Na muralu se nalazio citat Jova Kasalice, jednog od partizana koji su učestvovali u oslobađanju Beograda: „Zauzimali smo ulaz po ulaz, zgradu po zgradu. U tome su nam pomagali hrabriji stanovnici ulice, koji su sprovodili borce kroz dvorišta i podrume zgrada.“

Ovaj mural, koji je nosio duboku istorijsku i simboličku vrednost, prekrečen je pre dva dana. Na mestu prekrečenog murala, osvanuo je novi, koji bi, da nije jasno naznačeno da je povodom 80-godišnjice od Oslobođenja Beograda, mogao da bude posvećen apsolutno bilo čemu. Umetnički izraz novog murala ne odražava ni istorijsku važnost ni simboliku koju je nosio prethodni, a uklanjanje originalnog citata Ivana Kasalice dodatno umanjuje značaj ovog podsećanja na hrabre i bitne istorijske trenutke koji se tiču prošlosti Beogarad i naše zemlje.

Članak Na mestu prekrečenog murala osvanuo novi rad umetnika Expo 2027 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da stvar bude još apsurdnija, u avgustu ove godine KURS je kontaktirala pravna služba Instituta za mentalno zdravlje sa idejom da se mural restaurira. KURS je izrazio želju da restaturira mural i mejlom 23. avgusta uputio Institut u korake koje je potrebno obaviti za tu akciju. Do danas nije stigao odgovor na mejl, a za uklanjanje murala KURS je saznao preko društvenih mreža, bez ikakvog obaveštenja ili najave.

Na muralu je pisalo: „Zauzimali smo ulaz po ulaz, ulicu po ulicu, zgradu po zgradu. U tome su nam pomagali hrabriji stanovnici ulice, koji su sprovodili borce kroz dvorišta i podrume zgrada.”

Ovaj potez samo još jednom potvrđuje da u našem društvu neprijateljski elementi prema sećanju na antifašističku borbu i dalje deluju. Udruženje KURS nije bilo informisano da će njihov rad biti izbrisan, i time je ne samo umetnost, već i značajan deo istorije, jednostavno izbrisan.

Mural „20. Oktobar” oslikan je povodom sedamdesetogodišnjice oslobođenja Beograda, čime je okončana 1287 dana duga nemačka okupacija glavnog grada Jugoslavije. U borbama za oslobođenje poginulo je 2.953 pripadnika Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ) i 976 pripadnika Crvene armije. Ovaj mural ne samo da beleži jedan od najvažnijih datuma u našoj istoriji, već, kako je naglasilo udruženje KURS, „treba da nas podseća na dugotrajnu borbu koju su progresivne društvene snage vodile za ostvarivanje sloboda i egalitarnijeg društva.” Danas, kada se učinci te borbe postepeno brišu iz našeg kolektivnog sećanja, ovakvi simboli imaju ključnu ulogu u podsećanju na vrednosti koje su gradile naše društvo. Mural „20. Oktobar” nosi snažnu poruku, koja je danas, možda više nego ikada, potrebna – ukoliko želimo da gradimo društvo po meri običnog čoveka, ne smemo zaboraviti borbu iz koje su te slobode proizašle.

Autori murala su članovi Udruženja KURS: Miloš Miletić i Mirjana Radovanović, a kao asistent na oslikavanju murala je učestvovala Martina Petrović studentkinja Fakulteta likovnih umetnosti.

Članak Prekrečen mural posvećen oslobođenju Beograda se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Ovaj mural je za mene poseban iz više razloga. Prvi put sam imala priliku da oslikam zid u Vojvodini, i to na selu. Želela sam da doprinesem lokalnoj zajednici i inspirišem decu da veruju u moć umetnosti i kreativnosti. Smatram da umetnost ne treba da bude privilegija velikih gradova, već da bude dostupna svima, bez obzira gde žive”, istakla је Zmaja. 

Direktorica škole i koorganizatorka akcije, Mirjana Jankelić izjavila je sledeće: „Veoma smo ponosni što je naša škola dobila ovako značajan umetnički rad. Mural nije samo ukras, on je i simbol zajedništva, kulture i inspiracije za našu decu i za sve nas koji radimo u njoj. Verujemo da će ovaj mural motivisati naše učenike da razvijaju svoju kreativnost i da će doprineti stvaranju prijatnijeg okruženja za učenje. Zahvaljujemo se Maji Stojanović – Zmaji što je svojom umetnošću oplemenila našu školu, selo i naše živote.”

„Kako sam odrasla u Nikincima i tu pohađala školu, dugo sam planirala da na neki način doprinesem mom selu. Inspiraciju sam dobila u Čačku, jer sam od prošle godine deo DUK festivala, u okviru kog je od 2015. godine do danas oslikano više od 100 murala. Vođena njihovim primerom, da se van kulturnih i ekonomskih epicentara u Srbiji mogu realizovati umetnički projekti i animirati zajednica, pozvala sam Zmaju u Nikince. Nadam se da će ovaj mural biti samo početak mnogih drugih inicijativa u našem selu”, rekla je Vanja Ratković, PR menadžerka i koorgnizatorka akcije oslikavanja murala.

Ovaj mural ima poseban značaj za Nikince, jer između ostalog doprinosi decentralizaciji kulture, donoseći umetnost u manje sredine i promovišući ravnomeran kulturni razvoj širom zemlje. Oslikavanje ovog murala pokazalo je da kulturne inicijative mogu uspešno funkcionisati i van velikih gradova, čime se povećava dostupnost umetnosti i kulture svima.

Maja Stojanović – Zmaja, rođena je u Torontu 1996. godine. Prvih 12 godina života je provela u Kanadi, nakon čega se sa porodicom preselila u Čačak, gde je i završila gimnaziju. Diplomirala je 2019. godine na Univerzitetu u Sijetlu u Sjedinjenim Američkim Državama i dobila zvanje interdisciplinarne umetnice. Posle fakulteta vratila se u Čačak. Članica je Udruženja vizuelnih umetnika tog grada, a deo je i organizacionog tima DUK festivala. Napisala je i ilustrovala knjigu „Kod nas se kaže… / We tend to say…”Mural je realizovan u organizaciji PR menadžerke Vanje Ratković i direktorice škole Mirjane Jankelić, uz pomoć donacija neprofitnih organizacija i građana. Do sada je skupljeno 300 evra, dok je do krajnjeg cilja neophodno još 400 evra. Svoje dinarske donacije možete uplatiti na broj računa: 840-767666-07 Naziv primaoca: Osnovna škola „Branko Radičević”, Trg Branka Radičevića 1, Nikinci (Ruma) Svrha uplate: Devizne donacije možete uplatit putem PAYPAL-a: https://paypal.me/vanjaratkovic

Fotografije: Nemanja Bajić

Članak Maja Stojanović – Zmaja oslikala impresivan mural u Nikincima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovo pitanje postavilo je i udruženje Street Art Belgrade, koje je u svom dosadašnjem radu, između ostalog, približilo uličnu umetnost i grupacijama kojima je ova vrsta vizuelnog izražavanja strana i nepoznata, te su tako organizovali brojne radionice crtanja grafita namenjene seniorima, odnosno bakama i dekama, a digitalizacijom i oformljavanjem virtuelne galerije radova, želeli su da ih na taj način sačuvaju i učine dostupnim svima u samo nekoliko klikova. 

Posle pomenutih akcija, članovi kolektiva Street Art Belgrade, shvatili su da ulična umetnost i dalje nije svima pristupačna, a iz te činjenice proistekao je projekat „Umetnost u prolazu” koji, postavljanjem 3D modela murala, ima za cilj da učini street art dostupnim slepim i slabovidim osobama.

Baš okviru pomenutog projekta u petak, 15. novembra, postavljen je deveti model ulične umetnosti za slepe i slabovide osobe, i to u bloku 45, jednoj od najvećih galerija ulične umetnosti u regionu.

Deveti model murala je urađen za rad umetnika Jensa, jednog od prvih grafitera ključnog za stvaranje grafiti pokreta u Beogradu. Prvi grafiti u Beogradu su bili inspirisani njujorškim stilom koji su se kao i u ostatku Evrope, pojavili još sredinom osamdesetih, a blok 45 je izuzetno važno mesto za razvoj grafita i ulične umetnosti u Beogradu. Ovde su grafiti nastali osamdesetih godina, pod uticajem hip-hopa, brejk densa i potrebe da se iskorači iz sivila. Upravo su iz ovog bloka potekli neki od najznačajnijih umetnika beogradske grafiti i street art scene: Jens, Hope, Cash…

Danas se na ovoj lokaciji nalazi veliki broj očuvanih radova – neki od njih su stari i par decenija, a sam prostor predstavlja svojevrsnu galeriju na otvorenom.

U poslednjih godinu dana modeli su postavljeni na nekoliko lokacija širom grada – dva modela na Vračaru, tri modela u prostoru Cetinjske, dva modela na ćošku Višnjićeve i Gospodar Jovanove, jedan model u prostoru Dorćol Platz-a i jedan model u bloku 45.

Korišćenje 3D tehnologije je inovativni pristup u predstavljanju ulične umetnosti i grafita jer se omogućava slepim i slabovidim osobama da kroz dodir upoznaju umetnička dela koja se nalaze na ulicama Beograda. Uz sve radove se nalaze i opisi na Brajevom pismu, koje je inače veoma retko prisutno u javnom prostoru.

Važnost ovakvog projekta potkrepljuje činjenica da U Srbiji trenutno ima oko 12.000 slepih i slabovidih osoba koje imaju potrebe za podrškom u ostvarivanju njihovih prava, kao i za integracijom u sve društvene tokove i svakodnevne aktivnosti, a kulturni život i umetnost su sastavni i važan deo toga.

Iako je budućnost street art scene neizvesna i nepredvidiva, jedno je sigurno – postavljanjem 3D modela, murali dobijaju novo značenje i funkciju, ali i tumačenje koje dolazi od onih kojima je ulična umetnost predstavljala nešto nedostižno, a koji sada mogu da je osete u prolazu i prepoznaju dodirom.

Autor fotografija: Aleksandar Đorđević

Članak Da li primećujete umetnost u prolazu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sa Tijanom smo razgovarali o njenim počecima, mišljenju o body positive pokretu, njenom viđenju izraza umetnički stil, ali i o tome šta planira za narednu godinu i da li će u Beogradu osvanuti još neki mural sa njenim potpisom.

Imajući u vidu da je tvoja struka dizajniranje nameštaja i uređenje enterijera, kako si spojila ovu sferu sa digitalnim dizajnom, ali i uličnom umetnošću?

To je dug i neprimetan prelaz. Moja „prva ljubav” je nameštaj – i ostavio je trag u svemu što radim. Način razmišljanja pri dizajniranju nameštaja je u neku ruku prisutan i sada. Prelaz u grafički dizajn je bio neprimetan, krenulo je kao par usluga za prijatelje, a pretvorilo se u karijeru. Ilustracija je bila prirodna evolucija iz grafičkog dizajna, ali je sa sobom nosila neku slobodu koju nisam uspevala da nađem do tada – i to je ono što me je zadržalo tu. Shvatila sam da je enterijer za mene preveliko platno, pa čak i nameštaj, jer je dug put od skice do gotovog komada. Sa ilustrovanjem je sve u mojim rukama i zavisi samo od mene.

Koliko se tvoj umetnički izraz menjao od početka stvaranja, još tokom studija na Fakultetu primenjenih umetnosti, pa do danas?

Kada je o stilu reč, volim da mislim da, ako nešto napravite, to je automatski vaš stil jer ste ga vi napravili. Ja danas volim da koristim jarke boje, jasne oblike i služim se linijskim detaljima kako bih ispričala priču o ženama sa ciljem da (na svoj mali način) urušim društvene stereotipe koji su na žene postavljeni, kako emotivne tako i fizičke.

Zapravo tek pre godinu, dve sam shvatila sa se javlja neki „stil“. Nisam ni obraćala pažnju na umetnički izraz do tad. Dotle sam došla pokušajima i pogreškama. Kako sam se bavila grafičkim dizajnom dugo, dosta pažnje posvećujem kompoziciji, ali u isto vreme se trudim da se sam crtež razvija spontano, da mu se prepustim i da me vodi nesvesno. Ja ne bih ni sada to okarakterisala kao stil – jer još uvek imam osećaj da evoluira. Od detalja ruku (koje se još uvek trudim da razvijem), do lica koje pokušavam da unapredim.

Levo – Soooo tired. / Desno – Let (yourself) go!

Kada je reč o tvojim digitalnim ilustracijama, kako si i sama rekla, one prikazuju žene u privatnim trenucima samoće i razmišljanja. Da li ti se čini da je u današnjem vremenu važno da se istakne ljubav prema sebi i samoprihvatanje?

Rekla bih da sam se prikačila na svetski trend samoprihvatanja koji se pojavio i sa kojim sam se ja lično jako empatisala. Rezonovalo je sa mnom na jako praktičnom nivou jer sam dobar deo života osećala da se ne uklapam u fizičke standarde koji su nam nametnuti. Ta filozofija je meni dozvolila da pustim anksioznost koja je orbitirala oko (na prvom mestu mog) očekivanja od svog tela. Sve te spoznaje su se pretočile u tu devojku/ženu/devojčicu koju crtam, za koju cenim da je u većini nas; koja želi da bude prihvaćena – ne od strane društva, već od nas samih. 

Seksualnost tu postoji – ne želim da je zanemarim – ali nije primarna tema. Tema je emotivna borba koju vodimo sami sa sobom i svojim nadanjima, željama i očekivanjima u poređenju sa realnošću.

Levo – transparent / Desno – Tile

Šta za tebe predstavljaju žene koje crtaš?

Ja sam introvert, osećam se najprijatnije kada sam sama sa sobom, u svom svetu. Dugo sam imala grižu savesti da propuštam nešto kada se povučem, da gubim iskustva, i najvažnije od svega – mislila sam da je biti sam isto što i biti usamljen! Revolucija je nastala kada su ta dva pojma dobila pravo značenje! Cenim vreme u kome sam sama jer tada nisam usamljena! I moje žene (koje najčešće crtam same) nisu usamljene –  one su u mom umu ponosne jer imaju snagu samospoznaje (svakako više nego ja sama). Njihove obline su više od oblina; svaki „višak“ je dokaz njene snage, njenog prihvatanja „realnosti”. Želim da mislim da svako može da vidi nešto drugačije u tim ženama – kao dobra pesma koju svi interpretiramo na svoj način.

Na tvojim ilustracijama možemo primetiti detalje sa motivima antičkog doba, a ima i onih koji savršeno opisuju sadašnje vreme. Ipak, šta tebe istinski najviše inspiriše kada crtaš?

Opsesivno crtam žene jer se na taj način borim sa svojim i problemima i demonima, sa svojim „nepravdama”. Ubacujem razne elemente – antičke ili moderne jer mi besomučno skrolanje Pinteresta pruža iskre inspiracije koje se svesno ili nesvesno nađu na crtežu. Ti ambijenti mi kreativno čine temu žene nepresušnom.

Šta misliš da je presudno u tom momentu prepoznavanja u ilustracijama kod publike? Da li je to motiv, prepoznavanje sopstvenog tela u onom sa ilustracije, boje ili celokupan utisak?

Imala sam sreće da se ljudi povezuju sa ženama na mojim crtežima i da izazivaju emociju i konverzaciju. Neki reaguju na njihovu gracioznost i suptilnost na prvi pogled i to indukuje emotivni odgovor – mislim da je to presudno. Drugi možda prvo spoznaju neku harmoniju boja i oblika koja im prija. Svakako se trudim da poruka bude pozitivna i inkluzivna i to na prvom mestu rezonuje sa ljudima (najviše ženama). 

Levo – topic #thefemininesideoftheworld / Desno – running freely.

Šta za tebe znači body positive pokret, odnosno filozofija?

Često, čini mi se, ovaj pokret povezuje samo sa ženama, ali on obuhvata sve rodove i sve rase. Prihvatanje tela! Meni je osvestio da moje telo ima svrhu koja nije estetska. Zvuči smešno, ali zahteva osvešćivanje i konstantno podsećanje. Jer (telo) može da istrči polumaraton, iako nije spremno za modnu pistu, jer može da vozi biciklu po vrhovima Tibeta, iako nije po merama Vogue magazina.

Kakav je status umetnika – ilustratora u Srbiji danas? Da li se on razlikuje od onog koji imaju ilustratori iz inostranstva?

Prvi deo ovog pitanja bih i ja volela da znam! Ali klijenti u inostranstvu i domaći znaju da se razlikuju u pristupu. To nije pravilo, ali primećujem razliku – dok stranci unajmljuju zbog specifičnosti onoga što ja njima mogu da ponudim, domaći mahom unajmljuju zbog moje sposobnosti da pretočim njihovu zamisao u delo. Ne smatram ni jedan pristup pogrešnim, ali se svakako razlikuju.

Pored digitalne ilustracije i dizajniranja nameštaja i enterijera, baviš se i street art-om. Kako se tebi čini razvoj street art scene u Srbiji u poslednjih par godina?

Uvek kažem da nisam baš ulični umetnik, koliko povremeno koristim ulicu kao svoju galeriju. Ali mislim da je to divan način za pokazivanje svog rada i da u Srbiji treba više ljudi da se ohrabri da to oproba! Ima nešto jako magično kada se umetnik otvori slučajnom pogledu prolaznika na ograničeno vreme (jer nikad ne znaš kad će neko da prefarba/okreči zid ili se fasada raspadne). Što se tiče uličnih umetnika u Srbiji, svi do jednog su mi uzor, ja se osećam kao popriličan početnik u ovoj „profesiji“ sa nadom da ću uznapredovati sa tehnikom. Ima toliko ljudi među našim street umetnicima koji to rade vrhunski, na svetskom nivou! Stalna su mi inspiracija.

Pričajući o uličnoj umetnosti domaće scene, kakvi su ti utisci sa ovogodišnjeg Festivala Rekonstrukcija? Sigurno da je izgledao drugačije u odnosu na prethodnu godinu, ali ipak – šta je ono što ćeš pamtiti?

Nemam dovoljno reči hvale za ljude koji stoje iza Festivala Rekonstrukcija! Čak i ove godine su uspeli da izađu na ulice i organizuju ljude! Ove godine su povezali ljude koji imaju iskustva sa crtanjem na ulici sa umetnicima koji to po prvi put rade. Mislim da nam je svima bilo jako zabavno jer smo malo izašli iz komforne zone, oprobali se u drugačijem stilu i malo eksperimentisali! 

Barbara Dimić i ti činile ste umetnički duo, odnosno Krishka Studio. Pronašle ste zajednički jezik još kao studentkinje. Kako se vaša saradnja razvijala od početka, odnosno od nastanka Krishke te 2012, kada je studio osnovan?

Barbara i ja smo jako dobre drugarice, a početak našeg prijateljstva je krenuo nakon studija tako što smo htele nešto zajedno da radimo, prepoznale smo neke zajedničke senzibilitete jedna u drugoj koji su nas spojili. Imale smo ideju da ja pravim nameštaj koji će ona ilustrovati, ali umesto toga smo se bacile na ilustrovanje murala, od lokala do ulica. Sve što znam o uličnoj umetnosti sam naučila od Barbare – a i danas smo jedna drugoj konsultanti po potrebi. Studio Krishka ne postoji od 2018. godine, kada smo se poslednji put tako potpisale na muralu. Od tada se i Barbara i ja trudimo da izgradimo lične portfolije, mada radimo zajedničke kolaboracije.

Jedan od vaših zaštitnih znakova jeste i serila murala „Ghost People of Savamala“ odnosno Dobri duhovi Savamale, koji su i nakon 8 godina i dalje na ulicama ovog beogradskog naselja. Da li imate u planu neki sličan projekat?

Bilo bi super da nešto radimo zajedno! I hoćemo! Stalno pričamo o tome i izbacujemo ideje – ali kako imamo naše poslove i porodice često se te ideje gurnu za „sledeću godinu”, mada verujem da će sa prolećem da osvane neki mural sa Barbarinim i mojim potpisom.

Govoreći o tebi kao uličnoj umetnici, impresivno je spomenuti da si naslikala murale u Barseloni i Lisabonu. Ispričaj nam nešto o tome. 

Trudim se da, kada putujem i vidim priliku da oslikam mural – to i uradim. Poseban je osećaj ostaviti svoj mali pečat u nekom gradu. U Barseloni je krenula serija murala „ćao lepa”. Zapravo, bila sam tamo malo duže i osećala sam se jako prejedeno (i sa kojim kilom viška) sve divne hrane koju tamo imaju, ali istovremeno i jako udobno u svojoj koži – i to sam prenela na zid. Mural na tu temu je oslikan u Barsi, Lisabonu i Beogradu. Naime, na svim tim ilustracijama je punija, obnažena devojka sa ispisom „ćao lepa“ na jeziku zemlje u kojoj se nalazi. Reakcija prolaznika je neverovatna – toliko devojaka mi je pisalo koliko se saoseća sa tim crtežima. Čak je jedna Amerikanka odlučila i da je istetovira. Zaista mi je drago kada uspem da dotaknem nekoga i na emotivnom nivou, a takođe i kada ti radovi uspeju da prežive na zidovima. To je kao neka vrsta potvrde.

Početkom ove godine imala si samostalnu izložbu u O3ONE Space-u, a u oktobru izložbu u Pančevu. Kakve utiske nosiš sa ovih događaja?

Za mene su samostalne izložbe skroz novo iskustvo koje sa sobom nosi zadovoljstvo, ispunjenje, kao i blagu anksioznost – jer svesno kažemo: „Ovo je nešto što želim da podelim sa svima i predstavlja najbolje od mene u ovom trenutku”. Reakcija ljudi je bila toliko pozitivna, da sam jako srećna što sam se otisnula u te galerijske vode. Naravno, naučila sam mnogo šta – kako da se postavim, bolje izložim rad, tako da sada sa ushićenjem radim na sledećoj izložbi, koja će, nadam se, biti na proleće/leto 2021.

Koliko je, prema tvom mišljenju, Instagram kao platforma za jednog kreativca važna kao prostor za iskazivanje svog rada i njegovu promociju, ali i umrežavanje sa publikom?

Meni je Instagram bio ključan. Zapravo, cela moja ilustratorska „karijera“ započeta je na Instagramu. Radila sam kao grafički dizajner u marketinškoj agenciji kada sam krenula da crtkam, onako – za svoju dušu, ni ne razmišljajući da to podelim na Instagramu  (tada privatnom profilu) ili bilo gde drugde! I onda sam, na nagovaranje koleginice, okačila prvu ilustraciju. Pa zatim još jednu, pa još jednu. Dopamin lajkova me je navukao da svaki dan narednih skoro godinu dana kačim ilustracije, a nervoza oko reakcija je opadala, dok me je pozitivan feedback gurao da eksperimentišem sve više i više. Tako da, ukratko, Instagram nije razlog zašto crtam, ali me je definitivno ubrzao!

Najbolje kolaboracije koje sam radila su se desile u DM-u Instagrama; većina prodaje koju radim sa printovima je zbog profila na IG. Tako da da – rekla bih da je za mene ovo krucijalna platforma. Ali, ovde moram reći da sam se takođe dosta bavila izgradnjom tog profila, tako da je na trenutke izgledalo kao full-time posao. Stalno sam tražila savete od digitalaca u agenciji kako bih se što bolje pozicionirala. Na kraju krajeva – svi znamo da je Instagram jedna večita borba sa algoritmom, a manje je bitno ŠTA se kači zapravo. U poslednje vreme, moram da priznam, dosta manje sam aktivna na Instagramu, ali i to planiram da promenim.

Levo – growth. / Desno – Hugs are real

Kaži nam nešto više o izboru boja prilikom crtanja ilustracije – zašto baš te i takve boje?

Boje koje koristim često su boje koje mi prijaju da gledam u tom trenutku. Ali, osim toga, često tražim palete boja na Pinterestu. Nekada se uhvatim određene palete i ne puštam je neko vreme (ili ona ne pušta mene). Volim pastelne palete, pa onda u njih ubacim neku jarku boju radi akcenta. Indigo plava mi je jedna od favorita! 

Od nedavno sam krenula da crtam i u valerima sive, pa je, na kraju postavljanja kompozicije, obojim (to su saveti iskusnih ilustratora) – i sa razlogom je odličan savet, jer nam dozvoljava da se bavimo prvo jednom problematikom, a onda drugom. Smanjuje stres pri pravljenju odluka i izbora. Preporučujem! 

Još nešto karakteristično u tvom radu su i nazivi koje daješ ilustracijama koje deliš na Instagramu. Oni su pretežno kratki, ali kao takvi sadrže još jednu idejnu poruku koju želiš da pošalješ. Da li te nazive već imaš okvirno u glavi kada započinješ jednu ilustraciju ili ipak na kraju celog procesa odlučiš kako ćeš je nazvati?

Često dok crtam imam film ili seriju u pozadini i kada me zaintrigira neka fraza zapišem je. Vremenom sam shvatila da čujem ono što mi u tom trenutku odgovara, zavisno od raspoloženja. Tako da, često te fraze završe kao nazivi. Dakle, oni nastaju i direktno i indirektno, ali u svakom slučaju je usko povezano sa mojim stanjem dok crtam. Kratki su jer služe više kao putokaz, nego objašnjenja (koja često ni ne postoje) i tako, nadam se, ostaju otvorena za interpretaciju. 

Govoreći o sve većem broju ilustratora, šta misliš o svojevrsnoj evoluciji ilustracije kao načina za kreativno izražavanje, tj. kakvo je tvoje mišljenje o popularizaciji ilustracije? 

Kao što rekoh, ja sam relativno „novopečeni“ ilustrator i smatram da jesam deo te popularizacije. Ali, takođe mislim da je ilustracija uvek bila tu; socijalne platforme i internet su ti koji nam je sada čine dostupnom za konzumaciju više nego ranije.

Koga smatraš svojim uzorom u životu, bilo na profesionalnom ili privatnom planu?

Kao student dizajna nameštaja dugo, pa i sada, su mi Rej i Čarls Ims (Ray i Charles Eames) ideali. Osim što su, možda, najpoznatiji dizajneri nameštaja svih vremena, oni su kao par izgradili ceo jedan novi svet, novi ambijent, po svojoj meri. Prkosili su vremenu u kome su živeli neverovatnim estetskim i tehničkim inovacijama – i sve to ispunjeno sa toliko ukusa – da sam uvek iznova inspirisana njihovim radom i stilom života.

Šta ti je najvažnije prilikom stvaranja i rada na jednom projektu?

Mir, odnosno da imam vremena da sednem sama sa sobom da sredim i usredsredim misli. 

Koje su najveće životne mudrosti koje si ikada čula, i od koga?

Opusti se, isprazni, umiri, očisti se i budi spokojan. (Ying-An)

Kako se nosiš sa neuspehom u životu?

Kad je u pitanju neuspeh na maloj skali: sve doživljavam jako lično, ali u takvom sam poslu. Ilustracije i grafički dizajn su na kraju ipak lični senzibiliteti koje prodajemo (disclaimer: svi radimo projekte gde nema prostora za to, naravno, ali ipak se ja unesem i u to na ličnom nivou, nekako ne mogu da pobegnem od toga). Treba mi minut svaki put da shvatim da komentari nisu lični i da ih prođem bez ega. Neuspeh generalno – ako ne dobijem posao uopšte i slično, trudim se da shvatim da ima sto ljudi – sto ćudi i da ono što ja nudim nije svačiji „cup of tea”. Nekada mi je to lakše, a nekada, kada mi je baš stalo do posla, to zna baš teško da padne.

Kakva je bila tvoja 2020. u par reči?

Game changer! A u malo više reči: meni je ova godina dala prostor da se bavim sobom, što godinama pre nisam uspevala. Dozvolila mi je da radim od kuće, a kuću smestim u prirodu!

Koji su ti dalji planovi; šta je ono na čemu radiš?

Sada posle dužeg vremena radim samostalno, kao freelancer. Ako 2021. bude finija prema nama od ove prethodne, cilj bi mi bio da napravim još jednu samostalnu izložbu. Ideje mi bruje već neko vreme, ali nikako da se ukaže prilika! Sada izlazi naš već tradicionalni kalendar – delo koje okuplja 12 umetnika različitih senzibiliteta. Jako se radujem da ljudi vide ovu našu kolaboraciju. 

Kao neko ko je svestrana osoba, svakako bi mogla da poslužiš kao uzor. Koja bi bila tvoja poruka za mlade koji čitaju ovaj intervju?

Mogu da odgovorim šta je meni bio aha trenutak u celom procesu otkrivanja sebe u crtanju. Čini mi se da je uloženo vreme ključ – što više vremena uložimo, što više radimo, što više repeticija imamo – to je veća šansa da ćemo postati prisniji sa crtežom koji izlazi iz nas. Nije nužno da je svaki savršen, da ima smisla… Čini mi se kao da postoji kritična masa koju moramo da izbacimo iz sebe kako bi nam se glava pročistila i ruka opustila.

Članak TijanaTri: Žene koje crtam nisu usamljene, one imaju snagu samospoznaje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Opčinjenost sprejevima i grafiti kulturom navela je Andreja da napravi svoj prvi trag na zidu, nakon čega počinju da se nižu brojna dela širom Evrope, pa sve do Brazila i Indije. Kroz svoje autentične murale, koji pretežno sadrže ljudske motive, trudi se da uspostavi dijalog sa posmatračima u želji da stvori vanvremeske radove.

Artez nam otkriva gde je naslikao svoj prvi mural, kakva je budućnost ulične umetnosti, kako izgleda proces rada i da li se i koliko naša država zalaže za ovaj vid umetnosti.

Kako je izgledao tvoj prvi dodir sa zidnim slikarstvom?

Artez: Prvi trag na zidu sam ostavio zahvaljujući opčinjenosti sprejevima i grafiti kulturom. Ne mogu da kažem da je sam rad bio remek -delo, ali sam uživao u svakom trenutku stvaralačkog procesa.

Kada i gde si naslikao svoj prvi mural?

Prvi zid većeg formata koji sam oslikao samostalno nalazi se u okviru Fakulteta Arhitekture u Bukureštu. Na muralu je prikazan džinovski petao koji je poleteo uz pomoć malenog cepelina, a sam rad nosi naziv „Find your way to fly“.

Kako izgleda proces od ideje do realizacije jednog murala?

Prvi korak je svakako susret sa zidom i od toga sve počinje. Sam format zida dosta utiče na kompoziciju, a ambijentalne karakteristike prostora mi pomažu kod definisanja palete boja koja će biti prisutna na muralu. Do koncepta dolazim na različite načine – skiciranjem, žvrljanjem, fotografisanjem i kolažiranjem, a sa crtanjem počinjem uglavnom kada sam isprobao sve moguće kombinacije i izabrao onu koja mi se najviše sviđa.

Najčešći motivi su ti ljudi, zbog čega?

Oduvek sam želeo da uspostavim dijalog sa posmatračem – nekada mi je to lakše polazilo za rukom, nekada teže. Vremenom sam shvatio da ljudi više pažnje posvećuju slikama koje su im na neki način poznate i sa kojima lakše mogu da se poistovete. Ljudske figure su zgodan element ako želite da ispričate priču, pogotovo ukoliko priču pričate nekome koga ne poznajete.

Nedavno si naslikao mural u saradnji sa Convers All Stars, korišćene su fotokataličke boje koje čestice zagađenog vazduha pretvaraju u bezopasne, reci nam nešto više o toj tehnologiji?

Iskren da budem, ne bih znao da vam kažem nista više o tehnologiji od ovoga što ste naveli u samom pitanju. Ono što sada iz iskustva znam je da se farbe ne razlikuju preterano od akrilnih boja koje inače koristim, tako da je proces oslikavanja bio isti kao i uvek. Naravno, super je znati da pored toga što ulepšavate grad, oslikavanjem murala doprinosite poboljšanju životne sredine.

Ovo je novi vid umetnosti koji pospešuje očuvanje životne sredine, da li je to budućnost ulične umetnosti?

Budućnost ulične umetnosti leži u digitalizaciji i njenom povezivanju sa virtuelnim svetom na najrazličitije načine. Već sada je evidentno postojanje ovog tipa umetnosti u dva paralelna sveta. U realnom svetu ulična umetnost predstavlja piksel u ambijentu koji je statičan, nepromenljiv i dostupan relativno malom broju posmatrača. Sa druge strane, u digitalnom svetu isti ti pikseli u prostoru žive na nebrojano mnogo različitih načina – od fotografija koje skupljaju stotine i hiljade lajkova, preko animacija koje oživljavaju inače statičnu sliku, do radova koji postoje samo u virtuelnom prostoru kom možete pristupiti uz pomoć smartphone-a. Očuvanje životne sredine je lep motiv i tema za inspiraciju, ali mislim da su mogućnosti koje proističu iz uvezivanja sa digitalnim svetom budućnost ulične umetnosti.

Oslikati devetospratnicu predstavlja veliki izazov za jednog umetnika, koliko je ovaj proces bio zahtevan?

Rekao bih da je vremensko ograničenje bilo veći izazov od samih dimenzija zida jer smo Wuper i ja imali samo 5 dana za oslikavanje i jednu mašinu za rad na visini koju smo morali da delimo. Takođe, saradnja sa drugim umetnikom je izazov svoje vrste, pogotovo ukoliko želite da za sobom ostavite dobar rad. Osmišljavanje idejnog rešenja sa kojim smo obojica zadovoljni, a koje je odgovaralo tematskom okviru zadatom od strane klijenta, je možda bilo i najteži korak.

Jesi li nekada naišao na nerazumevanje građana/publike za ovaj vid umetnosti?

Reakcije koje dobijam su uglavnom pozitivne. Naravno, uvek postoje pojedinci koji imaju potrebu da na neki (ili na bilo koji) način budu uključeni u promenu, pa makar to značilo da joj se protive. Susret sa različitim ljudskim reakcijama je sastavni deo rada u javnom prostoru – ako isključite emocije i sagledate ih objektivno, primetićete da u velikom broju slučajeva one nemaju veze sa samim radom, već sa odnosom koje pojedinci imaju prema svom okruženju i zajednici u kojoj žive. Meni je to sve jako zanimljivo, iako ponekad nije najprijatnije.

Kako bi okarakterisao uličnu umetnost u Srbiji?

Deluje mi da se u Srbiji u poslednjih nekoliko godina interesovanje samih umetnika pomerilo sa grafiti kulture na oslikavanje murala. Sa jedne strane mi je drago da je tako, jer smatram da murali daleko lakše uspostavljaju dijalog sa posmatračem, što vremenom dovodi do boljeg prihvatanja ulične umetnosti kao pokreta. U isto vreme mi je žao što grafiti kultura zbog toga trpi, pre svega zbog smanjenog broja manifestacija čiji je fokus isključivo na crtanju grafita. Umetnička sloboda koja dolazi sa crtanjem grafita je magnet za mlade umetnike i najbolji način da se mladi zainteresuju za intervenisanje u javnom prostoru, pre svega zato što prepreke u vidu dozvola i produkcijskih troškova neophodnih za oslikavanje murala kao da i ne postoje. Sa samo nekoliko sprejeva i par sati slobodnog vremena, spremni ste i crtanje može da počne!

Koliko se ona razlikuje u odnosu na ostale države u kojima si imao prilike da radiš?

Svaka zemlja je priča za sebe, tako da ću, u cilju podizanja kriterijuma na lokalnom nivou, poređenje napraviti sa zemljama u kojima je ulična umetnost na daleko višoj lestvici.

Prva primetna razlika je nepostojanje inicijative od strane državnih institucija (gradova, opština, kulturnih institucija) za organizovanje i promovisanje događaja u sferi ulične umetnosti. Kada bismo zamislili da nevladine organizacije i pojedinci koji samoinicijativno organizuju ovu vrstu događaja ne postoje, u celoj zemlji bismo imali ukupno nula projekata iz sfere ulične umetnosti u protekle 3-4 godine, verovatno i duže, da nije bilo grada Požarevca kao jedinog pozitivnog primera kog mogu da se setim. Za razliku od situacije u Srbiji, veliki broj projekata u inostranstvu je iniciran i finansiran od strane gradova i opština, dok su nevladine organizacije tu da njihovu zamisao sprovedu u delo, a da pritom ne dođe do pada kvaliteta u odnosu na aktuelne svetske trendove.

Druga bitna stavka je odsustvo galerija specijalizovanih za uličnu umetnost. To nam jasno govori o nedostatku potražnje na tržistu kada je u pitanju ova vrsta umetnosti, pa samim tim i o poziciji samih umetnika koji su neretko prinuđeni da prave kompromise kako im egzistencija ne bi bila ugrožena.

Mislim da je samo pitanje vremena kada će ulična umetnost dobiti mesto u društvu kakvo zaslužuje – mi umetnici vredno radimo na tome!

Kada bi morao da izdvojiš jedan projekat koji ti je bio najdraži, koji bi izdvojio i zbog čega?

Pre nekoliko meseci sam uspeo da zbrišem na more i da odmorim glavu od pandemije, izolacije i ostalih bauka koji su nas sve pritiskali tokom aprila i maja. Tada mi se ukazala prilika da oslikam zid u Rijeci i da svojim muralom koji nosi naziv „Sail Away” doprinesem ulepšavanju panorame grada. To mi je definitivno jedan od omiljenih radova ove godine!

Kažu da radovi govore umesto umetnika, na koji način se ti izražavaš putem svojih radova?

Umetnici do posmatrača dopiru na različite načine – ja se trudim da se ne vezujem za aktuelne teme, već da stvaram radove koji su, koliko je to moguće, vanvremenski. Potraga za univerzalnim izrazom koji će komunicirati sa posmatračem bez obzira na aktuelna dešavanja je nešto što me fascinira i što dosta utiše na izbor tema na mojim radovima.

Šta za tebe predstavlja prazan zid?

Prazan zid je piksel u postojećem ambijentu i predstavlja mogućnost!

Autorka fotografija: Milena Arsenić

Članak Artez: Prazan zid je piksel u postojećem ambijentu i predstavlja mogućnost se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Ove godine imamo tri tima koja čine samo autorke i iako je ovakav rezultat konkursa bio sasvim nenameran, drago nam je što imamo potpuno ženski sastav, jer nema mnogo uličnih umetnica na lokalnoj sceni i nadamo se da će ove saradnje biti bar mali vetar u leđa da ih ubuduće bude više i da njihovo ulično stvaralaštvo ima kontinuitet. Sa druge strane, konkurs smo, takođe, raspisali sa idejom da učinimo rad ovih vizuelnih umetnica koje se inače izražavaju u nekoj drugoj formi, koja ne podrazumeva javni prostor, vidljivijim u ovoj specifičnoj godini“, ističu organizatori Festivala „Rekonstrukcija“.

Dva rada nastaće na fasadama u ulici Despota Đurđa 7 i 11, a timove predvode Barbara Dimić, muralistkinja, grafička dizajnerka i ilustratorka i Tijana Tripković, grafička dizajnerka, ilustratorka i ulična umetnica, koje često rade zajedničke projekte u okviru studija „Kriška“. Ovog puta nastupaju pojedinačno, a Barbara će raditi sa Valentinom Brković, multidisciplinarnom dizajnerkom i ilustratorkom iz Beograda, dok će Tijanina saradnica biti Sandra Nikač, scenografkinja i kreatorka lutaka iz Beograda, studentkinja 3. godine doktorskih akademskih studija scenskog dizajna na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.

Na zidovima u Mike Alasa 36 rad će realizovati tri umetnice odabrane pomenutim konkursom predvođene uličnom umetnicom TKV – Iva Dimitrijević iz Beograda, studentkinja 3. godine slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti, Milica Bojanić učenica 3. razreda Umetničke škole u Nišu i Nataša Mihailović iz Pančeva, višestruko nagrađivana studentkinja 4. godine animacije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Publika može pratiti oslikavanje u subotu i nedelju, 26-27. septembra, od 10 do 18 časova. 

Više informacija o pobednicama konkursa: festivalrekonstrukcija.com/2020/09/1316/

U okviru festivala u utorak 29. septembra u 19 časova u UK „Stari grad“ (bivši „Parobrod“) biće organizovana tribina „Jedan za sve“ koja će problematizovati javni prostor iz perspektive njegovih različitih korisnika i korisnica, sa fokusom na emancipatorskoj ulozi umetnosti koja se dešava u javnom prostoru i skretanja pažnje na one manje vidljive pojedince/ke i grupe koje ga svakodnevno koriste za život i rad. Učesnice će biti: Jasna Cicmil Bratičević, koordinatorka programa zapošljavanja, CIM (Svratište za decu, Beograd), Milica Mraović, suosnivačica udruženja „Kolaž“ koje se bavi marginalizovanim grupama, Nikoleta Kosovac, koordinatorka programa magazina „Liceulice“. Diskusiju moderira Tamara Marković, nezavisna menadžerka u kulturi i suosnivačica Festival Rekonstrukcija.

Inspirisani prošlogodišnjom uspešnom akcijom sa organizacijom „F12“ iz Karlovca, „Rekonstrukcija“ ove godine ponovo poziva umetnike i umetnice da donesu svoje radove i okače ih na „štrik“ ispred kafea „16“ u Cetinjskoj 15a, u okviru koncepta „Udomi umetnost“. Takođe, organizatori pozivaju i publiku da radove na toj lokaciji „udomi“, odnosno ponese kući, od 26. do 29. septembra, a potom fotografiše uz tagovanje autora rada i hashtagove #udomiumetnost #rekonstrukcija2020 #f12.

Članak Festival Rekontrukcija od 26. septembra na Dorćolu se pojavljuje prvo na Oblakoder.