa rodnim politikama na osnovu kojih nastaje jedan kadar. Referišući na 175 filmskih inserata iz različitih svetskih i holivudskih filmova, ona tvrdi da je  seksistički filmski jezik u direktnoj vezi sa seksualnim uznemiravanjem žena, kao i diskriminacijom pri zapošljavanju. Pored toga što informiše, ovo ostvarenje budi osećaj gorčine i nepovratno menja način gledanja i stvaranja filmova.

Devojke iz kalendara (Calendar Girls) je plesni dokumentarac rediteljskog dua koji dolazi iz sveta plesa i muzike Marie Luavid (Maria Loohufvud) i Lava Martinsena (Love Martinsen). Prateći plesni tim iz Floride koji sačinjavaju žene iznad šezdeset godina, film razbija konvencionalnu sliku „stare dame“ istražujući dubinsku ljudsku potrebu za kreativnošću i prijateljstvom. Biti devojka iz kalendara zahteva posvećenost i strast, ali pruža trideset sestara koje čuvaju leđa. Biti devojka iz kalendara znači ostaviti probleme kod kuće i plesati, ali i suočiti se sa promenama i odvažiti se na testiranje odnosa. Ovo nesvakidašnje ostvarenje o starosti i strasti poziva nas da zaplešemo od srca, pre nego što bude prekasno.

F@ck This Job, ruske rediteljke Vere Kričevske (Vera Krichevskaya) prati ubrzani uspon i pad TV kanala Dožd, jedine nezavisne stanice u Rusiji koja je sve do početka marta 2022. uspevala da preživi Putinov režim. Priča je centrirana oko osnivačice Nataše koja okuplja tim posvećenih novinara i kreće u desetogodišnju borbu za slobodu. Kada se nađu na meti vlade, Nataša postaje „strani agent“ u sopstvenoj zemlji. Ovo ostvarenje oslikava političku situaciju zemlje, i strmoglavi pad od stanja poluslobode do totalne izolacije.

Jabuka i dve trešnje (Apple and Two Cherries) domaće autorke Mine Petrović prati mladu slovačku vajarku Katku iz Košica. Baveći se pitanjem položaja umetnica u Slovačkoj, ona dolazi u dodir sa sopstvenim istinama, a  svoja bolna traumatična iskustva preobražava u skulpture.

Podigni lestvicu (Raise The Bar) islandskog reditelja i  glumca Gudžona Ragnarsona (Guðjón Ragnarsson) priča je o devojčicama koje razbijaju društvene i kulturne barijere. Ženski košarkaši tim pohađa intenzivan i kontroverzan program treninga, pod vođstvom neobičnog trenera koji im neprestano „podiže lestvicu“. Tim postiže izvrsne sportske rezultate, a devojke rastu u jake, samostalne individue spremne da promene svet. Ipak, pitanje sa kojim nas film suočava je: „Koliko je svet spreman na promenu?“

Život Ivane Japtune (Life of Ivanna) Renata Boraja Serana je priča o 26-godišnnjoj majci petoro dece koja živi u severozapadnom Sibiru. Suočena sa ubrzanim klimatskim promenama koje prete da joj unište dom, ona odlučuje da napusti tradicionalni način života i emigrira u grad. Pored supruga, nasilnog alkoholičara, prinuđena je na samostalnu borbu, a zarad sopstvene dece Ivana uzima život u svoje ruke. Ovaj dokumentarni film portretiše mladu ženu koja prkosi stereotipima, ali i dekadenciju tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti u okruženju gde je život sam po sebi izazov.

Tri panel diskusije inspirisane ovim filmovima otvoriće važne teme, kao što su: uloga filmske industrije u održavanju postojećih odnosa moći (Žena – Kamera – Moć: Feministička kritika filma), borba za slobodu medija (Novinarstvo na udaru sistema: Lekcije televizije Dožd) i borba za rodnu ravnopravnost tokom odrastanja (Igraj svoju igru: Jednake i slobodne u odrastanju). Prvi panel biće održan uživo u Domu omladine Beograda, a naredna dva će uz prikazivanje filma prenositi televizija N1.

Panel diskusija Žena – Kamera – Moć: Feministička kritika filma biće održana u četvrtak 12. maj u 20.00h u Domu omladine Beograda (sala Amerikana), kao uvod u projekciju filma Seks-Kamera-Moć (21:30, velika sala DOB). Učesnice panela su Mia Bjelogrlić, politikološkinja i producentkinja, Milena Radulović, glumica i Aleksandra Mališić, novinarka i predstavnica BeFema. Razgovor će moderirati novinarka Marija Šehić.

Nakon filma F@ck This Job, (60’), koji će u subotu 14. maja biti emitovan na televiziji N1 sa početkom u 20.00h, sledi prenos panel diskusije Novinarstvo na udaru sistema: Lekcije televizije Dožd, u kojoj će gostovati Vera Kričevskaja, rediteljka filma. Nakon filma Podigni lestvicu, (54’), koji će biti u nedelju 15. maja emitovan na televiziji N1 sa početkom u 20.00, sledi panel diskusija Igraj svoju igru: Jednake i slobodne u odrastanju, a jedna od gošći u studiju biće Milana Rikanović, šefica Kancelarije UN Women u Srbiji.

Beldocs festival, jedan od vodećih dokumentarnih filmskih festivala u ovom delu Evrope, će ove godine biti održan od 11. do 18. maja na čak sedam lokacija u Beogradu. Tokom osam festivalskih dana će premijerno biti prikazano preko 100 najboljih dokumentarnih filmova danas, u dvanaest programskih celina. Ulaznice se mogu nabaviti na blagajnama bioskopskih dvorana i online, putem sajta Beldocs.rs.

Festival su podržali: Evropska unija kroz program Kreativna Evropa MEDIA, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Filmski centar Srbije, Filmski centar Grčke, Filmski centar Crne Gore, Danski filmski institut, Ambasade Australije, Portugalije, Slovenije, Finske, Gete Institut, Austrijski kulturni forum, Italijanski kulturni centar, Francuski institut, UN Women, Misija OEBS-a u Srbiji, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Fondacija Saša Marčeta, Al Jazeera Balkans, DOX TV, ORION Telekom.

O Beldocs-u – Beldocs, jedan od vodećih međunarodnih festivala dokumentarnog filma u ovom delu Evrope, održava se svake godine u maju u Beogradu. Osnovan 2008. godine, podeljen je u 12 programskih celina, organizuje preko 100 premijernih projekcija svake godine, tokom osam dana trajanja festivala, koji se prikaziju na više od 7 lokacija. Festival Beldocs dodeljuje 6 nagrada u četiri takmičarska programa. Osim filmskih projekcija organizuje niz panela i Master Class predavanja, a u okviru Industry aktivnosti na radionicama, dodeljuju se novčane nagrade za razvoj budućih filmova. Svake godine okupi preko 150 međunarodnih stručnjaka u audio-vizuelnoj industriji, autora i producenata. Više od 200 partnera u Srbiji, regionu i Evropi, podržava rad Beldocs filmskog festivala. Kreativni tim od preko 20 članova organizuje Beldocs festival, uključujući stručnjake iz oblasti filma, dizajna i umetnosti. Beldocs je od 2017. partner u evropskim projektima: #europeanfilmchallenge, AVA Doc, Moving Cinema i član je Evropske dokumentarne mreže. Više informacija o programu i online ulaznice na www.beldocs.rs.

Članak Filmovi u okviru specijalnog programa 15. Beldocs festivala – Žena protiv sistema se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Čast da otvori 15. Beldocs pripala je filmu Muzej revolucije Srđana Keče, nastalom u koprodukciji sa Hrvatskom i Češkom, koji je u minuloj godini sa ogromnim uspesima prikazivan na festivalima IDFA u Holandiji, Human Rights Film Festival u Zagrebu, Trieste Film Festival u Italiji, Crossing Europe u Lincu, Hot Docs u Torontu, The Guadalajara International Film Festival u Meksiku i drugima. Srđan Keča će doći direktno na otvaranje festivala, a sada se uključio online iz Amerike i tim povodom izjavio: „Početna tačka je prostor u središtu Beograda, jedan podrum od 4000 kvadrata. Sad ga znaju kao prostor na kojem bi trebalo da se izgradi nova zgrada Beogradske filharmonije. A nekada je planirano da se tu izgradi jedan od najvećih muzeja na prostoru bivše Jugoslavije. Kako se ta ideja više ne spominje, a u tom prostoru su živeli neki ljudi, želeo sam da pokažem njihove male istorije i velike istorije koje mi stalno brišemo.“

Posle nedavnog trijumfa na festivalu Visions du Reel u Nionu, gde je osvojio nagradu žirija za najbolji srednjemetražni film, na Beldocs stiže i film Bez Luke Papića. Ovaj duhoviti dokumentarac, u trajanju od 63 minuta, prati Aleksandra Denića, slikara i radnika koji se, nakon što ostaje bez posla u magacinu, upušta u potragu za svojim izgubljenim psom. Rad na filmu Luka Papić je započeo nacrtom za scenario o slikaru koji noći provodi tražeći svog izgubljenog psa i jedini je lik u filmu bez psa. „Svi ljudi koje sreće imaju bar jednog, a оn dane ispunjava slikajući pejzaže oko nedovršenih crkava u okolini Beograda, putujući sa platnom kao slikari iz devetnaestog veka. Onda sam predložio Aleksandru Deniću da on igra glavnu ulogu, da ga iskoristimo kao tog lika, uzimajući neke autentične elemente iz njegovog života, a druge falsifikujući slično kao što on to radi na svojim slikama. Denić je to vrlo rado prihvatio, a Đorđe Branković je pristao da glumi njegovog prijatelja, pomoćnika u potrazi, pronašli smo likove koji su bili voljni da podele svoje autentične priče o psima i počeli smo da snimamo.“

U koprodukciji sa Slovenijom nastao je film Pejzaži panonske paprati Marka Cvejića, koji se odigrava na mestu gde je nekada bilo Panonsko more, a umesto koga su ostala kukuruzna polja. Ljudi izdaleka došli su u polja i visoko podigli svoje barjake, da pokažu put braći izdaleka koja su krenula u obećan svet. Pejzaži večernjeg neba nad ravnicom oslikavaju unutrašnje pejzaže nepreglednih pustara, usamljenih ljudi, ukroćene zemlje, mirnih reka, zajedničkog suživota. O svom dokumentarcu, Marko Cvejić kaže: „Pejzaži Panonske paprati je dokumentarna bajka koja na karakterističan način ispituje granice hibridnosti filmske forme, korišćenjem različitog materijala sa velikom vremenskom distancom. Ovaj svojevrsni ravničarski ‘road movie’ govori o kulturološkim različitostima Vojvodine, a strukturisan je kao bajkoviti prikaz autorovog sna o davno nestalom Panonskom moru i onome što je ostalo posle. U filmu se govori pet jezika a muzika predstavlja ritmove i melodije karakteristične za multietničku vojvođansku zajednicu. Priča nudi svež pogled na zaboravljene klasične vrednosti čovekoljublja, i predstavlja autorovu ličnu posvetu nepreglednoj banatskoj pustari.“

Film Koštane Banović Ruku mojeju istražuje čulni doživljaj monaškog života. U jednom manastiru koji autorka ne želi da otkrije da bi ga sačuvala od javnosti, petnaest monahinja – uglavnom mladih žena, od kojih je jedna slepa – svakodnevno žive u svom ritmu, koji podrazumeva rad i molitvu, dok priroda oko njih teče svojim tokom. Ovaj čulni dokumentarni film nastajao je tokom devet godina intenzivnog angažovanja rediteljke u ovoj monaškoj zajednici. „Ruku mojeju pokušava da pruži čulno razumevanje religije, kao ličnog, otelotvorenog poduhvata gde čovek gubi odvojenu individualnost, i postaje deo veće celine“, kaže Koštana Banović. Film se ne bavi toliko moralom institucije religije, već njegovim materijalnim praksama i čulnim iskustvima. Zanimaju me zajednice koje žive u nekoj vrsti heterotopije i želela sam da prenesem doživaljaj bivanja u toj vrsti zajednice.”

Svetsku premijeru na Beldocsu doživeće i trinaestominutni film Proleće Viktora Horvata, koji nije mogao da se priključi konferenciji danas. Proleće prati nekoliko korisnika staračkog doma „Nanini Konaci“ u Zrenjaninu, žive na drugačiji način od ostalih korisnika tog istog doma. Oni odbijaju da se pomire sa svojim godinama i sa stereotipnim „načinom života“ koji je rezervisan za korisnike ove institucije. „Ovo je film o ljudima koji odbijaju da se prepuste. O ljudima koji ne žele da “umru” pre smrti”, priča o svom ostvarenju Viktor Horvat. „Motivacija mi je bilo to što sam dobro upoznat sa mestom i likovima koji se pojavljuju u filmu. Vlasnik doma za stare, u kojem je sniman film, jeste moja majka… Ideja filma je da nikada ne treba izgubiti volju za životom. Čovek treba i mora živeti dokle god je živ.“

Kratki dokumentarni film Jabuka i dve trešnje Mine Petrović snimljen je u okviru rezidencije „Tabačka Forward“ u Košicama, gde je prva učesnica rezidencije bila upravo sama autorka. Uslov rezidencije je bio da se snimi kratki dokumentarni film o ženskom liku iz Košica. Tako je Mina za glavnu junakinju odabrala Katarinu Bajkajovu, mladu vajarku iz Košica i snimila čitav film na slovačkom jeziku. „Postavljajući pitanje pozicije žena, a posebno umetnica u Slovačkoj i globalno, dolazi i do sopstvene istine – bolnih i traumatičnih iskustava iz prošlosti koja potom transformiše u trodimenzionalna vajarska dela. Iako smo rođenjem smešteni u određenu porodicu i geografski položaj, umetnost nam daje slobodu da formiramo sopstvene želje a potom ih i materijalizujemo u toku naših života“, najavljuje Mina Petrović svoj film.

U takmičarskom programu festivala IDFA, u konkurenciji kratkometražnih filmova, našlo je mesto i najnovije ostvarenje Dejana Petrovića Prilagođeni, u kome autor ponovo, na sebi svojstven način, pristupa jednoj originalnoj temi. Ovoga puta, radnju smešta u jedinstveni azil za pse u Evropi, u koje kontrolori životinja svakodnevno dovode pse lutalice uhvaćene na periferiji grada. „Zahvaljujući Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde, uz podršku Filmskog centra Srbije, a u produkciji Filmarta i producentske kuće Cinnamon Films, film je snimljen u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, koji je neuobičajen ne samo što je jedini zatvor u svetu u kome se nalazi azil za pse, već i po tome što je jedan od tri zatvora u Evropi u kome se sprovodi program resocijalizacije osuđenika putem obuke pasa.“, kaže Dejan Petrović.

U programu specijalnih projekcija, biće prikazano još nekoliko filmova nastalih u produkciji naše zemlje, koji se ne takmiče za nagrade Beldocsa: KOLEKTИV Dejvida Dosona i Nine Vukadin (nastao u koprodukciji sa Velikom Britanijom), (Re)volucija 2.0: U potrazi za kiborgom Dragana Ilića i Darka Štetina, Kraljevo – priča o nadi u doba korone Sava Tufegdžića, Pod našim prozorima Slobodanke Radun i Vladislave Vojnović i Znaci života Marka Nikolića.

Na konferenciji se obratila medijima i Aleksandra Vušurović, koja je predstavila program Žene vs Sistem i tim povodom izjavila: „Beldocs Specijal je program koji svake godine pažljivo osluškuje sadašnji trenutak u svetu i otvara prostor za promišljanje aktuelnih civilizacijskih borbi hrabrim i nezavisnim filmskim stvaraocima. Naš ovogodišnji specijal posvećujemo ženama, kao omaž ženskoj borbi i vanvremenskoj inspiraciji koju one čine za današnji, ali pre svega za sutrašnji, bolji, svet: nema sumnje da u izazovnim vremenima i prelomnim istorijskim trenucima, budućnost je na plećima žena, i one to dokazuju iz dana u dan. Filmovi i diskusije predstavljeni u programu vodiće publiku na uzbudljivo putovanje kroz prostore ženskog otpora u ovoj selekciji koja  nosi izraženu borbenu notu i beskompromisan stav prema dominantnim nepravdama koje oblikuju život žena i društava širom sveta.“

Dok je Ieva Ubele predstavila Beldocs Industry: „Snimanje dokumentarnog filma može da bude veoma dug proces i mi pokušavamo da podržimo stvaraoce dokumentarnih filmova pružanjem obuke, povećanjem vidljivosti njihovih dolazećih filmova na tržištu, kao i okupljanjem filmskih stvaralaca i njihovih potencijalnih koproducenta, finansijera, kupaca i distributera. Naročito smo zadovoljni što ove godine najavljujemo saradnju sa Al Jazeera Balkans, koja će dodeliti glavnu nagradu od 2.000 evra za najbolji pitch. Ostale nagrade uključuju Nagradu za umrežavanje Festivala dokumentarnog filma u Solunu, Nagradu East Silver Caravan koju je obezbedio Institut za dokumentarni film, Nagradu za ohrabrivanje Dokumentarnog udruženja Evrope i Nagradu PitchtheDoc platforme.“

O Beldocs-u

Beldocs, jedan od vodećih međunarodnih festivala dokumentarnog filma u ovom delu Evrope, održava se svake godine u maju u Beogradu. Osnovan 2008. godine, podeljen je u 12 programskih celina, organizuje preko 100 premijernih projekcija svake godine, tokom osam dana trajanja festivala, koji se prikaziju na više od 7 lokacija. Festival Beldocs dodeljuje 6 nagrada u četiri takmičarska programa.

Osim filmskih projekcija organizuje niz panela i Master Class predavanja, a u okviru Industry aktivnosti na radionicama, dodeljuju se novčane nagrade za razvoj budućih filmova. Svake godine okupi preko 150 međunarodnih stručnjaka u audio-vizuelnoj industriji, autora i producenata. Više od 200 partnera u Srbiji, regionu i Evropi, podržava rad Beldocs filmskog festivala. Kreativni tim od preko 20 članova organizuje Beldocs festival, uključujući stručnjake iz oblasti filma, dizajna i umetnosti. Beldocs je od 2017. partner u evropskim projektima: #europeanfilmchallenge, AVA Doc, Moving Cinema i član je Asocijacije dokumentarista Evrope. Više informacija na www.beldocs.rs.

Članak Sedam ostvarenja domaćih dokumentarista u konkurenciji za festivalske nagrade se pojavljuje prvo na Oblakoder.