Mladen Kovačević | Foto: Tanja Drobnjak

Film Mogućnost raja prikazan je u takmičarskom delu programa na 30. FAF-u. Da li je raj moguć ili uvek ipak ostajemo u čistilištu?

Bez obzira što je raj, kao simbol sreće, samo ideal mašte, iza potrage za rajem krije se potreba svakog pojedinca za samoostvarenjem. Svaka odluka koju u životu donesemo, vodi nas ka nekoj drugačijoj verziji nas samih, i čak i na mestu koje podseća na zemaljski raj, ostaje pitanje – da li je baš to život koji bi trebalo da živimo. Egzistencijalna tenzija kao posledica slobode, životnih mogućnosti, uvek je prisutna, i kao u Danteovom „Čistilištu”, za razliku od „Pakla”, likovi u filmu se kreću, ne odustaju. Čistilište je uprkos patnji, prepuno nade. Ne znam da li je raj, ni u simboličkom smislu, moguć, ali ta potraga motiviše etička pitanja šta je dobar i kako ga živeti, koja su centralna za ljudsku egzistenciju.  

Ovaj film je, kako ste sami izjavili, inspirisan Dantevom Božanstvenom komedijom. Koje teme i motive ste uneli u vaše ostvarenje?

Ta veza sa Božanstvenom komedijom je vrlo suptilna. Poslužila je kao inicijalna inspiracija, kao priča o životnoj krizi, i dala je formalni okvir u smislu izbora lokacije i strukture filma. Dante je smestio čistilište na ostrvo, u sred okeana, na drugoj strani sveta. Na takvom ostrvu događa se i radnja ovog filma. Danteovo čistilište ima sedam krugova, i zemaljski raj na vrhu, a ovaj film ima sedam priča i prolog koji se događa na vrhu ostrva, gde lokalna deca žive jedan sasvim običan život, i bez obzira što su okruženi palmama oni tu ne vide ideju raja, kao što je mi vidimo u takvom okruženju. To se reflektuje na ostatak filma. Kao da raj nije stvar okruženja, već način na koji percipiramo to okruženje. Film se završava scenom sa roniocima koji zaranjaju u opasan, neistražen, mračni okean. Dante, zajedno sa Vergilijem, dolazi do čistilišta, tako što izroni kroz okean, bežeći iz pakla. Postoje tu još neke analogije, koje je teško, ili čak nemoguće uočiti gledanjem filma, ali one su samo inspirisale određene elemente narativa, i nisu ključne za razumevanje. Ovaj film ne insistira na idejama, ne gura ih usiljeno u prvi plan, već omogućuje jedan vrlo direktan filmski doživljaj života protagonista. 

Da li su još neka dela ili stvaraoci, izuzev Dantea, bili deo inspiracije za Mogućnost raja?

Dok je nastajao ovaj film čitao sam i Prusta. I film se možda na sličan način opire gledaocu narativnom nekonvencionalnošću. Fragmenti priča nisu povezani diskurzivno, ne insistira se na vezama koje su linearne po pitanju primanja i davanja smisla, nema tog linearnog narativnog niza. Veze između fragmenata su intuitivne, vraćamo se na iste motive, kako sam ja uvek razumeo Prustovo pisanje.

Radnja filma izmeštena je u prostore Indonezije i čuje se engleski jezik. Kako ovaj izbor lokacije i jezika doprinosi komuniciranju teme i ideje filma?

Ono što je nekada bila kolonijalistička potraga za bogom, zlatom i slavom, sada je potraga za srećom. Stereotipne slike raja skoro uvek su ukrašene tropskom vegetacijom, i danas su slike tropskih ostrva najbliže našoj ideji zemaljskog raja. I svi bi da poseta ta mesta, da tamo žive, da ugrabe deo raja za sebe. Ipak, to mogu samo oni koji su privilegovani da mogu da otputuju i žive neku drugačiju verziju sebe. To većina ne može. Lokalci na ovim ostrvima to ne mogu. Zato su likovi u filmu uglavnom stranci, i govori se, pored indonežanskog, engleski, ruski, srpski. To pocrtava motive suživota sa očigledno stranim okruženjem, tenziju između ljudskih očekivanja i realnosti.

Ovaj film nastao je u koprodukciji sa Švetskom. Kako je došlo do ove saradnje?

Švedski filmski institut finansirao je moj film „Srećna Nova, Jivu”, i nastavili smo da sarađujemo. Ovog puta to nisu isti švedski producenti, ali su deo istog miljea, razmišljamo o filmu slično.

Kako ste zadovoljni saradnjom sa ostatkom autorskog tima?

Za mene je zajednički kreativni proces jako bitan, mada se kao reditelj često osećate sami. U konačnom utisku narativne preciznosti, iako je postupak prilično nekonvencionalan, najznačajnija je montaža Jelene Maksimović sa kojom sam uradio pet dugometražnih filmova. Snimatelj Marko Milovanović, podjednako kao i ja, uživa u jednostavnosti, i zajedno se trudimo da nas ne zavede likovnost prostora u kojima snimamo. Jakov Munižaba takođe ima sličan ukus, on uobliči film svojim pažljivo promišljenim pristupom. Muzika švedske kompozitorke Rebeke Karijord kao da je pojačala utisak transcendiranja svakodnevica, i pocrtala univerzalnost centralne ideje. I naravno, tu su likovi, koji jako dobro razumeju ovakav filmski postupak, i njihove ideje su veoma bitne u filmu koji nije toliko dokument realnosti, koliko je iluzija dokumentarne realnosti koja nastaje kao posledica indikacija, intervencija, situacija koje ja zajedno sa likovima iniciram. 

Mogućnost raja je imao svoju domaću premijeru na FAF-u. Kako gledate na to?

FAF je za sve nas koji slično razmišljamo o filmu, najbitniji festival. Ti raznovrsni autentični autorski izrazi su definisali naš odnos prema filmu. Naravno da mi je drago što će moj film imati domaću premijeru u takvoj selekciji.

Članak Svaka odluka koju donesemo, vodi nas ka drugačijoj verziji nas samih se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Film je prikazan u Sali Perla, a uz autora Mladena Kovačevića, producentkinju Ivu Plemić Divjak i snimatelja Marka Milovanovića, svetskoj premijeri prisustvovali su i Mirjana Jeremić, ambasadorka Republike Srbije u Italiji, i Jovana Dimitrijević, Treći sekretar u Ambasadi Republike Srbije u Rimu.

Premijera filma Mogućnost raja, Venecija, foto Luca Di Leonardo

Snimljen na ostrvu u Indoneziji, ovo je film o tenziji između životnih mogućnosti koje se vrte oko pitanja kakav život bi trebalo živeti, gde nas svaka odluka vodi ka drugačijoj verziji nas samih. I dok zemaljski raj nije ništa više od ideala mašte, neumorna potraga čovečanstva za srećom ne prestaje.

Reditelj Mladen Kovačević napisao je i scenario, a na filmu su radili i montažerka Jelena Maksimović, kompozitorka Rebekka Karijord, dizajner zvuka Jakov Munižaba i drugi. Producenti su Mladen Kovačević i Iva Plemić Divjak za Horopter filmsku produkciju, a koproducentkinja je Elin Lilleman Eriksson iz švedskog MDEMC Produktion.

Nakon projekcije održan je i razgovor publike sa rediteljem Mladenom Kovačevićem.

Mladen Kovačević je scenarista, reditelj, i producent međunarodno priznatih filmova  Unplugged (2013), Zid smrti i tako to (2016), 4 godine u 10 minuta (2018), Srećna Nova, Jivu (2020) i Još jedno proleće (2022) koji su prikazivani na festivalima kao što su Roterdam, Karlovi Vari, Visions du Réel, IDFA, Hot Docs, CPH:DOX, FIDMarseille i mnogim drugi, osvajajući brojne nagrade, kao i u prestižnim selekcijama Barbikana u Londonu i Centra Pompidu u Parizu. Trenutno snima dokufikciju Korio i razvija igrani film Iza zavesa, iza drveća.

Projekat je razvijan kroz program Eurodoc, a produkciju filma podržali su Filmski centar Srbije, Ministarstvo kulture Srbije i Švedski filmski institut.

Fotografija: Premijera filma Mogućnost raja, Venecija, foto Luca Di Leonardo

Članak Film Mogućnost raja Mladena Kovačevića premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Veneciji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

DokZima je novi projekat mladih filmskih autora koji će tokom decembra prikazati četiri autorska, inteligentna i uzbudljiva dokumentarna ostvarenja.

Publika će imati priliku da svake srede u decembru u Beogradu u Dvorani Kulturnog centra Beograda i svakog četvrtaka u Novom Sadu NSKC, razgovara sa autorima nakon projekcija.

U okviru Smotre biće prikazani filmovi „Flašaroši”, autora Nemanje Vojinovića (6. i 7. decembra), „Prizvan i pozvan” Luke Papića i Srđe Vuča (13. i 14. decembra), „Srećna nova, Jivu” u režiji Mladena Kovačevića (20. i 21. decembra) i „Telenovela: Sivo u koloru” Filipa Martinovića (27. i 28. decembra).

Kroz zapažene domaće dokumentarne filmove od prethodne dve godine, ideja je da se dovedu u vezu različiti filmski postupci u navedenim filmovima. Te od arhivskog materijala u filmu „Prizvan i pozvan”, hibridnog filma „Telenovela: Sivo u koloru” dokumentarnog ostvarenja koji koketira sa konvecijama žanra „Flašaroši” i vizualno antropološkog „Srećna nova, Jivu” dokazuje se da je u domaćoj kinematografiji zastupljen bogat filmski jezik i izražena potreba za komunikativnošću.

U želji da osveži, podseti i angažuje publiku, kroz domaće dokumentarne filmove i razgovore sa autorima, DokZima predstavlja platformu za promociju neretko skrivenog sveta domaćeg dokumentarnog filma bioskopskoj publici. Smotra bi trebalo da funkcioniše kao dodatna spona između filma i distributera koja će uz pomoć projekcija u dva grada pokušati da podstakne širu publiku da se vrati u bioskop.

Ova ostvarenja su prikazana na važnim svetskim festivalima i postigli ogromne uspehe. Pored domaćih festivala poput BELDOCS-a, Festivala Slobodna zona, bioskopska distribucija je svedena na minimum.

DokZima se realizuje u produkciji filmske kuće Set Sail Filma, u saradnji sa udruženjem dokumentarista Doksrbija, a uz podrsku Ministarstva kulture Republike Srbije.

SATNICA PROJEKCIJA

FLAŠAROŠI – Nemanja Vojinović

@DKC SREDA 06.12. u 20h + Q&A

@KCNS 07.12 / 19h + Q&A

PRIZVAN I POZVAN – Srđan Vučo i Luka Papić

@DKC SREDA 13.12. u  20h + Q&A

@KCNS 14.12 / 19h + Q&A

MERRY CHRISTMAS, YIWU – Mladen Kovačević

@DKC SREDA 20.12. u 20h + Q&A

@KCNS 21.12 / 19h + Q&A

TELENOVELA: SIVO U KOLORU – Filip Martinović

@DKC SREDA 27.12. u 20h + Q&A

@KCNS 28.12 / 19h + Q&A

Fotografije: Kadrovi iz filmova

Članak Četiri domaća ostvarenja na prvoj smotri dokumentarnog filma „DokZima“ se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival je otvorio film „Još jedno proleće“ Mladena Kovačevića.

Priča je bazirana na intimnoj reminiscenciji naratora i protagoniste, doktora Zorana Radovanovića, koji je i sam prisustvovao otvaranju festivala i beogradskoj premijeri filma.

„Još jedno proleće” je film o  jugoslovenskoj epidemiji variole vere 1972. godine, nastao tokom pandemije Kovida i u tom smislu inspiracija za film je očigledna’’ – kaže autor filma, Mladen Kovačević i dodaje:

„Film je imao svetsku premijeru na festivalu u Karlovim Varima. Mladen dodaje: „Film. Je prikazan na nekoliko bitnih festivala posle toga, ove godine prikazan je u Roterdamu. Reakcije publike su takve da publika nigde nije ravnodušna. Prizori u ovom filmu su zastrašujući, priča je potresna i naravno da iskustvo pandemije intezivira doživljaj ovog filma. Neki ovaj film vide kao priču o nadi i o jedinstvu a neki kao zastrašujuće upozorenje. Na neki način i jedni i drugi su u pravu’’ – zaključuje Mladen.

Po završenom filmu, održan je razgovor sa autorom, koji je vodio Marko Grba Singh, umetnički direktor festivala Beldocs.

Mladen Kovačević je scenarista i reditelj, film je montirala Jelena Maksimović, kompozitor i supervizor montaže zvuka je Jakov Munižaba, a producentkinja je Iva Plemić Divjak.

Repriza filma je u četvrtak 11. maja u Dvorani Kulturnog centra Beograda u 21.30.

Drugog dana festivala, u četvrtak, 11.maja 2023. godine, očekuje nas još nekoliko domaćih premijera: u Domu omladine Beograda biće prikazana tri kratkometražna filma, s početkom od 19.30 –  Gorana Jovanović – „Lopte’’, Jelena Radenović – „A istok reka teče’’, „Na kraju puta’’, Ivane Todorović.  Sva tri filma su deo Srpskog takmičarskog programa.

Da podsetimo, tokom narednih sedam dana biće prikazano više od 100 filmova. Beldocs se ove godine, pored Doma omladine Beograda održava još i u Dvorani Kulturnog centra Beograda, Jugoslovenskoj kinoteci, Muzeju Jugoslovenske kinoteke, Cineplexx Ušće, Art bioskopu Kolarac i Centru za kulturu „Vlada Divljan’’.

Dodela nagrada u planirana je za 16.maj u Jugoslovenskoj kinoteci.

Nagrade i priznanja dodeljuju se u kategorijama: Međunarodni takmičarski program, Srpski takmičarski program, kratki filmovi do 45 minuta i „Eurimage Audentia Award’’

Program 16. Beldocs festivala možete pogledati ovde: BELDOCS 2023 PROGRAM

Fotografije: Vidoje Manojlović

Članak Otvoren 16. Beldocs festival se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival otvara film „Još jedno proleće“ Mladena Kovačevića, u sredu 10.maja u 19.30 u Domu omladine Beograda. Ovaj dokumentarni medicinski triler, koji tematizuje epidemiju variole vere (velikih boginja) u Jugoslaviji 1972. godine, u celosti je sastavljen od arhivskih snimaka i rekonstruiše događaje od trenutka kada je virus s bazara u Iraku unet u Jugoslaviju.

Domaci predstavnici dugometraznog dokumentarnog filma

Priča je bazirana na intimnoj reminiscenciji naratora i protagoniste, doktora Zorana Radovanovića.

Beldocs će svečano zatvoriti film Bojana Vinulovića i Rennèa Miskolcia „Gru tu je“, u sredu 17. maja u 19.30 u Domu omladine Beograda.

„Sve što ćete videti, obuhvatiće biografiju, ali i celu jednu eru muzike, priču o duhu Beograda, rađanju rep kulture i razgranavanju scene koja je u najtežim vremenima mogla da parira mnogima na svetskom nivou, po izrazu, zvuku i porukama koje se šalju’’ izjavili su autori Bojan Vinulović i Rennè Miskolci.

Fotografija: Aleksandar Kujucev

 Iz grupe dugometražnih srpskih dokumentarnih filmova predstavljeni su su sledeći filmovi:

„Prizvan i pozvan“, autora Luke Papića i Srđe Vuča – politička komedija sa tragičnim posledicama koja se bavi jednim od najčudnijih perioda u srpskoj političkoj istoriji. Četiri bivša predsednička kandidata, politička autsajdera, se prisećaju svog učešća na prvim višestranačkim izborima 1990. godine  i ponovo proživljavaju taj, za sve njih, sudbonosan događaj.

Prizvan i pozvan nije film o „rađanju demokratske scene” i prvim višestranačkim izborima u istorijskom i informativnom smislu, već  film o ljudskoj naravi i egu.’’ – izjavili su autori.

„Niko vredan pomena“, Svetislava Dragomirovića je film koji opisuje ličnu dramu koju proživljava šezdesetogodišnji penzionisani porno glumac iz Srbije, u malteškom zatvoru iščekuje kraj Kafkanijanskog suđenja, boreći se sa demonima koji mu ne dozvoljavaju da zaspi.

Filmove „Portret umirućeg džina’’ Stefana Đorđevića i ‘„Flotacija’’ Aleksandre Tatić i Eluned Zoi Aiano producirao je Miloš Ljubomirović. Obagovore o ljudima u Istočnoj Srbiji, u Boru i Majdanpeku, koji rade u rudarskoj industriji.

Film „Aurorin san’’ režirala je Dragana Jovanović koja kaže da su u fokusu filma zanemarene oblasti uma i duše u koje povremeno zalazimo, ali najčešće se plašimo da ih artikulišemo, razumemo i podelimo.  „Aurorin san istražuje kolektivno nesvesno u razdoblju savremene krize. Pojedinačni učesnici dele svoje najsnažnije snove. Podsvesni narativi vizuelno se prepliću s turbulentnošću sadašnjice, stavljajući u prvi plan arhetipove i motive iz bajke o Uspavanoj Lepotici’’ – izjavila je autorka.

Mara Prohaska i Dragan Jovicević

Filip Markovinović reditelj filma „reKAPITULACIJA’’ o svom filmu kaže:

„Pre tačno 30 godina grupa umetnika je zamrznula svoje radove, i na taj način, simbolično, odustala od svojih ličnih umetničkih praksi sa ciljem da kroz organizovano delovanje uzmu učešča u onome što bi danas nazvali aktivistička odnosno društveno angažovana umetnosti (u ono vreme to je bilo isključivo pitanje etike). Iz te akcije proizašla je umetnička grupa Led art, koja je kroz različite inkarnacije aktivna do danas. Pod sloganom etika pre estetike grupa se vodila utopijskom idejom da umetnost može da izleči bolesno društvo’’

„Bajka bespovratnog vremena’’ u režiji Pavla Terzića je film o istoriji beogradskog klabinga i jedne scene koja je po mnogo čemu bila posebna… Od Detroita, preko Čikaga, pa sve do Mančestera, Berlina ili Beograda, bez obzira na to da li pripada klupskoj sceni ili velikim rejvovima, elektronski zvuk postaje neka vrsta nove muzičke religije. Ovakva teza pogotovo dobija na značenju kada se uzmu u obzir krajnje specifične političke, sociološke i kulturološke okolnosti koje obeležavaju našu zemlju i period devedesetih godina prošlog veka.

„Bugi i Demoni’’ je film koji je režirao Ivan Šijak, i koji govori o poznatom street fotografu i umetniku, Bugiju , s posebnim akcentom na njegov rad u Beogradu i seriji fotografija koje je uradio u posebnoj tehnici – mokri kolodijum.

Predstavljen je i program kratkih srpskih dokumenarnih filmova, među kojima su:

Gorana Jovanović – „Lopte’’, Jelena Radenović -„A istok reka teče’’, „Na kraju puta’’ – film Ivane Todorović  koji, kako autorka kaže, istražuje teme smrtnosti, saosećanja i dostojanstva koje pripada svim živim bićima, kroz priču Željka i Viki koji su se posvetili pružanju mirnog i dostojanstvenog kraja odbacenim konjima u jedinom azilu za konje u Srbiji.  „U ovom teškom  trenutku po naše društvo, film daje ljubav i empatiju i zbližava ljude’’ – izjavila je Ivana.

Tijana Petrović „Vodič za obalska utvrđenja’’

Ovaj filmski esej istražuje tehnološku evoluciju vojnih bunkera izgrađenih na obali zaliva San Francisko. Film posmatra dinamičan odnos između struktura kolonijalne moći i zemlje na kojoj su izgrađene. Kroz mitologiju pejzaža film prati evoluciju vojnih tehnologija posmatranja.

Davor Marinković – „Reznica” predstavlja dve generacije izbeglih lica koje i dalje pokušavaju da stvore nov identitet nakon raspada Jugoslavije.

Beldocs Specijal, koji je postao prepoznatljiv po temeljnom filmskom istraživanju društvene stvarnosti u okviru različite teme svake godine, ponovo otvara prostor za promišljanje aktuelnih civilizacijskih borbi hrabrim i nezavisnim filmskim stvaraocima. Ovogodišnji specijal „Budućnost slobode“ posvećujemo najaktuelnijim filmskim ostvarenjima o borbama koje su obeležile tešku godinu iza nas, borbama koje i dalje traju i imaju ključnu ulogu u stvaranju naše budućnosti; kao i jedinstvenim filmskim pričama o osvajanju individualne slobode kao polazne tačke novog društvenog univerzuma koje inspirišu da verujemo u promene. Pored premijernih projekcija pet najnovijih i višestruko nagradjivanih dokumentarnih filmova iz različitih delova sveta, u okviru programa će se održati i tri panel diskusije na ključne teme koje pokreću filmovi u partnerstvu sa Insajder TV i SHARE Fondacijom.

Tokom Beldocs Industry dana biće organizovan forum na kom će se predstaviti 18 projekata dokumentarnih filmova iz 11 zemalja.  Projekti su u različitim fazama, od razvoja do post-produkcije, i biće predstavljeni grupi profesionalaca iz celog sveta – urednicima TV kanala poput ARTE-a i Current TV, vod platformi kao što je MUBI, programerima festivala medju kojima su i Sundance, Festival u Veneciji, Locarno i  IDFA, sejls agentima i distributerskim kompanijama.

Pozivamo sve da posete panele i masterklasove renomiranih autora i filmskih stručnjaka koji će se održavati u Galeriji Grafičkog kolektiva i u Jugoslovenskoj kinoteci.

Više o Industry programu potražite na sajtu: Beldocs Industry

Ceo program Beldocs festivala možete skinuti sa ovog linka: BELDOCS PROGRAM

Fotografije: Beldocs

Članak Uoči otvaranja Beldocs festivala predstavljen program domaćih autora, kao i specijalni programi Budućnost slobode i Beldocs Industry se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mladen nam govori kako je prvobitno imao ideju da snimi film o radničkoj klasi u Kini, a grad Jivu nametnuo se kao idealno okruženje jer su ove fabrike za reditelja predstavljale intimne prostore, a ne samo mesta na kojima se nešto proizvodi. Kako bi otkrio njihovu intimu i prikazao bliskost i međusobne odnose unutar radnika, trudio se da akteri budu grupe prijatelja, porodice ili parovi. Ono što je doprinelo da se protagonisti otvore je upravo različit jezik. U Kini postoji mnogo dijalekata, te se ni oni međusobno često ne razumeju. Mladen i njegova ekipa je tek nakon par meseci saznala o čemu su akteri zapravo razgovarali u toku snimanja. Melanholija u filmu je prisutna, a reditelj nam objašnjava da je od početka imao potrebu da napravi ličan i intiman film o njima.

Sa Mladenom Kovačevićem razgovarali smo o ideji i pripremi za snimanje ovog dokumentarnog filma, radnicima iz grada Jivu i njihovom odnosu prema zapadnoj Novoj godini i Božiću.

Mladen Kovačević

Kako je došlo do ideje da snimite film koji se bavi svakodnevnim životom ljudi u gradu Jivu, najvećem distributeru novogodišnjih i božićnih ukrasa?

Mladen: Ovo je pitanje koje je izgleda neizbežno kad pričamo o ovom filmu. Iskreno, ne znam kada sam tačno počeo da razmišljam o snimanju filma u Kini, ali ta ideja je postojala pre nego što sam saznao za Jivu. Razmišljao sam o jednostavnom filmu o svakodnevici radničke klase u savremenoj Kini, a Jivu sa svojih 600 fabrika novogodišnjih i božićnih ukrasa nekako se nametnuo kao idealno okruženje za takav film. U početku me je brinulo što Jivu podseća na kuriozitete Kine koje sam hteo da izbegnem, ali sentimentalnost koju vezujemo za Božić i Novu godinu pomaže nam da fabrike Jivua vidimo kao intimne prostore, a ne samo kao mesta gde se nešto proizvodi, što je ključno za ovakav film. Takođe, fabrike i fabričke spavaonice pogodne su za naturalistički pristup narativu jer su likovi neodvojivi deo okruženja i sve što im se događa: dnevne rutine, lične drame, planovi za budućnost – sve je u direktnoj vezi sa temom filma.

Kako ste saznali za grad Jivu?

Kina više nije misterija kao što je nekada bila. Zatrpani smo pričama o Kini u najrazličitijim kontekstima, tako da sam usput čuo za Jivu. Kada sam počeo da istražujem, shvatio sam da se o Jivu-u pisalo u zapadnim medijima, ali uglavnom na uobičajan senzacionalistički način ili u nekom širem globalno-društevno-političkom kontekstu. Mene je interesovalo nešto drugo. Da napravim intiman film o životu radnika u fabrikama Jivu-a. 

Koliko je bilo zahtevno doći do tog grada i saznati određene detalje bitne za film i kulturu tih ljudi?

Mi smo jedna od nekoliko zemalja kojima ne treba viza za Kinu, što je olakšalo i istraživanje i snimanje. Naravno, u samoj Kini nije nikakva prednost to što ste iz Srbije, za njih smo samo zapadnjaci. Možda su starije generacije Kineza malo manje nepoverljive prema nama nego prema zapadnijim zapadnjacima, ali kod mlađih takvo nepoverenje i ne postoji. Mladi Kinezi su deo globalne kulture. U svakom slučaju, nije bilo teško doći do Jivua.

Kako ste stupili u kontakt sa akterima filma?

Sa nama je sarađivala filmska produkcija iz Kine. U ekipi smo samo snimatelj Marko Milovanović i ja bili iz Srbije. Kolege iz Kine bi pronašle potencijalne lokacije, napravile inicijalni dogovor sa vlasnicima fabrika i onda bismo se mi prošetali fabrikama i neki likovi bi nam privukli pažnju. Negde bi se pojavila obostrana radoznalost, neki su bili zanimljivi u svojoj nezainteresovanosti, ali posle razgovora sa njima bilo je očigledno da su neki od njih pravi likovi za film. 

Zašto su baš ti ljudi tu u fimu, kako ste pravili selekciju?

Znao sam da ne tražim pojedince, već grupe likova, porodice, parove, grupe prijatelja. Ovo je film bez intervjua i naracije i jedini način da otkrijemo njihovu intimu, o čemu i kako razmišljaju, je kroz njihov međusobni dijalog, i to dijalog sa bliskim ljudima jer su nas takve teme interesovale. Znao sam i da tražim likove različitih generacija, da fabrike u kojima rade treba da budu različite jer uslovi rada mnogo zavise od vrste proizvodnje, što utiče na atmosferu. Bilo je bitno i da se te narativne linije sa različitim likovima tematski dopunjuju.

Koliko je bilo komplikovano povezati se sa akterima filma i ostvariti blizak odnos kako bi se otvorili pred kamerama?

Nikad mi to ne deluje komplikovano. Mora da postoji metodologija u tome u kojim situacijama očekujete da se pojavi neki aspekt njihove priče, u redosledu snimanja, kombinaciji likova, izboru lokacija, i u tom smislu morate da ih upoznate. I formalni pristup je bitan, jer, na primer, u dugim statičnim kadrovima koji ne uzurpiraju previše, ostavljate im prostor da se vrate u svoju intimu. O ovome bismo mogli dugo da pričamo, ali ako bih morao da uprostim, najbitnija je iskrenost. I to ne iskrenost u funkciji nekog krajnjeg cilja, već suštinska autorska iskrenost – šta je to što vas zaista interesuje. U ovom konkretnom slučaju bilo je očigledno da mene ne interesuju kontroverze, već zaista ti likovi kakvi jesu, i teme koje su njima bitne.

Da li je u ovom slučaju jezička barijera doprinele ili odmogla da se akteri više opuste i otvore?

Moguće je da su likovi bili spremniji da pokažu svoju intimu znajući da ih mi u realnom vremenu ne razumemo. Ne samo Marko i ja, što jeste bilo najbitnije, jer smo im mi bili fizički najbliži u toku snimanja, već često i ostatak kineske ekipe ne bi znao o čemu razgovaraju, jer bi pričali na lokalnim dijalektima. Neki od tih dijalekata su kao različiti jezici, ni jednu reč nisu mogli da razumeju. Tek kada bi završili snimanje scene, likovi bi na mandarinu ispričali prevodiocu, a ona nama prevela na engleski, a detaljne prevode nekih scena zbog egzotičnih dijalekata, dobijali smo i mesecima kasnije, pa je razmišljanje o strukturi filma moralo da bude u širokim grubim potezima, u tom smislu jezička barijera je svakako odredila proces.

Kako su reagovali na snimanje, kako su se prilagodili na prisutvo kamera i malo više ljudi u njihovom svakodnevnom radnom okruženju?

Trudili smo se da što manje remetimo njihovo okruženje. Ekipa je bila dosta velika, prevelika za ovakvo snimanje, ali je tokom snimanja samo neophodni deo ekipa bio prisutan. Takođe, scene su morale da budu kadrirane precizno i jednostavno, u jednom do dva kadra. To je imalo veze i sa tim što je bilo previše rizično u sred scene menjati poziciju kamere, jer sem prema emocijama na njihovim licima, nisam mogao da znam kako se razvija dijalog, ali i kompleksnije kadriranje ili pokreti kamere neminovno otežavaju likovima da bar donekle zaborave na kameru. Naravno, ne treba imati iluziju da se likovi u ovakvim dokumentarnim filmovima ne režiraju, međutim, neophodno je da se u tome osećaju prirodno, da sve što se događa proizilazi iz njihove realnosti.

Na koji način ste se vi pripremali za ovaj film?

Razmišljajući o likovima, lokacijama, kako da film nastaje što organskije, šta mogu da očekujem da će se dogoditi spontano, gde su neophodne intervencije. Kompleksno je pitanje.  

Da li ste radili intervjue sa akterima pre snimanja ili je sve snimano na licu mesta?

Razgovarao sam sa njima, nisu to bili formalni intervjui. Nešto bih saznao direktno, nešto bi mi ispričale kolege Kinezi iz filmske ekipe koji su takođe pričali sa njima. Film je snimljen za tri nedelje, ali podeljene u tri faze kako bismo ostavili prostora da se nove stvari dogode u njihovim životima. Snimanje je planirano prema razvoju njihovih priča, a od fragmenata njihove realnosti je nastajala struktura filma.

Zašto su scene razgovora dosta kratke, da li su stanovnici Jivu-a malo zatvoreniji ili umor utiče na njihovo raspoloženje za razgovor?

Baš Vam hvala što kažete da su kratke, mene je plašilo da su neke preduge. Ovo što vidimo u filmu su svakako samo delovi dugih snimajućih kadrova koji nas najviše približavaju likovima i koji guraju priču napred u kontekst celine. Ali, istina je i da su u nekim scenama umorni, i da su i razgovori takvi.

Da li se ono što vidimo na filmu poklapa sa vašim ličnim doživljajem dok ste bili tamo i snimali film?

Verujem da je tako. Većina likova dolazi iz dalekih delova Kine, svima nedostaje neko rodno mesto, brat ili sestra koji rade u nekom dalekom gradu, ili, ako bi otišli kući, onda im nedostaju prijatelji ili ljubavnici iz fabrika. Mladi se nadaju, planiraju neku drugačiju budućnost i osećaju se kao da su tu privremeno, iako su okruženi sa najbliskijima. Melanholija je veoma prisutna i ta melanholija koja je odredila ton filma, proizašla je iz mog odnosa prema likovima. Od početka sam imao potrebu da napravim lični film o njima.

Šta je vama bio najveći kulturološki šok po dolasku u grad Jivu?

Nisam siguran da je bilo šokova, ali jeste bilo iznenađenja. Jedno se dogodilo ispred prve fabrike koju smo posetili tokom istraživanja, kada sam pored kapije video oglas za nova radna mesta, i video da su plate radnika više puta veće nego plate u Srbiji. Možda najveće iznenađenje je ta raznolikost unutar Kine, koja je očigledna u Jivu-u jer radnici stižu iz najudaljenijih delova Kine. U jednom trenutku smo u filmu imali 14 dijalekata, svi de fakto različiti jezici. Ta raznovrsnost Kine prevazilazi ono što možemo da vidimo u drugim državama. Kada pomislim sada na Kineze iz različitih regiona, to je kao kada bih poredio Norvežane sa ljudima koji žive u Turskoj, ili Fince sa Portugalcima. Kina tako više podseća na stare imperije, nego na nacionalne države na koje smo navikli.

Da li je bilo zanimljivosti na snimanju?

Celo snimanje je bilo zanimljivo. Uzbudljivost procesa nastajanja filma, gde god da se događa, uvek prevazilazi anegdote. Bilo je i njih, ali trenutno ne mogu da se setim.

Šta, po vašem mišljenju, za njih predstavljaju Nova godina i Božić?

Proizvodi koji nastaju u tim fabrikama za njih su samo posao i nemaju neki emotivni odnos prema njima, tu su da zarade. A sami praznici su im strani, tradicionalno ih ne slave. Čak im nisu ni do kraja jasni, kako se uklapa religijski aspekt Božića sa ikonografijom Deda Mraza, irvasa. Pa onda to što u bivšim komunističkim zemljama, kao kod nas, na primer, ista ta ikonografija nije vezana sa Božić, već za Novu godinu. S druge strane, kao i neki drugi zapadni praznici, i ovi postaju uobičajeni svuda u globalnom potrošačkom društvu, pa se sve više slave i u Kini. U velikim gradovima su okićeni tržni centri, neki moji poznanici iz Kine prave žurke za zapadnu Novu godinu, čak i za Božić.

Da li vam je bilo čudno što su mnogi protagosnisti zapravo jako mladi, neki čak odustaju od školovanja kako bi radili? Da li su oni uopšte svesni svog socijalnog položaja?

Ne treba zaboraviti da likovi u ovom filmu dolaze iz najsiromašnije radničke klase, i visoko obrazovanje, sem za izuzetne, nije opcija. Mnogi odustaju od školovanja jer znaju da mogu dobro da zarade i bez škole, ili veruju da su mogućnosti u Kini sada takve, da posle nekoliko godina rada u fabrikama, mogu da pokrenu nekakve svoje poslove. Mnogi bi da budu preduzetnici, neki sanjaju da se obogate. Nikad nisam verovao u koncept američkog, pa ni kineskog sna, položaj na društvenoj lestvici ne menja se lako i realnost je da se uglavnom obogate oni koji su već bili privilegovani.

Činjenica je da je jedan od najvećih problema o kome pričaju vlasnici fabrika u Jivu-u, nedostatak radne snage i pored relativno visokih plata. Mladi ne žele da rade u fabrikama, jer postoje druge mogućnosti, a tamo gde su uslovi rada teži, možemo da vidimo samo starije radnike. Kina je najveće tržište na svetu, industrija usluga je sve veća i veliki broj mladih tu pronalazi svoje mesto, pa neki možda veruju da im formalno obrazovanje nije neophodno. Međutim, ja sam upoznao samo jedan mali deo Kine, jednu grupu ljudi u jednom gradu, i ni jednog trenutka nisam razmišljao da pravim film o Kini koji će da informiše i ponudi objašnjenja. Film nije tako istraživan, ni sniman, tako da mi je teško da donosim opšte sudove o Kini. Moj odnos prema Kini vrlo je lični.

Srpska premijera došla je poslednja. Kako vam se sada, nakon premijernog prikazivanja filma, čine reakcija publike?

Utisak mi je da je publika reagovala na sličan način ovde kao i na drugim mestima. Ideja ovog filma bila je da ponudi što direktniji doživljaj jednog dela savremene Kine, gde bi se publika osećala kao da je posetila nekog bliskog u fabrikama Jivua.

Da li postoji razlika u prijemu filma u zemljama poput Srbije, koja je u ekonomski lošoj situaciji, i u onim zemljama gde je ekonomska situacija bolja?

Radnik u fabrici koji nosi najnoviji ajfon, podjednako iznenadi i gledaoca u Srbiji i onog u bogatijim zemljama, i mislim da na isti način reaguju i na intimne aspekte priče. Taj doživljaj života kineskih radnika i način na koji reflektuje univerzalne teme, verujem da je sličan svuda. Moguće da gledaoci kasnije razmatraju društveno-političke teme vezane za Kinu i njen odnos sa ostatkom sveta iz različitih perspektiva i dolaze do različitih zaključaka, ali verujem da je doživljaj filma sličan. Čak i Kinezi koji su gledali film, reagovali su dosta slično kao zapadni gledaoci.

Trenutno snimate film o epidemiji Variole vere, sedamdesetih godina u tadašnjoj Jugoslaviji, da li vas je aktuelni virus podstakao da ekranizujete tu temu?

Ovo je prvi film koji snimam sa očiglednom agendom, mislim da puno toga svet nije naučio iz priče o iskorenjivanju Variole. Virus variole odneo je najviše života u istoriji čovečanstva. U 20. veku od variole je umrlo skoro 500 miliona ljudi. Ceo svet ujedinio se iza nauke u borbi sa variolom, i to je do sada jedini virus koji je čovek uspeo da iskoreni. Sa skoro trilerovskim zapletom, epidemija variole u Jugoslaviji ostala je zapamćena kao jedno od najuzbudljivijih i najstrašnijih poglavlja u priči o iskorenjivanju variole. To je bila i poslednja epidemija variole u Evropi.

Da li će film biti rimejk filma koji već postoji, ili ćete temi pristupiti iz drugog ugla?

Film „Još jedno proleće” je utemeljen u realizmu. Nastaje iz autentičnog arhivskog materijala, donekle sa eksperimentalnim pristupom, gde arhive tretiramo kao sećanja profesora Zorana Radovanovića, koji je bio jedan od ključnih aktera. Film „Variola vera” Gorana Markovića je žanrovski film i prvenstveno kritika društva, svakako jedno od najznačajnijih dela naše kinematografije i čak mi je neprijatno da poredim.

Šta pored ovog filma možemo da očekujemo u budućnosti?

Počinjemo snimanje novog dokumentarnog filma tokom zime „Počeci: Mogućnost raja”, a sledeće godine i pripreme za igrani film „Ne žele nas više ovde”.

Članak Merry Christmas, Yiwu: Intiman film o radnicima u fabrikama novogodišnjih ukrasa se pojavljuje prvo na Oblakoder.