Film će biti prikazan u okviru drugog izdanja manifestacije DokZima – smotre dokumentarnog filma. Projekcije će biti održane u sredu, 18. decembra u 20 časova u Dvorani Kulturnog centra Beograda i u četvrtak, 19. decembra u 20 časova u Centru za kulturu Valjevo (CZKV). Nakon obа prikazivanja publika će imati priliku da učestvuje u razgovoru sa autorkom filma.

Sa Marijom Stojnić smo razgovarali o inspiraciji za ovaj film, njenom doživljaju radija i ulozi zvuka kao protagoniste priče.

Marija Stojnić

Šta Vas je inspirisalo da se bavite Radio Beogradom kao temom Vašeg filma? Kako ste došli na ideju da spojite zvuk i vizuelni prikaz na ovako jedinstven način?

Marija Stojnić: Radio Beograd je stanica uz čije sam dečje emisije i radio drame odrastala, zatim sam se bliže upoznala sa njim kao student režije, kada sam po prvi put kročila u dramsku redakciju, i po treći put sam mu se vratila u odraslom dobu, kada sam intenzivno počela da slušam noćni program Radio Beograda 3, a zatim i dnevne emisije. Ono što me fasciniralo te 2016. godine, jeste koliko se Radio Beograd programski izdvajao od svih ostalih medijskih sadržaja, i koliko je taj kontrast bio jak. U doba senzacionalizma, advertajzinga i masovne proizvodnje sadržaja bez bilo kakve trajne vrednosti, Radio Beograd je jedina stanica u zemlji koja je na visokom nivou zadržala programe posvećene kulturi, umetnosti, nauci, društvenim pitanjima, koja i dalje emituje i proizvodi radio drame, na kojoj se 2 sata može čitati neki filozofski tekst a zatim čuti eksperimentalna muzika savremenih kompozitora…

Šta je još iniciralo ovaj film?

Primetila sam još nešto, što je zapravo iniciralo ovaj film: taj sadržaj koji sam slušala, bilo da je u pitanju muzičko stvaralaštvo ili govorne emisije, počeo je da transformiše doživljaj mog prostora, zatim moje ulice, okruženja, i čak i moje svakodnevne misaone tokove. Desila mi se neka značajna promena, u odnosu sa gradom, isključivo zahvaljujući zvuku koji sam slušala. Pomislila sam da je to veoma potentna tema koju sam htela da istražim kroz filmski jezik i na sinestetičan način otelotvorim nešto što je nevidljivo.

Zvuk ima ključnu ulogu u filmu, ali se čini da ide i dalje od puke dokumentacije — gotovo postaje protagonista. Kako ste pristupili obradi i osmišljavanju zvučnog „lika” u filmu?

Zvuk ima neverovatnu moć da transformiše stvarnost. Za razliku od slike, zvuk je imanentan, on ispunjava prostor, ulazi u naše uši, i na njega, za razliku od slike, ne možemo da „zažmurimo” ili da okrenemo glavu. On poseduje jednu sveprisutnost koja ima gotovo opipljiv, materijalni kvalitet u prostoru. U isto vreme, zvuk instantno proizvodi mentalne slike, koje su za svakoga različite i  jedinstvene. U toku pravljenja filma, Radio sam u nekom trenutku počela da doživljavam kao personifikovanog protagonistu – monumentalno telo, koje nosi naša kolektivna sećanja i istoriju, gde sama zgrada nekadašnjeg Zanatskog doma predstavljala njegovo fizičko telo, zaposleni na radiju – krvotok, a sadržaji koji se stvaraju, i oni sačuvani u arhivama – svet, misli i reči tog protagoniste. Postavila sam pitanje, da taj gigant može da progovori i komentariše nas i sve ono što vidi oko sebe, šta bi rekao? To se naravno u filmu ne vidi, ali je to bilo neko moje pomoćno sredstvo u toku njegovog stvaranja.

Radio Beograd je u filmu predstavljen kao čuvar kolektivne memorije. Na koji način ste vi doživeli ovu instituciju, i šta ona po Vama simbolizuje u savremenom društvu?

Doživela sam je upravo tako, kao neki svemirski brod, koji putuje polako kroz vreme, i čuva naše kolektivno i individualno iskustvo, koje je izuzetno važno održavati živim, prisutnim. Prošlosti se moramo podsećati da nam se ne bi ponovila, ili da bismo je na vreme prepoznali, i znali bolje, onda kada počne da se ponavlja. Takođe, važno je eksperimentisati, istraživati, stvarati nešto novo, i igrati se u zvučnom prostoru, koga na radiju još uvek ima.

Film prikazuje portrete zaposlenih na radiju, čija svakodnevica je za slušaoce nevidljiva. Kako ste birali protagoniste?

I pre nego što smo počeli da snimamo, bilo mi je jasno da ne postoji način da jedan film od 70ak minuta bude reprezentativan u obimu, odnosno da obuhvati sve stanice Radio Beograda (RB1, RB2, RB3, 202), njihov programski sadržaj i sačini sveobuhvatni potret zaposlenih. Tako je i sa arhivom, koja je jedno neizmerno bogatstvo od kog ćemo uspeti da čujemo samo fragmente za vreme trajanja naših života. Odluka je bila da se fokusiram na programe Radio Beograda 2 i 3 i arhiv koji je selektovan na nivou ličnog osećaja, pa čak i tada u film je ušao samo jedan mali deo programa.

 Samim tim moj proces je bio dosta intuitivan, želala sam da zabeležim što vernije atmosferu i procese u toj „vremenskoj kapsuli”, i koliko je moguće dočaram vrednost tog programa, njegovu suštinu. Gledala sam i upijala šta se dešava oko mene i kakve promene prolazi sam radio. Tako sam i donela odluku da naša mala ekipa zabeleži ono što zateknemo na licu mesta, tokom svakodnevnih radnih procesa, bez većih rediteljskih intervencija u samom snimanju, proigranih scena ili intervjua. Nismo pravili hijerarhijsku diskriminaciju, i u filmu su se tako našle i čistačice i obezbeđenje isto kao i stvaraoci programa, autori, voditelji, gosti. Mi smo zabeležili jedan trenutak u vremenu radija i društveni trenutak koji kontekstualizuje to vreme, na Drugom i Trećem programu Radio Beograda između 2016. i 2018. godine.

Koliko je trajalo snimanje i istraživanje za film? 

Istraživanje i preslušavanje arhivskih materijala se dešavalo sve vreme, uporedo sa snimanjem filma. Ceo proces trajao je od 2016-2019 godine, s tim što je snimanje najviše bilo skoncentrisano u prve dve godine rada. Moja pozicija je bila pozicija radoznalog slušaoca, i nisam se previše bavila istorijatom stanice, više me zanimalo sve ono što je skriveno u ahivu, i u njegovim sobama i hodnicima.

Da li ste tokom istraživanja za film otkrili neku priču ili detalj o radiju koji Vas je posebno iznenadio ili dirnuo?

Bilo je dosta toga što me u tim danima iznenadilo, oduševilo. Kroz treći program, upoznala sam se sa savremenim stvaralaštvom novijih generacija domaćih kompozitora, na primer. U radu sa arhivom, ali i tokom snimanja emisija, osećala sam se kao da učim neku alternativnu istoriju Beograda i naše sadašnje i bivše zemlje, ispričanu od strane nekih manje poznatih, nekad i anionimnih pripovedača, koja nije ušla u udžbenike. I dan danas se naježim kada  čujem neke arhivske segmente iz filma, ili odlomke iz emisija na radiju, jer se u njima kriju potpuno autentične, lične priče i istorije koje su toliko intimne, neverovatne, upečatljive, a samim tim to su i priče svih nas, koje čine da se osećamo manje usamljeno. Postoji nešto izuzetno uzemljujuće u tome. Mogu reći da sam za vreme rada na filmu upoznala jednu novu dimenziju grada, neke njegove stanovnike umesto čijih lica vidim glasove, bivše i sadašnje, na jedan izuzetno topao i intiman način. 

Kako vidite budućnost radija? Da li verujete da će on zadržati svoju autentičnost ili se prilagoditi trendovima poput podkasta i striminga?

Rekla bih da je Radio medij koji opstaje, koji evolvira i prilagođava se svom vremenu, i bitno je u tom prilagođavanju imati meru, osluškivati ali i biti kritičan, usvajati novo, ali i zadržati neke stvari koje su vanvremenski dobre. Podkasti, koji su direktno nastali iz radijskog formata, su recimo doneli jednu sjajnu stvar, a to je veća građanska participacija u javnom prostoru, i vidljivost nekih novih glasova i tema koje su aktuelne za nove generacije. Sa druge strane tu je prisutna hiperprodukcija bez klasičnog uredništva, što ima svoje prednosti i mane. Bez nekih podataka kojima mogu ovu tvrdnju da podržim, čini mi se da je radijski sadržaj izuzetno slušan i danas, samo se možda više sluša u toku raznih drugih aktivnosti, jer ne zahteva vizuelnu pažnju. Takođe, mislim da ovaj format osvaja i novu publiku, jer, kada govorimo o javnom radiju, tu je i mogućnost produkcije različitih originalnih muzičkih i dramskih formata, koji bude radoznalost.  Ti programi su i dalje izuzetno kvalitetni, i rekla bih da je radijski „slow programing”, i intimnost slušanja drugog glasa, mnogo više po meri i tempu čoveka, nego neki brzi i agresivni medijski sadržaji.

Koliko su manifestacije poput DokZime važne za promociju dokumentarnog filma u Srbiji i za povezivanje sa širom publikom?

Uprkos bogatom i međunarodno prepoznatom dokumentarnom stvaralaštvu domaćih autora, i sceni koja se značajno razvila u protekloj deceniji, dokumentarni film u Srbiji još uvek nije našao svoju kuću. Naši filmovi se i dalje većinski prikazuju na festivalima, koji u Beogradu jesu dosta uspešni i posećeni, ali to nije dovoljna platforma za dokumentarno filmsko stvaralaštvo. Mislim da je naročito važno da se domaći dokumentarni film učini dostupnim široj, nefestivalskoj publici, u bioskopu, da se stvori jedna kultura prikazivanja i kolektivnog gledanja autorskog dokumentarnog filma i van velikih gradova i godišnjih manifestacija jer potražnje i želje za našim filmovima ima, publika takve filmove prepoznaje i ceni. Domaći dokumentarni filmovi, autora različitih generacija, na različite načine reflektuju i promišljaju našu stvarnost i zbog toga su naročito važni kod kuće, jer u njima publika može da se prepozna, to su priče o nama samima. Mi kao dokumentaristi smo se udružili, i borimo se za bolji status dokumentarnog filma, dakle postoje neke incijative, ali to još uvek nije dovoljno. Moja nada je da će dokumentarni film jednog dana dobiti svoje redovne termine u domaćim bioskopima širom zemlje, kao i na televizijama, i da će postati deo kulturne sfere. Manifestacije poput DokZime su izuzetno važne jer upravo otvaraju mogućnosti prikazivanja filmova koji nisu dostupni u bioskopskim salama i van Beograda i nadam se da će ovo postati tradicija, a svi naši dokumentarci dobiti svoj zasluženi dom.

Članak Dokumentarni film u Srbiji još uvek nije našao svoju kuću se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na radiju radiš? I šta tamo radiš, pričaš kao u program? Koja frekvencija da te nekad čujem? Aha, a u koliko sati?

Ne mislim da je naš posao po tome jedinstven. Uvek je uzbudljivo videti kako se od brojnih potpitanja brane otac i maćeha moje najbolje prijateljice. Rade u stomatološkoj ordinaciji i poreskoj upravi. Radijski posao je jedinstven po bezgraničnim mogućnostima i neizvesnostima, po užitku, ali i mukama na koje te svaki stalni kreativni proces stavlja, po večitoj klackalici ovo što radim vredi i šta ja uopšte radim. I opet imam potrebu da se ogradim. Svaka moja muka i klackalica se lakše podnosi od onih na kojima se klati moja najbolja prijateljica koja je pošla stopama svog oca, te kao stomatološkinja ne može da pomogne pacijentu koja oseća hronični bol i zbog toga, priznaje mi, teško spava.

Ipak, nisu te novinarske muke zanemarljive, ali makar ih podnosimo u jednoj od najlepših zgrada u Beogradu. Na mestu nekadašnje kafane Kod dva bela goluba, kasnije Zanatskog doma, nalazi se, u Hilandarskoj 2, zgrada Radio Beograda.

Od stepenica sa crvenim, pohabanim itisonom, šarenog mozaika na ulazu, Kluba (koji je ne jednom izazivao asocijacije na najfinije kolače zbog kremastih boja), biste Nikole Tesle koji nas gleda, možda opominje, do prastarih liftova, sve više novih, mirišljavih studija, mikrofona i slušalica… Svaki ulazak u zgradu je mala ceremonija, tu i tamo ćao, jel si dobro, tu i tamo neki radovi, dobar dan majstori, tu i tamo premišljanja hoću uzeti kafu sada ili posle, idem prvo u redakciju da se javim. Nikad ne znaš na koga ćeš naleteti iza ugla. Hoće li reditelj sa glumcima izaći iz studija baš tada, zadovoljan ili nezadovoljan novom radio dramom, je li se završila emisija u kojoj je gost bio Ljuba Simović, Dragoslav Mihailović ili Ljuba Ršum, je li neka mlada pesnikinja došla da priča o svojoj poeziji, koja će se kasnije naći na početku antologije njenih izabranih pesama?

Nikad ne znaš mnogo toga zapravo. Ne znaš kako ti izgleda radna nedelja, radiš li u sredu uveče ili u petak ujutru, koga ćeš biti u prilici da upoznaš, ko će ti potvrditi, pa otkazati gostovanje, ko će iznenada preminuti u nedelju popodne, kad je beše otvaranje sezone u Narodnom pozorištu i ko za vikend predstavlja knjigu u Kulturnom centru Grad. Sve se dešava stalno. Nekada intenzivno i burno, a nekada sasvim suptilno i nenametljivo. Lako bi se dalo pomisliti da sve to – i zanimljivo i dosadno, i neočekivano i svakidašnje, i pompezno i stidljivo, stvara ogroman broj ljudi. Zapravo ne. Posredno ili neposredno, svi se znaju i, još bitnije, skoro uvek znaju ko šta radi. Esnaf je mali, kuloari su uski, a društvene mreže su razgranate kao ono drvo pored Radijske česme.

Pet godina sasvim sigurno nije dug period. Ipak, jeste dovoljno da se zaljubiš u entuzijazm koji osećam među svojim kolegama, a onda i među rediteljima, piscima, scenaristima, kritičarima, kostimografima, scenografima, igračima, slikarima, vajarima, muzičarima, glumcima, producentima, izdavačima, prevodiocima, lektorima, urednicima u kulturnim centrima, selektorima festivala sa kojima sam u prilici da razgovaram. Rad u kulturi, sa ove ili one strane, pre svega znači entuzijazam i volju. Podrazumeva biti spreman na onu neizvesnost koju pruža svako penjanje ulaznim stepenicama u zgradu radija ili iznenadni poziv gosta pola sata pred početak emisije. Neizvesnost je dobra, ali nekada svrbi, pa bi da je češeš dok ne krene krv. Neizvesnost je ona klackalica samopouzdanja koja nekada neće da se popne gore, koliko god da si lakši od onoga ko sedi prekoputa.

I pored svega nabrojanog, a složićemo se da je nabrajanja bilo mnogo – odgovor na pitanje šta je to radio, teško se da uterati u reči. Često i grebe i žulja i boli, ali radio je uvek tu da na takvo mesto stavi nekakav magični flaster koji čini da u trenutku sve zaboraviš. Radio je danas napunio 97 godina. I dalje je stari zavodnik, godine mu ne mogu ništa, dodaju mu na šmeku. Znamo svi mi koji smo zavedeni.

Zavedeni, srećni i privilegovani što ćemo biti uvedeni u anale najstarijeg radija na Balkanu i pohranjeni u njegovom srcu, velikom Tonskom arhivu.

Članak Mala preterivanja: Radio se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U prvoj emisiji, simbolično, bavimo se odnosom mladih i medija, a ovoj temi razgovaramo sa Slobodanom Maričićem, novinarom portala BBC News na srpskom, koji iza sebe ima bogato iskustvo rada u različitim medijima. Slobodan je jedan od naših novinara koji je imao priliku da izveštava direktno sa Vimbldona!

U okviru emisije slušaćemo i anketu koju su pripremili novinari Oblakodera, i saznati šta mladi misle o medijima i da li ih prate.

Voditeljka: Marina Zec

Naslovna fotografija: CoWomen

Članak Antena 25: Mladi i mediji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U šestočasovnom programu, koji će se odvijati od 18 sati do ponoći, istovremeno u Kamenoj sali Radio Beograda i sali Kolarčeve zadužbine, svoje pesme inspirisane slobodom govoriće 50 najpoznatijih srpskih pesnika, uz direktan prenos na Radio Beogradu 2 i multimedijalnoj digitalnoj platformi RTS planeta.

Osim najčuvenijih pesnika, akademika, članova udruženja književnika i dobitnika najuglednijih književnih nagrada, svoje stihove u Noći muzeja govoriće i odabrani pesnici najmlađe generacije, učesnici programa u okviru pesničkih festivala “Argh” i “Pesničenje”, kao i dobitnici nagrade “Timočka lira” na Festivalu kulture mladih u Knjaževcu.

U programu “Poezija uživo!” u Noći muzeja učestvovaće:
Matija Bećković, Ljubomir Simović, Milosav Tešić, Ljubivoje Ršumović, Gojko Đogo, Tomislav Marinković, Duško Novaković, Tanja Kragujević, Dragan Jovanović Danilov, Gojko Božović, Radmila Lazić, Goran Babić, Kajoko Jamasaki, Bratislav Milanović, Zlata Kocić, Živorad Nedeljković, Danica Vukićević, Milan Orlić, Laslo Blašković, Vojislav Karanović, Dejan Ilić, Marija Knežević, Petar Matović, Milica Jeftimijević Lilić, Branko Pražić, Zvonko Karanović, Maša Seničić, Marjan Čakarević, Dejan Aleksić, Goran Korunović, Ana Marija Grbić, Daniel Kovač, Sara Radojković, Aleksandar Šurbatović, Milomir Gavrilović, Slađana Ristić, Vladan Rakić, Spasoje Joksimović, Siniša Gavrić, Nemanja Dragaš, Ognjenka Lakićević, Šimon Cubota, Jelena Paligorić, Bojan Savić Ostojić, Anja Marković, Vladimir Vukomanović Rastegorac, Tamara Šuškić, Jana Aleksić, Slađana Šimrak, Vladimir Zaharijević, Irena Plaović, Anđela Pendić, Uroš Ristanović, Ognjen Aksentijević, Ana Rostokina, Stefan Gašić…
Ovaj jedinstveni program, u kome najpoznatiji pesnici, jednom mesečno, subotom u 19 časova, govore svoje stihove u sali Kolarčeve zadužbine, uz direktan prenos na Radio Beogradu 2, odvija se već dve godine.

Od prošle godine Radio Beograd 2 organizuje ovaj program i u Narodnom pozorištu u Nišu. U Noći muzeja 18. maja prvi put će u programu “Poezija uživo” učestvovati više pesnika, koji će, takođe, prvi put govoriti svoje stihove na dva mesta: u sali Kolarčeve zadužbine i u Kamenoj sali Radio Beograda.

Slušaoci Radio Beograda 2 moći će da prate uživo kombinovani prenos ovog programa. U studiju će biti Sanja Milić i Ranko Stoilović, program u sali Kolarčeve zadužbine vodiće Jovana Milovančević, a u Kamenoj sali Radio Beograda Ana Marija Grbić. Reporteri će biti Nada Babić i Sara Arsenović.

Članak Poezija uživo u beogradskoj Noći muzeja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

“Ono što se u vezi s tim na izložbi vidi jesu stvari koje su ljudi na ovom radiju počeli pre ostalih ili to radili drugačije. Npr. emisija iz aviona 1984. (“Ventilator 202” Zorana Modlija), emisija iz tramvaja 70-ih godina ili iz Resavske pećine (“Radio Sava” 2012.). Neke od emisija i rubrika koje su “bojile” etar i pomerale granice običnog i tradicionalnog radijskog programa su još i Ozon, Indeksovo radio pozorište, Krug Dvestadvojkom (koji su, između ostalih radili Momo Kapor i Jovan Ćirilov), Sav taj džez, Bluz sat, Disko susret, Ružičasti i crni Grand prix, Beogradsko letnje prepopodne.Ako ćemo o “Dvestadvojkinim” mladim danima, treba pomenuti i da je prva numera koja je emitovana tog 27. juna 1969. bila “Šu, Šu” Olivere Katarine, ipak, Beograd 202 je kasnije izabrao, prevashodno, rokenrol zvuk.” kaže Ružica.

Na izložbi “50 pišem, 202 pamtim” biće predstavljene i fotografije koje su takve situacije dokumentovale – emitovanje “Ventilatora 202” iz aviona 1982. godine, niz slika sa snimanja sa terena, fotografije “Indeksovog radio pozorišta”, tu je i Bajaga koji 1984. prima nagradu “Hita godine”, fotografije Vlade Džeta koji se tokom 50 godina ne menja, slike iz čuvenog Studija 6 nekad i sad, poslednji nastup Vlade Divljana u Srbiji i niz koncertnih fotografija koje potpisuje Marina Pešić.

Iako izložba dokumentuje živopisan razvoj originalne radijske stanice, Ružica objašnjava da nije bilo previše prostora za biranje fotografija.

“Morali smo da se dovijamo kako smo znali i umeli, pogotovu kada je reč o počecima ovog radija, tj. kraju 60-ih i početku 70-ih godina. Na sreću, dosta toga postoji u našoj arhivi, ali ne bi bilo dovoljno za izložbu bez pomoći starih saradnika kao što su, recimo, Zoran Modli, Dejan Đurović, Saša Kovačević i drugi koji su nam pozajmili svoje fotografije i ploče. Taj momenat sa pločama je posebno zanimljiv jer je reč o izdanjima “Dvestadvojke”. Niz emisija ima svoje ploče, ili, kasnije kasete, koje su pravljene na zahtev slušalaca (Demo Top 10 “Ventilatora”, Top lista “Dragstora ozbiljne muzike”, ploča sa muzikom “Indexa 202” i druge). Tako nešto je danas nezamislivo”, objašnjava Ružica.

Ono što Ružica najviše izdvaja kao svoj novostečeni utisak o radiju u kome radi godinama, koji je obojio pripremu izložbe, jesu otkrivanje posvećenosti i motivacije ljudi koji su tokom godina radili na programu Beograd 202.

“To se na fotografijama jasno vidi. Jedan od trenutaka koji se slučajno nametnuo kao posebno zanimljiv je u vezi sa “Hitom 202”. Postoji fotografija gde Vlada Džet Bajagi predaje neko priznanje povodom Hita godine 1984. Sasvim slučajno, imamo sliku Bajage i Džeta od pre nekoliko dana, kada je dodeljivana nagrada “Rok godišnjak” u organizaciji Hita. Tačno 35 godina razlike, Džet i Bajaga u istim ulogama, samo se Momčilo malo promenio. Na izložbi je i niz koncertnih fotografija Marine Pešić, nastalih u poslednjih nekoliko godina. Među njima je i poslednji nastup Vlade Divljana u Srbiji. ,Njene fotografije su izuzetne i odlično povezuju “Dvestadvojku” i koncerte na kojim su nastale, a naš radio direktno prenosio”, zaključuje Ružica.

Izložba se otvara u Biblioteci grada Beograda 15. aprila. Fotografije su raspoređene u izlozima biblioteke kao i u Pozajmnom odeljenju. 

Članak Otvaranje izložbe 50 pišem, 202 pamtim! se pojavljuje prvo na Oblakoder.