Kad sam pre neki dan predlagao teme za Oblakoder za ovaj mesec, pomenuo sam da će za neki dan godišnjica Bajaginog albuma Sa druge strane jastuka. Dobio sam jedno – Dobro, ali zar nije malo smorio Bajaga? I morao sam da se složim, jeste malo smorila cela priča oko njega, pogotovo nakon prošlogodišnjih koncerata i svega što se dešavalo oko njih.
Nisam baš ni želeo da ga stalno pominjem i pišem mu kao izvesna Danijela koja mu svake godine čestita rođendan i hvata ga bez naočara. Btw, da l’ je iko ikada video Bajagu sa naočarima?
Međutim, onda sam zavrteo taj album koji, kako internet kaže, 13. marta ima svoj 40. rođendan i pomislio – a kako da ne pišem i ne pričam o ovakvom remek-delu!? Retke su ovakve ploče i danas, ali i, bogami, tad kad je sniman.
Ako posmatramo kroz celu Bajaginu karijeru, ovo nije onaj najbolji album, jer to su Jahači magle. Nije ni onaj sa najviše hitova ikad, jer to je Prodavnica tajni. Nije ni onaj posebni šareni, to je Pozitivna geografija. Ali S druge strane jastuka ima taj kvalitet koji je prilično važan u 2025. ili bilo kojoj drugoj godini koja će doći u budućnosti.
Ovaj je najbolje ostario i postoje neke pesme koje će zauvek biti retro, ali kao takve biće onaj cool retro koji će izgledati dobro u miksevima sa nekim drugim zaboravljenim pločama, ali i hitovima tog vremena.
Znate već sigurno za onaj usud drugog albuma, na kom su pali mnogi. Kako već to obično biva, prvi album spremaš i snimaš celog života, a za drugi imaš određeni period, ali i veliku odgovornost da održiš visoka očekivanja i da ne prekopiraš formulu sa prvog. Naravno, mnogi su na tome pali, neki zato što se uplaše tenzije, a neki jer jednostavno i nemaju više od jednog dobrog albuma u sebi.
Momčilo Bajagić je posumnjao u sebe i svoje izdanje kad ga je poslušao, kako je priznao jednom prilikom. Delovalo mu je da su samo dve pesme dobre, a da se oko svega ostalog malo i previše zaigrao i da možda treba nazad za crtačku tablu. Sva sreća pa nije, jer je uspeo da sklopi novu viziju modernog 80’s rokenrola koji je prošarao odlascima u druge žanrove koji ga interesuju.
Kao, uostalom, na Pozitivnoj geografiji – samo što je sad delovalo kao da zna šta radi, za razliku od debi albuma koji je u svom šarenilu odavao utisak kontrolisanog haosa.
Album kreće sa 220 u voltima. I pesmom, ali i voltažom, jer pesma tog tempa i dubine koja najavljuje rokenrol oluju opstaje do dan-danas i i dalje je na setlistama koncerata.
Nakon toga, jedna od dve subverzivnosti na albumu. Prva je Vidi šta sam ti uradio od pesme, mama, obrada Melani Safke. Pesma postaje opasna kad od „pesme“ postane ćerka koja se menja, pa tako Bajaga koji je oduvek nice guy kog mame vole, reši da prevaspita ćerku i ko zna šta joj uradi, sve da ne bi bila tako dosadna.
Njanjav je termin koji oduvek se nalazi u mom rečniku i nemam pojma odakle sam ga pokupio. Možda upravo odavde i iz regea Nemoj da budeš nja nja u kom Momčilo traži od nje da ne bude tolika smaračica. Pritom, muzika je trapava oda svom tom regeu koji se slušao sredinom 80-ih u Beogradu.
Ti se ljubiš na tako dobar način je kako bi izgledalo da je Bili Ajdol iz Zemuna. Mejnstrim u samom vrhuncu.
Onda prvi pravi vrhunac ploče. Kako je Bajaga jednom ispričao, oni su, kao bend sa svojim laganim mejnstrim pop rokom, napravili jedan od retkih domaćih dzež standarda.
Dobro jutro, džezeri sa sve Stjepkom Gutom i Mićom Markovićem u gostima su prvo sjajno spustili cool i smooth jazz tempo, a onda malo i pecnuli nasviranu ekipu koja je znala i previše akorda za svoje dobro, i kako su morali trbuhom za kruhom da pobegnu u tezge.
A onda, nakon te visine, Instruktori ne rešvaju da se spuste, već nastavljaju sa klasikom po kom je dato ime albumu. Pesma ima taj fanki džezi prizvuk, sa blagim otiskom plesnih kariba, ali i dozom melanholije umornog čoveka koji pada u san. Možda i u top 5 pesama Bajagića i drugova, ali baš ovakva kakva je odsvirana na albumu. Kasnije je na lajvovima dosta uprošćavana i odvođena u nekom drugom, rokerskijem smeru.
Druga subverzivna pesma je Ne dam ti šarene pilule, antidrogoška dečija pesmica, što već zvuči prilično sumanuto i polupano, ali baš je takva. Kao da je onaj lik iz pesme Znam čoveka sa prvog albuma krenuo da se skida i traži pilule koje mu doktor ne da, ali je sve otpevano i odsvirano kao u nekoj dečijoj predstavi u kojoj petogodišnja deca ni ne znaju o čemu se tu radi, osim što ponavljaju lilule jer je smešna reč. Koncept i subverzija kakva se retko očekuje.
Nakon toga ide Dvadeseti vek i čuveni bas Neše Japanca koji je uveo Bajagu u skoro pa disko vode i, samim tim, u večnost.
Francuska ljubavna revolucija samo pokazuje da nam fali ono staro vreme kad su bendovi rendom nabrajali reči koje znaju na stranom jeziku, dok je Nemoj da se zezaš sa mnom još jedan rokenrol standard kakvih na ovom alubmu ima previše.
Za kraj je ostao prvi singl skinut sa ploče, Zažmuri. Pesma koja nije bila zamišljena kao pesma navijača Crvene zvezde, ali je valjda zato i bolje kad se desi nešto spontanije, jer stih baklje gore, pesma cigana nam to pokazuje.
Naravno, Bajaga će nekih 20 godina kasnije napraviti pesmu posvećenu Zvezdi koja se, naravno, kao i sve takve naručene pesme, nije zakačila za uvo narodu. Pesmu je pratio jednostavan spot za koji su i Bajaga i Milutin Petrović, koji ga je režirao, jednom prlikom rekli da je jako loš.
Bajaga je na ovom albumu samo potvrdio ono što su svi znali, ali niko tad još nije smeo da kaže naglas. On nije neki lepi klinac koji će da traje 3-4 godine i onda ostane potpuno zaboravljen dok peva jednu te istu pesmu na festivalima na Jadranu. Ako se prvim albumom lansirao u nebo, ovim albumom je napustio našu orbitu i krenuo put legende koju će potvrditi već par godina kasnije.
0 Comments