Gde si bio za vreme bombardovanja je pitanje koje većinska populacija Srbije rođena u 20. veku može da postavi, a zavisno od intoniranja i konteksta, to pitanje dobija na značaju. Uglavnom je to radoznala zapitanost u kojoj se spremate da otvorite bolnu tačku iz istorije u kojoj pričate o ta 2 i po bizarna meseca u kojima ste se plašili i drhtali, ali i dobijali neočekivane katarzične elemente koje niko nije očekivao. Dobro, može i da bude deo prepirki domaćih političara koji samo žele da prikupljaju jeftine poene na toj priči, ali to sad nije tema.
U prvim danima tog proleća ’99. sećam se jednog priloga iz dnevnika RTS-a gde nekog čikicu iz Srbije pitaju da li spava u skloništu, na šta on mladoj novinarki odgovara sa – Sine, ako na tu bombu ne piše Milisav, ja mogu i u kasarnu da spavam. Ove rečenice sam se setio kad sam izlazio iz bioskopa nakon što sam pogledao prvi film Emilije Gašić 78 dana, koji se na jedan drugačiji, ličniji način bavi bombardovanjem Srbije. Sam naslov se odnosi na trajanje cele akcije NATO-a koja će fake news principom kasnije dobiti ime Milosrdni anđeo.
Ponekad deluje da tih 78 dana, onih stvarnih, a ne filmskih, nismo na pravi način isprocesuirali, pogotovo mi, deca koji smo tad bili pred pubertetom ili u njemu. To neprocesuiranje mu dođe normalna stvar kod nas, jer i ovi stariji od nas još uvek nisu sredili svoja osećanja, mišljenja, stresove i traume koje nose od svih onih nevolja koje su se desile i pre tog bombardovanja, pa zaključno i sa njim.
Debitantski film rediteljke Emilije Gašić ulazi u domen found footage filma, iako se on uglavnom vezuje za žanr horora. Mada opet – gde ćeš veći horor od bombardovanja. U Kraljevu, odnosno pored samog grada, tri devojčice (Viktorija Vasiljević, Milica Gicić, Tamara Gajović), svaka u različitom stupnju odrastanja, imaju video kameru kojom beleže svoje dane, igranja, probleme i svađe. Ceo film mi posmatramo isključivo kroz tu njihovu kameru. Žive zajedno sa ocem (Goran Bogdan) i majkom (Jelenom Đokić) koji su u filmu prikazani kao oni koji brinu, koji se bore i koji imaju svoje načine bežanja od stvarnosti i susretanja sa problemima, koji se ne poklapaju uvek sa dečijim.
Najmlađa ćerka krade šou gde god da se pojavi i zahteva da je u centru pažnje, srednja je sportski obučena, u trenerkama i tek sa pojavom dečaka iz komšiluka će početi sa šminkom, dok je najstarija već počela da se šminka i da razmišlja o drugim, nedečijim stvarima. Njihovu dinamiku menjaju brat i sestra iz Beograda (Pavle Čemerikić i Maša Ćirović), koji stižu u komšiluk kako bi se sklonili od „opasnijeg” grada.
Njih petoro, plus još nekoliko klinaca iz kraja, stvaraju svoj svet koji je sa jedne strane pomeren od realnosti i stvarnosti zbog čega im je dopušten pokušaj bezbrižnog proleća, igranja, slušanja densa devedesetih, gledanja Kasandre, i prvih klinačkih muvanja i ljubavnih trouglova.
Sa druge strane, uticaj dešavanja paralelno baca svoju senku i tera ih da repliciraju ono što vide i čuju, poput target protesta u selu u kom ima jedva 10 stanovnika. Nećemo da spojlujemo, naravno, ali ipak je ovo priča i o ratu, i ma koliko bežbrižno film delovao na momente, s vremena na vreme nas vraća u realnost koja nije stvorena za šalu i ne predstavlja lepo sećanje na detinjstvo.
I sve je tu – targeti koji se lepe na grudi, selotejp na prozorima, nestajanje struje, sirene, igranje šaha, karata i svega onog što ne zahteva struju, traženje lokatora, uočavanje satelita na nebu koji nas prate, sve ono što smo svi koji imamo tu nesreću da se sećamo tog perioda doživeli, ali kroz prizmu dečijeg smeha i blesavosti. Dok to ne nestane, naravno, gotovo kao potezom izvlačenja tepiha ispod nogu.
Pored već poznatih glumaca i likova, ovo je film o tri devojčice, to jest, tri sestre koje su na potpuno realističan i tačan način prenesene na platno. Jednostavno i lagano su krenirani likovi i verujete im dok gledate kroz tu njihovu kameru. Da nema odjavne špice, kontam da bi koji zalutali posetilac bioskopa pomsilio da je cela priča dokumentarac. Od humora do suza, ovo je pre svega priča o sestrinstvu i (malim) ženama u još jednoj od velikih istorijskih situacija kojih ćemo se, nažalost, uvek sećati, ma koliko želeli da ih zaboravimo.
Rediteljka je napravila jasan čin i rez u kom je rešila da se ograniči samo na prizore iz kamere devojčica i time postavila sebi granice u kojima može da se kreće sa ovim filmom. Znate kako ono kažu – da kamera ima taj četvrti zid (koji nekad glumac, odnosno lik, ume da probije pričanjem kroz njega). Ovom odlukom, 78 dana oko tog četvrtog zida ima i celu ogradu pride. Sa jedne strane, to je sjajna odluka, jer se time zaštitila od patetike u koju ova tema tako lako može i toliko puta je uspela da sklizne tokom prethodnih decenija domaćeg filma. Sa druge strane, tom odlukom filmu možda fali malo više lične perspektive i nekog konačnog udarca ispod plećke kojim će nam ostaviti jači utisak nakon gledanja. Mada opet, ja pre biram i taj manje emotivini nego cmizdravi patetični deo.
Kraj filma nećemo spojlovati, ali kroz samo nekoliko jednostavnih scena Gašić pokazuje ono o čemu sam pričao na početku, (ne)procesuiranje trauma koje su gurnute pod tepih raznim drugim olakšavajućim ili onim drugim okolnostima, poput radosti odrastanja, politike, ili neke treće stvari koje su nam i tad, ali i sad, odvlačile pažnju.
Međutim, scena u kojoj najmlađa ćerka reši da se na maskenbalu obuče u klovna, kao i očev izgubljeni pogled nakon 78 dana provedenih negde van kuće u nekom rovu, možda i dovoljno govore o svemu onome što se desilo za tih 2 i po meseca života u tadašnjoj SR Jugoslaviji.
0 Comments