fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Mala preterivanja: Radio

O neizvesnosti, užitku, entuzijazmu i ljubavi.

1. October 2021

Pre pet godina sam počela da radim na Radio Beogradu 2, jedinom radijskom programu u zemlji koji je posvećen isključivo kulturi i umetnosti. A šta to tačno znači? Mnogo toga. Kada se upoznajem sa ljudima na kućnim žurkama, u kafanama, na raznim proslavama, dobijam uvek potpitanje.

Na radiju radiš? I šta tamo radiš, pričaš kao u program? Koja frekvencija da te nekad čujem? Aha, a u koliko sati?

Ne mislim da je naš posao po tome jedinstven. Uvek je uzbudljivo videti kako se od brojnih potpitanja brane otac i maćeha moje najbolje prijateljice. Rade u stomatološkoj ordinaciji i poreskoj upravi. Radijski posao je jedinstven po bezgraničnim mogućnostima i neizvesnostima, po užitku, ali i mukama na koje te svaki stalni kreativni proces stavlja, po večitoj klackalici ovo što radim vredi i šta ja uopšte radim. I opet imam potrebu da se ogradim. Svaka moja muka i klackalica se lakše podnosi od onih na kojima se klati moja najbolja prijateljica koja je pošla stopama svog oca, te kao stomatološkinja ne može da pomogne pacijentu koja oseća hronični bol i zbog toga, priznaje mi, teško spava.

Ipak, nisu te novinarske muke zanemarljive, ali makar ih podnosimo u jednoj od najlepših zgrada u Beogradu. Na mestu nekadašnje kafane Kod dva bela goluba, kasnije Zanatskog doma, nalazi se, u Hilandarskoj 2, zgrada Radio Beograda.

Od stepenica sa crvenim, pohabanim itisonom, šarenog mozaika na ulazu, Kluba (koji je ne jednom izazivao asocijacije na najfinije kolače zbog kremastih boja), biste Nikole Tesle koji nas gleda, možda opominje, do prastarih liftova, sve više novih, mirišljavih studija, mikrofona i slušalica… Svaki ulazak u zgradu je mala ceremonija, tu i tamo ćao, jel si dobro, tu i tamo neki radovi, dobar dan majstori, tu i tamo premišljanja hoću uzeti kafu sada ili posle, idem prvo u redakciju da se javim. Nikad ne znaš na koga ćeš naleteti iza ugla. Hoće li reditelj sa glumcima izaći iz studija baš tada, zadovoljan ili nezadovoljan novom radio dramom, je li se završila emisija u kojoj je gost bio Ljuba Simović, Dragoslav Mihailović ili Ljuba Ršum, je li neka mlada pesnikinja došla da priča o svojoj poeziji, koja će se kasnije naći na početku antologije njenih izabranih pesama?

Nikad ne znaš mnogo toga zapravo. Ne znaš kako ti izgleda radna nedelja, radiš li u sredu uveče ili u petak ujutru, koga ćeš biti u prilici da upoznaš, ko će ti potvrditi, pa otkazati gostovanje, ko će iznenada preminuti u nedelju popodne, kad je beše otvaranje sezone u Narodnom pozorištu i ko za vikend predstavlja knjigu u Kulturnom centru Grad. Sve se dešava stalno. Nekada intenzivno i burno, a nekada sasvim suptilno i nenametljivo. Lako bi se dalo pomisliti da sve to – i zanimljivo i dosadno, i neočekivano i svakidašnje, i pompezno i stidljivo, stvara ogroman broj ljudi. Zapravo ne. Posredno ili neposredno, svi se znaju i, još bitnije, skoro uvek znaju ko šta radi. Esnaf je mali, kuloari su uski, a društvene mreže su razgranate kao ono drvo pored Radijske česme.

Pet godina sasvim sigurno nije dug period. Ipak, jeste dovoljno da se zaljubiš u entuzijazm koji osećam među svojim kolegama, a onda i među rediteljima, piscima, scenaristima, kritičarima, kostimografima, scenografima, igračima, slikarima, vajarima, muzičarima, glumcima, producentima, izdavačima, prevodiocima, lektorima, urednicima u kulturnim centrima, selektorima festivala sa kojima sam u prilici da razgovaram. Rad u kulturi, sa ove ili one strane, pre svega znači entuzijazam i volju. Podrazumeva biti spreman na onu neizvesnost koju pruža svako penjanje ulaznim stepenicama u zgradu radija ili iznenadni poziv gosta pola sata pred početak emisije. Neizvesnost je dobra, ali nekada svrbi, pa bi da je češeš dok ne krene krv. Neizvesnost je ona klackalica samopouzdanja koja nekada neće da se popne gore, koliko god da si lakši od onoga ko sedi prekoputa.

I pored svega nabrojanog, a složićemo se da je nabrajanja bilo mnogo – odgovor na pitanje šta je to radio, teško se da uterati u reči. Često i grebe i žulja i boli, ali radio je uvek tu da na takvo mesto stavi nekakav magični flaster koji čini da u trenutku sve zaboraviš. Radio je danas napunio 97 godina. I dalje je stari zavodnik, godine mu ne mogu ništa, dodaju mu na šmeku. Znamo svi mi koji smo zavedeni.

Zavedeni, srećni i privilegovani što ćemo biti uvedeni u anale najstarijeg radija na Balkanu i pohranjeni u njegovom srcu, velikom Tonskom arhivu.

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *