Dokumentarni film o realnoj Kini, reditelja Mladena Kovačevića, premijerno je prikazan na festivalu Sedam veličanstvenih. Njegovo ostvarenje nosi naziv „Merry Christmas, Yiwu” i prikazuje nam svakodnevni život radnika u fabrikama za proizvodnju novogodišnjih i božičnih ukrasa, kojih u ovom kineskom gradu ima preko 600.
Mladen nam govori kako je prvobitno imao ideju da snimi film o radničkoj klasi u Kini, a grad Jivu nametnuo se kao idealno okruženje jer su ove fabrike za reditelja predstavljale intimne prostore, a ne samo mesta na kojima se nešto proizvodi. Kako bi otkrio njihovu intimu i prikazao bliskost i međusobne odnose unutar radnika, trudio se da akteri budu grupe prijatelja, porodice ili parovi. Ono što je doprinelo da se protagonisti otvore je upravo različit jezik. U Kini postoji mnogo dijalekata, te se ni oni međusobno često ne razumeju. Mladen i njegova ekipa je tek nakon par meseci saznala o čemu su akteri zapravo razgovarali u toku snimanja. Melanholija u filmu je prisutna, a reditelj nam objašnjava da je od početka imao potrebu da napravi ličan i intiman film o njima.
Sa Mladenom Kovačevićem razgovarali smo o ideji i pripremi za snimanje ovog dokumentarnog filma, radnicima iz grada Jivu i njihovom odnosu prema zapadnoj Novoj godini i Božiću.
Mladen Kovačević
Kako je došlo do ideje da snimite film koji se bavi svakodnevnim životom ljudi u gradu Jivu, najvećem distributeru novogodišnjih i božićnih ukrasa?
Mladen: Ovo je pitanje koje je izgleda neizbežno kad pričamo o ovom filmu. Iskreno, ne znam kada sam tačno počeo da razmišljam o snimanju filma u Kini, ali ta ideja je postojala pre nego što sam saznao za Jivu. Razmišljao sam o jednostavnom filmu o svakodnevici radničke klase u savremenoj Kini, a Jivu sa svojih 600 fabrika novogodišnjih i božićnih ukrasa nekako se nametnuo kao idealno okruženje za takav film. U početku me je brinulo što Jivu podseća na kuriozitete Kine koje sam hteo da izbegnem, ali sentimentalnost koju vezujemo za Božić i Novu godinu pomaže nam da fabrike Jivua vidimo kao intimne prostore, a ne samo kao mesta gde se nešto proizvodi, što je ključno za ovakav film. Takođe, fabrike i fabričke spavaonice pogodne su za naturalistički pristup narativu jer su likovi neodvojivi deo okruženja i sve što im se događa: dnevne rutine, lične drame, planovi za budućnost – sve je u direktnoj vezi sa temom filma.
Kako ste saznali za grad Jivu?
Kina više nije misterija kao što je nekada bila. Zatrpani smo pričama o Kini u najrazličitijim kontekstima, tako da sam usput čuo za Jivu. Kada sam počeo da istražujem, shvatio sam da se o Jivu-u pisalo u zapadnim medijima, ali uglavnom na uobičajan senzacionalistički način ili u nekom širem globalno-društevno-političkom kontekstu. Mene je interesovalo nešto drugo. Da napravim intiman film o životu radnika u fabrikama Jivu-a.
Koliko je bilo zahtevno doći do tog grada i saznati određene detalje bitne za film i kulturu tih ljudi?
Mi smo jedna od nekoliko zemalja kojima ne treba viza za Kinu, što je olakšalo i istraživanje i snimanje. Naravno, u samoj Kini nije nikakva prednost to što ste iz Srbije, za njih smo samo zapadnjaci. Možda su starije generacije Kineza malo manje nepoverljive prema nama nego prema zapadnijim zapadnjacima, ali kod mlađih takvo nepoverenje i ne postoji. Mladi Kinezi su deo globalne kulture. U svakom slučaju, nije bilo teško doći do Jivua.
Kako ste stupili u kontakt sa akterima filma?
Sa nama je sarađivala filmska produkcija iz Kine. U ekipi smo samo snimatelj Marko Milovanović i ja bili iz Srbije. Kolege iz Kine bi pronašle potencijalne lokacije, napravile inicijalni dogovor sa vlasnicima fabrika i onda bismo se mi prošetali fabrikama i neki likovi bi nam privukli pažnju. Negde bi se pojavila obostrana radoznalost, neki su bili zanimljivi u svojoj nezainteresovanosti, ali posle razgovora sa njima bilo je očigledno da su neki od njih pravi likovi za film.
Zašto su baš ti ljudi tu u fimu, kako ste pravili selekciju?
Znao sam da ne tražim pojedince, već grupe likova, porodice, parove, grupe prijatelja. Ovo je film bez intervjua i naracije i jedini način da otkrijemo njihovu intimu, o čemu i kako razmišljaju, je kroz njihov međusobni dijalog, i to dijalog sa bliskim ljudima jer su nas takve teme interesovale. Znao sam i da tražim likove različitih generacija, da fabrike u kojima rade treba da budu različite jer uslovi rada mnogo zavise od vrste proizvodnje, što utiče na atmosferu. Bilo je bitno i da se te narativne linije sa različitim likovima tematski dopunjuju.
Koliko je bilo komplikovano povezati se sa akterima filma i ostvariti blizak odnos kako bi se otvorili pred kamerama?
Nikad mi to ne deluje komplikovano. Mora da postoji metodologija u tome u kojim situacijama očekujete da se pojavi neki aspekt njihove priče, u redosledu snimanja, kombinaciji likova, izboru lokacija, i u tom smislu morate da ih upoznate. I formalni pristup je bitan, jer, na primer, u dugim statičnim kadrovima koji ne uzurpiraju previše, ostavljate im prostor da se vrate u svoju intimu. O ovome bismo mogli dugo da pričamo, ali ako bih morao da uprostim, najbitnija je iskrenost. I to ne iskrenost u funkciji nekog krajnjeg cilja, već suštinska autorska iskrenost – šta je to što vas zaista interesuje. U ovom konkretnom slučaju bilo je očigledno da mene ne interesuju kontroverze, već zaista ti likovi kakvi jesu, i teme koje su njima bitne.
Da li je u ovom slučaju jezička barijera doprinele ili odmogla da se akteri više opuste i otvore?
Moguće je da su likovi bili spremniji da pokažu svoju intimu znajući da ih mi u realnom vremenu ne razumemo. Ne samo Marko i ja, što jeste bilo najbitnije, jer smo im mi bili fizički najbliži u toku snimanja, već često i ostatak kineske ekipe ne bi znao o čemu razgovaraju, jer bi pričali na lokalnim dijalektima. Neki od tih dijalekata su kao različiti jezici, ni jednu reč nisu mogli da razumeju. Tek kada bi završili snimanje scene, likovi bi na mandarinu ispričali prevodiocu, a ona nama prevela na engleski, a detaljne prevode nekih scena zbog egzotičnih dijalekata, dobijali smo i mesecima kasnije, pa je razmišljanje o strukturi filma moralo da bude u širokim grubim potezima, u tom smislu jezička barijera je svakako odredila proces.
Kako su reagovali na snimanje, kako su se prilagodili na prisutvo kamera i malo više ljudi u njihovom svakodnevnom radnom okruženju?
Trudili smo se da što manje remetimo njihovo okruženje. Ekipa je bila dosta velika, prevelika za ovakvo snimanje, ali je tokom snimanja samo neophodni deo ekipa bio prisutan. Takođe, scene su morale da budu kadrirane precizno i jednostavno, u jednom do dva kadra. To je imalo veze i sa tim što je bilo previše rizično u sred scene menjati poziciju kamere, jer sem prema emocijama na njihovim licima, nisam mogao da znam kako se razvija dijalog, ali i kompleksnije kadriranje ili pokreti kamere neminovno otežavaju likovima da bar donekle zaborave na kameru. Naravno, ne treba imati iluziju da se likovi u ovakvim dokumentarnim filmovima ne režiraju, međutim, neophodno je da se u tome osećaju prirodno, da sve što se događa proizilazi iz njihove realnosti.
Na koji način ste se vi pripremali za ovaj film?
Razmišljajući o likovima, lokacijama, kako da film nastaje što organskije, šta mogu da očekujem da će se dogoditi spontano, gde su neophodne intervencije. Kompleksno je pitanje.
Da li ste radili intervjue sa akterima pre snimanja ili je sve snimano na licu mesta?
Razgovarao sam sa njima, nisu to bili formalni intervjui. Nešto bih saznao direktno, nešto bi mi ispričale kolege Kinezi iz filmske ekipe koji su takođe pričali sa njima. Film je snimljen za tri nedelje, ali podeljene u tri faze kako bismo ostavili prostora da se nove stvari dogode u njihovim životima. Snimanje je planirano prema razvoju njihovih priča, a od fragmenata njihove realnosti je nastajala struktura filma.
Zašto su scene razgovora dosta kratke, da li su stanovnici Jivu-a malo zatvoreniji ili umor utiče na njihovo raspoloženje za razgovor?
Baš Vam hvala što kažete da su kratke, mene je plašilo da su neke preduge. Ovo što vidimo u filmu su svakako samo delovi dugih snimajućih kadrova koji nas najviše približavaju likovima i koji guraju priču napred u kontekst celine. Ali, istina je i da su u nekim scenama umorni, i da su i razgovori takvi.
Da li se ono što vidimo na filmu poklapa sa vašim ličnim doživljajem dok ste bili tamo i snimali film?
Verujem da je tako. Većina likova dolazi iz dalekih delova Kine, svima nedostaje neko rodno mesto, brat ili sestra koji rade u nekom dalekom gradu, ili, ako bi otišli kući, onda im nedostaju prijatelji ili ljubavnici iz fabrika. Mladi se nadaju, planiraju neku drugačiju budućnost i osećaju se kao da su tu privremeno, iako su okruženi sa najbliskijima. Melanholija je veoma prisutna i ta melanholija koja je odredila ton filma, proizašla je iz mog odnosa prema likovima. Od početka sam imao potrebu da napravim lični film o njima.
Šta je vama bio najveći kulturološki šok po dolasku u grad Jivu?
Nisam siguran da je bilo šokova, ali jeste bilo iznenađenja. Jedno se dogodilo ispred prve fabrike koju smo posetili tokom istraživanja, kada sam pored kapije video oglas za nova radna mesta, i video da su plate radnika više puta veće nego plate u Srbiji. Možda najveće iznenađenje je ta raznolikost unutar Kine, koja je očigledna u Jivu-u jer radnici stižu iz najudaljenijih delova Kine. U jednom trenutku smo u filmu imali 14 dijalekata, svi de fakto različiti jezici. Ta raznovrsnost Kine prevazilazi ono što možemo da vidimo u drugim državama. Kada pomislim sada na Kineze iz različitih regiona, to je kao kada bih poredio Norvežane sa ljudima koji žive u Turskoj, ili Fince sa Portugalcima. Kina tako više podseća na stare imperije, nego na nacionalne države na koje smo navikli.
Da li je bilo zanimljivosti na snimanju?
Celo snimanje je bilo zanimljivo. Uzbudljivost procesa nastajanja filma, gde god da se događa, uvek prevazilazi anegdote. Bilo je i njih, ali trenutno ne mogu da se setim.
Šta, po vašem mišljenju, za njih predstavljaju Nova godina i Božić?
Proizvodi koji nastaju u tim fabrikama za njih su samo posao i nemaju neki emotivni odnos prema njima, tu su da zarade. A sami praznici su im strani, tradicionalno ih ne slave. Čak im nisu ni do kraja jasni, kako se uklapa religijski aspekt Božića sa ikonografijom Deda Mraza, irvasa. Pa onda to što u bivšim komunističkim zemljama, kao kod nas, na primer, ista ta ikonografija nije vezana sa Božić, već za Novu godinu. S druge strane, kao i neki drugi zapadni praznici, i ovi postaju uobičajeni svuda u globalnom potrošačkom društvu, pa se sve više slave i u Kini. U velikim gradovima su okićeni tržni centri, neki moji poznanici iz Kine prave žurke za zapadnu Novu godinu, čak i za Božić.
Da li vam je bilo čudno što su mnogi protagosnisti zapravo jako mladi, neki čak odustaju od školovanja kako bi radili? Da li su oni uopšte svesni svog socijalnog položaja?
Ne treba zaboraviti da likovi u ovom filmu dolaze iz najsiromašnije radničke klase, i visoko obrazovanje, sem za izuzetne, nije opcija. Mnogi odustaju od školovanja jer znaju da mogu dobro da zarade i bez škole, ili veruju da su mogućnosti u Kini sada takve, da posle nekoliko godina rada u fabrikama, mogu da pokrenu nekakve svoje poslove. Mnogi bi da budu preduzetnici, neki sanjaju da se obogate. Nikad nisam verovao u koncept američkog, pa ni kineskog sna, položaj na društvenoj lestvici ne menja se lako i realnost je da se uglavnom obogate oni koji su već bili privilegovani.
Činjenica je da je jedan od najvećih problema o kome pričaju vlasnici fabrika u Jivu-u, nedostatak radne snage i pored relativno visokih plata. Mladi ne žele da rade u fabrikama, jer postoje druge mogućnosti, a tamo gde su uslovi rada teži, možemo da vidimo samo starije radnike. Kina je najveće tržište na svetu, industrija usluga je sve veća i veliki broj mladih tu pronalazi svoje mesto, pa neki možda veruju da im formalno obrazovanje nije neophodno. Međutim, ja sam upoznao samo jedan mali deo Kine, jednu grupu ljudi u jednom gradu, i ni jednog trenutka nisam razmišljao da pravim film o Kini koji će da informiše i ponudi objašnjenja. Film nije tako istraživan, ni sniman, tako da mi je teško da donosim opšte sudove o Kini. Moj odnos prema Kini vrlo je lični.
Srpska premijera došla je poslednja. Kako vam se sada, nakon premijernog prikazivanja filma, čine reakcija publike?
Utisak mi je da je publika reagovala na sličan način ovde kao i na drugim mestima. Ideja ovog filma bila je da ponudi što direktniji doživljaj jednog dela savremene Kine, gde bi se publika osećala kao da je posetila nekog bliskog u fabrikama Jivua.
Da li postoji razlika u prijemu filma u zemljama poput Srbije, koja je u ekonomski lošoj situaciji, i u onim zemljama gde je ekonomska situacija bolja?
Radnik u fabrici koji nosi najnoviji ajfon, podjednako iznenadi i gledaoca u Srbiji i onog u bogatijim zemljama, i mislim da na isti način reaguju i na intimne aspekte priče. Taj doživljaj života kineskih radnika i način na koji reflektuje univerzalne teme, verujem da je sličan svuda. Moguće da gledaoci kasnije razmatraju društveno-političke teme vezane za Kinu i njen odnos sa ostatkom sveta iz različitih perspektiva i dolaze do različitih zaključaka, ali verujem da je doživljaj filma sličan. Čak i Kinezi koji su gledali film, reagovali su dosta slično kao zapadni gledaoci.
Trenutno snimate film o epidemiji Variole vere, sedamdesetih godina u tadašnjoj Jugoslaviji, da li vas je aktuelni virus podstakao da ekranizujete tu temu?
Ovo je prvi film koji snimam sa očiglednom agendom, mislim da puno toga svet nije naučio iz priče o iskorenjivanju Variole. Virus variole odneo je najviše života u istoriji čovečanstva. U 20. veku od variole je umrlo skoro 500 miliona ljudi. Ceo svet ujedinio se iza nauke u borbi sa variolom, i to je do sada jedini virus koji je čovek uspeo da iskoreni. Sa skoro trilerovskim zapletom, epidemija variole u Jugoslaviji ostala je zapamćena kao jedno od najuzbudljivijih i najstrašnijih poglavlja u priči o iskorenjivanju variole. To je bila i poslednja epidemija variole u Evropi.
Da li će film biti rimejk filma koji već postoji, ili ćete temi pristupiti iz drugog ugla?
Film „Još jedno proleće” je utemeljen u realizmu. Nastaje iz autentičnog arhivskog materijala, donekle sa eksperimentalnim pristupom, gde arhive tretiramo kao sećanja profesora Zorana Radovanovića, koji je bio jedan od ključnih aktera. Film „Variola vera” Gorana Markovića je žanrovski film i prvenstveno kritika društva, svakako jedno od najznačajnijih dela naše kinematografije i čak mi je neprijatno da poredim.
Šta pored ovog filma možemo da očekujemo u budućnosti?
Počinjemo snimanje novog dokumentarnog filma tokom zime „Počeci: Mogućnost raja”, a sledeće godine i pripreme za igrani film „Ne žele nas više ovde”.
0 Comments