U umetničkom prostoru Art hab Kula u Cetinjskoj 15, vizuelna umetnica i ilustratorka Irena Gajić otvorila je svoju izložbu, koja nas vodi u svet „Zakulisnih stanja”. To je kako ona kaže, prostor između realnog i emotivnog, racionalnog i instinktivnog. Polazeći od želje da se udalji od ekrana i vrati fizičkom radu, Irena kroz seriju slika stvara sopstvenu priču, gde arhitektonski elementi, senke i boje oblikuju unutrašnje pejzaže. Inspiraciju nalazi u tehničkim crtežima poput aksonometrije, kao i u umetnicima i arhitektama poput De Kirika i Alda Rosija. U svom radu bavi se temama kao što su red i nered, lične promene i unutrašnja stanja, a sami radovi, kaže Irena, pozivaju da ih gledate ali se ne otkrivaju u potpunosti.
Sa Irenom Gajić razgovarali smo o ideji koja stoji iza aktuelne izložbe, ritualima stvaranja i inspiraciji koju pronalazi na raznorazne načine.
Kako je uopšte nastala ideja za ovu izložbu i kako je izgledao sam proces pripreme i selekcije radova koje si izdvojila?
Irena Gajić: Ideja za izložbu je nastala iz potrebe da se neposrednije izražavam u svojoj umetničkoj praksi i da po svaku cenu izbegnem sedenje za kompjuterom. Ja sam profesionalni ilustrator i iako se bavim autorskom ilustracijom ona ima svoja ograničenja. Bila mi je potrebna sloboda. Prva slika je nastala 2021. godine, posle pandemije korona virusa i verujem da je svim ljudima bio potreban neki proces otpakivanja i procesuiranja svega što se desilo. Tako je počelo.
Šta za tebe znače ta „zakulisna stanja” – o čemu si razmišljala dok si radila ove radove?
„Zakulisna stanja” je skovao Vladan Maksimović – moj drug i kustos izložbe posle naših razgovora o slikama. Zakulisna stanja je igra reči na temu različitih scena koje su postavljene na mojim slikama. Svaka slika ima teatralnu, skoro uvek centralno pozicioniranu pozornicu – kulisu, na kojoj se onda pojavljuju arhitektonski elementi praveći kompoziciju koja opisuje kompleksna osećanja i unutrašnja stanja. Koristeći različite izvore svetlosti dobijam guste isprepletane senke koje zapravo prikrivaju kompoziciju od posmatrača. Na neki način slike vas pozivaju da ih gledate ali se ne otkrivaju u potpunosti. I za kraj, posebno zabavan detalj je što se u reči zakulisna krije i reč kula – naziv galerije.
Tvoj stil je jako karakterističan, kako si ga ti otkrila i kako se razvijao kroz vreme?
Moj vizualni jezik je počeo da se formira na Arhitektonskom fakultetu, ponajviše inspirisan tehničkim crtežom – aksonometrijom i naravno različitim arhitektama i umetnicima. I ljubav ne prestaje, od eksplodiranih aksonometrija i zbunjujućih paralelnih prikaza, preko slika i crteža Aldo Rosija do crteža drvenim bojicama i slika pripadnika Memfis grupe. Impresioniraju me oblici i njihovi odnosi i izazivaju dalje asocijacije i imam prosto potrebu da to istražujem. Kroz radoznalost i isporbavanje se razvija stil.
Često koristiš prave linije, zatvorene prostore, arkade…da li to ima veze sa time što si završila arhitekturu, pa na taj način spajaš umetnost i tu profesiju?
Ima veze sa mojim arhitektonskim obrazovanjem. Nekad mi se čini da je arhitektura jedan jezik koji sam naučila i sad se prosto tako izražavam. Arhitektura je jako moćna i kompleksna disciplina i najviše je volim gledajući je sa sigurne umetničke distance.
Kako izgleda tvoj proces rada – od trenutka kada imaš ideju do gotovog rada? Jesi li više od onih koji planiraju sve unapred ili se stvari menjaju u toku rada?
Proces rada na slikama je bio poprilično fizički zahtevan i u fazi samog slikanja ultra precizan. Počinjem od skice koju radim digitalno u Adobe Illustrator-u i počnem sa konceptom, ali prepustim intuiciji da vodi. I kada je skica gotova onda počinje fizički deo posla. Platno zalepim na drvenu ploču i u dve ruke ga premazujem slikarskim đesom i šmirglam ne bih li dobila uglačanu površinu nasuprot prirodnom reljefu koje platno ima. Potom se štampa linijska skica i tek onda se platno stavlja na blind ram. Tada počinjem da slikam površinu po površinu u više slojeva i poslednji sloj se nanosi na maskiranu površinu u brzim potezima da bi površine ispale ultra mat i dobile plakatski izgled. Crna boje uvek ide poslednja i onda za kraj oslikavam linije jako polako ručno.
Važni su ti umetnički uzori poput De Kirika i La Tendenza, šta te kod njih najviše inspiriše?
La Tendenza pokret je osnovao Aldo Rosi i može se reći da mi je on uzor. La Tendenza je otprilike italijanski prelazak u postmodernizam. Ono što je meni odmah bio utisak kod Alda je da on oseća emotivnu stranu arhitekture. Da arhitektura oblikuje nečija osećanja i raspoloženja i život uostalom a ne samo prostor. Isti utisak sam imala se De Kirikom, da oseća pravu moć arhitekture. A onda se kasnije ispostavilo da je na Rosija jako uticao De Kiriko i sad sve ima smisla.
Na koji način se tvoje slike oslanjaju na te reference, a gde izlaziš iz njihovih okvira?
Na razne načine, kroz arkade koje su ultimativna italijanska referenca, kroz ćudljivost i melanholiju dugih crnih senki, kroz zagasitu paletu sa jarkom crvenom.. Imam utisak da su teme koje ja prepoznajem kod Rosija i De Kirika i dalje jako savremene. Naravno ja se tim temama bavim kroz svoje lično iskustvo. Ono što je mene najviše okupiralo tokom rada na ovoj izložbi su teme reda, nereda, doma, transforimacije i introspekcije.
Zašto ti je aksonometrija važna i kako si je počela koristiti u umetnosti?
Aksonometrija je tehički crtež koji je bio karakteristični prilog arhitektonskim projektima u vreme modernizma. Pošto u aksonometriji nema perspektive nema ni posmatrača i to je imalo smisla sa vremenom gde je sve bilo neutralno i ranopravno i pre svega neindividualno. Kada sam ja tokom studiranja naletela na aksonometriju ona je već do tad dobila neki savremeni obrt gde se taj (neprirodno paralelni) prostor koristio da se doda atmosfera tj ljudi i događaj i na nekim crtežima si mogao mnogo da zaključiš o samim ljudima i kako koriste prostor. Na mene je takva aksonometrija najviše uticala – jer je lična, dozvoljava atmosferu, osećanja i humor a opet nije tako laka za čitanje jer paralelne ivice utiču na sagledavanje prostora.
Čini mi se da su stepenice jedan od čestih motiva u tvojim radovima, da li u vezi sa time postoji neka posebna priča ili sam možda samo ja to sama učitala?
I ja sam primetila da su stepenice jedan od glavnih motiva, potpuno nesvesno. Svakako me privlači taj oblik, kao neka zmijica u prostoru koja te prenosi na visinu. Prilično uzbudljivo. Uvek simbol napretka, rasta, avanture, novih znanja.
Ko/Šta te sve inspiriše – bilo iz umetnosti, arhitekture ili iz svakodnevnog života?
Mnogi, za Rosija i De Kirika smo već rekli, Đorđo Grasi, Etore Sotsas, Natali de Paskije, Lazar Vujaklija, Milton Glejzer, Vojo Stanić, Ken Prajs, umetnici precizionizma, postmodernizam, nameštaj, osećanja…
Imaš li neku sliku sa ove izložbe koja ti je posebno draga i zašto?
Prve dve su mi možda omiljene, jer sam učila tehniku još uvek i sve mi je bilo i teže i uzbudljivije zbog toga. Ali iskreno sve ih volim, one su zapisi tog perioda.
Kad ne crtaš, šta voliš da radiš, šta te opušta?
Sve uobičajeno, da provodim vreme sa porodicom, prijateljima, dečkom i našom mačkom. Da brbljam, pijem kafu i jedem slatkiše. Najviše me opušta da se šetam, tad rešim sve probleme i skockaju mi se misli.
Imaš li neki svoj ritual ili naviku kad radiš – ono nešto bez čega ne krećeš?
Kafa.
Da tvoja umetnost ima muziku u pozadini – šta bi sviralo?
Italijanska opera.
Da možeš da izlažeš u bilo kojoj galeriji na svetu, u bilo kom istrijskom periodu, kad i gde bi to bilo?
Volela bih da učestvujem na Venecijanskom Bijenalu na umetničkom izdanju. Sa grupom arhitekata Moderni u Beogradu sam predstavljala Srbiju 2021. godine na arhitektonskom Bijenalu i to mi je jedno od lepših iskustava u životu. Biti u grupi koja radi za jednu ideju na tako lepom mestu, okružen drugim umetnicima i arhitektama je nešto jako posebno.
Fotografije: Milica Mrvić
0 Comments