Iako ovaj sastav funkcioniše na relaciji Beograd-Kragujevac-Zagreb, odnosno u gradovima u kojima žive članovi benda, to ih ne sprečava da aktivno stvaraju i sviraju. Dimitrije je odrastao u Nišu, ali se vremenom preselio u Zagreb, gde trenutno živi, a mi smo iskoristili priliku da ga pitamo koje su to njegove omiljene lokacije u hrvastkoj prestonici.

Dolac

Dolac je pijaca u centru grada Zagreba, odmah iznad Trga Bana Jelačića. Dijagonalno od statue „kumice”, proteže se prostranstvo stolova na kojima se može naći najfinije voće i povrće, domaće. Ima tu i mesa, sireva i cveća… Ova pijaca je simbol grada, i svaki odlazak do tamo predstavlja jedan svečani čin promišljanja ručka.

Šloserove stepenice

Šloserove stepenice su fenomenalni momenat u gradu, vode ka jednom od najlepših naselja u Zagrebu – Šalati. Pored svoje praktičnosti, prava su poslastica za šetača. Dragi zvuci su mi zadihani razgovori ljudi koji se penju njima.

Vlaška ulica

Padajuće Sunce pred ulazak u jednu dugačku i meni predivnu ulicu – Vlašku. Iako puna napuštenih lokala, relativno jednolična, ova ulica u meni budi posebni sentiment i mogu da gledam u izloge, izgled građevina ili da promišljam njihovu funkciju, da gledam u pod ispred sebe ili u ljude, i da mi nikada ne bude dosadno kada kroračam njome uglavnom na putu do Kvatrića.

Antikvarijat Brala

Antikvarijati me ispunjavaju. Obožavam da svratim, s ciljem ili bez cilja, volim da gledam knjige i da ih čitam. Volim i da ih tražim. Ovaj antikvarijat je onako fino zavučen, u centru, a skriven, pravi dragulj tog famoznog Dežmanovog prolaza. Iznad objektiva mi se ukazalo „Fukoovo klatno”, pa sam tad kupio Ekovu knjigu s velikim veseljem.

Caffe bar Limb

Moja omiljena birtija. Tamo sam upoznao puno dragih i pametnih ljudi, naslušao se dobre muzike, sklopio partnerstva i ostvario saradnje, opijao se i smejao bezbroj puta. Obožavam taj kultni kutak Zagreba. Vidimo se tamo!

Fotografije: Konstantin Kondrukhov

Članak Omiljenih 5 mesta u Zagrebu: Dimitrije Dimitrijević se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako su odnedavno bazirani u Beogradu, za Oblakoder su izdvojili svoja omiljena mesta gde najviše provode vremena, jedu najbolju hrani i idu na najbolje svirke.

Vrh 44

Omiljeno mesto za pljeskavicu u Beogradu. Nije toliko popularno, nije u centru i nije fensi, ali je preukusna hrana.

 Paradajz Radio

Novi cozy bar na Zelenom vencu sa dobrim sajderom i azijskom muzikom (ponekad). Imaju dva sprata, na prvom se dešavaju manji događaji, a na drugom je bar.

Chinese restaurant YXlanzh

Ušuškani restoran na Zelenom Vencu, sa velikim izborom hrane i pristupačnim cenama. Kada nam nedostaje ljuto, ponekad odemo sa celim bendom tamo. Supu sa jajima i pradajzom je nemoguće pojesti celu, moraš je podeliti sa društvom.

AKAB Okretnica

Mesto u koje smo zaljubljeni. Skučeno, pretoplo i glasno – totalno DIY i pank.

KC Zhiva

Novo mesto za koncerte unutar bunkera, smešteno na Novom Beogradu. Sastoji se od nekoliko soba: koncertne sobe, bara i chill zone. Posebno je strava što se tamo s vremena na vreme dešavaju koncerti eksperimentalne muzike.  

Русская кедровая баня

Tradicionalno rusko kupatilo sa dobrom parnom sobom i dobrom peći koja izgleda kao kamin u sobi za opuštanje. Nalazi se na Novom Boegradu, pa nije teško doći do tamo.

Fotografije: Konstantin Kondrukhov

Karte za koncert možete pronaći ovde.

Članak Omiljenih 5 mesta u Beogradu: Spasibo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Fusnota (na početku, gde formalno ne pripada, pa je takoreći upozorenje): Beograd zaista volim sasvim iracionalno, od razrovane Železničke stanice do Hotela Avala, uzduž i popreko, te mi je veoma teško da izdvojim samo nekoliko prostora i/ili tačaka. Uostalom, najčešće i najpostojanije sam u hodajućem stanju, pa je za mene Beograd scenografija kretanja/šetnje i malo je mesta na i u kojima se zadržavam. Vikendica u Draževcu, nepristupačna za grupne i individualne javne posete (stoga krajnje nepristojna i neprikladna za jednu ovakvu listu) moje je omiljeno mesto koje se nalazi na teritoriji Beograda (procena nadležnog gradskog prevoza, druga zona), oko sedam minuta vožnje nakon skretanja sa Ibarske magistrale, takođe izvanrednog toponima.

Dok sam sastavljala ovaj kratki niz, shvatila sam da mnoga mesta koja sam smatrala spomenicima (u osećajnom, ne insitucionalnom smislu) više ne postoje: hotel Bristol, hotel Rojal, časovničar Velkovski u Savskoj (kod kojeg je nastala naslovna fotografija), brojne bezimene kuće.

O poslastičarnicama sam pisala, njih stoga ovaj put zaobilazim, kao i druga mesta sa hranom: kolače i pijace, uostalom, svi volimo (a Kalenić je jedina koju smatram svojom).

Jevrejsko groblje 

Sefardsko groblje, tiho i sakriveno iza kapije, u koje sam jednom ušetala sasvim slučajno i zadržala se satima. Zbog kamena, drvoreda, čuvara koji mi je ispričao mnogo toga o Bogdanu Bogdanoviću, jevrejskim porodicama, ratu, Holokaustu. Preko puta je Novo groblje koje je prometnije, ali u čijim se alejama vidim jednako jasno. Groblja ne vezujem za smrt, iako zbog nje odlazim tamo praznicima i godišnjicama; draža su mi kao privremena prebivališta. Zgodno je iz Ruzveltove produžiti u park Astronomske opservatorije, u jednom pravcu (Volgina 7), ili na kultni kesten pire u drugom (Albanske Spomenice 12).

Projekcija 44 (FDU) 

Spadam u onu grupu ljudi za koje je zgrada Fakulteta dramskih umetnosti palata, u najnežnijem mogućem smislu. Betonska, u redu, ali ipak palata. Projekcija na čijim vratima stoji tabla sa ispisanim brojem 44, ili mala projekcija, izdvaja se kao prostor u kojem sam provela mnogo vremena, gledala i puštala filmove, više puta zaspala, verovatno se i zaplakala ili ostala bez reči. Sedišta imaju teksturu piškota umočenih u kafu, uglavnom je zagušljivo, ali između projekcija u popodnevnim satima se svetlo i prašina divno izmešaju sa svežim vazduhom iz dvorišta. Sala koja mi je na sličan način draga je velika sala Doma kulture Studentski grad, čija lamperija opstaje oko sedišta sličnog kvaliteta boje (kafa sa mlekom), dok lamperija Doma sindikata više ne postoji (a Lubarda sada nadgleda bočno stepenište). 

Tombola (Stari DIF)

U Srbiji postoji više od četrdeset gradova sa aktivnim tombolama, a ja sam ih posetila oko desetak i odgovorno tvrdim da svaka ima sopstvenu dinamiku. Kada se iza starog DIF-a spusti u suteren, iz mirisa hlora u oblak dima, zaista se kroči u neki prostor u kojem važe pravila brojeva. Ljudi se dele na one koji piju alkohol, kafu ili ništa; na one koji imaju svoje olovke/flomastere i na one nemarno kupe jedan za tu priliku (pa ga i ostave na stolu); na one koji gledaju brojeve i na one koji ih samo slušaju; na one koji zaokružuju i na one koji precrtavaju; na one koji ućutkuju društvo i one koji puše u svojim mislima; na one koji novac drže na stolu i na one koji njime šuškaju po džepovima; na one koje zaposleni prepoznaju i na one koji su zbunjeni. Uživam u smeni čitača brojeva sa izvučenih loptica, zatim u manje ili više glasnom uzdahu koji se prolomi salom po završetku. Ovde sam jednom i proslavila rođendan: za tu priliku sam donela zlatnu olovku. 

Sava centar

Zgrada-čudovište, do nedavno sinonim za FEST. Pa ipak, nije bioskopska sala ta na koju mislim, već hodnici, laminat, restoran, itisoni, nonšalantni zaposleni, nijansa narandžaste boje koja dominira metalnim elementima, biljke i njihovo poetično, skoro neprimentno održavanje. Čitav organizam koji sada čeka brižnu ruku da ga renovira, a nekada je bio institucija. Zgodna alegorija, u svakom slučaju, i izvanredna lokacija. Fotografije nastale 70ih u Sava centru podsećaju me na ostrvo mogućnosti u pluskvamperfektu.  

Topčider

Ovo ne može biti tačka, u pitanju je mapa, prostiruće mesto nepreciznih dimenzija i preciznog osećaja. Odrasla sam na Senjaku i na Dedinju, umiruju me dvorišta diplomatskih porodica, zarđali metalni setovi baštenskih stolica, neplanske šume koje se nastavljaju na kraljevsko imanje, komšije u penziji koji liče na svoje pse; potresaju  me kontinuitet nicanja gradilišta, novoizmišljeni ornamenti na sveže okrečenim fasadama i glasni osnovci u precenjenim odevnim predmetima. Pre svega, ta dvorišta. Radim već dugo na publikaciji koja će ih obuhvatiti, jer su u pitanju kilometri i godine hoda koje nije moguće obrazložiti u pasusu, osim možda jednim prizorom: u suton psi lutalice jure, a zatim i rastrgnu umiljatu mačku, između reda skupih automobila i sklepane ograde kasarne – iznad njih, čuju se zrikavci, ptice, blagi vetar i roditelji koji dozivaju svoju razmaženu decu na rolerima. Proleće. Dvor i ništa. 

Fotografije: Maša Seničić

Mašin beogradski vodič.

Članak Omiljenih 5 mesta u Beogradu: Maša Seničić se pojavljuje prvo na Oblakoder.