„Ovaj set vizuelnih narativa prezentuje moj rad i saradnje ostvarene tokom 2025. godine.
Vizuelni narativi koje kreiram nisu nužno tema koja se posmatra pojedinačno, već je fora da se čitaju kao sekvence. Kao tok scena koji stvaraju atmosferu, ritam i na neki način dramaturgiju. Fragmenti u ovoj priči predstavljaju svesno probrane momente: pogled, odnos tela i prostora, boja kao emocija…
Konkretne kombinacije boja koristim da prikažem stanje – impuls koji nosi energiju. Estetiku nikada ne percipiram kao da je sama sebi cilj, ona je uvek u duhu osmišljene vizije i unutrašnjeg osećaja koji želim da prenesem. Svaka odluka o kompoziciji, perspektivi i kadru deo je kreiranja ambijentalnosti, strukture, slojevitosti i ritma koji povezuju slike u celinu.
Posebno mi je bilo od velikog značaja upoznavanje sa različitim estetskim senzibilitetima ljudi sa kojima sam sarađivala. Kao i uvek prvenstveno radim projekte sa mojim prijateljima koji su uvek spremni da ispoštuju ideju i da joj doprinesu. Specifično njima imam potrebu da se zahvalim jer smo odrasli zajedno i uz kolektivno strpljenje i rad trudimo se da pretvorimo ideje u iskustva koja traju.
Taj proces stimulišućih saradnji mi je izgradio intuiciju u kontekstu rada. Intuitivnost i pronalaženje zajedničkog jezika predstavljaju ključne momente u radu sa ljudima koje fotografišem. Zanimljivo mi je da pokušam da spoznam energiju, senzibilitet i način na koji ljudi postoje u prostoru. Imam želju da kreiram likove koji deluju kao da tom prostoru već prirodno pripadaju. Jako volim da vidim kod ljudi male nijanse koje ih izdvajaju i čine autentičnim karkterima. Često ih u svojoj glavi smeštam u neku vrstu mentalne „fioke“, u kojoj postoji njihov film, atmosfera i logika kojoj pripadaju, a koju sam ja malo zagrebala.
U mom radu sa fotografijom pojam snova kao koncept je bitan faktor, možda baš zato što ih već dugo ne pamtim. Godinama se ne sećam svojih snova, osim onih iz detinjstva. To iskustvo mi je ostalo kao jedini trag šta san zapravo jeste – prostor između stvarnog i zamišljenog, mesto gde se čista emocija i doživljaj translira u sliku. Na taj način bih volela da kažem da fotografija postaje produžetak mog detinjstva i sećanja na snove koje sam nekada osećala. Ona je pokušaj da uhvatim ono što je neuhvatljivo: viziju jednog liminalnog filma u kojem se san i java prepliću unutar stvarnosti.
Ovaj set fotografija posvećujem mom deki Slobodanu Ceroviću, koji je bio i ostao najveći fragment mog detinjstva, san koji se nikada ne zaboravlja.” – Marija Cerović Arsenijević, 24 godine, fotografkinja i studentkinja arhitekture zavrsne godine mastera
0 Comments